Kraj prosperiteta?

Sjedinjene Države – da i ne pominjemo zapadnu Evropu – trenutno se nalaze u stezi silazne spirale za koju finansijski stručnjaci kažu da predstavlja deleveraging, hitno oslobađanje od kreditnih obaveza iliti vraćanje kredita pre roka, kako bi se smanjio dug u odnosu na kapital. Pritisak da se to učini rezultat je pada cena imovine koju su kupili pozajmljenim novcem. Dakle, neka vrsta povratne sprege, samo u vidu vrzinog kola. Kada domaćinstva i banke bankrotiraju, povećava se količina imovine koja ide na doboš, usled čega cene još više padaju, a to opet dovodi do još više slučajeva prevremenog otplaćivanja kredita. Ovaj proces danas ima toliki unutrašnji impuls da ga verovatno neće zaustaviti ni 700 milijardi dolara novca poreskih obveznika.
Kada je reč o domaćinstvima, zaduženost je sa oko 50 odsto BDP, koliko je proporcionalno iznosila 1980. godine, u 2006. dosegla vršnih 100 procenata. Drugačije rečeno, američka domaćinstva danas duguju onoliko koliko cela američka privreda može da proizvede za godinu dana. Najveći deo ovog povećanja zaduženosti po kreditima iskorišćen je za ulaganja u nekretnine. Usled toga se i pojavio onaj mehur; u trenutku kada su najviše rasle, cene prosečnih američkih kuća skakale su po stopi od 20 procenata godišnje. A onda su – što je kod mehura redovna pojava – jednostavno prsle. Kejs-Šilerov indeks cena stambenih kuća u 20 gradova pada još od februara 2007. godine. Pri tom se taj pad ubrzava. U junu ove cene su bile za 16 posto niže nego u junu prošle godine. U nekim gradovima, kao što su Feniks i Majami, pale su čak za jednu trećinu u odnosu na najvišu vrednost. Američko tržište nekretnina nije se suočilo sa takvom situacijom još od doba Velike depresije. A očito je da dno nismo dosegli. Kredi Svis predviđa da bi 13 odsto američkih kućevlasnika sa hipotekarnim kreditima moglo da pređe u beskućnike.
Banke i druge finansijske institucije još su u gorem položaju: njihovi se dugovi mnogo brže akumuliraju. U 2007. godini zaduženost finansijskog sektora iznosila je 116 odsto BDP, u poređenju sa samo 21 odsto 1980. godine. A tržišna vrednost imovine koju su banke gomilale, na kredit, pala je još više nego što je pala vrednost prosečne kuće – za čak 55 odsto kada je, recimo, reč o hipotekarnim obveznicama klase BBB.

Do danas su američke banke priznale 334 milijarde dolara gubitaka i otpisa, a sigurno je da će konačna vrednost, kad se sve sabere i oduzme, biti znatno viša. Da bi to kompenzovale uspele su da prikupe 235 milijardi novog kapitala. Problem je u tome što ovaj gubitak od 99 milijardi dolara znači da će banke morati da izvrše bilansnu kontrakciju deset puta veću od te brojke – znači skoro 1.000 milijardi dolara – da bi održale konstantan odnos između aktive i kapitala. To opet ukazuje na drastično smanjenje kredita, budući da imovinu jedne banke predstavljaju njeni zajmovi. Smanjenje zajmova znači lošije uslove poslovanja u američkom društvu, među običnim svetom, u onome što zovemo Glavna ulica. Jednostavno, vaš lokalni prodavac automobila neće moći da dobije kredit koji mu je neophodan da bi održavao postojeću ponudu automobilskih modela. Kako bi opstao, on će morati da otpusti neke radnike. Možemo, dakle, očekivati višu stopu nezaposlenosti u celoj zemlji.

Ko god sumnja da Sjedinjene Države idu putem recesije jednostavno ne želi da otvori oči pred stvarnošću. Na godišnjoj osnovi, smanjuju se i prodaja na malo i industrijska proizvodnja. Nezaposlenost je već na najvišem nivou u poslednjih pet godina. Pitanje je samo da li smo na putu kratke, relativno blage recesije kakvu smo imali 2001. godine – ili smo na putu aktuelne recesione verzije koja će nas zapravo vratiti u 30-te godine, u Drugu depresiju.

Istorijske paralele

Skloni smo da mislimo kako je Veliku depresiju izazvao pad berze 1929. godine. Uvreženo je mišljenje da je krah berze počeo na “crni četvrtak” – 24. oktobra 1929. godine, kada je industrijski indeks Dau Yons pao za dva procenta – mada ne treba gubiti iz vida da je tržište još od početka septembra beležilo pad. U “Crni ponedeljak” (28. oktobar) Dau Yons je pao za 13 posto, sutradan za još 12 posto. Tokom naredne tri godine, američka berza je imala ukupni pad od neverovatnih 89 posto, dosegnuvši najnižu tačku u julu 1932. godine. Sve do 1954. godine, berzanski indeks nije uspeo da povrati vršnu vrednost iz 1929.

Ove godine 29. septembra, dok su investitori i berzanski trgovci reagovali na to što je Predstavnički dom odbio sanacioni plan koji je predstavio ministar finansija Henk Polson, prodaja na berzi doživela je dramatične razmere: Dau Yons je pao za skoro sedam posto samo tog dana, što se dogodilo svega 17 puta otkako je taj indeks uveden 1896. godine. U odnosu na vršnu vrednost koju je imao pre godinu dana, u oktobru prošle godine, Dau Yons je pao za više od 25 procenata.

Ipak, osnovni uzrok Velike depresije – kako su tvrdili Milton Fridman i En Yejkobson Švarc u svojoj međašnoj knjizi Monetarna istorija Sjedinjenih Američkih Država: 1867-1960, objavljenoj 1963. godine – nije bio krah berze, već “velika kreditna kontrakcija” do koje je došlo usled prave epidemije propasti banaka.

Kreditna kriza je izbila nekoliko meseci pre berzanskog kraha, kada su komercijalne banke čiji su kombinovani depoziti iznosili nešto više od 80 miliona dolara obustavile isplate štedišama. Krajem 1930. godine došlo se do kritične mase kada je 608 banaka otišlo u stečaj – među njima je bila i Banka Sjedinjenih Država, u kojoj je bilo deponovano negde oko jedne trećine ukupnog izgubljenog novca. (Drugi ključni momenat u istoriji depresije bio je neuspeh pregovora o fuzionisanju: da su uspeli, banka bi se izvukla.) Po mišljenju Miltona Fridmana i En Švarc, američka centralna banka (Federalne rezerve) mogla je da ublaži krizu da je smanjila kamatne stope, da je krenula u kreditiranje i u otkup obveznica (to je ono što se zove “operacije na otvorenom tržištu”). Umesto toga, ona je samo pogoršala ionako tešku situaciju kada je smanjila sopstvene kredite bankarskom sistemu. Usled toga je sve veći broj banaka morao da prodaje aktivu grozničavo nastojeći da se nekako domogne likvidnosti, te su stoga cene obveznica padale a platni bilansi bili još gori. Sledeći talas propasti banaka, koji je nastupio između februara i avgusta 1931. godine, doveo je do toga da su depoziti u komercijalnim bankama pali za 2,7 milijardi dolara – devet odsto ukupnog iznosa. Do januara 1932. godine pod led je otišlo 1.860 banaka.

Tek u aprilu 1932, pod žestokim političkim pritiskom, FED je pokušao da sprovede jednu obimnu kupovinu na otvorenom tržištu – bio je to prvi ozbiljan napor centralne banke da zaustavi krizu likvidnosti. Čak ni to, međutim, nije bilo dovoljno da se izbegne konačni talas propasti banaka krajem 1932. godine; tom talasu je prethodio prvi neradni dan za banke, tzv. bankarski praznik, iliti privremeno zatvaranje svih banaka u zemlji.

Kada su krenule glasine da će nova administracija F. D. Ruzvelta devalvirati dolar, ljudi su počeli masovno da beže od dolara, nalazeći utočište u zlatu, pa su Federalne rezerve podigle eskontnu stopu, čime su stvoreni uslovi za to da predsednik Ruzvelt 6. maja 1933. godine, samo dva dana pošto je položio zakletvu kao predsednik, proglasi nacionalne bankarske praznike – “odmor” sa koga se 2.500 banaka nikada nije vratilo.

Očigledna razlika između ondašnje i današnje situacije leži u tome što je aktuelni predsednik Federalnih rezervi Ben Bernanke neko ko je veoma dobro naučio istoriju – nimalo iznenađujuće, s obzirom na to da je svojevremeno upravo Velika depresija bila predmet njegovih akademskih proučavanja. Od samog početka kreditne krize izazvane neumerenim trošenjem, u avgustu 2007. godine, Bernanke je neprestano smanjivao kamatnu stopu pod kojom na tržištu Federalnih rezervi banke koje poseduju višak rezervi pozajmljuju sredstva bankama čije su obavezne rezerve pale ispod propisanog nivoa sa 5,25 odsto na, u efektivi, svega 0,25 odsto u jednom trenutku prošle nedelje. On je koristio čitav niz kanala da upumpa novac u finansijski sistem: ukupno uzev, tokom proteklih 13 meseci ubacio je oko 1.100 milijardi dolara.

Ministarstvo finansija je takođe aktivno na način na koji nije bilo aktivno u vreme Velike depresije. Tada se, naime, smatralo da vlada treba da pokuša da uravnoteži budžet u krizi, pa makar to značilo smanjenje socijalnih davanja i povećanje poreza. Čitava jedna generacija ekonomista inspirisanih Yonom Mejnardom Kejnzom učila nas je da je upravo to bio pogrešan recept. Po mišljenju kejnzijanaca, vladin deficit u periodu recesije zapravo je dobra stvar jer on stimuliše tražnju. Bušova administracija koja je u godinama buma zabeležila visok deficit čini se da je danas spremna da taj deficit još više uveća.

Zaista, čak i bez ovih 700 milijardi dolara namenjenih sanaciji, Polson je već potpisao neke čekove na vrlo velike iznose – radi pokrića subvencionisane prodaje banke Bear Sterns banci Y. P. Morgan, nacionalizacije hipotekarnih čudovišta Fani Me i Fredi Mek, sanacije osiguravajućeg diva AIG i prodaje fonda Vošington Mjučual opet banci Y. P. Morgan, kao i Vahovije Sitigrupi. Sve to košta negde između 200 i 300 milijardi dolara.

Ima onih koji kažu da požar nećemo ugasiti time što ćemo ga zasuti kišom para, a baš taj metod trenutno oprobavaju Federalne rezerve i Ministarstvo finansija. Suočeni sa potencijalnim debaklom Velike depresije 2, oni su pokušali da odagnaju strahovanja pomoću 2.000 milijardi dolara datih zarad poboljšanja likvidnosti. 

Zašto se još uvek može izbeći Druga depresija 

Kako sada stoje stvari, bez obzira na usvajanje sanacionog plana u Kongresu, svet je i dalje na nizbrdici. Međubankarske pozajmice i dalje su tvrdoglavo zamrznute, uprkos onom vatrogasnom šmrku za spasavanje koji su Federalne rezerve ponudile. Pošto su Vošington Mjučual i Vahovija praktično zbrisani, sasvim je izvesno da će bekstvo od bankarskih obveznica i akcija odneti nove žrtve. Kako recesija bude napredovala, tako se može očekivati i sve veći broj stečajnih postupaka u običnom poslovnom svetu. Povrh svega, uticaj tržišta instrumenata za osiguranje kredita (CDS) čija vrednost iznosi oko 62.000 milijardi dolara mogao bi biti uistinu eksplozivan.

Konačno, ovo više nije isključivo američka kriza. Evropske banke i same propadaju. Stope rasta u evrozoni i u Japanu pale su još više nego u Sjedinjenim Državama. Posledice trpe i nova tržišta. 

Teza da se Azija nekako “otkačila” od Sjedinjenih Država sasvim je neosnovana. Kina i Amerika su se do te mere približile nekoj vrsti finansijske fuzije da već gotovo možemo da govorimo o svojevrsnom kinoameričkom novogovoru. Kada su se Fani i Fredi našli na ivici provalije, mnogi su bili iznenađeni saznanjem da je cela jedna petina kineskih deviznih rezervi bila uložena u njihove obveznice. To, međutim, nije nikakvo čudo. Kina je akumulirala ogromnu količinu obveznica u dolarskoj denominaciji. To znači da nema nijedne druge strane zemlje koja bi više izgubila na američkom finansijskom krahu.

Konačno, ono zbog čega je Velika depresija zaista toliko deprimantno delovala bila je njena globalna dimenzija. Kombinovani proizvod sedam vodećih svetskih privreda pao je za skoro 20 odsto u periodu od 1929. do 1932. godine. Stopa nezaposlenosti u Americi i Nemačkoj prevršila je 33 procenta.

Međutim, iako nam sigurno predstoji globalno usporavanje, još uvek je mogućno izbeći novu veliku depresiju. Za razliku od ondašnje situacije, centralne banke i ministarstva finansija sada znaju da je bolje trpeti deficit i štampati novac nego trpeti masovne gubitke na planu proizvodnje i radnih mesta. Sem toga, zahvaljujući tome što mnoge zemlje sada uvoze osiguranje depozita u američkom stilu, banke postaju u manjoj meri osetljive na bekstvo štediša nego što su to ranije bile. 

S obzirom na ogromne razmere krize, usvajanje sanacionog programa u Kongresu moglo bi predstavljati samo kratkoročnu palijativnu meru. Ipak, bolje je i kratkoročno nego nikakvo rešenje. Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što će se na taj način signalizirati svetu da – za razliku od 1930. godine – Amerika čini sve što može da izbegne finansijsku katastrofu i Drugu depresiju.

Tajm (Time)

preneto iz nedeljnika NIN