Meni je u svemu tom važnije pitanje, zašto je tada vlada Srbije pisala Ujedinjenim nacijama i Haškom tribunalu, protestujući zbog najave da će knjiga Del Ponteove uskoro biti objavljena i tražeći da objavljivanje knjige bude odloženo do okončanja saradnje s Tribunalom?

Proteste vlade obrazlagao je Rasim Ljajić vjerovatno zbog svoje funkcije predsednika Nacionalnog savjeta za saradnju s Haškim tribunalom. Ljajićevo obrazloženje protesta i negodovanja svodi se na to da se u knjizi govori i o “detaljima vezanim za funkcionisanje” Akcionog tima, "što bi moglo da ugrozi hapšenje preostalih haških bjegunaca". Dakle, za Tadićevu Srbiju hapšenje Srba ima prioritet nad stravičnim zločinima počinjenim nad Srbima. To je bila i ostala suština nesrpskog režima, a nikad u jednoj mjeri koliko danas. Pitam se samo, odkuda tolikog licemjerstva u jednoj pravoslavnoj Srbiji?

Priča Karle del Ponte o istragama na KiM interesantna je i zato što daje uvid u stanje društva “nezavisnog Kosova”, kakvom Tadić i okolina streme. To je zapravo priča o jezivim zločinima koji će ostati nekažnjeni zahvaljujući licemernom oportunizmu režima u Beogradu i tkzv. zapadnih „demokratija“, u kakve se ovdašnje režimljije kunu.

Uprkos zapanjujućim ispoljavanjima straha od reakcija albanske strane, prema tvrdnjama Karle del Ponte, pokrenute su istrage izvještajima Nataše Kandić o nestancima Srba posle dolaska Natoa na Kosovo. A kao primjer moralne korupcije zapadnih zvaničnika, Del Ponte navodi Danca Soren Jesen-Petersena. On je, piše Del Ponte, teže doživio optužnicu protiv Ramuša Haradinaja od samog Haradinaja. A kad je Haradinaj leteo u Hag, privatnim njemačkim avionom, prilikom zastanka u Njemačkoj dočekala ga je počasna garda s bjelim šlemovima i rukavicama.