Нашо си Жико коме ћеш да придикујеш, једином политичару који је успео да уради нешто за српску ствар и заустави обезвлашћивање Републике Српске

Tako je Milorade,treba stalno ponavljati antifasisticko opredjeljenje Srba i,u najvecoj mjeri,fasisticko drzanje Hrvata i Muslimana.

Genocid je napravljen nad Srbima,a danas Zapad,Hrvati i Muslimani optuzuju Srbe.To je cisto falcifikovanje istorije,kao sto rece Dodik.
To isto se desava i Rusiji,citava propaganda sa Zapada falcifikuje istoriju WWII.
Ali,ko nam je kriv kad sami sebe,bez ikakvog povoda,grdimo kao sto to rade neki neodgovorni i zlomnamjerni politicari u Srbiji tipa Tadica i Jovanovica.

I bas zbog toga je izvinjavanje bivseg predsjednika Srbije Tadica ustaskim krvolocima i handzardivizlijama bilo neoprostivo,neinteligentno,zlonamjerno i stetno po Srbe,Srpsku i Srbiju.Ne ponovio se takav lik vise na srpskoj politickoj sceni.

Da, slažem se apsolutno sa g. Danilom da stalno ponavljamo notornu činjenicu, da je srpski narod podnio najveće žrtve i dao najveći doprinos pobedi nad fašizmom i oslobođenju zemlje.Poslednjih 20 g.bili smo svedoci teškog falsifikovanja istorije i skretanja sa osnovnih nacionalnih interesa.Antifašistička borba nije bila privilegija KPJ i Tita i tu istoričari moraju dati svoj objektivni doprinos,bez navijačke glorifikacije kvislinških pokreta.Užička R.,Kozara,Neretva i Sutjeska spadaju u najveće epopeje
NOB-e.Svedočim, da danas najviše pričaju o antifašizmu oni narodi koji su najmanje dali.Hrvati u NOV-i čine svega 5% od ukupnog brojnog stanja 1942.g.,a Muslimani svoju prvu(zapamtimo!)brigadu NOV-e od 600 ljudi formiraju tek 1944.g.Ko danas više priča o antifašizmu od Sarajeva?Danas čitav civilizovani svet pravi snažan otklon prema fašizmu,mi samo trebamo da se "otresemo"svih suprostavljenih ideologija i da antif. shvatimo kao najveću civilizacijsku tekovinu.

Током пролећа 1942. партизански покрет у западној Босни је знатно ојачао. То је довело до заузимања Приједора и Љубије 16/17. маја и оснивања Прве крајишке бригаде 21. маја 1942. Иако се ово одвијало у периоду минималног немачког војног присуства у Југославији, пацификација постигнута у Србији и другим деловима Босне омогућила је немачкој команди формирање знатне борбене групе. Њу сачињавали делови 3 (од укупно 4) немачке дивизије, као и главнина управо формираног Првог збора (корпуса) НДХ.
Ове снаге су 10. јуна отпочеле концентричан напад на партизане из свих околних гарнизона. Након извршеног опкољавања, оне су формирале широке запречне појасе око Козаре и кренуле у систематско потискивање и изнуривање бранилаца. Одбрана, у почетку врло успешна, након десетак дана почела је да посустаје услед губитака, замора и нестанка муниције.

Кроз све линије обруча пробио се знатан део Одреда и један део збега цивила (око 10.000 људи). Интервенцијом оклопних делова Немци су у зору затворили брешу, поново успоставили обруч, и већ следећег дана кренули у прочешљавање Козаре. Остатак одреда и цивили који су остали у обручу покушавао је да се спаси кријући се у планини. Већ првог дана ликвидирана је партизанска болница и побијено око 300 рањеника.
Поком наредне две недеље снаге Немаца и НДХ систематски су прочешљавале Козару и Поткозарје. карактеристика ове операције је посебно бруталан поступак према цивилном становништву. Један број ухваћених становника ликвидиран је на лицу места, док је већина транспортована у логоре. Била је очигледна намера да се подручје потпуно испразни од становништва, како би се партизани лишили базе и могућности преживљавања. Током операције преко 68.000 становника (око половина) депортована је у логоре.

Читав устанак на Козари је био важан за партизански покрет отпора током Другог светског рата. Касније је постао саставни део послератне југословенске митологије, која је славила јунаштво и мучеништво слабијих и лошије наоружаних партизана и цивила.

Неки историчари и публицисти ову операцију сматрају делом такозване Треће непријатељске офанзиве.

У пролеће 1942. партизани у централној и западној Босни су ослободили Босански Петровац, Дрвар, Гламоч и Приједор. 20. маја је основана I крајишка бригада, а следећег дана је добила тенкове и старе авионе. Слободна територија се простирала од реке Саве на југ до планина Козаре и Грмеча.

Жртве су усташе убијале клањем на лицу места непосредно након заробљавања или маљевима на обали Саве код Босанске Дубице, а неки су по захтеву немачких власти, првенствено Глеза фон Хорстенау, одведени на рад у Немачку. Тако су се спасили многи за које се већ спремао крвави усташки нож за вратом. Преостали су одведени у хрватске концентрационе логоре, махом у Јасеновац и Стару градишку.
После заробљавања народ је стрпан делимично у Јасеновац, а делимично у оближње привремене логоре код Босанске Дубице, Костајнице и друге одакле је затим пребациван у Јасеновац у групама по неколико хиљада људи. Жртве су убијане одмах. Према сведочењима Јевреја сабраним у књизи "Сећања Јевреја на логор Јасеновац" усташе су се брзо решиле огромног људства са Козаре. Према тим сведочењима, усташки кољачи су се тих дана највећих покоља Козарчана "по цели дан вуцарали по логору и смејали се пред заточеницима, пјевали и хвалили се како су данас имали много посла".

Крвава епопеја на Козари претворила је ову планину у легенду. Она је постала симбол партизанског отпора и страдања. О Козари је након рата написано на десетине књига, на Козари подигнут монументални споменик.

Током осамдесетих откривено је да је тадашњи аустријски председник и бивши први човек Уједињених нација Курт Валдхајм заправо некадашњи нацистички официр умешан у ратне злочине те да је учествовао у усташко-немачкој операцији на Козари. То је подстакло појачано интересовање страних публициста и новинара за крваву драму на Козари, а књиге о козарачкој епопеји преведене су на многе светске језике.

Izvinite, je li u te žrtve ulaze i žrtve četničkih pokolja ili se to ne računa jer su ovi, navodno, stajali na strani antifašista? Pitanje nije provokacija jer se radi o stvarnim žrtvama. Ako bi to bila onda bi to predstavljalo ruganje tim žrtvama.

O antifašizmu će postojati kontroverze dokle god se ovaj bude izolovao u smislu kidanja njegove generičke veze sa sociojalističkim pokretom i težnjom naroda ka socijalnoj pravdi. Antifašistička ideja je u suštini socijalistička ideja. U II svetskom ratu, međutim, antifašističkom taboru su pripadale i zemlje kao što je bila kolonijalna sila, Velika Britanija, njeni dominioni, kao i SAD. Ali, suština antifašizma se svodi samo na borbu za pravedniji a to znači svet sa više socijalizma i demokratije. Otuda, na toj strani nikako nisu mogle stajati one snage koje su u socijalnom smislu bile konzervativno orijentisane. Kada se govori o antifašizmu onda je više u pitanju sociološko značenje tog pojma a manje pravno-političko. Skoro sve antifašističke borbene oragnizacije i snage su predstavljale napredne pokrete, uglavnom socijalistički orijentisane sa malim izuzecima/Armija Krajowa/ koji su stajali pod uplivom Londona.

Занимљиво обележавање ''битке на Козари'' је у Београду? Ваљда би требало да буде у Бања Луци или у Приједору.
Ни по фалсификованој партизанској повести у тој ''бици'' нису учестовали Италијани, самим тим није било ни фашиста!

Нешто ми друго боде очи.
По црвеним хисторичарима на страни зла су се на Козари борили и припадници ЈБуО, Срби православне и Срби муслиманске вероисповести. На другој страни су били совјетски партизани, већински Срби под командом несрба.
Какав је Додиков став о овом парадоксу?

На жалост, умањивање антифашистичке улоге српског народа је на делу и у Србији и то, што је још жалосније, од неких националних снага које тако играју улогу "корисних идиота" за Загреб и Сарајево. Ради се о покушајима да се рехабилитују Милан Недић и Димитрије Љотић .

Не може се господо седети на две столице. На једној страни истицати да су партизани били минимум 80% Срби, а после кукумавчити како су "партизани уништили аутентичну београдску грађанску класу и узорне српске домаћине". Узгред, ако је пола од онога што је Арчибалд Рајс писао од предратној "грађанској класи" тачно, није нека велика штета што је она уништена.

Možda je tačno da su Srbi dali najveći doprinos u borbi protiv fašizma u II svjetskom ratu, ali je isto tačno da su Srbi dali najveći doprinos fašizmu u posljednjem ratu, pogotovo u Bosni.

Sistemsko i organizovano etničko čišćenje koje je srpska vlast u Bosni na teritoriji gdje je imala vlast nije ništa drugo no fašizam. Opravdanje će fašisti naći u tuđem fašizmu, ali to i dalje ne mijenja činjenicu da su i sami vršili fašizam.

Nijedna vlast na ovim prostorima nije bila toliko okrutna prema drugima u tako kratkom vremenu kao što je to bila vlast Republike Srpske u samo tri godine rata. Efektivna vlast nema šta. Repulika Srpska je pokazala da se za 3 godine može više posla obaviti nego što ga obaviše Osmanlije za 500 godina vladavine.

Али је Ратко Младић пред Кијевом скидао младићима ''четничке'' кокарде.

Те ''реликте'' педантно негују већина ''националистичких'' или националистичких сајтова. Можда и по највише лист чији је први уредник био Мирослав Крлежа.
Приредба је била у Београду, зато имам примедбе.

За књигу ''Чујте Срби'' први пут сам чуо 2002. или 2003.Где је била до тада, не знам.
Можемо ту ''грађанску класу'' да упоредимо са садашњом.Њих са децом и унуцима Јована Капичића, александра Ранковића,Слободана Пенезића,Драгослава и Момчила Марковића,Петра Стамболића, Милована Ђиласа,Јована Веселинова...

Током осамдесетих откривено је да је тадашњи аустријски председник и бивши први човек Уједињених нација Курт Валдхајм заправо некадашњи нацистички официр умешан у ратне злочине те да је учествовао у усташко-немачкој операцији на Козари. То је подстакло појачано интересовање страних публициста и новинара за крваву драму на Козари, а књиге о козарачкој епопеји преведене су на многе светске језике.

Šta reći o Valdhajmu. Pa naše službe su znale ko je on i sa kojim pedigreom. Zašto su ćutale o tome kada je izabran u OUN. Naše podaništvo dugo traje i epilog je morao biti ovakav kakav je....Slom Srbije.

Ono što je interesantno jedino Srbi u komunizmu nisu brinuli o svom narodu dok su svi ostali narodi u Jugoslaviji kroz komunizam pravili svoju nacionalnu državu.