Gospodine Jovanoviću, bravo. U svemu ste i potpuno u pravu. Ovo je čisti fašizam, kao što je i bombardovanje bilo i ostalo fašizam. Ne mogu da verujem da je mala Srbija puna izdajnika. Molim se Bogu da svakom sudi prema zaslugama. Uveren sam da će i ovo bezdušništvo proći. Pozdrav i za NSPM.

Свакоме је постало јасно да циљ такве стртегије нису били ни демократија, ни људска права, већ дробљење Југославије и Србије и драконско кажњавање целог српског народа.
Наравно да је постало јасно; само, треба то и јавно рећи.
Акако рећи- кад ће онда све од 2000-те па на даље бити чиста издаја? Тражите превише, господине Јовановићу, од људи који то нити смеју, нити ће икад хтети. Јер, све ово што се дешавало после 2000-те није ништа друго до- кукавичлук и себичност, заогрнути у "разумну и мудру политику".
Не треба се томе надати; то они неће урадити никад. На то их треба натерати силом, бојим се.

Господине Јовановићу Вашем високом интелекту дивио сам се од првог дана вашег службовања били сте за мене и моју генерацију узор репрезентанта једне државе и свјетски човјек.

Можда управо све ти одлика спречавају г. Јовановића да појам "власт" и његове легалне али не и легитимисане носиоце у Београду конкретизује и рашчлани по именима и презименима и да при том нити слуганску "господу" нити "даме" слуганске слушкиње окупатора Србије не поштеди од оштрих критика.

Избори се приближавају крупним корацима и ствари треба назвати правим именом и поскидати маске са њихових лицемјерних фаца.

Zivadin Jovanovic je posljednji heroj srpskoga naroda. Srbija je propala onoga momenta kad ga je odstranila sa rukovodstva njene diplpmatije.
Zasto vizionarski, posteni, mudri i inteligentni Vojislav Kostunica nije ovo uvidjeo, umjesto sto je postavio Vuka Draskovica na njegovo mjesto?

Зашто мудри Милошевић није препознао патриоту у Коштуници него је тек на крају рекао - требало је да се нас двојица раније сретнемо.

Зато што су Милошевићу више одговарали "увлакачи на канабету".

Ко је Милошевићу поставио Павковића за начелника Генералштаба? Павковић га је двапут издао.

Увијек ме је ужасавала једна историјска чињеница. Краљ Александар је убијен 1934. од руке усташких и македонских терориста. Непосредни извршиоци су погубљени а инспиратор Павелић и звјерска менажерија је изопштена на један оток.Цијели свијет је о томе брујао. Сваки Србин је то чуо. Само седам година касније на развалинама Југославије формира се усташко паклено поглаварство и позива српског сељака Далмације, Лике, Кордуна, Босне и Херцеговине на договор.И кротки Срби у колонама одлазе. И не појави се питање, па ако су нам краља убили, шта ли тек са нама смјерају?Сазнали су кад су им руке биле везане а ножеви под вратом а мањеви над главом. Пуно година касније, исти судионици, Срби иду на договор са својим душманима.Предводе их они који су им Предсједника и цијелокупно војно и државно руководсво предали тим истим душманима. Оним истим којим вјерно служе.На Ђурђевдан ће се видјети ко ће бити у стању да себи постави једноставно питање, па ако су нам ови изручили Предсјеника шта нас чека.

Cini se da je taj rat NATO protiv Srbije doneo mnogo teze posledice nego raniji ratovi, sto je u neku ruku zacudjujuce. Jer ako pogledamo ISV i IISV rat, i milionske gubitke Srba, ali i recimo deset puta vise ljudskoh gubitaka Srba u Bosni (oko 30 hiljada) tokom devedesetih,zanemarljivi gubici od 3500 gradjana u poslednjem ratu nemaju nikakvu fakticnu tezinu. Pa ni civilna razbijanja nisu proporcionalna onima u tim ranijim ratovima.

A moralni pad je ogroman.

Ogroman do te mere da se i danas dosta veliki deo Srba odrice dela sopstvene teritorije,bez ikakvog neposrednog pritiska ni iznutra ni izvana. Sta se u stvari tragicno dogodilo? Verovatno to da se stvari cene po tome kolike se zrtve daju da bi se one ostvarile. Da smo recimo nastavili sa otporom protiv NATO,i nastavili rat sa gubicima na obe strane, ali sa konacnom pobedom cak i oblicima visegodisnjeg gerilnog rata, drzava Srbija bi svakako izasla ojacana moralno.Ovako samo domaci izdajice i kvislinzli su se domogli vlasti.

Kako se ne usudjujete da se identifikujete, ne znam kome odgovaram, ali evo
Neki sa lakocom prisiju titulu 'patriota' bilo kojem politicaru. Ovo bi trebalo da bude konacna t.j. posmrtna ocjena.
Milosevic je vec to dokazao odbranom Srba i njegovom junackom smrcu.
Cuvajte se vaseg odusevljenja za zive. Oni jedino mogu bit 'kandidati' za tu titulu (ciji je status vrlo promjenljiv).

Наводим статистичке резултате избора у Србији и упоређујем победничке резултате, не могу да измислим неке друге странке и имена да ме Ви не би прогласили нечијим навијачем.
На републичком изборима СПО никад није био чак ни други по снази, проверите ако не верујете. Медијском пажњом наметнут је као најјача опозициона странка, мада по резултатима избора од 1992 па надаље најјача опозициона странка је био СРС. Демократе су се кретале, сви заједно на нивоу мањем од трећине у парламенту.
Покушавам да подсетим на ондашњи однос снага уз предлог да се не заборавља политичка снага и слобода одлучивања СПС као најјаче снаге тог периода. Величина одговорности мора ићи са величином политичке снаге. Зашто,како жалити неког уз кога између било од две трећине до скоро половине народа? Како онда критиковати друге који нису имали приближно толику подршку у народу?
Контрадикторно постављате основа за критиковање и похвале. Иначе никога не жалим, не величам, не браним.

пс ник још нисам смислио

Документовано ме обавестите код гога и кад је Коштуница седео "на канабету". Наведите ми изјаву било кога из било ког политичког табора у којој стоји да је Коштуница био на разговорима у Будимпешти.

Ево вам адреса где ће те од Љиљане Смајловић чути да су се једино Коштуница и РУСИЈА побунили и изразили забринутост због одласка опозиционих лидера у Будимпешту. Монтгомери каже да је отварање канцеларије у Будимпешти Коштуница назвао "забадање ножа у срце демократије у Србији" и да је то једини став око кога су се сложили Милошевић, Коштуница и Руска влада.

http://www.youtube.com/watch?v=HFWyIJWUwRA , од 37минута, мада је поучно погледати цео филм

Моје питање је било - зашто Милошевић није препознао Коштуницу као патриоту а не чега се Коштуница гнушао.

"Предрагу из Холандије"
О раду Владе чији сам члан био од 1998.-2000. судиће историја. ИЈа то не желим, нити могу. Не спорим да има људи из власти тог периода који су "извршили самокритику" и који, из неког разлога, настављају да се посипају пепелом. Међутим, не верујем да је та пракса из прошлих времена нужност демократије.
Албански тероризам, заиста, се није појавио "преко ноћи". Годинама, ако не деценијама, њега су плански финансирали, наоружавали и обучавали фактори из најутицајнијих чланица НАТО. Они који су 1999. довели до отвореног, новијој историји непознатог, савеза са терористичком ОВК ради агресије на Србију (СРЈ), који су 2008. први признали илегалну независност, а који данас захтевају да то и Србија учини. Влада чији сам члан био није то мирно посматрала, али су се дипломатска и политичка средства показала недовољна да зауставе тероризам као оруђе глобалних спонзора.
Успут, не рекосте, шта у тексту "Косово и Метохија - 13 година после" није та

@ фристајло
Зато сада сматрам непоштеним кукати - ех да је народ још мало био уз њега...
Шта је Милошевићу требало више од народа?
Никако моје примедбе не видим као "кукање"; нисам учествовао ни у чему, да бих и за чиме "кукао".
Одговорио сам на Ваше питање- зашто Милошевић није видео у Коштуници патриоту, али Вам се, очито, мој одговор није допао, па сте само прешли преко њега. Да ли би Ви за савезника позвали човека, који о Вама не мисли ништа добро? Тај исти Коштуница све време Милошевићеве владавине био је један од најгрлатијих критичара режима, и заговарао сарадњу са западом, а не конфронтацију; колико је био у праву- видимо данас, чак и из Коштуничиних изјава, које јесу "накнадна памет". Ја му за то не приговарам; опет, само констатујем.
Нисте објективни; јасно је да је Милошевић био у праву што не верује западу, а да је Коштуница био " у криву"; али, Ви и даље инсистирате на томе да га Милошевић није препознао као патриоту?
Нисте објективни.

Да ли ви то импутирате да су демократске владе Запада склоне да изиграју не само обећања, него и међународно-правно обавезујуће одлуке као што је одлука СБ УН?

Ne, ne imputiram, jer su to jasne i nedvosmislene cinjenice, dokazane bezbrojno i na tlu bivse Juge devedesetih: zar nisu medjunarodni mirovnjaci trebali da sprece Oluju u Krajinama, zar nisu vise puta podmetnuli lazi i prevare?? To su cinjenice, a ne stvari za "imuptiranje" i "interpretacije". A to je najbolje znao bas Milosevic, svedok bezbrojnih pregovora sa Nato drzava u devedesetim. On je najbolje znao da ako povucemo glavne sigurnosne institucije, vojsku i policiju, POTPUNO da ce onda ti isti koji su nas bombardovali da nesmetano sprovode svoje interese na terenu. Zasto, ako nismo vojno bili ni osteceni, a kamoli vojno kapitulirali???

Ili po vama to naivni Milosevic jadan nije znao???

Slucaj Rambuje, kao ultimatum neprihvatljiv za Slobin rezim, je slican slucaju Plan Z4 neprihvatljiv za ondasnje rukovodioce Krajine (iako je bio pred samu Oluju potpisan u USA ambasadi u Beogradu, ali vec kasno). Kad je pre Oluje Martic trazio pomoc, i sta da radi, od Milosevica, odgovor je bio cinican: Ubij se.Prilikom Rambujea, pre NATO-oluje na KIM, Milosevic je mogao samo sebe da zapita sta da radi, i da sam sebi cinicno odgovori na slican nacin.Taj ultimatum Rambujea je trazio da Slobina Jugoslavija bude pod NATO upravom, to jeste prisilan ulazak u NATO.Sloba je to odbio, ali onda nije dosledno delovao do kraja, iako je i posle 78 dana imao ocuvanu vojnu kopnenu silu: potpuno je povukao vojsku i policiju, iako nije kapitulirao, i tako dozvolio NATO upravljanje nad delom Srbije. Ali je ostao solidno u svojoj fotelji, umesto da odmah kao neuspeli drzavnik da ostavku. Cekao je da ga svrgnu ne vojno, vec dolarima iz Budimpeste, pa su tako na vlast dosli izdajnici.

за М.
Шта би било од Хрватске да је Туђман имао против себе бар мрву једног Коштунице!

Наведите "утицај Коштунице" на распада СФРЈ и Милошевићеве одлуке.
Олакшајте своју душу, нацртајте нама необавештенима којим политичким моћима је Коштуница саплитао Милошевића против Туђмана.