Приликом посета Београду из иностранства, редовно сам обилазио ту парцелу и са болом у срцу пратио њено пропадање и затирање, као и лагано пропадање Иверске капеле и великог споменика цару Николају II и руским војницима палим на Балкану. У детињству, обилазио сам их педесетих година, са дедом, официрем руске царске војске и Беле Добровољачке Армије, тада бедним белим избеглицом у комунистичком Београду, и слушао његове сетне приче о тада већ запуштеним гробовима око тих споменика и сећао се чика Валерија Сташевског, пројектанта капеле и споменика (а и руске цркве на Ташмајдану), пријатеља мог оца, кога је СМЕРШ(НКВД?) октобра 1944 г. одвео , и траг му је нестао. Много касније, деведесетих година, на запуштеном степеништу споменика, изненађен, видео сам венчић војног аташеа руске Амбасаде. А, сада читам ово . Спасибо Тебе, Господи!