Суптилна, јако квалитетна анализа. Браво за редакцију и преводиоца.
Препоруке:
0
0
2
среда, 04 мај 2011 07:51
Тата-мата
"...што подсећа на Европску кризу из 1914. године када је деловање Србије и Аустро-Угарске увукло Русију и Немачку у оно што је постало Први светски рат."
А о каквом деловању Србије је реч?
И основна теза чланка је ѕанимљива. Аутор очигледно не сматра да су битне одлуке донете и детаљни планови напављени много пре почетка бомбардовања, чак много пре избијања кризе на видело. Или је главни задатак аутора да убеђује читаоце у ту своју назови заблуду.
Препоруке:
0
0
3
среда, 04 мај 2011 08:49
nataša
Način ratovanja odražava duh pa i uvođenje novog oružja i sredstava. Mislim da ili ja nisam shvatio ili autor analize nije pogodio suštinu. Amerikanci ratuju isto kako voze skije, kako leče. Odmah krenu sa najačim oružjem raketama, ili u lečenju sa ogromnim dozama leka ili u skijanju od starta najbrže što se može pa dokle izguraju.
U Evropi se drugačije radi. Ratovi obično počinju koškanjem na granici. Nazovimo to pištoljima. Zatim se koškanju pojedinaca priključe vodovi i razmeni se puščana paljba. Zatim se uviod čete sa mitraljezima, minobacači, pa bataljoni, pa armije. tako i oružje, topovi, tenkovi, zatim avijacija i na kraju ono sa čim Amerikanci počinju rakete.
Ne mogu se oteti utisku da Američki metod zvuči efikasno, ali ni činjenici da se ratuje milenijumima pre Amerike. Novi su oni i nemaju iskustvo u pobeđivanju velikih vojnih sistema. Oni se namerače na šest miliona Libijaca ili sedam miliona Srba. Drugačije je to nego se suočiti sa Nemačkom ili Italijom.
Препоруке:
0
0
4
среда, 04 мај 2011 10:38
Dragan Đorđević
Slažem se sa "Tata-matom". Drago mi je da ovakvo špijunsko ispiranje mozga ne prolazi.
Препоруке:
0
0
5
среда, 04 мај 2011 11:09
Velibor
@Tata-mata nemoj da sebe dovodis u zabludu i poredis danasnju Srbiju i onu iz 1914.
Mi smo tih godina uspesno vodili carinski rat sa Austro-Ugarskom,imali Crnu ruku i na kraju krajeva uspesno ratovali protiv napadaca.Eto tako smo delovali...
Препоруке:
0
0
6
среда, 04 мај 2011 11:58
Почасни конзул Никарагве
Господо! надам се да сте приметили да је то преузето из часописа НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС гласила оних кругова моћи који опредељују америчку спољну политику,према томе јасно вам је да овај текст и није могао бити другачије интониран него како јесте тим пре што је јавно објављен.Стога је јасно да он и мора бити овако пропагандистички интониран.
Препоруке:
0
0
7
четвртак, 05 мај 2011 18:04
Иван К.
Одкуд знате да је аутор намерно мењао интонацију да би се прилагодио гласилу у коме хоће да објави? У САД и даље постоји слобода и разноврсност медија.
Стичем утисак да многи људи систематски избегавају сваку помисао да нека велика нација може да буде искрено непријатељска, шовинистичка и пуна презира према малим и другачијим народима. Али то је ако не 100% сигурно онда је веома могућно. Шта ви мислите, ови западни критичари интервенције у Либији имају неко поштовање према Гадафију или Либијцима? Ако га имају, најчешће га вешто скривају.
.jpg)
А о каквом деловању Србије је реч?
И основна теза чланка је ѕанимљива. Аутор очигледно не сматра да су битне одлуке донете и детаљни планови напављени много пре почетка бомбардовања, чак много пре избијања кризе на видело. Или је главни задатак аутора да убеђује читаоце у ту своју назови заблуду.
U Evropi se drugačije radi. Ratovi obično počinju koškanjem na granici. Nazovimo to pištoljima. Zatim se koškanju pojedinaca priključe vodovi i razmeni se puščana paljba. Zatim se uviod čete sa mitraljezima, minobacači, pa bataljoni, pa armije. tako i oružje, topovi, tenkovi, zatim avijacija i na kraju ono sa čim Amerikanci počinju rakete.
Ne mogu se oteti utisku da Američki metod zvuči efikasno, ali ni činjenici da se ratuje milenijumima pre Amerike. Novi su oni i nemaju iskustvo u pobeđivanju velikih vojnih sistema. Oni se namerače na šest miliona Libijaca ili sedam miliona Srba. Drugačije je to nego se suočiti sa Nemačkom ili Italijom.
Mi smo tih godina uspesno vodili carinski rat sa Austro-Ugarskom,imali Crnu ruku i na kraju krajeva uspesno ratovali protiv napadaca.Eto tako smo delovali...
Стичем утисак да многи људи систематски избегавају сваку помисао да нека велика нација може да буде искрено непријатељска, шовинистичка и пуна презира према малим и другачијим народима. Али то је ако не 100% сигурно онда је веома могућно. Шта ви мислите, ови западни критичари интервенције у Либији имају неко поштовање према Гадафију или Либијцима? Ако га имају, најчешће га вешто скривају.