|
(NIN, 13.11.2008)  Svi se pitaju šta je poslužilo kao okidač za depresiju. Da li su to finansijski derivati, koje je Voren Bafet nazvao “finansijskim oružjem za masovno uništenje”? Ili su to drugorazredni hipotekarni krediti? Ili špekulanti koji trguju naftom? Ovo je samo igra uzajamnog optuživanja i nema nikakav stvarni značaj. To je, kako bi rekao Fernan Brodel, usredsređivanje na prašinu kratkoročnih događaja. Ako želimo da shvatimo šta se stvarno zbiva, moramo razmotriti dve vremenski dimenzionirane pojave koje znatno više otkrivaju. Jedna su srednjoročni ciklični ritmovi. Druga su dugoročne strukturalne tendencije.
Kapitalistička svetska privreda barem nekoliko stotina godina unazad ima dva glavna oblika cikličnih ritmova. Jedan čine tkz. Kondratjevljevi ciklusi koji su istorijski dugi po 50 do 60 godina. Drugi čine hegemonijski ciklusi koji su znatno duži.
Sa stanovišta hegemonijskih ciklusa, Sjedinjene Američke Države su od 1873. u usponu kao takmac za hegemoniju, punu hegemonističku dominaciju dosegle su 1945, a od 70-ih godina beleže spori pad. Ludosti DŽordža V. Buša preobrazile su taj spori u strmoglavi pad. Od ovog trenutka više nema ničeg što bi makar podsećalo na američku hegemoniju. Stupili smo, kako to uobičajeno biva, u multipolarni svet. SAD su i dalje moćna sila, i možda najmoćnija, ali će u narednim decenijama nastaviti proces opadanja u odnosu na druge. Nema mnogo toga što bi bilo ko mogao da učini kako bi se ovo promenilo.
Kondratjevljevi ciklusi imaju drugačiji vremenski raspored. Svet je 1945. izašao iz poslednje Kondratjevljeve B-faze, da bi potom prošao kroz najjači uspon A-faze u istoriji savremenog svetskog sistema. Ta faza je dosegla vrhunac negde 1967-1973. godine, da bi onda započelo opadanje. Ova B-faza trajala je znatno duže nego što su trajale prethodne B-faze, i zapravo traje još uvek.
Dobro su poznate karakteristike Kondratjevljeve B-faze; one odgovaraju upravo onome što svetska privreda preživljava od 70-ih godina naovamo. Profitne stope koje se ostvaruju u proizvodnim delatnostima opadaju, posebno u tipovima proizvodnje koji su bili najprofitabilniji.
Shodno tome, kapitalisti koji žele da ostvare istinski visok nivo profita okreću se finansijskoj areni, baveći se onim što, u svojoj srži, nije ništa do spekulativna aktivnost. Proizvodne delatnosti, kako ne bi postale isuviše neprofitabilne, teže da se pomeraju iz centra u druge delove svetskog sistema, trampeći manje transekcione troškove za manje kadrovske troškove. Zato se zatvaraju radna mesta u Detroitu, Esenu i Nagoji, a proširuju fabrike u Kini, Indiji i Brazilu.
Kada je reč o spekulativnim mehurima, neki ljudi na njima uvek ostvaruju veliku zaradu. Međutim, svaki spekulativni mehur, pre ili kasnije, prsne. Ako postavljamo pitanje zašto ova Kondratjevljeva B-faza traje toliko dugo – odgovor je: zbog toga što su vladajuće sile – američko ministarstvo finansija i Federalne rezerve, Međunarodni monetarni fond i njihovi saradnici u Zapadnoj Evropi i Japanu – redovno i značajno intervenisali na tržištu – 1987. (berzanski krah), 1989. (štedno-kreditna kriza), 1997. (valutna kriza u istočnoj Aziji), 1998. (pogrešno vođeno upravljanje dugoročnim kapitalom), 2001-2002. (Enron) – ne bi li nekako ojačale svetsku privredu. Vladajuće sile su izvukle pouke iz prethodnih Kondratjevljevih B-faza i smatrale su da mogu da savladaju sistem. Međutim, tu postoje imanentna ograničenja.
U prošlosti, kad god bi depresija izazvala haos i pometnju, svetska ekonomija je uspevala ponovo da se sastavi, na osnovu inovacija koje su bar jedno vreme mogle da budu kvazimonopolisane.
Postoji, međutim, nešto novo što bi moglo da omete ovaj lepi ciklični obrazac koji već oko 500 godina održava kapitalistički sistem. U ciklične obrasce mogle bi se uplesti strukturalne tendencije. Osnovne strukturalne odlike kapitalizma kao svetskog sistema funkcionišu po određenim pravilima koja se na grafikonu mogu prikazati kao ravnoteža koja se kreće naviše. Kao i kod strukturalnih ravnoteža svih ostalih sistema, problem se sastoji u tome što tokom vremena krivulje teže da se što više udalje od ravnoteže tako da ih više nije mogućno vratiti u ravnotežni položaj.
Šta je učinilo da se sistem toliko udalji od ravnotežnog položaja? Reč je o tome da su tokom 500 godina tri osnovna troška kapitalističke proizvodnje – kadrovski trošak, imput i oporezivanje – neprestano rasli izraženi kao procenat potencijalne prodajne cene, tako da danas više nije mogućno ostvariti veliki profit na kvazimonopolskoj proizvodnji koja je oduvek predstavljala osnovu značajne akumulacije kapitala. Nije reč o tome da kapitalizam više ne uspeva u onome u čemu je najbolji. On je upravo time što je na tom planu postizao toliki uspeh konačno podrio osnovu buduće akumulacije.
Kada dosegnemo tu tačku dolazi do bifurkacije sistema (da se poslužimo ovde jezikom studija kompleksnosti). Neposredna posledica je velika haotična turbulencija koju naš svetski sistem trenutno preživljava i koju će i dalje preživljavati možda još 20 do 50 godina. Dok svako gura u smeru za koji misli da mu trenutno najviše odgovara, iz tog haosa će proisteći novi poredak; taj poredak će se odvijati na jednom od dvaju alternativnih i među sobom veoma različitih puteva.
Sa sigurnošću možemo reći da postojeći sistem ne može da opstane. Ono što međutim ne možemo predvideti jeste koji će poredak biti odabran da ga zameni, zato što će to biti rezultat beskonačnog broja pojedinačnih pritisaka. Samo, taj novi sistem biće svakako uspostavljen pre ili kasnije. To neće biti kapitalistički sistem, ali bi mogao biti daleko gori (u još većoj meri polarizatorski i hijerarhizovan) ili pak daleko bolji (relativno demokratski i relativno egalitaran) od postojećeg sistema. Izbor novog sistema predstavlja najveću i najvažniju svetsku političku borbu našeg doba.
Što se tiče neposrednih kratkoročnih i srednjoročnih perspektiva, jasno je šta se svuda događa. Ulazimo u protekcionistički svet (zaboravimo sada takozvanu globalizaciju). Ulazimo u područje znatno veće neposredne uloge vlade u proizvodnji. Čak i Sjedinjene Države i Velika Britanija delimično nacionalizuju banke, dok velike industrije umiru. Ulazimo u populističku preraspodelu na čijem je čelu vlada, i koja može poprimiti socijaldemokratske oblike levog centra ili pak ekstremno desničarske autoritarne oblike. Ulazimo u fazu akutnog socijalnog konflikta unutar država, gde se svi nadmeću za manji kolač. Na kratkoročnom planu, to je, po svim merilima, ružna slika.
(Prevela Ljiljana Nedeljković)
|
.jpg)
