Недостаје росно цвеће, а и она љубичица бела, да би песма била комплетна и цела. Патетика! Некада су учитељице овакве песме читале наглас својим ученицима, наводећи то као путоказ исправном литерарном васпитању. Литерарне секције, када се надпевавало о Њему, кога је волела "омладина цела", одавно су скинуте са зидних новина и пионирских часописа те је неукусно неког другог утрпавати у празан простор.
Јовиша Видић од Рудина

Već dugo sam se pitao šta je to još potrebno da bi Srbija konačno zavolela Zorana Đinđića. Sada znam: bilo je potrebno, posle svega, da joj ponudi na dlanu i svoje raskomadano srce.

Nisu uspeli, u procentu većem od četiri ili sedam i po posto da ga podržavaju kada je promovisao mišljenje u krupnijim dimenzijama, kada se hrabrije i pametnije od svih borio protiv poslednje diktature usred Evrope, kada ih je spasao od gladi, inflacije i terora, epidemije i emigracije, kada je zatvorio katalog svih katastrofa što se mogu zamisliti, kada ih je mirio sa susedima i vraćao civilizovanom svetu: nisu ga podržavali čak ni kada je na svoja pleća preuzimao teret izručenja krvoločnih i umno poremećenih srpskih lidera, nisu ga voleli kada im je vraćao banke, valutu i podzemne garaže. Pa ni onda kada je očigledno postao svetski omiljen premijer, koji je imponovao obrazovanjem, znanjem, izgledom i ponašanjem. A svaki Srbin je bio svedok.

Bilo je potrebno još nešto, sasvim u duhu srpskog mraka: bio je potreban taj jezivi gest mučeništva i žrtve. Srbi se nikada nisu ustezali da ga traže od svojih najplemenitijih glava. I to vam je dao, dragi Srbi, iako se takav gest toliko protivio njegovom biću. Njegova prepametna glava je i to morala da ukalkuliše zbog vaše srećnije budućnosti, znajući da je to nešto što nećete moći da prenebregnete. Pa sad vi prenebregnite ako hoćete, smete i možete. Hajde, opet u korist svoje ogromne štete, proglasite krezube kokošare i palikuće patriotama; neka vam opet budu preči banditi i ubice od suseda Hrvata i Mađara; glasajte za kilave, korumpirane i retardirane ili proglasite patriotom i njegovog ubicu koji se verovatno godinama vežbao na sarajevskoj deci. Kada ispečeš zanat na tako sićušnoj meti, šta je pogoditi srce odraslog čoveka sa stotinak metara?

Одувјек је било удворичке поезије, међу Србима поготово....и биће је још!
Могу да замислим наслов пјесме: Од буквара до Вуковара !

Oprostite, ali ovo kao da je pisao đak prvak.

Заслужио је такву "поезију".

"Baš je u ovom društvu, iz tačno tog razloga, stvoren najugojeniji kriminalno-klerikalno-postkomunističko-nacionalistički monstrum, jer takve stvari se ne dešavaju slučajno. Taj monstrum ima više glava, neke su veće, neke manje, ali nijedna neće sama otpasti."То пише "Раскомадано срце" А кад неко шаржира епиете као "криминално-клерикално-посткомунистичко-националистички монструм" (Замислите није рекао фашистички и тај епитет је у моди кад су Срби у питању), онда је све јасно,Тај не само да мрзи него и бљује мржњу и хоће да је испали на све око себе.
А шта ако се покаже да су Ђинђића убили они којима није одговарала његова изненадна предсмртна политика према Косову Неко је рекао напред ово не пишу ни основци.И у праву .Једна дама је написала да се много песама и то са већим народним уметничким вредностима пева о Младићу и Караџићу.И те ће једниом бити сакупљене, надамо се без ладића у Хагу али још више ако допадне тамнице.
Ако се, међутим, покаже да су га убили ти на које ја циљам о Ђинђићу ће се тек певати.Треба само заборавити да је на видовдан испоручио Милошевића.То неће бити лако али је, у принципу, могуће да један добар гест покрије онај лош.Догађа се, али никад са оваквом гомиом шражираних епитета устремљен на овај народ из њега самога.

Према свецу и тропар!

Као што су комунисти СССР опевали Лењина после његове смрти, успут славећи и себе, тако сада ови нови-стари титовчићи опевају Ђинђића.

Сва срећа те се (још) не сетише да Ђинђићу или Тадићу припишу способност да контролишу космичке појаве, као што је то некада Мира Алечковић приписивала Јосипу Брозу: "- А откуд сад још јаче/ сунце сину?/- То друг Тито гледа, дете,/у даљину".

Džaba pesme, bedna dela govore.

Samo bih htjeo da doznam gdje su otisli onih pet milijona dolara Klintonove ucjene za isporucivanje Milosevica Hagu.
Kad ovo doznam, pokusacu da napisem jednu epsku deseteracku pjesmu o (Dr) Djindjicu.

Не само да га праве свецем, већ и лажним доктором наука. Пре коју годину сам на једној смелој новосадској телевизији слушала проф. Михајла Марковића, који је са жаљењем рекао да је З.Ђ. написао докторску тезу, али је никад није ОДБРАНИО!

О Зорану све најбоље;
О ''песнику'' исто тако,
А ми просте србијанске гоље
Знамо да у песму не улази свако.

Стихове је ''песник''
С брда, с дола склепо
И постао првовесник
Да живети није, а ни мрети - лепо.

Давно рекао Халил Џубран, књига "Пророк":

"Уистину, што слободом зовете, најтврђи је од свих ланаца, иако му се беочузи сијају на сунцу и замагљују вам очи...
...
Ако би сте да силника срушите са престола,прво видите да ли је срушен његов престо подигнут у вама,

Јер, како тиранин може владати слободнима и поноснима, него помоћу тиранства у властитој им слободи, и помоћу срама у властитом им поносу?

... И када ваша слобда, када губи окове, постаје сама оков некој већој слободи..."

*

Присетите се, свако ће наћи пример: Што је више неко био запаљен за Броза, то је са већим фанатизмом пригрлио или МИлошевић или касније Вука, па после Ђинђића или Коштуницу, до Тадића данас.

А ко се није "примао" на првог, није ни на остале...

.@ mačak garfild! Zahvaljujem što ste me upoznali sa bjednom izjavom Pešičke gdje "pozdravlja" odluku Natoa da bombaruje "njenu Srbiju". A od Pešičke to se moglo i očekivati. Zato i bila nagrađena ambasadom u Meksiku.

Kada se Nato-ovci već odlučili da bombarduju, bilo bi upola strašno da su uistinu sipali bombe samo po njenoj i njoj sličnih drugoj Srbiji, u kojoj se nalazio i jedan nemali broj potpisnika peticije Natou da Bombaroje onu "prvu" čestitu Srbiju.

Neki od njih ogrebavaju se danas visokim primanjima na visokim položajima. Birani takođe i od naivčina iz redova "prve" narodne Srbije, najvećih žrtava drugosrbijanskih potpisnika pomenute peticije - pod devizom, "što narodu gore, to će nama u drugoj Srbiji da bude bolje".

Доктор наука, а пише овакo?
Већ пензионер, а рођен 1954? Имао посао
у институту за шећерну репу, могао је бар још
десетак година бити плодан науци, а он изабрао
да ствара (чуј, ствара) поезију о ЗЂ?
Е, јесте живот неком мајка неком маћеха.

Upravo tako... Tužno. Tačnije, otužno. Ali to je ipak neko negde napisao i potpisao. Ja sam u prvi amh pomislio da je to neka antidjindjićevska ujdurma, neki surovi štos Pavla Ćosića ili neko od nspm-ovih smehotvoraca. Ali ne.