Aleksandar Lukašenko zaratio s Moskvom

Da se nešto veliko valja dalo se naslutiti još 4. jula kada je na moskovskoj televiziji NTV prikazan dokumetarni film „Krsni otac“, sa beloruskim predsednikom „u glavnoj ulozi“

Sukob starih partnera: Aleksandar Lukašenko i Vladimir Putin foto AFP

Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko i Moskva definitivno su zaratili. Već nekoliko nedelja varnice prosto sevaju sa obeju strana, i ta oluja teško da će skoro minuti. Mediji, domaći i strani, saglasni su u jednom: Rusija je nezadovoljna Lukašenkom i traži mu – naslednika. U tom smislu protumačena je i jučerašnja poseta grupe uglednih beloruskih opozicionara ruskoj prestonici. Zvanično, došli su na proslavu 60. rođendana Leonida Gozmana, kopredsednika ovdašnje opozicione partije „Pravično delo“. Ipak, to ih nije sprečilo da poneku reč razmene i sa ljudima iz vladajuće strukture...

Da se nešto veliko valja, dalo se naslutiti još 4. jula, kada je na moskovskoj televiziji NTV prikazan dokumentarni film „Krsni otac“, sa Lukašenkom „u glavnoj ulozi“. Mada pomenuta stanica ne spada u takozvane „državne“, u Minsku su odmah procenili da je reč o „igri“ kojom se rukovodi direktno iz kabineta samog ruskog premijera – Vladimira Putina.

Ukratko, u filmu je Lukašenko predstavljen kao samodržac i diktator koji se ne libi da se sa političkim protivnicima obračuna i upotrebom fizičke sile. Slučajno ili ne, istoga dana je i državni kanal Rusija danas, koji program emituje na engleskom jeziku, deo programa posvetio Lukašenku, upotrebivši pri tome već izlizanu kvalifikaciju o – „poslednjem evropskom diktatoru“. Kako bi „začinili“ celu priču, televizija NTV je krajem prošle nedelje emitovala i drugi deo filma „Krsni otac“, u kojem je novim pikanterijama „dosoljeno“ ono što je već ranije rečeno o beloruskom predsedniku.

Reakcija iz Minska bila je žestoka i – očekivana. U bitku su, osim beloruskih zvaničnika, ubačeni i jaki igrači iz inostranstva, poput šefa gruzijske države Mihaila Sakašvilija i, doduše posredno, uglednog ruskog opozicionara Borisa Nemcova. U odbrani lika i dela Lukašenka najavljeno je i učešće predsednika Letonije Valdisa Zatlersa. Zajednička ocena pomenutih kritičara je da u Rusiji ne postoje ni demokratija, ni sloboda javne reči, ni briga za ljudska prava... i tome slično. Treba dodati i da je u celoj priči poseban trn u oku beloruskog šefa države – ruski premijer Vladimir Putin, čovek sa kojim Lukašenko, objektivno, nikada nije uspeo da uspostavi istinski partnerski odnos.

Podsetimo, prvi ruski predsednik Boris Jeljcin je, između ostalog, svom nasledniku Putinu u amanet ostavio i Rusko-belorusku uniju, međudržavnu formu koja je trebalo da predstavlja nešto više od već postojeće saradnje u okviru Zajednice nezavisnih država, osnovane na razvalinama Sovjetskog Saveza. Praktično, Unija je trebalo da funkcioniše kao „naddržava”, sa svim atributima koje taj oblik saradnje podrazumeva.

U praksi, međutim, nije baš sve išlo glatko. Belorusija je, kao što je dogovoreno, uživala povlašćen položaj kada su u pitanju energenti koji su ovamo stizali iz Rusije. Preprodavala ih je dalje na zapad i tim novcem umnogome pokrivala domaće potrebe i održavala socijalnu ravnotežu. Slično je bilo i sa carinama na ostalu robu, bez obzira na to da li je uvožena iz Rusije ili u nju slata. Ali Minsk nije bio voljan da se komandno potčini Moskvi. Najbolji primer za to je nikad neostvarena ideja o zajedničkoj moneti. Tačnije, u Belorusiji su insistirali na jednom: da mogu sami da štampaju svoj deo novca, prema sopstvenim potrebama. Rusiji, koja je prošla kroz tranziciju koja ju je prosto obogaljila, kao i kroz monetarni udar 1998, takva podela nadležnosti ni slučajno nije bila privlačna. I posle svega, u Kremlju se ne odriču unije.

Treba reći i da je ovde reč o dve države koje su po raspadu SSSR-a na različite načine pristupile procesu tranzicije. Rusija je širom otvorila vrata stranom kapitalu i uticajima, i – nastao je haos, Belorusija ta vrata nije ni odškrinula, i očuvala je socijalni mir. Ali od tada je prošlo mnogo godina, Rusija je prošla svoju golgotu i vratila se među najmoćnije svetske države, Belorusiji to tek predstoji. Ono čega se Lukašenko plaši jeste da bi taj put mogao da bude previše sličan ruskom, sa naglim osiromašenjem stanovništva, propašću privrede, tajkunizacijom, ulaskom stranih nevladinih organizacija, mogućim oružanim neredima...

Beloruskog lidera posebno onespokojava činjenica da na povremene munje koje se ka Minsku upućuju iz Moskve evropske komšije, i na istoku i na zapadu, jednostavno ne reaguju. A Belorusi bi na naredne predsedničke izbore trebalo da izađu već početkom februara 2011. Gledano očima „demokratskog zapada“ – Batka (kako Lukašenka zovu zemljaci) već je preterao sa sedenjem u predsedničkoj palati. Iskoristio je sve postojeće manevre da se odande ne iseli. Ipak, iako je i dalje najpopularniji beloruski političar, i sam shvata da će u jednom trenutku morati da kaže – odlazim, što mu se, definitivno, ne dopada. Pogotovo ako ga na to podsećaju iz Moskve.

(Politika)