Žikica Simić u svom tekstu maestralno secira političku neutralnost u Srbiji, razotkrivajući korene apatije – neinformisanost, nezrelost, razočaranost, relativizaciju i strah. Njegova analiza je oštar poziv na buđenje, ali prava meta kritike mora biti vlast, čiji autoritarni stisak sistemski guši građansku svest. Kontrolom medija, vlast širi dezinformacije, utapajući istinu u buci propagande, čime hrani političku nepismenost. Korupcija, kriminal i zloupotrebe nisu samo propusti – oni su alati režima za održavanje moći. Stvarajući klimu straha, ekonomske ucene i stigme, vlast gura građane u malodušnu pasivnost, gde „svi su isti“ postaje opravdanje za predaju. Simićev vapaj protiv „mlakosti“ je snažan, ali dok vlast ugušuje slobode, medije i institucije, taj poziv je borba s vetrenjama. Režim je arhitekta ravnodušnosti, a njegovo rušenje je jedini put ka istinskom građanskom buđenju.