Aleksandar Dugin: Bregzit, ali ništa lično

Pre svega je važna činjenica da je referendum održan. Evropska unija je nastala bez da je iko o tome pitao obične Evropljane. To je bila odluka evropskih elita, koju je podržao Vašington i kluba fanatika i globalista, kakav je DŽordž Soroš. Niko nije pitao narode i odlučeno je bez njihove volje. Tada je postojao Sovjetski savez, a evropske integracije su bile usmerene protiv naše države i Istočnog bloka. Međutim, Sovjetski savez se raspao brže nego što se očekivalo, pa je Evropska unija morala da se zaokruži u potpuno drugačijim uslovima od onih kada je osnovana.

U ranim devedesetim, Ujedinjena Evropa je bila iznenađenje za Amerikance. Više nije bilo neprijatelja na Istoku, a francuska i nemačka elita su planirale da stvore nezavisni bezbednosni sistem, sopstvenu vojsku (EuroCorps), sa izgledima da se tako oslobode NATO kontrole, ili barem američke kontrole. I, logično bi bilo da je bilo vreme da, kada je Moskva rasformirala Varšavski pakt, i NATO pakt bude rasformiran. Tada je Evropa mogla da postane nezavisni geopolitički igrač – čak i ako ne bi bila pro-ruski igrač, bilo bi jasno i da nije pro-američki.

Onda je Velika Britanija došla do toga da je postala glavni partner Sjedinjenih država u Starom svetu.

Amerikanci su ranije bili britanska kolonija, ali su se u 20. veku te uloge zamenile – u političkom i strateškom smislu, Engleska je postala vašingtonski vazal i satrap. To nije baš tako prijatna geopolitička stvarnost; centar Atlantizma se pomerio još više na Zapad. Tako je Britanija kritikovala sve nemačke i francuske inicijative čiji je cilj bio stvaranje prave Evrope, evropske Evrope – ne američke ili atlantističke. Britanija je uspešno odigrala svoju ulogu. Nije se mešala u evropske poslove, ali, kadgod bi kontinentalne sile objavile neki svoj stav, drugačiji od američkog, Britanija bi žurila da spasi Vašington. Na to ih je terala njihova uloga vazala.

To je bio slučaj i u iračkom ratu. Britancima, koji nisu prihvatili euro, nego zadržali svoju funtu, moglo je da izgleda kao i da nisu u EU. Međutim, čim evropske države započnu nešto drugo i drugačije, nešto stvarno evropsko, London se odmah aktivira i često bude na strani najčudnijih “Evropljana” - uglavnom onih sa Baltika ili iz Istočne Evrope, koji su brzo jednog gospodara zamenili drugim i krenuli da napadaju onog prvog. Program lajanja je, naravno, pravio Vašington, ali je Mutni Albion doprineo na prilično neprijatan, anti-evropski način –  anglosaksonskom igrom, pod velom svog već zastarelog, “visoko” arogantnog stila.

Ali, Britanci su odlučili da idu. Bregzit. Na kraju krajeva, ljude niko nije ni pitao kada je Britanija ulazila u Uniju, i iskreno, Britanija jeste nešto izgubila članstvom u EU. Samo sitnice. Ali, stvar nije u tome. Kome još treba Ujedinjena Evropa? Evroskeptične partije, i sa levice i sa desnice, pobeđuju u sve više država, pa je jasno da glavni trend vodi ka kraju Evropske unije.

Jedno je jasno: Bregzit znači da, isti oni, koji su napravili Evropsku uniju, stari globalisti, sada je rasturaju, jer im je tako korisno, jer su se razočarali ili traže neku novu strategiju. Ovo će, svakako, voditi ka haosu. Taj haos je dugo postojao na Bliskom istoku, u arapskom svetu, ali, sada je red na Evropu. I sve je već pripremljeno. Britanci, možda, samo napuštaju brod koji tone. Ali, i dalje nisu sasvim bezbedni. Horde migranata koje prelaze Sredozemno more i Kanal moraju se obuzdavati na dva fronta. U tunelu i na vodi. To će Britance naučiti pameti.

Da su Britanci odlučili da ne odu, to bi značilo da se vašingtonski stratezi i dalje plaše da bi Evropa mogla da se otme kontroli i da bi pod pretnjom fatalne krize mogla da prihvati, na primer, ponuđeni savez sa Rusijom. Štaviše, Moskva je istakla da, u svakom slučaju, prijateljska ponuda i dalje važi.

Evropska demokratija ne znači više vladavinu naroda, već vladavinu elita. Te tako narodi ne odlučuju ni o čemu. Pravo društvo spektakla. Svaka demokratija je samo pokriće za vladavinu elita. A, danas je to moglo da postane  svakome jasno.

(Katehon)