Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > Neprolazna vremena samo jedne knjige
Ekonomska politika

Neprolazna vremena samo jedne knjige

PDF Štampa El. pošta
Jovan B. Dušanić   
četvrtak, 25. avgust 2011.

Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u odelu ovčijem, a iznutra su grabljivi vuci. Po plodovima njihovim poznaćete ih.

Evanđelje po Mateju, 7:15-16

U dopisu kojim smo pozvani na okrugli sto o neoliberalizmu, predsednik Akademije ekonomskih nauka, kolega Ljubomir Madžar, naglasio je kako je poželjno da naši prilozi budu dostavljeni pet dana pre održavanja rasprave, u kom slučaju bi oni bili elektronski dostavljeni svim pozvanim učesnicima. Pošto sam to uradio u skladu sa preporukom, pretpostavljam da su svi zainteresovani učesnici ovog okruglog stola upoznati sa mojim prilogom (Pokušaj reanimacije neoliberalizma).

 

Prilog sam dostavio ranije, kako ga sada u celosti ne bih prepričavao, nego bih iskoristio priliku da se osvrnem na neke od stavova koje je upravo izložio kolega Ljubomir Madžar u svome uvodnom izlaganju, kao i neki od drugih današnjih diskutanata. Potencirao bih tri stvari.

Prvo, kolega Ljubomir Madžar sa punim pravom ističe da smo dugo živeli u socijalizmu gde su postojale obavezujuće doktrinu i učenje, te smo bili saterani u ideološki tor u kome je postojao vreme samo jedne knjige u kojoj su „propovedane“ komunističke dogme, a od kojih se nije moglo mnogo odstupati. Međutim, ne bih se složio sa njegovom konstatacijom da se urušavanjem socijalizma situacija u tom pogledu radikalno promenila.

Poslednjih par decenija umesto jednog ideološkog tora saterivani smo u drugi, u kome takođe postoji vreme samo jedne knjige, samo što su u njoj komunističke bile zamenjene neoliberalnim dogmama, od kojih se takođe nije moglo mnogo odstupati. Pravoverni čuvari „istina“ (i ranije, kao i sada) budno su motrili da onemoguće one koji se drznu da dovedu u sumnju vladajuće ideološke dogme, samo što su čuvari ranije bile rigidne komunističke ideološke komisije, a sada je to neoliberalni ekonomsko-politički ideološki aparat koji funkcioniše na jedan mnogo suptilniji način.

Sa onima koji se ne „pridržavaju“ vladajućih ideoloških dogmi komunisti su se nemilosrdno obračunavali (izbacivanje sa posla i „smeštanje“ u zatvore), a neoliberali su to radili mnogo „nežnije“, pa su kontrolišući naučni i medijski prostor budno motrili da nijedno „pogrešno učenje“ ne dobije širi javni odjek, pa čak (u ekstremnijim slučajevima) da ne vidi ni „svetlost dana“. Oni koji nisu „ispovedali“ neoliberalne dogme, i ovde na savetovanjima nas ekonomista, ako su uopšte dobijali reč, bilo je to na nekoj od sekcija (a ne njenom plenarnom delu) i to na samom kraju (kada su se slušaoci „proredili“), a njihovi tekstovi, ukoliko nisu završavali u korpi za otpad bili su (više ili manje) skraćivani – cenzurisani u zbornicima radova i stručnim časopisima. Najpoželjniji su bili i ostali oni koji su se uvek pridržavali „ispravnog učenja“, nekada su to bile „kumrovačke“, a sada „segedinske kursadžije“ – kako to primeti kolega Danijel Cvetičanin.

Drugo, na kraju današnjeg uvodnog izlaganja kolega Ljubomir Madžar je izrazio nadu da će diskusija za okruglim stolom biti relaksirana, te da misli da će se naročito opušteno osećati (neo)liberali. Međutim, koliko sam ja mogao da primetim, bilo je sasvim suprotno, te su najveći stepen napetosti i nervoze pokazali upravo predstavnici široko afirmisanog istraživačkog centra (kako to reče kolega Ljubomir Madžar) CLDS-a (Centar za liberalno-demokratske studije) – koleginica Danica Popović, te kolege Boško Mijatović i Boris Begović. Ali možda je to bio samo moj subjektivni utisak, a to (uostalom) i nije toliko važno. Mnogo važnije jeste to što su nam oni saopštili.

Ono što je bilo zajedničko za sva tri saradnika CLDS jeste da su oni veoma jasno demonstrirali ono što sam već napisao u prilogu, odnosno podsećali su na znamenitog filozofa, koji je na primedbu da činjenice neumoljivo dokazuju kako njegove tvrdnje nisu tačne, odnosno da je njegova teorija u raskoraku sa činjenicama, odgovorio: Tim gore po činjenice.

Na konstataciju da je vreme najbolji sudija, a praksa najbolji verifikator ispravnosti različitih teorijskih stavova, te činjenicu da je danas istorijska praksa (kolaps postsocijalističkih privreda koje su se u vođenju ekonomske politike pridržavale Vašingtonskog konsenzusa, a potom i svetska ekonomska kriza) stavila tačku na teorijske sporove o neoliberalizmu, odgovor je bio da su neke od postsocijalističkih zemalja imale samo male prolazne poteškoće i da se brzo oporavljaju (kolega Boris Begović), da nema govora o bilo kakvoj (a pogotovo velikoj) svetskoj ekonomskoj krizi, nego se tu radi o jednoj uobičajenoj recesiji (kolega Boško Mijatović), te da je to beznačajna epizoda koje se za godinu-dve nećemo ni sećati (kao fijaska koga smo imali sa nabavkom vakcina za svinjski grip – kako je to lepo ilustrovala koleginica Danica Popović).

Pored toga, koleginica Danica Popović nam je naglasila kako su ekonomija i socijalna odgovornost nespojivi, te da ekonomija ne poznaje kategoriju pravičnosti. Ovakvo shvatanje odlično demonstrira razliku između klasičnog liberalizma i neoliberalizma (danas se nekoliko diskutanata upravo pitalo u čemu je ta razlika). Pored mnogo zajedničkog, razlika između klasičnog liberalizma i neoliberalizam ogleda se i u tome što je liberalizam bio ideologija nacionalne buržoazije koja je bila donekle ukorenjena u sopstvenom narodu, te nije mogla da bude potpuno ravnodušna na socijalnu zaštitu sopstvenog naroda. S druge strane, nosilac neoliberalne ideje jeste transnacionalna buržoazija (koja nije ukorenjena u socijalnim strukturama nacionalnih društava – nego formira posebno nadnacionalno društvo, takozvanu svetsku oligarhiju) i ona insistira samo na ekonomskoj efikasnosti i indiferentna je na bilo kakvu pravičnost i socijalnu odgovornost.

U prilogu koji sam dostavio za ovaj okrugli sto istakao sam da je ekonomska nauka društvena, a ne neka čisto akademska, apstraktna, metafizička, ezoterična ili larpurlaristička disciplina. Ekonomska nauka treba, pre svega, da pomogne nosiocima ekonomske politike u nastojanjima da obezbede dugoročno održiv dinamičan privredni rast uz punuzaposlenost, te socijalno odgovornu i pravnu raspodelu nacionalnog dohotka. Zbog toga je neophodno da se uporedosa pitanjem ekonomske efikasnosti insistira na socijalnoj odgovornosti i na pitanju pravičnosti, a to je naročito značajno u periodima velikih promena, što je slučaj i kod postsocijalističkih zemalja u tranziciji kada dolazi do velikih ekonomskih i socijalnih preraspodela, koje su rezultat i velike korupcije, te egoističkog ponašanja i neverovatne pohlepe nove ekonomske i političke nomenklature (preduzetnika i političara).

Da su ekonomija i socijalna odgovornost spojivi, te da ekonomska nauka poznaje i kategoriju pravičnosti, pokazuje ozbiljna ekonomska literatura od najstarijih dana do danas. Koleginicu Danicu Popović bih podsetio da je jedan od rodonačelnika i najznačajnijih ekonomskih mislilaca – Adam Smit – u svome delu „Teorije moralnih osećanja“ (The Theory of Moral Sentiments) iz davne 1759. godine, naglašavao da „trgovačko društvo“ ne bi moglo opstati ukoliko njegovi akteri svoje egoističke strasti ne bi kontrolisali – ublažavali, preusmeravali i kanalisali – i na taj način omogućili skladniji život među ljudima. Zbog toga pitanje ekonomske efikasnosti nije moguće u celosti odvojiti od socijalne odgovornosti, te pitanja pravičnosti i moralnih pitanja, pošto su ona međusobno uslovljena. Bez pravičnosti nije moguće na dugi rok obezbediti ni ekonomsku efikasnost. Od naših savremenika, koleginicu Danicu Popović bi podsetio na rad nobelovca DŽozefa Stiglica „Zaposlenost, socijalna pravda i društveno blagostanje“ (Employment, socialjusticaandsocietalwell-being, InternacionalLabourReview, vol. 141. no. 1–2/2002)

Treće, interesantno je bilo slušati interpretaciju kolege Ljubomira Madžara (o čemu piše podrobno i u tekstu koji nam je dostavljen kao predložak za raspravu) o uzrocima kolapsa srpske privrede do koga je došlo, i pored činjenice da su ekonomsku politiku od 2000. godine realizovali ekonomisti-neoliberali iz G17 plus i njihovi istomišljenici (uz nesebičnu „pomoć“ neoliberalnih ideja i stručnjaka iz MMF-a).

Da su učinci ekonomske politike u Srbiji u poslednjoj deceniji katastrofalni, ne spori ni kolega Ljubomir Madžar koji u tekstu piše: Za ovih deset godina, otkako je na vlast došla politička opcija, koja sebe, uz našu većinsku saglasnost, naziva demokratskom, kroz privatizaciju, zaduživanje i izjedanje faktorskih dohodaka doslovno je istopljen veliki deo društvenog bogatstva – uporedi: J. Dušanić, ´Bećarska ekonomija´, posebno strane 36-55 – a privreda je oštećena u meri koja će iziskivati decenije da bi se ta oštećenja ne nadoknadila – jer to nije moguće – nego tek sanirala. (str. 15)

Međutim, kolega Ljubomir Madžar smatra da za kolaps srpske privrede nisu krivi ni kreatori (svetska oligarhija na čelu sa MMF-om), ni realizatori (ekonomska nomenklatura – predvođena neoliberalima iz G 17 plus), te da je Srbija osuđena – a i ostaće tako u dugoj, više nego doglednoj budućnosti (zbog velike etničke, verske, kulturne, istorijske, ekonomske, socijalne heterogenosti društvenog bića) – na glomazne, spore, neučinkovite, a po svoj prilici i korumpirane vlade (str. 22–23).

Ovakvim stavovima amnestira se vladajuća garnitura za katastrofalne rezultate svoga rada, pošto je Srbija osuđena na glomazne, spore, neučinkovite i korumpirane vlade, te da je nemoguće imati uspešnu državu na čelu sa autentičnom domaćomefikasnom i časnom vladom, jer ona – po mišljenju kolege Ljubomira Madžara– postoji samo u mašti utopijski zanesenih (i izgubljenih) antiliberala. (str. 21)

Ono što više zabrinjava jeste da se ovakvim podaničkim diskursom širi defetizam u sopstvenom narodu, jer smo tobože (iz raznoraznih razloga) inferiorni kao država i narod u odnosu na druge civilizovana društva i osuđeni na neuspehe, te da se u zemlji ništa dobro ne može da uradi bez spoljnih pritisaka i starateljstva bogatih i moćnih – kolonizatora.

Mada kolonizator (koji sebe smatra uspešnim, civilizovanim i moralnim) svoje starateljstvo opravdava željom da kolonizovanog (koga tretira kao zaostalog, necivilizovanog i moralno problematičnog) uzdigne i približi nivou na kome se on nalazi, stvarnost pokazuje da kolonizovani (uprkos svestranoj „pomoći“ staratelja) sve više zaostaje za kolonizatorom, a napredak kolonizovanih je moguć tek kada se oslobode kolonijalnih okova.

Pored toga, ovakvim i sličnim tvrdnjama se građanima u Srbiji nameće slika o tome kako su nesposobni, loši, zli i zaostali, a koju decenijama šire naši evroatlanski „prijatelji“. U tome su naši evroatlanski „prijatelji“ dobrano uspeli kada se radi o njihovim građanima, ali to još ne uspeva da postignu kod velike većine građana Srbije. Nažalost, znatan broj javnih ličnosti (koji su medijski dosta eksponirani) u Srbiji u tome im (svesno ili nesvesno) svojski pomaže.

I na kraju, istorijska iskustva drugih zemalja pokazuju da to nije ni tačno. Kao primer navešću Singapur (jednog od azijskih „tigrića“ koje je malopre spominjao i kolega Boris Begović) koji je uprkos loših predispozicija (mala zemlja bez bilo kakvih resursa, okružena neprijateljski nastrojenim susedima, rastrzana međunacionalnim sukobima unutar zemlje…) za relativno kratko vreme postigao izuzetne rezultate u ekonomiji i u drugim sferama društvenog života, i to pre svega, zahvaljujući kompetentnoj, efikasnoj i odgovornoj vladi.

Podsetimo se da je Singapur (u kome većinu stanovnika čine Kinezi, a ostatak uglavnom Malajci i Indusi) za vreme Drugog svetskog rata bio pod okupacijom Japana, a posle toga britanska kolonija do 1959. godine. Posle krvavih etničkih sukoba (između Malajaca i Kineza) Singapur je 1964. godine izašao iz sastava Malezije.

Li Kuan Ju-a, koji je bio prvi premijer Singapura i na tom mestu ostao duže od tri decenije, na početku svoje knjige Iz trećeg sveta u prvi – Singapurska istorija: 1965-2000 (Lee Kuan Yew, FromThirdWorldtoFirst, TheSingaporeStory: 1965-2000; Singapore Press Holdings, 2000) piše: Napisao sam ovu knjigu za mlade stanovnike Singapura, koji prihvataju društvenu stabilnost, ekonomski rast i procvat kao nešto što se samo od sebe podrazumeva. Želeo bih da oni znaju, kako društveni mir, lična bezbednost, ekonomski i socijalni progres i procvat ne dolaze sami od sebe nego su rezultat neprekidnih napora i stalnog interesovanja od strane, izabrane narodom, časne i efikasne vlade.

Predgovor za ovu knjigu napisao je Henri Kisindžer. U njemu on, između ostalog, piše: Lišen bilo kakvih prirodnih resursa, izgledalo je da je Singapur osuđen da zavisi od jačih suseda, ukoliko uopšte uspe da sačuva svoju nezavisnost. Li Kuan Ju je mislio drugačije. Svako veće dostignuće, pre nego što se ostvari – jeste mašta. A on je maštao o državi, koja neće samo opstati, nego će i prestići druge. Nedostatak resursa mora biti kompenziran preimućstvom intelekta, discipline i kreativnosti. Li Kuan Ju je pozvao građane da učine ono, što oni pre toga nisu smatrali svojom obavezom: prvo učiniti svoj grad čistim, a zatim prevazići iskonsku netrpeljivost prema susedima i međusobne etničke nesuglasice i svima pokazati preimućstvo rada.

Današnji Singapur je ostvarenje te mašte. Godišnji dohodak po stanovniku od nešto manje od 1.000 (u momentu sticanja nezavisnosti) dostigao je danas skoro 30.000 američkih dolara. Singapur je, u oblasti visokih tehnologija, lider u Jugoistočnoj Aziji – njegova komercijalna vrata i naučni centar.

Usudih se da, na kraju, citiram i ovih nekoliko rečenica Henrija Kisindžera, mada kolegi Ljubomiru Madžaru, kako kaže, nije mnogo uzbudljiva niti zanimljiva argumentacija onih koji apeluju za efikasnom državom koja postoji samo u mašti utopijski zanesenih (i izgubljenih) antiliberala.

(Autorizovana diskusija za okruglim stolom o neoliberalizmu održana 17. 4. 2011. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu u organizaciji Akademije ekonomskih nauka)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner