Snaga Rusije se ogleda na primeru Srbije.

О руској неконсеквентној улози код изглашавања резолуције довољно речено. Тешко замислити да је да је у питању руска наивност. Остаје објашњење став још непросвећеног Медвједова када су западњачки манифетлуци на дневном реду.

Вратимо се унатраг када се одвијала фаза блиског приближавања те две суперсиле, САД и Русије недуго послије уласка Медвједова у предсједничке дворе у Кремљу.

Путин се више није мјешао код вођења спољне политике. Ко се сјећа прилично жестоког вербалног сукоба на отвореном простору између Пуртина и Медвједева на тему оквира Резолуције којих се НАТО није држао.

То није била никаква игра "добар/лош момак". У питању је био начелан став. Мој утидсак је да након тог инцидента, који је то и био, Путин свесно пустио Медвједева да улети у замку коју му Запад припремио. И као последња опомена Медвједову који се приближио прозападним круговима и такавим савјетницима окружио. А резултат на штету руских глобалних интереса познат. И ту је Медвједеву стављена тачка.

Москва је уздржавањем од гласања у СБ хтела да игра игру мултилатерализма са Вашингтоном. По принципу: питајте нас, и добићете нашу подршку. Смисао ове идеје је да се омекша Запад у вези са 'ракетним штитом' у Источној Европи. Али развој догађаја је несумњиво потврдио да је цела та концепција сарадње са Западом на погрешним основама, не због идеје срадње као такве (која је нормална), већ због тога што је политика Запада у овом историјском тренутку империјална, а империјализам не жели сарадњу него диктат, наметање. Политика Запада је ненормална. пс. Исту погрешну претпоставку (да се уступцима може придобити наклоност Запада) направио је својевремено и Милошевић. А понавља је у овом тренутку и Борис Тадић.