Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > Domaćinska umesto "bećarske" ekonomije
Ekonomska politika

Domaćinska umesto "bećarske" ekonomije

PDF Štampa El. pošta
Jovan B. Dušanić   
četvrtak, 31. maj 2012.

Prvi koraci nove srpske vlade moraju da budu usmereni na rešavanje nagomilanih tekućih problema (ogromna nezaposlenost, pad proizvodnje i izvoza, alarmantna spoljna zaduženost, debalans javnih finansija…). Međutim, ključna strateška odluka koju treba odmah da preduzme nova vlada jeste odbacivanje (nametnute) dosadašnje i prihvatanje (sopstvene) potpuno nove strategije ekonomskog razvoja. Upravo je to, a ne samo rešavanje nagomilanih tekućih problema, preduslov da se zaustavi dalje urušavanje privrede, ali i države u celosti.

Sve ove godine Srbija je bez sopstvene dugoročne strategije razvoja, koja bi bila naučno verifikovana i politički usvojena u Skupštini, a ulogu strategije imaju memorandumi o budžetu i ekonomskoj politici koji se pišu u saradnji sa (ili tačnije rečeno po diktatu) MMF, a kojima se obezbeđuje realizacija neoliberalne ekonomske politike. Usvajanje memoranduma i ostvarivanje njihovih ciljeva MMF (koji je eksponenta svetske oligarhije i krupnog kapitala) je nametnuo kao uslov za dodelu kredita Srbiji i za njen pristup međunarodnom tržištu kapitala.

Nova, sopstvena strategija podrazumevala bi odustajanje od pogubne neoliberalne ekonomske politike, odnosno napuštanje nametnutog atipičnog modela privređivanja, zasnovanog na tkzv. Vašingtonskom dogovoru koji insistira na stabilizaciji, liberalizaciji i privatizaciji. Jedna od osnovnih slabosti tkzv. Vašingtonskog dogovora jeste zamena cilja i sredstava, a koja vodi deformaciji same strategije ekonomskog razvoja i nepravilnom shvatanju njenog dejstva na realnu ekonomiju.

Stabilna finansijska situacija, niska inflacija, stabilan devizni kurs, privatizacija i liberalizacija privrede – samo su sredstva ekonomske strategije, a ne ciljevi sami po sebi, odnosno finansijska stabilizacija, liberalizacija privrede i privatizacija treba da budu sredstva za ostvarenje ciljeva, a oni su razmatrani kao pokazatelji uspeha ekonomskih reformi. Ne smemo gubiti iz vida da je ekonomija društvena nauka, te da se reforme ne sprovode da bi se postigli neki nominalni pokazatelji (stopa inflacije, stabilan kurs nacionalne valute, stopa liberalizacije privrede, učešće privatnog sektora u društvenom proizvodu, stepen ekonomskih sloboda i slično – toliko dragih ekonomistima neoliberalima), nego da bi se reformama obezbedilo poboljšanje blagostanja svih građana.

Očigledno je da dosadašnji atipičan model privređivanja, koji se zasniva na (ras)prodaji imovine, zaduživanju i potrošnji (uglavnom, robe iz uvoza) i u kome se ne isplati raditi, proizvoditi i izvoziti, hitno mora da bude zamenjen tipičnim modelom privređivanja u kome se sve to (raditi, proizvoditi i izvoziti) isplati. Slikovito rečeno, potrebno je da bećarsku ekonomiju (prodaj, pozajmi i potroši) zamenimo domaćinskom ekonomijom (proizvedi, akumuliraj i investiraj).

Za razliku od atipičnog, tipični model privređivanja ima drugačije postavljene ciljeve i u skladu s tim drugačiju ekonomsku politiku, te mere i instrumente za njeno ostvarenje. Glavni (osnovni) cilj ekonomske politike mora da bude poboljšanje blagostanja, odnosno kvaliteta života svih građana, a dugoročno održivi dinamičan privredni rast uz punu zaposlenost i ravnomerna i pravedna raspodela nacionalnog dohotka jesu potciljevi i pretpostavka ostvarivanja tog glavnog cilja. Uporedo s pitanjem ekonomske efikasnosti, mora se istrajavati i na pitanju pravednosti jer su ona međusobno uslovljena, pošto bez pravednosti nije moguće na dugi rok obezbediti ni ekonomsku efikasnost.

U skladu s pravilno postavljenim ciljevima potrebno je, zatim, definisati ekonomsku politiku, te mere i instrumente za njeno ostvarenje. Pri tome je potrebno polaziti od vlastitog iskustva pogrešne politike, te potvrđenih uspešnih iskustava drugih zemalja. Naše iskustvo iz poslednje decenije pokazuje da smo sledeći „dobre usluge“ međunarodne zajednice vodili ekonomsku politiku koja je bila u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, a ne sopstvenih građana. Umesto da smo se posvetimo izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljanju vladavina prava i stvaranju optimalnih uslova za konkurenciju i dugoročno održiv dinamičan privredni rast, prihvatili smo atipičan model privređivanja, koji nas je doveo do stanja u kome se nalazimo.

Državna administracija mora biti organizovana (i što je još važnije, mora raditi) u skladu s definisanim politikom, ciljevima, merama i instrumentima. Moglo bi se reći da reforme treba otpočeti reafirmacijom države, bez koje nije moguć ni dugoročno održivi ekonomski rast ni socijalni razvoj, što je jasno potvrdila i aktuelna svetska ekonomska kriza. Država nije problem sama po sebi, kako to tvrde neoliberali, nego je problem kada je nekompetentna, neefikasna i neodgovorna, kakvom su je stvorili naši vlastodršci. Stoga nije rešenje da se zbog sadašnjeg lošeg rada državne administracije zagovara minimiziranje njene uloge, nego lošu treba zameniti dobrom državom, na čijem će čelu biti kompetentna, efikasna i odgovorna vlast.

Nama ostaje samo nada da će u Srbiji, u doglednoj budućnosti, biti formirana vlada, koja će obezbediti da se ekonomska politika realizuju u interesu ogromne većine građana, a ne u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, te jednog uskog kompradorskog sloja koji se formira u zemlji. Ljudski je da se nadamo, ali ponoviću ono što sam ranije već pisao. Svetska oligarhija i krupni kapital imaju ogromnu finansijsku moć, te i mogućnost da oblikuju politički i medijski prostor i usmeravaju unutrašnju i spoljnu politiku  mnogih malih država prema svojim interesima. Uspeli su da u Srbiji modeliraju ne samo vladajuću, nego i glavnu opozicionu političku scenu, pa je malo verovatno da će posle ovih izbora nova vlada zaustaviti dalje urušavanje privrede, ali i države u celosti i zemlju povesti putem prosperiteta koji je u interesu većine naših građana.

P.S.

Novi ekonomski program trebalo bi da čini sastavni deo sveobuhvatnog i konzistentnog nacionalnog programa (pošto uzroci naših problema ne leže samo – čak ni prevashodno – u sferi ekonomije), koji bi trebalo da zaustavi ozbiljno urušavanje privrede i društva u celosti, te zemlju usmeri ka obnovi i prosperitetu. Zbog toga, dobro razrađen i sprovođen program ekonomske modernizacije neće moći da obezbedi željene rezultate ukoliko ne bude praćen konzistentnim i koordiniranim reformama i u drugim sferama društvenog života. Kao ilustraciju toga, navedimo samo jednu od tih sfera – spoljnopolitičku, koja ima i značajne ekonomske implikacije. Neophodno je temeljno preispitati našu sadašnju spoljnopolitičku orijentaciju, u kojoj se formalno oslanjamo na četiri spoljnopolitička stuba (Vašington, Brisel, Moskvu i Peking), a u suštini se insistira na bezalternativnom (jednoobraznom) mišljenju i propagandnom sloganu „EU nema alternativu“.

Ne dovodeći u pitanje proklamovana četiri spoljnopolitička stuba može se postaviti jedno čisto zdravorazumsko pitanje: zašto su nam važnija dva „zapadna“ od dva „istočna“ stuba, kada SAD i EU i u poslednje dve decenije (da se ne vraćamo dublje u istoriju i ne spominjemo Drugi svetski rat kada su nas bombardovali sadašnji naši zapadni partneri koji su nam zemlju okupirali, ali i naši tadašnji zapadni ratni saveznici) otvoreno rade protiv interesa Srbije i njenih građana – 90-ih godina HH veka su našu zemlju držale pod ekonomskom blokadom, a potom izvršile i NATO agresiju bombardujući nas i osiromašenim uranijumom, da bi na kraju – i danas – igrale odlučujuću ulogu u dezintegraciji Srbije i pokušajima gušenja Republike Srpske?

Zar ne bi bilo logičnije da su nam bliže Rusija i Kina, koje nam bar ne odmažu u zaštiti naših vitalnih interesa, kada u isto vreme, SAD i EU otvoreno rade na drobljenju i slabljenju naše zemlje i od njih nam stalno stižu pretnje, ucene i kazne. To postaje još neverovatnije danas kada se, u novoj konfiguraciji geopolitičke moći, balans sila pomerio (i dalje se pomera) od dva „zapadna“ u korist dva „istočna“ stuba.

Isto tako, ne dovodeći u pitanje naše kretanje ka članstvu u EU, može se postaviti još jedno čisto zdravorazumsko pitanje: da li se naš osnovni nacionalni interes može svesti na te tri reči – „EU nema alternativu“? Ostavimo sada po strani činjenicu da je bezalternativna pozicija, po definiciji, veoma rizična, i da bi državna mudrost nalagala da se „ne stavlja sve na jednu kartu“, te da se rizici umanjuju i na taj način što se uvek imaju spremna alternativna rešenja.

Ozbiljne procene govore da (ukoliko bi se situacija čak i povoljno razvijala), nije realno računati na naše punopravno članstvo u EU u narednih deset godina. To je dosta dug period u kome se (kako u Srbiji, tako i u EU) mnogo šta može bitnije promeniti. Zemlje EU poslednjih godina suočile su se sa ozbiljnom krizom i danas se one značajno razlikuju od onih od pre samo nekoliko godina, te se postavlja logično pitanje: da li će EU uopšte postojati kroz jednu deceniju (kada bi mi, po optimističkim procenama, trebalo da postanemo njen punopravan član), a ako i opstane, koliko će se ona razlikovati od EU kojoj smo težili i kojoj smo se „bezalternativno“ uputili?

Promenjena spoljnopolitička orijentacija omogućila bi realizaciju nove strategije ekonomskog razvoja, koja bi podrazumevala i intenziviranje ekonomskih veza sa Kinom (Srbija bi mogla da bude odlična logistička, finansijska, ali i proizvodna baza za dodatnu ekonomsku ekspanziju Kine u Evropu) i Rusijom (maksimalno iskoristiti pogodnosti bescarinske trgovine i značajno povećati naš izvoz, te postati značajna baza za dodatnu energetsku ekspanziju Rusije u Evropu). Ova saradnja bila bi u obostranom ekonomskom interesu Srbije, s jedne, te Rusije i Kine, s druge strane.

U isto vreme, integracija Srbije u EU i dalje bi ostala jedan od naših ciljeva, ali ne bezalternativan. Mislim da bi krajnji cilj Srbije možda trebalo da bude privilegovano partnerstvo, a ne punopravno članstvo u EU. Aktuelna svetska ekonomska kriza pokazala je da punopravno članstvo u EU ne daje garancije da se zemlja neće naći u ogromnim ekonomskim problemima (to najbolje ilustruju primeri mnogih postsocijalističkih zemalja – Bugarska, Rumunija, Mađarska, baltičke države, ali i Grčka, Irska, Portugal, Španija …), te da će automatski doći do solidarnosti među zemljama članicama.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner