Анализе Џорџа Фридмана по правилу су добре, с тим што се неке битне тезе или не расправљају, или бивају замењене – а како би се очувао склад са базичним америчким интересима. Овога пута потоњи поступак готово је изостао, и утолико је вредност текста већа.

Готово да је непотребно истицати значај теме и Фридманове анализе. Поготово за нас. И то не само због значаја саме теме мултикултуралности. Већ пре свега због будућих импликација „новог“ става по овом питању, али и због правилне интерпретације досадашњег става, који су нам наши западни савезници здушно и лицемерно наметали током протекле две деценије.

Али, авај! Нема наде да ће они који (спро)воде политику ове земље (укључујући и њихове аналитичаре) макар и прочитати овај текст, а камоли извући наук како да – у оквиру минималног маневарског простора који им је преостао – модификују политику ове напаћене мултикултуралне земље.