Ова Николићева фарса ме подсетила на једну ратну причу из Другог светског рата.
Двојица партизана, Мехо и Јово, су наишли на групу усташа како седе око ватре и причају у некој шуми. Нису имали аутомате којима су могли да покосе све усташе одједанпут, било их је пет или шест, него неке застареле танџере. Имали су, та два партизана, и једну бомбу.
Шапатом су се договорили да баце бомбу. Меха је затражио бомбу од Јове да је он баци. Јово му је препустио. "Гледао сам шта ради. Узе ону бомбу и неактивирану је заврљачи међу усташе. Бомба паде као камен, а усташе скочише склонише се у заклон и од акције није било ништа. Једва смо се извукли. Нисам могао да верујем. Упозорио их је бацивши неактивирану бомбу. Касније су га прогласили народним херојем. Добро смо ми Срби и прошли коме смо све веровали".
Најважнији Николићев задатак је био да глуматањем амортизује акумулисано незадовољство и могућност да незадовољни народ збрише властодршце и спречи њихову даљу штеточинску активност.

Слушам ових дана Дачића. Толику гомилу препотентних изјава, слушао сам само у временима оних испод чијег је шињела изашао. Не занимају га избори, „Тадићу одмах распиши изборе,Слобо је то увек радио, ево вам избори и побеђивао“, не интересују га коалиције, СПС ће бити моћна опозиција и дуплираће чланство, и тако сијасет небулоза. Има једна велика подвала када говори о штрајку Т.Н.:„Све ово може довести до непотребног жртвовања људи". На које људе мисли Дачић, што не каже „нас вођа“, ми смо и онако жртвовани.Очекивао сам да ће се човек који је штрајковао, жртвовати, али то у Србији од вођа нећемо доживети. Познати војсковође, владари, ишли су у рату у прве редове и жртвовали се. Бог је затражио од Аврама да принесе на жртву свог јединца Исака, испробао је његову веру, а Исакова жртва је била предуказање Христовог страдања и жртве. Жртвовање се сматра највишим обликом служења народу и етнички је принцип заштите угрожених, писали су умни људи. Ко онда треба, г. Дачићу, да се жртвује.