Početna strana > Rubrike > Dokumenti > Izveštaj za potrebe održavanja Dvadeset druge posebne sednice Narodne skupštine Republike Srbije
Dokumenti

Izveštaj za potrebe održavanja Dvadeset druge posebne sednice Narodne skupštine Republike Srbije

PDF Štampa El. pošta
Kancelarija za Kosovo i Metohiju   
nedelja, 26. maj 2019.

IZVEŠTAJ KANCELARIJE ZA KOSOVO I METOHIJU

za potrebe održavanja Dvadeset druge posebne sednice Narodne skupštine Republike Srbije

 

1. Izveštaj o Dijalogu Beograda i Prištine, koji se vodi uz posredovanje Evropske unije, za period od 2013. godine do maja 2019. godine

 

Preuzimajući odgovornost za vođenje Republike Srbije 2012. godine, nova Vlada Republike Srbije se no pitanju Kosova i Metohije odmah suočila sa veoma složenim strateškim okruženjem. Ha spoljnom planu, Republika Srbija je sa jedne strane bila izložena snažnim pritiscima podržavalaca tzv. nezavisnosti „Kosova" za selektivnom primenom Rezolucije 1244, u delu koji nije u najboljem interesu srpske strane. To konkretno znači da je međunarodni faktor prisutan u Pokrajini od Republike Srbije zahtevao da na severu KiM omogući formiranje lokalnih organa vlasti, koje bi delovale u okvirima privremenog pokrajinskog sistema, kao i da neodložno utiče na omogućavanje „slobode kretanja". Ta sloboda je, prema viđenju pomenutog međunarodnog faktora, u to vreme bila ograničena barikadama koje su Srbi 2011. godine postavili kako bi na prelazima Jarinju i Brnjaku sprečili primenu sporazuma o IBM, koji je 2011. godine dogovoren između predstavnika tadašnje srpske vlade i Privremenih institucija samouprave u Prištini.

Sa druge strane, Republika Srbija se suočila sa pritiskom ka slabljenju funkcije UNMIK u Pokrajini, koji je bio indukovan pristankom prethodne Vlade Republike Srbije da se pregovarački proces sa PIS u Prištini izmesti iz okvira Svetske organizacije i stavi pod pokroviteljstvo i posredovanje Evropske unije. U tom okviru, može se ustvrditi da je Republika Srbija polovinom 2012. godine već bila u izuzetno nepovoljnom položaju usled raspoređivanja misije EULEKS u Pokrajini, ali i usled rezultata tzv. Tehničkog dijaloga, koji je sa PIS u Prištini vođen od 2011. godine. Ti rezultati uključivali su sporazume o carinskom pečatu, matičnim knjigama, diplomama, katastru, slobodi kretanja, IBM i drugim sporazumima, kojima je suštinski ojačan kapacitet vlasti PIS u Prištini i kojima je prostor njihove jurisdikcije faktički operativno „omeđen" od geritorije centralne Srbije.

Pomenuti pritisci međunarodnog faktora na terenu su operacionalizovani posredstvom oružanih akcija KFOR, koji je već krajem maja i početkom juna 2012. godine, prilikom uklanjanja srpskih barikada na severu KiM koristio bojevu municiju, uz veći broj teže povređenih Srba. Položaj srpske strane je dodatno pogoršan pošto je KFOR krajem avgusta blokirao i poslednji alternativni putni pravac između Kosova i Metohije i centralne Srbije (Novi Pazar - Zvečan) u mestu Rajetići, čime je presekao fizičku, logističku i simboličku vezu srpskih institucija i Srba sa dve strane pokrajinske administrativne linije. Takvim razvojem događaja pozicija Republike Srbije na severu Kosova i Metohije postala gotovo neodrživa, jer je istovremeno onemogućena efektivna kontrola nad severom Pokrajine i stvoreni uslovi za nasilno ukidanje svih srpskih institucija i nametanje postojećeg tzv. kosovskog sistema vlasti na čitavom prostoru

Pokrajine. U tom i takvom sistemu, Srbi bi u kratkom roku verovatno bili lišeni mogućnosti za opstanak i bez svojih institucija ubrzo bi bili prinuđeni na odlazak sa Kosova i Metohije.

Drugi element strateškog položaja Republike Srbije spram pitanja Kosova i Metohije odnosi se na direktno povezivanje pitanja Kosova i Metohije i evropskih integracija zemlje. Taj faktor najdirektnije se ogledao u činjenici da se pritisci međunarodnog faktora, koji su usmereni ka selektivnoj primeni Rezolucije 1244, u delu koji u osnovi ne dopušta delovanje srpskih državnih organa na teritoriji Pokrajine, od promene vlasti u Republici Srbiji 2012. godine sve direktnije prelamali na proces evropskih integracija Srbije. U tom smislu, napredak Republike Srbije ka EU je praktično bio zaustavljen i pred srpsku stranu stavljen jasan zahtev da izvrši punu normalizaciju odnosa sa Privremenim institucijama samouprave na Kosovu i Metohiji. Pri tome je jasno predočeno da će napredak u tom procesu biti vrhunsko merilo napretka Republike Srbije na njenom evropskom putu.

Treći element složenosti strateškog položaja Republike Srbije bio je sadržan u katastrofalnom stanju srpske ekonomije do 2012. godine. Usled toga, zemljom su neposredno no promeni vlasti 2012. godine vladali masovna nezaposlenost i socijalne tenzije, cela privreda bila je na rubu kolapsa, a država se suočila sa krizom javnog duga usled koje joj je zapretio čak i bankrot.

U opisanim uslovima, sva relevantna istraživanja javnog mnjenja su pokazivala da građani Republike Srbije u ubedljivoj većini smatraju da zemlja treba da nastavi i ubrza evropske integracije, da izađe iz privredne krize, ali i da istovremeno očuva mir, teritorijalnu celovitost i državne i nacionalne interese na Kosovu i Metohiji.

Imajući u vidu sve navedene parametre, Republika Srbija je uporedo sa početkom ekonomske konsolidacije zaključila da je potrebno da tzv. Tehnički dijalog sa Privremenim institucijama samouprave u Prištini, koji su još 2011. godine započele prethodne vlasti, izdigne na politički nivo. Rezon ove odluke bio je sadržan u očiglednoj činjenici da pravni sistem u južnoj srpskoj Pokrajini ni na koji poseban način ne štiti prava i interese srpskog naroda, kao i da ne počiva na vladavini prava, već na presudnom uticaju politike i visokom stepenu korupcije. To je Republiku Srbiju uputilo na zaključak da je za rešavanje problema Srba i poboljšanje njihovog života u Pokrajini, uporedo uz ostvarivanje njenih strateških ciljeva, zapravo suštinski važan politički pristup u pregovorima sa PIS u Prišgini i međunarodnim faktorom.

Ha ovim osnovama, Vlada Republike Srbije je početkom 2013. godine zatražila i od Narodne Skupštine dobila odobrenje za otpočinjanje političkog dijaloga sa PIS u Prištini. Odobrenje za vođenje političkog Dijaloga usvojeno je dokumentom pod nazivom Rezolucija o osnovnim principima za političke razgovore sa privremengš institucijama samouprave na Kosovu u Metohiji, koji je u januaru 2013. godine jasno odredio „crvene linije" Republike Srbije i koji je celimtokom Dijaloga predstavljao pravni osnov i okvir delovanja izvršne vlasti u navedenom procesu.

Republika Srbija je na navedenim premisamaubrzo potom pristupila političkim pregovorima sa PIS u Prištini. Već nakon deset rundi pregovora, 19. aprila 2013. godine, uz posredovanje Evropske unije došlo je do ključnog proboja kada je zaključen Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa Beograda i Prištine („Prvi sporazum"). U prvih šest tačaka ovog sporazuma, od ukupno njih 15, Srbima na prostoru Kosova i Metohije je obezbeđeno pravo na formiranje Zajednice srpskih opština, kao posebnog mehanizma za zaštitu njihovih kolektivnih političkih prava u pokrajinskom sistemu.

Taj mehanizam je članom 9. Prvog sporazuma dodatno ojačan obavezom Prištine da na prostoru četiri većinski srpske opštine na severu KiM organizuje poseban regionalni direktorat u okviru Kosovske policije, na čijem čelu mora da bude kosovsko- metohijski Srbin i čija struktura mora da bude u skladu sa etničkom strukturom tog regiona, gde Srbi čine više od 95% stanovništva. Kako bi se bezbednost srpskog naroda dodatno ojačala, pri zaključivanju Prvog sporazuma, Srbija je od NATO uspela da dobije i usmene garancije da paramilitarne prištinske formacije neće imati pravo ulaska na sever KiM, ukoliko za to nemaju odobrenje i KFOR i srpskih predstavnika. Ha ovaj način Srbi su Prvim sporazumom faktički dobili autonomiju u sferi policijskih poslova u Pokrajini, a srpski policajci su postali legitimni bezbednosni subjekt, priznat od međunarodnog faktora. U svakom drugom scenariju, srpska policija na severu KiM bila bi od KFOR tretirana kao pretnja, zbog čega ne bi mogla da obavlja poslove zaštite stanovništva. Štaviše, srpska policija bi, bez međunarodne legitimizacije, pod oružanim pritiskom KFOR pre ili kasnije bila ukinuta i zamenjena policijskim institucijama koje bi definisale i kojima bi samovoljno upravljale PIS u Prištini.

Osim toga, Prvi sporazum je Srbima na KiM omogućio posebnu zaštitu u okviru pokrajinskog pravosudnog sistema. To je obezbeđeno članom 10. ovog sporazuma, prema kojem je propisano da će Apelacioni sud u Prištini formirati posebno veće koje će biti većinski sastavljeno od srpskih sudija i koje će postupati u vezi sa svim opštinama sa većinskim srpskim stanovništvom. Istim članom propisano je da će Odeljenje Apelacionog suda imati stalno sedište u severnom delu Kosovske Mitrovice i da će većinu svakog veća tog Odeljenja činiti srpske sudije.

Najposle, nužno je napomenuti da su Srbi na KiM Prvim sporazumom dobili mogućnost da na severu Pokrajine organizuju svoje lokalne organe vlasti, koji će biti međunarodno priznati i koji će u okviru pokrajinskog sistema na odgovarajući način štititi njihova prava. Potonje kritike da je Republika Srbija Prvim sporazumom, kao početnom tačkom političkog Dijaloga, pristala na ukidanje sopstvenih institucija lokalne samouprave na severu KiM su apsolutno proizvoljne. Argumenti protiv takve teze sadržani su u činjenici da u Prvom sporazumu, kao i u bilo kojem drugom sporazumu iz Dijaloga, nema ni jedne reči o institucijama lokalne samouprave Republike Srbije, koje pri tom i dalje postoje i vrše svoje socijalne funkcije na navedenoj teritoriji. Štaviše, Srbi su uz navedene institucije dobili pravo na formiranje ZSO, kao dodatnog mehanizma institucionalne zaštite njihovih prava u Pokrajini, a čiji legitimitet je priznao i čitav međunarodni faktor.

Zbog svega navedenog, smatramo da se osnovano može oceniti da je Prvi sporazum predstavljao prekretnicu u iskrenoj borbi Republike Srbije da mirnim putem, čuvajući mir i stabilnost kao najviše vrednosti, ojača i zaštiti svoje i interese svoga naroda u Pokrajini. Do ovog sporazuma jedina tema pregovaračkog procesa bila je kako da se Republika Srbija potisne sa KiM, a nakon njega traga za načinima koji bi omogućili da se sa Republikom Srbijom iznađu rešenja za postojećs probleme. U tom smislu, može se reći da je Renublika Srbija, kroz manevar pristajanja na formalne nadležnosti PIS u Prištini bez faktičkog gubigka bilo koje od svojih funkcija, uspela da na samom početku političkog Dijaloga obezbedi da se logika pregovaračkog procesa nadalje preusmeri na ispunjavanje dogovora u vezi sa zaštitom Srba u pokrajinskom sistemu.

Međutim, početni impuls političkog Dijaloga nije predugo rpajao, na je zbog krize oko formiralja Vlade PIS u Prištini, koja je trajala skoro godinu dana, od 2014. godine započela gotovo jednogodišnja stagnacija. Novi zamajac u pregovorima pokrenutje čim su se stvorili uslovi da Priština u februaru 2015. godine pošalje na pregovore svoju delegaciju na visokom političkom nivou. Od tog razdoblja, politički Dijalog je ponovo ušao u intenzivniju fazu u kojoj je u avgustu 2015. godine postignut set ključnih i no srpsku stranu povoljnih sporazuma. Njima je detaljno preciziran oncer ovlašćenja i struktura ZSO, ali su dogovorena i rešenja za sporna pitanja iz oblasti energetike i telekomunikacija, kao i slobode kretanja u zoni glavnog mosta na Ibru u Kosovskoj Mitrovici.

Nakon ovog proboja činilo se da će Dijalog imati relaksiran i održiv nastavak, jer je, uz povremene zastoje, pregovarački proces tekao relativno zadovoljavajućim intenzitetom do kraja 2015. i gotovotokom cele 2016. godine. U ovom periodu, dijalog na visokom političkom nivou je u osnovi vršio efikasnu funkciju u okviru pregovaračkog procesa, jer su na njemu donošene odluke kojima su razmatrana pitanja implementacije već postignutih sporazuma i korigovapa i/ili usvajana nova rešenja o kojima se prethodno razgovaralo na tehničkom i ekspertskom nivou.

Međutim, u poslednjem mesecu 2016. godine dolazi do preokreta u toku ali i prirodi Dijaloga, jer PIS u Prištini nastoje da čitav pregovarački proces redukuju na pitanje o gvaranja glavnog mosta na Ibru u Kosovskoj Mitrovici. Prištipa u tom periodu snažno politizuje ovo pitanje, uz otvorenu pretnju nasiljem i tvrdnju da su svi sporazumi iz Dijaloga za nju nepunovažni, jer se odnose na njena „unutrašlja" pitanja. Takav stav kulminirao je početkom marta, kada je Skupština PIS u Prištini usvojila Rezoluciju o prekidu Dijaloga, kojom je, uz neubedljiv izgovor, samo ozvaničena činjenica da su pokrajinske privremene institucije od polovine decembra 2016. godine faktički odbijale da učestvuju u Dijalogu. Prekid Dijaloga otvoreno je ozvaničen 9. marta 2017. godine, kada je Skupština PIS u Prištini donela i rezoluciju o prekidu pregovora.

U ovom periodu postupno se uočava ozbiljnije pogoršanje bezbednosne situacije u Pokrajini usled provokativnog delovanja PIS u Prištini. Od tog razdoblja sastanci na visokom političkom nivou bivaju znatno ograničeni činjenicom da oni počinju da budu primarno usmereni na deeskalaciju bezbednosnih kriza i smirivanje tenzija generisanih od strane Prištine, kao i na deblokadu Dijaloga. U ovom periodu poseban rizik no mir i bezbednost predstavljala je odluka Prištine da, kršeći Sporazum o policiji, prvi put nezakonito rasporedi svoje parapolicijske jedinice na severu KiM, i to bez znanja i odobrenja Srbina koji se nalazi na čelu direktorata KP Sever, koji je isključivo nadležan za teritoriju četiri srpske opštine na severu Pokrajine.

Republika Srbija je brzo prozrela težnju G1IS u Prištini da bojkotom Dijaloga navede Beograd da učini isto, čime bi se sasvim sigurno stvorili uslovi da međunarodni faktor odluči da se situacija u Pokrajini može rešiti samo jednostrano, bez učešća srpske strane. Zbog toga je Beograd kod EU posrednika u prvoj polovini 2017. godine neprestano insistirano da obezbede nastavak Dijaloga i jasno stavljao do znanja da se srpska strana sve vreme nalazi za pregovaračkim stolom, čekajući da PIS u Prištini ispune ono na šta su se obavezale. Pošto EU nije imala većeg uspeha u nastojanju da PIS u Prištini vrati za pregovarački sto, fokus posredničke strane se u drugoj polovini 2017. godine postupno pomerio ka novom pristupu oličenom u zahtevima za otvaranje „nove faze u Dijalogu", koja bi eventualno rezultirala tzv. pravno-obavezujućim sporazumom o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. U tom smislu, Beograd je ponovo izigrao manevar čiji je cilj bio njegovo istupanje iz pregovaračkog procesa, zbog čega je krajem avgusta 2017. godine u Briselu ipak organizovan sastanak dve strane na visokom političkom nivou. Ha tom sastanku došlo je do izvesnog pomaka, pošto je tom prilikom postignut dogovor no pitanju implementacije sporazuma o pravosuđu, ali i načelna saglasnost da Dijalog treba da bude nastavljen.

Nakon dugotrajnog ubeđivanja Prištine od strane EU posrednika da se vrati za pregovarački sto, nastavak Dijaloga bio je zakazan za 16. januar 2018. godine u Briselu. Međutim, ta runda pregovoraje otkazana zbog brutalnog ubistva Olivera Ivanovića, jednog od vodećih srpskih političara sa Kosova i Metohije, koje se odigralo toga dana. Dijalog je potom konačno nastavljen tek 26. februara 2018. godine, kada su dve strane u Briselu razmotrile presek stanja u implementaciji gotovo svih do tada postignutih sporazuma.

U narednih devet meseci došlo je do ponovnog „oživljavanja" pregovaračkog procesa, na je do novembra 2018. godine realizovano ukupno 10 sastanaka, od kojih je čak tri bilo na visokom političkom nivou. Osim razmatranja opštih pitanja u kontekstu evengualnih razgovora o tzv. sveobuhvatnom pravno-obavezujućem sporazumu, ovaj period je u najvećoj meri bio opterećen neuspešnim pokušajima Prištine da ucenama i pritiscima, suprotno postignutim sporazumima, jednostrano reši sporna pitanja iz oblasti energetike. Nepovoljan razvoj događajatokom ovog perioda u Dijalogu odnosi se na činjenicu da je Priština u više navrata nezakonito upotrebila silu ili pretnju silom prema Srbima na KiM. Pri tome su njene specijalne policijske jedinice sa dugim cevima, kršeći Sporazum o policiji, periodično vršile prepade na severu KiM. U tom smislu, Priština je najdrastičniji akt protiv Dijaloga preduzela 26. marta 2018. godine, kada su njene parapolicijske jedinice primenile brutalnu prekomernu silu protiv političkih predstavnika Srba na KiM, koji su tom prilikom na javnoj tribini u Kosovskoj Mitrovici razmatrali mogućnosti za mirno rešavanje kosovsko-metohijskog pitanja. Tom prilikom prištinski specijalci su izvršili otmicu i mučenje glavnog srpskog pregovarača gospodina Marka Đurića, što je slučaj pezabeležen u modernoj istoriji pregovaranja.

Pošto je postajalo očigledno da se protokom vremena i konstruktivnim stavom pozicija Beograda neprestano pojačava, Priština je u ovom periodu pojačavala agresivnu retoriku prema Republici Srbiji i srpskom faktoru na KiM i burno reagovala na mirovne diskusije i inicijative, koje su o problemu KiM pokretane i vođene u međunarodnoj javnosti. PIS u Prištini su ova razmatranja mogućeg kompromisa no pitanju KiM iskoristile kao izgovor za pretnje nasiljem i upotrebu nasilja. Ha tom putu eskalacije i konfrontiranja, Priština je uvođenjem nezakonitih carinskih taksi na robu iz BiH i centralne Srbije 21. novembra 2018. godine najposle uspela u svom nastojanju da dođe do novog potpunog prekida Dijaloga, koji, nažalost, traje do danas.

Iz čitavog preseka političkog Dijaloga moguće je izvući nekoliko glavnih zaključaka u vezi politike Republike Srbije. Prvi je svakako daje Republika Srbija odabirom mirovnog principa zaaktivno i posvećeno angažovanje u pregovorima napravila svojevrsno strateško iznenađenje. Taj zaključak potvrđuje činjenica da su PIS u Prištini od 2013. godine pokušavale da izbegnu ispunjenje svojih obaveza iz Dijaloga, da napuste ovaj proces i/ili da primoraju Republiku Srbiju da učini to isto. Ovaj podatak jasno svedoči da pregovarački proces i primena dogovora u osnovi nisu u interesu Prištine i da upravo zato ona trenutno nastoji da ih u potpunosti uruši.

Nasuprot tome, politički Dijalog je u svakom smislu radio za interese srpske strane, koja je u periodu pregovora uspela da očuva mir na prostoru Pokrajine i šire. Kako god bili složeni neproduktivni pojedini periodi u Dijalogu, činjenicaje datokom trajanja intenzivnijih razgovora nije bilo ozbiljnijih bezbednosnih kriza. Korelacija između odsustva pregovora i usložnjavanja bezbednosnih prilika direktno upućuje na zaključak da je odvijanje Dijaloga bilo korisno za sve strane i da se jedino tim putem mogu osigurati trajni mir i stabilnost, kao vrhunske vrednosti.

Treći zaključak odnosi se na činjenicu da je angažovanje Republike Srbije u političkom Dijalogu očigledno uspelo da delimično amortizuje beskompromisan stav podržavalaca tzv. nezavisnosti „Kosova". Imajući u vidu da oni sve češće zvanično zahtevaju da se pregovorima iznađe sveobuhvatno trajno rešenje za pitanje KiM, jasno je da ti partneri Republike Srbije više ne smatraju da je tzv. kosovska nezavisnost naprosto „završena stvar". Podsećanja radi, ti pargneri su pre izdizanja Dijaloga na politički nivo tvrdili da je pitanje KiM rešeno jednostranim proglašenjem nezavisnosti Pokrajine i da Srbija mora da se sa time saglasi, na čak i da pomogne ostvarivanje efektivne vlasti Prištine nad celom Pokrajinom.

Četvrti bitan zaključak je da je Republika Srbija u osnovi uspela da u potpunosti da zaštiti svoje interese u Pokrajini i u kontekstu evropskih integracija, bez davanja suštinskih ustupaka. Uprkos kritikama vezanim za navodnu „predaju" srpskih institucija na severu KiM, na tom prostoru Srbi trenutno dominiraju svim političkim, policijskim i pravosudnim institucijama i ta njihova dominacija je priznata i od Prištine i međunarodnog faktora. Za Republiku Srbiju to znači da je sa privremenim pokrajinskim institucijama uspela da nađe način za uključivanje Srba u institucionalni okvir koji je trenutno prisutan u Pokrajini, do utvrđivanja njenog konačnog statusa u skladu sa Rezolucijom 1244 SB UN.

Najposle, istinski povratak Republike Srbije u proces odlučivanja o KiM i na KiM, koji je počeo 2013. godine, a koji je sproveden angažovanjem u političkom Dijalogu, doneo je opipljive i značajne koristi srpskom narodu u Pokrajini. Kroz ukupno 188 sastanaka, od kojih je 24 bilo na visokom političkom nivou, Prvi sporazum, kao i sve druge sporazume i dogovore koji su postignuti na političkom, tehničkom i ekspertskom nivou, akojih je bilo ukupno 45, u okviru političkog Dijaloga su ostvarene sledeće konkretne dobiti za srpsku stranu na Kosovu i Metohiji:

1. Sporazumom o mostu međunarodno je priznata i uvažena zabrinutost Srba u Kosovskoj Mitrovici za bezbednost, tj. njihova potreba da sloboda kretanja i saobraćanja preko glavnog mosta na Ibru ne stvori mogućnostalbanskim ekstremistima da pokušaju da izvrše etničko čišćenje Srba i iz te poslednje preostale urbane sredina na KiM u kojoj su ostali da žive,

2. Međunarodni faktor je prihvatanjem sporazuma iz Dijaloga priznao da u okviru pravnog sistema PIS u Prištini postoji potreba za dodatnom zaštitom političkih, verskih i drugih prava Srba na KiM u obimu koji je znatno širi od okvira koji formalno pružaju zakoni koji su trenutno na snazi u Pokrajini,

3. Kroz postizanje i implementaciju Sporazuma o slobodi kretanja, Sporazuma o IBM, Sporazuma o regionalnom predstavljanju i brojnim drugim sporazumima obezbeđena je zaštita principa statusne neutralnosti kada je u pitanju predstavljanje Prištine u regionalnim organizacijama, kao i korišćenje brojnih službenih, ličnih i putnih dokumenata koji omogućavaju punu slobodu kretanja građana i poslovanja,

4. Setom sporazuma o pravosuđu obezbeđena je puna pravna sigurnost Srba, za čije predmete su u pokrajinskom pravosudnom sistemu nadležne posebne pravosudne jedinice, koje većinski čine srpske sudije., tim sporazumima obezbeđeno je i da se u pokrajinskom pravnom sistemu konačno primene sve odluke i presude srpskih sudova koji su radili u sistemu Republike Srbije do 9. decembra 2016. godine,

5. Došlo je do širenje robne razmene, usled čega je Beograd do uvođenja nezakonitih carinskih taksi Prištine ostvario korist merenu u više milijardi EUR,

6. Kroz sporazume u oblasti telekomunikacija omogućen je signal mobilne telefonije[1] i korišćenje 2G, 3G i 4G tehnologije za naselja na celom prostoru KiM koja imaju većinsko srpsko stanovništvo, kao i na mikro lokacijama još 4 manastira i

7. Izvršena je zaštita privatne imovine Srba i SPD kroz odbijanje primene Sporazuma o katastru na način suprotan tom sporazumu iz 2011. godine. U tom smislu, zaustavljena je predaja PIS u Prištini originalne katastarske dokumentacije koja je 1999. godine izmeštena sa KiM, sve dok Priština dosledno ne ispuni sve odredbe Sporazuma o katastru, koje štite imovinska sigurnost Srba i SPC.

Imajući sve navedeno u vidu, Reiublika Srbija je odlučna da nastavi pregovore sa PIS u Prištini čim se za to stvore odgovarajući uslovi. U tom kontekstu, Beograd nema nameru da odustane od svog mirovnog pristupa rešavanju problema na KiM u okviru političkog Dijapoga, jer se jedino tako mogu stvoriti uslovi za dalji napredak u normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, ali i istorijsko pomirenje srpskog i albanskog naroda u celini, na čemu Republika Srbija predano radi i na čemu će nastaviti da radi i ubuduće.

2. Mere i aktivnosti kojima je Prišgina ugrožavala i na kraju blokirala Dijalog

Period političkog dijaloga Beograda i Prištine karakteriše negativno delovanje Privremenih institucija samouprave (PIS) i njenih lidera koji su, zbog svojih unutrašnjih političkih odnosa i procesa, Dijalog često uslovljavali, obesmišljavali, sabotirali, prekidali, blokirali i razgovore na kraju učinili gotovo neizvodljivim. Priština je tokom čitavog perioda dijaloga nastojala da u njega uključi i pitanje statusa, suprotno statusno neutralnoj formi pregovora kakva je na početku političkog dijaloga dogovorena.

Dijalog je od početka ugrožavan ucenama i provokacijama, na i nasiljem izazvanim nezadovoljstvom Privremenih institucija samouprave u Prištini zbog unutrašnjeg političkog stanja u Pokrajini, osnivanja Specijalnog suda za zločine OVK, zahteva EK da se prihvati tzv. demarkacija „granice Kosova i Crne Gore", slučaja hapšenja Ramuša Haradinaja, neuspeha na međunarodnoj političkoj sceni, posebno izostankom članstva u UNESKU, Interpolu, povlačenjem priznanja JPN i drugim razlozima.

Priština je jednostranim potezima obesmišljavala nastavak svakog razgovora i normalizaciju odnosa dve strane, a to je praktično sprovodila najčešće kroz neizvršavanje i opstrukciju obaveza iz Dijaloga, donošenje zakona kojima se otima imovina Srba i Republike Srbije u Pokrajini, ugrožavanje demokratskih i ljudskih prava srpskog naroda i posebno njihove lične i imovinske bezbednosti. Nad Srbima u Pokrajini se vrše gotovo svakodnevni akti zastrašivanja i nasilja, sprovode se brojna ograničenja njihove slobode kretanja i protiv njih vode fingirani sudski postupci koji imaju za cilj sprečavanje povratka, dalje etničko čišćenje i ugrožavanje opstanka Srba-na prostoru Kosova i Metohije.

U prethodnih skoro godinu dana Priština intenzivira delovanje na faktičkom uništenju Dijaloga, a svojim merama u više navrata direktno ugrožava mir i bezbednost na Kosovu i Metohiji, ali i u širem regionu. U tom smislu, dovoljno je istaći samo sledeće najdrastičnije postupke političke, ekonomske i bezbednosne prirode:

1. Tzv. premijer PIS u Prištini je polovinom 2018. godine, u okviru "Političkih razgovora" na "Evropskom forumu Alpbah", uputio otvorene pretnje ratom ako se u pregovorima u utvrđivanju statusa Kosova i Metohije dođe do rešenja koja nisu po volji albanskoj strani.     

2. Ha mesto šefa pregovaračkog tima PIS u Prištini imenovan je Fatmir Ljimaj, koji je tokom ratnih sukoba na prostoru Kosova i Metohije počinio brojne teške ratne zločine nad Srbima i drugim čestitim građanima Pokrajine, lojalnim Republici Srbiji.

3. Priština je u prethodnih godinu dana u tri navrata ozbiljno prekršila Sporazum o policiji i narušila bezbednost Srba nelegalnim upadima svojih paramilitarnih i parapolicijskih jedinica na sever Pokrajine. Tom prilikom korišćenaje brutalna prekomerna sila protiv mirnih građana samo zbog njihove srpske nacionalnosti.

4. Priština je 21. novembra 2018. godine, kroz uvođenje takse od 100% na robu iz centralne Srbije i BiH, zavela diskriminatornu ekonomsku blokadu prema Srbiji i srpskom narodu, koja predstavlja direktno kršenje Sporazuma o carini iz Dijaloga, CEFTA sporazuma i Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koje Pokrajina ima sa EU. Ova mera je u ogromnoj meri pojačala osećaj straha i neizvesnosti među Srbima na Kosovu i Metohiji, čija je elementarna egzistencija ugrožena pošto su nakon početka primene te mere u velikoj meri uskraćeni za hranu, odeću, obuću i elementarne medicinske potrebe.

5. Priština je odredila da se za svu robu koja dolazi sa prostora centralne Srbije na fakturama navodi da je destinacija „Republika Kosovo", a označavanjem porekla robe koja se nalazi u prodaji na prostoru Kosova i Metohije i potpuno uvela diskriminaciju srpskih proizvoda.

6. Priština je zajedno sa Tiranom nelegalno ukinula kontrolu državne granice Republike Srbije prema Republici Albaniji i omogućila slobodno kretanje između Republike Srbije i Republike Albanije, čime je najdirektnije prekršila Rezoluciju 1244 i suverenitet Republike Srbije na prostoru Kosova i Metohije i napravila dodatni korak u pravcu stvaranja Velike Albanije.

7. PIS u Prištini su formalno u saradnji sa Republikom Albanijom proklamovale da teže stvaranju Velike Albanije na Balkanu. Ova namera je jasno predočenatokom zajedničke sednice prištinske i Vlade Republike Albanije.

8. Priština je donela nelegalnu odluku o stvaranju tzv. vojske Kosova, kojom je prekršila Rezoluciju 1244 i VTS i najdrastičnije ugrozila mir i bezbednost u regionu.

9. Priština je nedvosmisleno odbila implementaciju postignutih sporazuma iz Dijaloga, posebno no pitanju ZSO, postavljajući nove uslove o kojima se nikada nije razgovaralo,

10. Umesto da ispuni svoj deo obaveza iz Sporazuma o mostu, koji se odnosi na obavezu administrativnog razgraničenja Severne i Južne Mitrovice, prištinski zvaničnici su u više navrata upućivali otvorene pretnje nasiljem Srbima u Severnoj Mitrovici i nakon toga pokrenuli proceduru za tzv. ujedinjenje Mitrovice.

11. Prištinske vlasti su nedavnim usvajanjem tzv. Statuta Trepče operacionalizovale nacionalizaciju i otimanje imovine srpskih privrednih subjekata, u čijem je većinskom vlasništvu taj rudarski kombinat.

12. Priština je javno zapretila i kroz institucije postavila nova zakonska ograničenja no pitanju Dijaloga, na je tako posebnim pokrajinskim Zakonom i odgovarajućom Platformom, koji se odnose na mogući nastavak pregovaračkog procesa, isključila mogućnost kompromisa i kao jedini mogući ishod pregovora postavila članstvo tzv. „Kosova" u UN i priznanje njene „nezavisnosti" od strane Srbije. Istovremeno je navedenim dokumentima utvrdila da smatra da su za nju rešena ključna pitanja ekonomskog opstanka Srba u Pokrajini, kao što su državna i društvena imovina, Trepča, Gazivode i sl.

13. Šef prištinskog parlamenta Kadri Veselji je zatražio podršku za politiku i mere koje prema Srbiji i Srbima preduzima Ramuš Haradinaj, kao i regionalno ujedinjenje protiv predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, pozivajući Crnu Goru i Makedoniju da se sa PIS u Prištini udruže u toj „borbi". Veselji je u tom smislu izrazio spremnost da se do rešenja, ako je potrebno, dođe novim ratom u kome je i sam spreman da učestvuje.

14. Premijer PIS u Prištini Haradinaj smenjuje legitimne predstavnike srpskog naroda u pokrajinskim institucijama i postavlja „podobne Srbe", kako bi stvorio privid multietičnosti i zastupljenosti Srba u tim institucijama. Priština slično čini i sa paravojskom u Pokrajini pozivajući Srbe da joj se priključe.

15. Priština no tzv. tajnim i fingiranim optužnicama hapsi Srbe za navodne ratne zločine i time, suprotno Rezoluciji 1244 SB UN, koja nalaže da se na KiM stvore uslovi za siguran i bezbedan povratak svih raseljenih i izbeglih lica, onemogućava ovaj proces i pospešuje iseljavanje preostalog srpskog naroda.

16. Skupština PIS u Prištini usvojilaje Rezoluciju o navodnom genocidu Srbijetokom rata na Kosovu 1998-1999. godine. Bez ikakvih dokaza izneti su podaci o navodno hiljadama ubijenih Albanaca, desetinama hiljada silovanih albanskih žena i ogromnoj ratnoj šteti nanetoj Pokrajini. Najavljeno je i osnivanje Tribunala za navodni genocid na Kosovu koji bi trebalo da sudi Srbima za ratne zločine.

Imajući u vidu sve navedene okolnosti i činjenice, jasno je da Priština čini sve što je u njenoj moći kako bi opstruirala eventualni nastavak Dijaloga. Uprkos svemu, Republika Srbija i dalje ne vidi alternativu razgovorima i mirnom rešavanju problema. Posvećenost miru i stabilnosti regiona jedini je razlog zbog kojeg ni na jednu od navedenih mera Prištine do sada nije odgovorila aktima retorzije. Međutim, Srbija nije i nikada neće biti spremna da bilo koga diskriminiše, kao i da prihvati da bude diskriminisana no bilo kojem osnovu. Upravo zato je u više navratajasno proklamovan stav Republike Srbije da je jedini način za nastavak Dijaloga i pokušaja traženja trajnog rešenja za odnose Beograda i Prištine bezuslovno ukidanje pomenutih prištinskih dikriminatornih carinsknh taksi, koje traju već punih 188 dana i koje već koštaju srpsku ekonomiju desetine miliona evra.

Dalji nastavak pregovora moguć je samo u postojećem formatu Dijaloga, koji se od 2011. godine odvija uz posredovanje EU. Radi se o formatu koji je, uprkos velikim problemima i blokadi, u poslednje vreme u prošlosti jasno pokazao znatan stabilizujući kapacitet, zbog čega ra Republika Srbija smatra optimalnim mehanizmom rešavanja sporova Beograda i Prištine, koji zaista nema alternativu, bar ne prihvatljivu. U tom smislu, korisno je podsetiti se činjenice da se proces Dijaloga odvija u okvirimajasnog mandata koji je EU dobila od strane Ujedinjenih nacija, čija Rezolucija 1244 i dalje predstavlja jedini važeći međunarodno-pravni okvir za status Pokrajine.

Zbog svega navedenog, očito je da oživljavanje Dijaloga u najvećoj meri zavisi od spremnosti PIS u Prištiii da implementiraju već postignute dogovore, a posebno one koji im propisuju obavezu formiranja ZSO, i da eventualnim novim pregovorima ne pristupaju iz pozicije sile i ultimatuma. Takav pristup nikada i nigde nije dao dugoročne i održive rezultate, na nema nijednog razloga da bilo ko veruje da bi to mogao da bude slučaj na Zapadnom Balkanu. U tom smislu, za Prištinu samu, građane Pokrajine, ali i za ceo region bilo bi korisno kada bi prištinske vlasti pokušale da objektivno sagledaju limitirajuće efekte svoje tzv. pregovaračke platforme, kojom se zapravo u potpunosti onemogućavaju bilo kakvi supstantivni pregovori.

Kada je reč o mogućnosti za postizanje, u javnosti, toliko često pominjanog tzv. sveobuhvatnog sporazuma o uređenju odnosa Beograda i Prištine, usled brojnih opisanih problema i prepreka, očito je da su pominjani vremenski rokovi i sadržaj tog eventualnog dogovora su samo puka spekulacija. Za razmatranje i zaključenje takvog eventualnog sporazuma najpre je potrebno da Priština prethodno bezuslovno ukine anticivilizacijske takse, da se Dijalog obnovi u punom kapacitetu, da se implementiraju brojni dogovori koji su već postignuti, kao i da se potom pristupi pregovorima na principima kompromisa i odsustva pretnji bilo koje vrste.

3. Međunarodne organizacije u kojima je sprečen prijem PIS u Prištini od 2014. do 2018. godine i povučena priznanja

U periodu od 2014. do danas, na osnovu raspoloživih podataka, sprečen je prijem u 9 međunarodnih organizacija: UNESKO; Svetska carinska organizacija; INTERPOL; Međunarodna organizacija za vino i vinovu lozu (IOV); Evropska studentska unija; Evropska radiodifuzna unija (EBU); Međunarodna organizacija vrhovnih revizorskih institucija; Evropska mreža operativnog prenosnog sistema za električnu energiju; Međunarodno udruženje avio prevoznika.

U periodu od 2014. do 2018. godine 13 država je povuklo priznanje (Solomonska Ostrva, Surinam, Burundi, Liberija, Papua Nova Gvineja, Lesoto, Komonvelt Dominika (11.12.2012. godine priznao; 2.11.2018. godine povuko priznanje), Grenada (26.09.2013. priznala; 4.11.2018. povukla priznanje), Komori, Madagaskar, Palau, Gvineja Bisao i Sao Tome i Principe (2013. godine povukao priznanje).

Države koje su priznale od 2014. do 2018. godine su: Tonga, Songapur, Antiga i Barbuda, Toro, Bangladeš i Barbados.

4.  Mere Prištine za narušavanje funkcionalnosgi srpskih opština na KiM i etnički motivisani napadi u periodu 2014-2018

Neke od najznačajnijih planiranih mera Prištine za narušavanje funkcionalnosti srpskih opština na KiM i promenu etničke strukture u opštinama sa srpskom većinom južno od Ibra (Gračanica, Novo Brdo, Klokot, Štrpce, Ranilug i Parteš):

-ugrožavanje bezbednosti srpskog stanovništva pritiscima kriminalnih grupa (pljačke, zastrašivanja i napadi u cilju pojačanog iseljavanja Srba);

-hapšenja i podizanje optužnica protiv lokalnih srpskih zvaničnika i viđenijih Srba pod izgovorom borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, u cilju razbijanja jedinstva i izazivanja sukoba među političkim liderima Srba, slabljenjauticaja Beograda i stvaranja straha kod srpskog stanovništva, što računaju da će se odraziti na pojačano iseljavanje Srba i prodaju imovine;

-otkup kuća i imanja od Srba i njihovo trajno iseljavanje;

-kupovina najvrednijih imanja na važnim lokacijama za plansko naseljavanje Albanaca (izgradnja planskih naselja za Albance);

-izgadnja vikendica u vikend-naseljima i na obodima većih opština, te masovna promena prijave prebivališta u pogodnom trenutku;

-ispisivanje albanskog stanovništva iz biračkih spiskova graničnih opština sa albanskom većinom i njihovo upisivanje u biračke spiskove opština sa većinski srpskim stanovništvom.

Na osnovu raspoloživih podataka ukupan broj evidentiranih etnički motivisanih napada u periodu od 2014. do 2018. godine je 465.

Primetan je veliki broj pljački i uništavanja imovine (150), napada na kulturno istorijske spomenike, verske objekte i groblja (45), provokacija, pretnji (118) i fizičkih napada (62), kamenovanja kuća, vozila i lica (30), i drugo. Tzv. premijer PIS u Prištini je polovinom 2018. godine, u okviru „Političkih razgovora" na „Evropskom forumu Alpbah", uputio otvorene pretnje ratom ako se u pregovorima u utvrđivanju statusa Kosova i Metohije dođe do rešenja koja nisu no volji albanskoj strani.

 


[1] Ha Badnje veče, 6. januara 2017. godine, stanovništvu Štrpca i Brezoviceje no prvi put nakon 1999. godine pušten signal "mts" mobilne telefonije. 

***

Ostatak izveštaja, koji se ukupno sastoji od 98 strana, bavio se statističkim podacima o finansiranju iz budžeta Republike Srbije, nameni i korišćenju tih sredstava, a u odeljku "Aktivnosti u vezi pregovaračkog poglavlja 35" se govori o rezultatima dijaloga sa Prištinom.

Kako se navodi, „iz budžeta Srbije za protekle četiri godine za Kosovo je izdvojeno najmanje 11 milijardi dinara“. Kako piše Kancelarija, sredstva su korišćena za izgradnju, rekonstrukciju i sanaciju puteva, mostova i ulica na prostoru Kosova, kao i za realizaciju raznoraznih projekata. Ova sredstva su, navodi Kancelarija, „korišćena za sanacije crkava i manastira, otkupe imanja, izrade freski…“

Kako se dalje vidi u izveštaju, samo neki od ovih projekata su rekonstrukcije raskrsnica, izgradnja obdaništa, fudbalskog terena, rekonstrukcija stepeništa osnovne škole i izgradnja štale u Zvečanu, projekat farme koka nosilja u Prištini, održavanje i saniranje bazena osnovne škole u Goraždevcu, nove zgrade za TV Most i drugi…

U delu izveštaja "Aktivnosti u vezi pregovaračkog poglavlja 35 - pregovarački proces sa PIS u Prištini: opšti kontekst i rezultati", Kancelarija piše o "ključnim i konkretnim rezultatima". 

"Kada je reč o ključnim i konkretnim rezultatima koje je Beograd postigao tokom procesa dijaloga sa Prištinom, smatramo da je najvažniji rezultat očuvanje mira kao strateškog interesa Republike Srbije. Zahvaljujući ovom dostignuću, nije bilo organizovanog i masovnog nasilja prema Srbima“, piše Kancelarija. Dalje se u izveštaju navodi, „da je dogovorom o osnivanju ćerke kompanije Telekoma, unapređen kvalitet života Srba u Pokrajini.“

(NSPM)

 

Anketa

Da li mislite da će se fudbalska reprezentacija Srbije kvalifikovati na EURO 2020?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner