Aleksa Đilas: I u maloj zemlji moguće je boriti se za velike ciljeve

 Za pisanje „Dnevnika” Milovan Đilas Đido je koristio sveske i, uglavnom, nalivpero i plavo mastilo. Živo i zanimljivo pisana hronologija raspada Jugoslavije, sa elementima lične ispovesti čoveka s velikim životnim i političkim iskustvom, ovaj rukopis u osam svezaka čamio je u stanu Milovana Đilasa na polici 30 godina.

Njegov sin, dr Aleksa Đilas, sociolog i publicista koji je doktorirao u Londonu na nacionalnom pitanju Jugoslavije, odlučio je da ga priredi i objavi, pod naslovom „Milovan Đilas – raspad i rat – dnevnik, 1989–1995” (izdavač „Vukotić media”).

Milovan Đilas je bio revolucionar, ratni komandant partizanskog pokreta, državnik i diplomata, ideolog, pripovedač, romansijer i prevodilac.

Proveo je devet godina u zatvoru kao jedan od najznačajnijih istočnoevropskih disidenata i kritičara komunističkog sistema. Bio je onaj koji ga je predvodio i onaj koga se odrekao.

Đidova studija „Nova klasa”, u kojoj analizira komunistički poredak i ideologiju, objavljena prvi put u Americi 1957. godine, od ovlašćenog Oksfordskog foruma proglašena je 1995. godine jednom od 100 knjiga koje su najviše uticale na kulturu Zapada druge polovine 20. veka.

Knjiga Milovana Đilasa o raspadu Jugoslavije izaziva veliko interesovanje javnosti jer rukopis tri decenije nije čitan ni objavljivan. Svako od čitalaca u njemu će pronaći ponešto za sebe: vrhunsku literaturu, istorijsku građu, politički triler, igre velikih sila, Đidovu ljubav prema supruzi Štefici, Aleksinoj majci.

Taj 15. jun 1991. godine mi je prilično zanimljiv i kao da u njemu može da se sažme naša prošlost, sadašnjost i budućnost. Počnimo od susreta vašeg oca i Radeta Šerbedžije, na kraju tog dana. Pričajući o Zagrebu i diskriminaciji prema njemu, slavni glumac kaže: „Ne smeta im toliko što sam Srbin, nego što sam Jugosloven – to je za njih najotrovnije i najomraženije.”

Ja sam se uvek izjašnjavao kao Jugosloven i to je za mene bilo samo prirodni produžetak toga što sam Srbin i Crnogorac. Biti Jugosloven je za mene nešto najlekovitije i najmilije. Radikalno odbacujući jugoslovenstvo i poričući srodnosti i bliskosti između Južnih Slovena, hrvatski nacionalisti su stvarali veštačke granice između naroda. Nije to vodilo ka miroljubivoj politici. Takođe, bilo je suprotno idejama saradnje i zajedništva na kojima je zasnovana Evropska unija kojoj je Hrvatska težila – težila inače s punim pravom, da dodam.

Posle podne, istoga dana, Đido sa Dobricom Ćosićem analizira nacrt dogovora Izetbegović–Gligorov, koji je smišljen u Nemačkoj. Doneo ga je bivši nemački ambasador. Hrvati i Slovenci nisu očekivali da će Milošević prihvatiti taj nacrt. Zašto? Koliko je, po vašem mišljenju, propušteno prilika za mir i ko su krivci što do mira nije došlo?

Po svoj prilici, Milošević je znao da su Hrvati i Slovenci sasvim protiv tog nacrta, te da će ga odbiti. Doista su to indirektno i učinili, a Milošević je za sebe zabeležio poen. Jedan od mnogih. No, takvim malim pobedama neće uspeti da izbegne veliki poraz koji se već tada pojavio na horizontu.

Propuštane su prilike za mir iz mnogo razloga. Često naša politička i kulturna elita nije imala hrabrosti da kaže jasno i glasno da se stvari ne razvijaju povoljno po nas. U stvari, vrlo brzo smo počeli da gubimo rat – čak i dok smo pobeđivali na bojnom polju. Sankcije su nanosile veliku štetu srpskoj privredi, Hrvati, Muslimani i Albanci su se naoružavali, Zapad im davao pomoć i podršku, u svetu smo gubili propagandnu bitku... Uz to su im zapadne obaveštajne službe davale prvoklasne informacije. (Naravno, to je bilo tajno, ali je srpska strana mogla da pretpostavi da se dešava.) Dakle, trebalo je što pre da popuštamo, da sklapamo mir dok smo još bili jaki.

No, i Zapad je veliki krivac. Đido primećuje u „Dnevniku” da je velikim silama milo da mi što više iskrvarimo. Jer onda je lakše vladati. Zato su, dok su se javno zalagali za mir, za pregovore i kompromisna rešenja, istovremeno i Hrvatima i Muslimanima i Albancima davali do znanja, na razne načine, da ipak mogu u potpunosti da ostvare svoje ciljeve ako ne popuštaju, ako nastave da se bore.

Vaš otac kaže Dobrici istog dana: „Trebalo bi nešto poduzeti – ne znam šta – da se ublaže odnosi sa Amerikom, ne u smislu da Srbija obija pragove i bude poslušnik, ali se radi o snazi Amerike i njenom uticaju u Evropi.” Verujem da bi slično rekao i danas.

Đidov predlog je u to vreme bio i mudar i praktičan. Neretko, mi smo čak izazivali Ameriku, nepotrebno prkosili, bogme smo i vređali. Od tog vremena će se odnosi s Amerikom stalno pogoršavati, uglavnom zbog američke politike. Bombardovanje 1999. je kulminacija. Ali ni posle njega neće biti preokreta... Amerika nije sa nama ponovila ono što je posle Drugog svetskog rata učinila s Nemačkom, Italijom i Japanom – da ljuto neprijateljstvo pretvori u savezništvo i velikodušnu privrednu saradnju.

Rekao bih da mi Americi nismo potrebni, a da smatra i da više nismo opasni. Zato Ameriku ne zanima mnogo šta imamo da kažemo.

Đido je uvek stavljao na prvo mesto dobre srpske odnose sa susednim narodima, posebno onim iz Jugoslavije. Njima smo i važni i potrebni a i uzimaju nas ozbiljno, čak i kada kažu da to ne čine. Ako se s njima sporazumemo i sarađujemo, pravimo dogovore, jedni drugima garantujemo bezbednost, onda postajemo važan regionalni faktor, a to i najveća svetska sila mora da uzme u obzir.

Dalje, i u maloj zemlji moguće je boriti se za velike ciljeve. Dozvolite mi da malo maštam. Zašto iz Beograda, i ne mora od vlade i države, ne bi krenula inicijativa ka stvaranju balkanskog mirovnog pokreta? Za razoružanje, protiv stranih vojnih baza, za kontrolu nuklearnog naoružanja... Pa takvi pokreti su nekada bili snažni i masovni svugde u Evropi. Znatan deo američkog javnog mnjenja im je bio naklonjen. Verujem da bi bio i sada.

Đido 14. juna 1989. godine ruča sa američkim ambasadorom Cimermanom i njegovom suprugom. Ambasador je kritičan prema srpskoj politici na Kosovu, a i inače prema Miloševiću. Vaš otac nastoji da ubedi Cimermana da je situacija u Srbiji složena i da nije jednodimenzionalna, tj. autoritarna.

U stvari, Đido je stalno pred stranim diplomatama, političarima i novinarima branio Srbiju i Srbe. Istovremeno, kritikovao je Miloševića i naš politički život u celini. Nema tu protivrečnosti. Stranci hoće da pretvore složene sukobe u jednostavnu crno-belu šemu koja bi opravdala njihovu agresivnu politiku. Često nas baš i demonizuju.

Milovan Đilas je strahovao da će Srbi biti najveći gubitnici u raspadu Jugoslavije. Predviđao je da će Zapad pomoći antisrpsku koaliciju, da će se rat proširiti na Bosnu i Hercegovinu, da će na Kosovu izbiti ustanak. I da će u budućnosti drugi određivati sudbinu Južnih Slovena da će oni biti nemoćni. Ipak, sve vreme uverava sebe da će se najgore izbeći. Dajte nam odgovor koji nas i danas sve muči: zašto su Amerikanci i Zapad izabrali Srbe za protivnike, a sve ostale na Balkanu za saveznike?

Đido je verovao u optimizam! A i smatrao je da mu je dužnost da bude optimista. Za njega su u politici reči dela – ono što kaže ili napiše imaće posledice. Uostalom, kao disident se borio rečima – čime bi drugo? – i često je pobeđivao. U svim javnim nastupima, i kada je bilo najteže, na kraju je nalazio razloge za nadu. Tako čini i u „Dnevniku”.

Američka spoljna politika nema jedan izvor, jedan plan, jednu logiku. Ona je zbir raznih činilaca, čak zbir zbirova. Tu je stalno spominjani vojnoindustrijski kompleks, ali i mediji skloni propagandi, pa etnički i verski lobiji, globalne ideološke fantazije, geopolitičke konstrukcije. I da ne zaboravim: nevladine organizacije, pa ne baš nevladine organizacije, na kraju, vladine-nevladine organizacije. A onda se i univerziteti i instituti politički angažuju, često vrlo ratoborno.

Od kraja hladnog rata, američka spoljna politika je mnogo evoluirala, rekao bih, uglavnom loše, na štetu sveta i na štetu svoju – od sve većeg prihvatanja sile kao sredstva za rešavanje problema, do sve većeg uverenja da ima pravo da se u sve meša. Srbija i Srbi su se našli u unakrsnoj vatri, na meti i liberalnih intervencionista koji nas smatraju za nedemokrate i šoviniste i tvrdih realista koji nas vide kao geopolitički problem zbog veza s Rusijom i Kinom.

Mnogo toga je čudno u toj Americi... Recimo, ja sam uveren da u Americi danas ne postoji čovek koji zna koliko u svetu ima tačno američkih baza i gde se nalaze, uključujem, naravno, i one male sa stanicama za snabdevanje, radare, posmatranje, skladišta. Ne, ne zna ni predsednik. Toliko je u Americi različitih vojnih rodova i jedinica, obaveštajnih službi, privatnih agencija povezanih sa državom...

U 18 časova, 5. maja 1990. godine, i vi ste prisutni, dok se Đido, Dobrica Ćosić i Matija Bećković konačno u nečemu slažu: da je Milošević u procepu i dilemama između raznih struja. Vaš otac tvrdi – između nacionalizma i komunizma. Po Matiji, između Jugoslavije i srpstva. Po Dobrici, demokratije i zakašnjavanja sa demokratijom. Vi ste se slagali tada sa ocem u pogledu Miloševićevih dilema. A sada, posle istorijske distance?

Politički su posebno vredni ti Đidovi česti i veoma ozbiljni razgovori sa Dobricom i Matijom. U njima su sadržana i tri glavna stava prema srpskom nacionalnom pitanju, prema Jugoslaviji, građanskom ratu, ratovima. Dobrica traži rešenja kroz produžetak socijalističkog poretka, dominaciju partije, naravno, reformisane, dugo veruje i u politiku Slobodana Miloševića. Matija je sav u nacionalnoj tradiciji i sve više vezan za crkvu i monarhiju. Đido je možda najmoderniji, najsavremeniji, ide u korak, čak i ispred liberalne revolucije koja zahvata Evropu i svet. Sva trojica su i u pravu i u krivu, događaji ih iznenade, uglavnom neprijatno. Istorija je tada bila u pokretu, velikom, realnost neuhvatljiva…

Odnos Milovana Đilasa i Matije Bećkovića je, po mom sudu, duboko antisrpski. Politički se gotovo ni u čemu ne slažu, a nerazdvojni su prijatelji. Da li je takav odnos „faktor iks” koji je odvajkada do danas nedostajao našem društvu da bi ono bilo istinski demokratsko?

Duboko antisrpski, velite? Pa, u pravu ste, kod nas se zbog politike lako pokvare prijateljstva. Zar treba sumnjati da je to tradicija s kojom treba potpuno prekinuti? U tom smislu treba ovu dvojicu prijatelja, Matiju i Đida, prihvatiti kao lučonoše, zatočnike.

Đido voli da se druži, da upoznaje nove ljude. Čak piše kako posebno žali što je star i bolestan, pa ne može više i češće da se susreće. Voli i da piše o ljudima, da ih opisuje?

Da, druželjubiv je, radoznao, lako se oduševi ljudima i događajima, ali i umetničkim delima i prirodom. Najčešće lepo piše o ljudima, iznosi njihove vrline, ali ima i kritike, čak i peckanja… U proceni ljudi je mudar, ali neretko i dečje naivan. U stvari, opisujući druge, Đido je opisao sebe. Znate onu knjigu Borislava Mihajlovića Mihiza „Autobiografija o drugima”? Odlična knjiga, odličan naslov. Đidov „Dnevnik” bi mogao da se nazove „Autoportret kroz druge”.

„Dnevnik” daje i mnogo portreta poznatih i uglednih Đidovih savremenika – iz politike, kulture, njegovih ratnih drugova, ali i stranaca, novinara i diplomata.

Ističu se dva portreta: Matije i supruge Štefice, moje majke. Portret Matije je u stvari portret jednog džinovskog prijateljstva, tako iskrenog i dubokog da ne znam sa čime bih ga uporedio. A Đidova ljubav prema Štefici je očaravajuća, tugovanje zbog njene bolesti doista tužno, lepo-tužno, pa onda to njegovo uporno i smerno beleženje iz dana u dan svega u vezi s njom… U stvari, to su vrlo romantična ljubavna pisma čoveka u devetoj deceniji života upućena ženi koja je u osmoj, i koja se nastavljaju i kad nje više nema.

Za Dobricu kaže da je najznačajniji Srbin u drugoj polovini 20. veka, ali da mu se čini i da će biti najtragičnija ličnost te polovine?

Da, i Đido smatra da je ovo prvo Dobrica zaslužio, pošteno „zaradio” – pre svega, svojim literarnim delima, ali i time što je prvi od srbijanskih komunista počeo da govori o postojanju srpskog pitanja u Jugoslaviji, da već krajem šezdesetih govori o onom što se dešava na Kosovu. Istovremeno, Đido smatra da je Dobričin koncept rešenja srpskog pitanja suštinski pogrešan, neostvariv. Zato zaključuje, mada iskreno voli i žali Dobricu, da je ovaj umnogome sam kriv za svoju tužnu političku sudbinu, dakle, da nije samo žrtva okolnosti, nemilosrdnog točka svetske politike.

Aleksandar Apostolovski

(Politika)