Aleksandar Apostolovski: Tajna večnog života Ivice Dačića

Svi su ga videli iza rešetaka, dok samo on vidi sebe kako prima Nobela. Svi su ga videli kako se izvlači iz banane, sumnjajući da je ljušti Vučić, dok je Ivica sve vreme znao da ulazi u vladu i zauzima mesto odmah do tog istog Vučića.

To što Ivica Dačić govori engleski kao deda iz Gadžinog Hana koji je pošao u Vankuver da čuva sinu unuke, i to što takav engleski jezik srpski šef diplomatije demonstrira punim plućima na međunarodnim diplomatskim forumima, za svakoga drugog bila bi nepremostiva mana.

Osim za lidera socijalista, koji će od prvog januara predsedavati Oebsom. To je, naime, samo deo njegovog razbarušenog šarma kojeg Ivica od pre neki dan poredi s Titovim.

To što je pevao na krunisanju mladog Cecinog i Arkanovog sina u novog kraljevića paranormalne, kič Srbije – za svakog drugog političara bila bi neoprostiva greška. Osim za Cecinog starog svata i šefa SPS-a.

Ivica se, naime, nije nasekirao za eventualne konsekvence svoje pevačke avanture. Brinuo je samo kako je otpevao duet s Vesnom Zmijanac i da li je bio dostojna, promukla zamena Dinu Merlinu!

Ali, ko je pre izbora uopšte mogao i da zamisli da će videti Ivicu na mestu prvog potpredsednika vlade i šefa diplomatije? Rastrgnut u tabloidima i optuživan da je, u najmanju ruku, veslao rukama na brodu kojim je švercovan kokain iz Urugvaja, Ivica je, osim što je dokazao da može da se najede tone banana a da ne dobije zatvor, pokazao još nešto: da osim neobičnog metabolizma, kojim je svario i Narka-Darka Šarića i Mišu Bananu, poseduje još poneku tajnu, kojom je omađijao i Vučića.

Premijer je, objašnjavajući zašto je Ivici ponudio mesto broja dva, odmah do sebe – najpre šifrovanu funkciju PPV-a, pa uz to i spoljne poslove – pomenuo tu magičnu reč iz koje potiče sva moć. Ivica, naime, očarava strance.

Dečko iz Žitorađe je u novoj političkoj reinkarnaciji postao neprskana Ketrin Ešton i njegova plemićka titula baronese srpske politike uvod je u još jedno neverovatno žitije Ivice Dačića.

Naravno da samo on može da poljubi ruku Eštonove i da joj peva na uvce, posmatrajući je onako toplo u oči, kao da je pred njim Mira Marković iz davnih dana. Naravno da samo Ivica može da sklapa dil s Putinovom ekipom, dok istovremeno skita po CIA i DEA i još se s njima slika, za foto-album koji onda pokazuje Olji Bećković.

Naravno da samo iz Ivičinog ormana, umesto kostura, ispadaju Lazarević, Perčević ili Backović, a da Ivica pojašnjava kako to ne ispadaju kosturi SPS-a, već da on vrši veliko spremanje svojih ormana. I razume se da će, kad ih očisti, složiti kosture i vratiti ih nazad!

Naravno da je i opšte uverenje da Ivica radi za Ruse. I onda takav, proruski Ivica, postaje politički domaćin zasedanja Trilaterale u Beogradu, jedne mistične organizacije kojom vladaju Rokfeleri, Bžežinski, Kisindžer i još poneko od tajnovitih momaka, s mestom prebivališta iz okoline Lenglija.

Naravno da samo Ivica može da Hašimu Tačiju zaurla na uvo da bi ga odma’ ’apsio, ali da bi to bilo savršeno glupo, i da je onda daleko bolje da zajedno izigravaju arhitekte mira, pa da eventualno apliciraju kod Nobela, umesto kod Miće Megatrenda.

Naravno da samo Ivica u gepeku službenih kola, kao obavezan predmet, čuva bežični mikrofon, jer nikada se ne zna kada će na svom krivudavom političkom putu proći pored nekakve birtije u kojoj trešte narodnjaci, u kojoj se loče špricer i živi ovaj naš ukleti život.

To je tajna formula uspeha Ivice Dačića, koji ima više života nego Hudini ili Aca Lukas! Sin policajca s Kosova, rođen u selu Žitorađi kod Niša, gde su svet ugledali Svetlana Ceca Ražnatović i Miki Rakić, pa, valjda, Žitorađa važi za mestašce gde izviru velikani političke, obaveštajne i turbo-folk misli – zna sve zakone tog crnog vrtloga zvanog Srbija.

Ta rupetina bez zidova i dna pulsira kao živi stvor. Ta bezglava utvara ima svoje skrivene zakone, u njoj su izdaja, oceubistvo i laži osnovni predmeti u školi odrastanja. Taj svet ne vidimo, ali ga vekovima živimo i zato je on takav kakav je: beznadežan, surov, dozlaboga nepravedan i istovremeno neodoljiv.

Ivica Dačić je jedno od najmudrije dece koju je porodio taj nevidljivi mikrokosmos, skriven čarobnim zidom nacionalnih iluzija da je život kakvog poznajemo i kakvog živimo pravedan i da u njemu, kao u svakoj bajci, na kraju pobeđuje princ koji spase princezu i potom je smuva na konju, pre nego što stignu do zamka.

Ivica je lišen tih zabluda. Ili, kako bi rekla njegova crvena braća, tog opijuma za narod. I zato je Ivica prevrtljiv i intrigantan, istovremeno komplikovan, a tako jednostavan.

Svi su ga, jelte, videli iza rešetaka, dok samo on vidi sebe kako prima Nobela. Svi su ga videli kako se izvlači iz banane, sumnjajući da je ljušti Vučić, dok je Ivica, zapravo, sve vreme znao da ulazi u vladu i zauzima mesto odmah do tog istog Vučića.

Svima se negde javljalo da je on srpski Sanader, a njemu se javlja da je budući Ivo Josipović, ali srpski. I ne gubi vreme, već trasira put ka Andrićevom vencu. Danima najavljuje reforme partije, kao Zvezda titulu. Potom će, u sklopu kadrovskih promena, na kongresu SPS-a, kongresmen Ivica najaviti novu politiku stranke.

Najverovatnije je da će Aleksandra Sašu Antića, koga je ledenica zveknula po crvenom šlemu, a bio je to i znak sa neba, a ne samo od Vučića, s kojim je inače Sale dobar, da je on verovatno budući čovek broj dva crvenih.

Hoće li Ivica imati milosti prema starim kadrovima? Hoće li Mrku zamoliti da bude šminker Ani Bekuti? Hoće li nestašnog Ružića zamoliti da se skloni u šesnaesterac Partizana i maskira se u stativu? Hoće li Slavicu Đukić-Dejanović zadužiti da bude medijum na glavnim odborima, kako bi ih, dok se svi drže za ruke, spojila sa Slobom?

Podrazumeva se da će Ivica milost sačuvati – samo za sebe!

I Koštunica, čiju je manjinsku vladu podržavao, i Boris, s kojim se istorijski pomirio, i Vučić, koga je Dačić najpre izdao, odbijajući da mu da većinu za gradonačelnika Beograda, a potom, izdavši Borisa, stvorio Vučića kao premijera, sada mogu sesti na Ivičin kanabe i čuti ekskluzivni snimak smeha iz grobnice u Požarevcu.

I Voja, i Boris, i Vučić, uzvratiće horski, kao braća Teofilovići:

– Volimo i mi tebe!

Šta je garancija za takvu Dačićevu samouverenost? Briselski sporazum, naravno, jer Evropska unija, osim Balkana, nema nikakav drugi dokaz da je njena spoljna politika imala bilo kakvu logiku i rezultat poslednjih godina.

Otuda je Ivica, jedan od garanta te politike, svestan da više nije u programu za usvajanje neželjene dece, kakav je bio posle 5. oktobra. Zato je i dalje poželjniji od Čede, lepši od Borisa, ekonomičniji od Mlađe. Ako treba, Zapad će preseliti Žitorađu u Vojvodinu, samo da bi ga proglasili većim Lalom i od Čanka.

Da, isto misle i Rusi. Da, isto misle i Amerikanci. Da, isto, za sada, misli i Vučić. Aca, naime, dobro zna da je bolje da Ivicu ima odmah do sebe, da ne kažem na uzdi, nego odvezanog, na ulici.

(Politika)