Тренутак “цурења“овог нацрта извештаја :
- избори на КиМ,
- победа Тачијеве странке,
- предстојећи “технички?“ преговори са владом Србије.
Коме одговара тренутак?
- КиМ-ским (и Тачијевим) западним спонсорима? Треба нешто смислити да се релативизује и гурне под тепих. Није велики проблем. Једноставно: недоказиво. Гледај напред, и тако ће бити;
- Тачију и његовима? Ситница! За споља: одвратна прљава измишљотина против њих. Изнутра: само им повећава популарност. Лакше формирање владе;
- Српским властодршцима? Главобоља! Сетимо се Бруна Векарића: "Захваљујући помоћи и ауторитету председника Бориса Тадића и залагању и упорности правосудних органа, дошли смо до ове победе и вратили наду породицама жртава - отетих и несталих". Вратили су наду породицама жртава – отетих и несталих? Безочно! Бруно и шефови му (мисле да) могу да раде шта хоће, али морају видети да ће српском народу морати да објасне: како водити преговоре са владом на чијем челу је оптужени за монструозне злочине? Ту се, можда, приближавамо оном ранијем питању о тренутку одабраном за цурење Мартијевог извештаја, и коме тај тренутак одговара? Њима не. Српски властодршци ће после формирања Тачијеве владе имати два непријатна избора:
1. Одбијање преговора (док се оптужбе не побију, или потврде) и тиме угрожавање свог кредита који су послушноћу и покорношћу стекли код западних спонсора, или
2. Да под разним “интелигентним“ изговорима – по нивоу сличним оној генијалној Бруновој изјави, започну преговоре са Тачијем и тиме још више (ако је то уопште могуће) срозају свој углед у очима српске патриотске јавности.
Онима који их познају неће бити тешко да погоде који избор ће бити прихваћен (види: Њујорк, Осло). Али где је одговор на питање: коме све то одговара? Да вас не мучим: онима који стално бију штапом или машу шаргарепом. У случају бр.1: радиће штап, док се не прихвати верзија 2. У случају верзије 2: махаће шаргарепом, а у оба случаја – док је ове власти, циљ је постигнут.