Činjenica je da u Srbiji postoji određeni stepen islamofobije. Vodeći ideolog srpske islamofobije, kao što je poznato, jeste Vesna Pešić, ali ovaj fenomen osim u LDP-u možemo da sretnemo i na drugim mestima... na primer na Peščaniku... To što LDP podržava Zukorlića i to što se Zukorlić prepoznaje u ideologiji LDP-a, najbolji je pokazatelj Zukorlićeve islamofobije. Kao Srpkinja pravoslavne veroispovesti, oduvek sam u muslimanima videla svoje dobre komšije pa čak i braću i mislim da je građanski rat u Bosni nama bio nametnut. Očigledno je da isti oni evropski islamofobi koji su pre dvadeset godina posejali seme mržnje između Bošnjaka i Srba, danas to isto pokušavaju da urade preko Zukorlića, Pešićke, Cerića i Čede Jovanovića...
Препоруке:
0
0
2
понедељак, 27 септембар 2010 15:20
Мирко Грбић, Бањалука
Бошњачко-муслиманска туркофилија и српска туркофобија архетипски су устројене и као сваку квадратуру круга немогуће је ријешити.
Али питање шта да се ради и даље остаје. ?
Препоруке:
0
0
3
понедељак, 27 септембар 2010 18:24
Смиљански
Ко би рекао ће толико дуго да опстане она народна"Потурица гори од Турчина".А то се код нас највише примило.Па како је могуће да људи који су свесни да су им чукун-деде били Срби,толико мрзе Мајку Србију?Никад среће такви људи неће имати!!!
Препоруке:
0
0
4
понедељак, 27 септембар 2010 19:06
nataša
Moguće da ljutnja o kojoj Profesor govori upravo i proističe iz činjenice da je skup počeo sa bajramskom čestitkom na arapskom.
Postojali su neka pravila o kojima je Ivo Andrić napisao svoju doktorsku disaertaciju, a to su pravila kojima se reguliše ponašanje i vladanje hrišćanskog srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini.
Jedno od tih pravila je da hrišćani ne smeju da uče i znaju arapski jezik. Arapski jezik je bio jezik nauke i kulture, ali i tajna pošto su se verske poruke prenosile na arapskom, dakle poruke samo za posvećene. To pravilo nikada nije u Bosni i Hercegovini obesnaženo od strane šerijatskog suda. Šerijatske sudije se imenuje u glavnom šerijatskom sudu u Ankari i u Kraljevini Jugoslaviji je postojao međudržavni sporazum po kome je ministarstvo vera davalo saglasnost za izbor šerijatskog kadije koji je biran u Turskoj, i nikada se nije desilo da nečiji izbor nije dobio saglasnost. Uglavnom islamska vlast se i dalje bira u turskoj tako da se te specijalne veze nikada nisu ni prekidale.
Za mnoge, po najnovijem, Bošnjake pravila koja su branila da "Vlasi" mogu i smeju da pevaju na javnom mestu, a i u kući pesme koje oni hoće, takođe su bila sankcionisana u sred socijalstičke Bosne i Hercegovine. Zatim cipele, nošenje cipela je takođre bilo potvrda "vlaške" nepokornosti i prećutni znak da taj koji nosi cipele, verujte da se i dan danas ljute kad se ne izujete, prkosi islamskoj vlasti, nošenje opasača, posedovanje oružja, pa sedenje "uniže". Za svaki od tih specijaliteta ima po šerijatu i dana važeči "hatišetrif", ali i poneka narodna izreka, kao na primer "Nije svačije kroz selo pevati", nekima je to zabranjeno, bila bi intersantno to analizirati, zašto Srbi ne smeju pevati, a Bošnjaci smeju.
Nepoštovanje tih pravila se poistovećuje sa nepoštovanjem starešinstva i primarnosti.
Koji je to retrogradni anticivilizacijski režim u BiH, i kakve će to tek nevolje izazvati pre svega njima, a bogami i nama i svima oko njih.
Препоруке:
0
0
5
понедељак, 27 септембар 2010 19:07
Радомир
Главни циљ М. Церића и М. Зукорлића није аутономија Санџака, већ стварање јединственог региона састављеног од општина у Србији, Црној Гори и БиХ у којима живе Бошњаци.
Треба истаћи да је то главни захтев који у свом политичком деловању истиче Зукорлић. Он каже “ да су Бошњаци једини народ у Европи који нема своју државу”, а затим: “да су Бошњаци конститутивни народ у Србији”. И треће: “као оптимално решење питања Санџака видим формирање прекограничне регије између Србије и Црне Горе попут Јужног Тирола, који омогућава слободан проток људи и робе, а не угрожава државни интегритет ни Италије ни Аустрије“.
По овом пројекту граница између Србије и Црне Горе треба да нестане, а и спајање територија у БиХ где живе Бошњаци обесмислиће и ту границу па ћемо добит нову државу на Балкану – Санџак. Она ће се касније природно повезати са БиХ, Косовом и Албанијом у једну јединствену државу. Некад су то звали „Зетра“...
Препоруке:
0
0
6
понедељак, 27 септембар 2010 19:23
Bivši Sarajlija
Bravo profesore. Svaka Vam je na mestu kao i uvek. Mi koji smo živeli u bosni a pogotovo u Sarajevu svedoci smo transformacije naših bivših prijatelja, komšija pa čak i članova porodice.Svedoci smo kako su naše komšije od najzadrtijih komunista,ateista, postajali radikalni islamisti. I ako, kada je reč, RADIKALAN ili miroljubivi islam totalno pogrešna, kako reče sam Erdogan, ne postoji "radikalni islam". Islam je Islam. Kao religija je nastao šireći se od Meke i Medine ognjem i mačem.Cerić jednom reče, da Islam nije stigao ognjem i mačem, kao da istorija nije zabilježla poslednju borbu hrišćanstva protiv islama kod Beča. Na žalost to nije poslednja bitka.Nova je već u toku. Islam je krenuo na stvaranje svetskog kalifata, a hrišćanstvo, pogotovo zapadno potresano aferama i uljuljkano lažnim blagostanjem zabilo glavu u pesak.Mi na Balkanu imamo veoma dobro sećanje na borbu sa islamom.Tu je i živi spomenik Ćele kula, tu je i Na Drini Ćuprija, tu je narodno predanje.Bosanski musliman DANAS se ni počemu ne razlikuje od drugog u Avganistanu, Iranu ili bilo gde drugo.Uz pomoć arapskih petro dolara se školuju generacije novih belih mudžahedina koji će ginuti na zapadnim granicama kalifata. Zapad se ponadao da će žrtvovanjem Balkanskih hrišćana umiriti islamsku zver, ali se prevario.Islamski spavači, druga ili treća generacija useljenika na zapadu danas su spremni da ginu za Muhameda i Kuran isto onako kao braća na frontu Avganistana.To pokazuju brojni slučajevi mladih ljudi rođenih i školovanih u SAD, Nemačkoj, Engleskoj, BiH. Svi su oni spremni u trenutku vezati eksploziv i žrtvovati se za zajedničku stvar.Koja je razlika između Lagumdžije, Cerića, Zukorlića? Naši nekad dobri prijatelji muslimani, doživeli su neverovatnu transformaciju.Doktori,inžinjeri,ateisti,intelektualci, svi su danas radikalni islamisti koji žive i spremni su da umru za svetski kalifat. To je то.
Препоруке:
0
0
7
понедељак, 27 септембар 2010 22:11
sharlo akrobata
Srbi imaju Rusiju, Hrvati imaju Vatikan a Bošnjaci eto nađoše Tursku za svog "starijeg brata".
Bošnjačka elita Bošnjacima nudi Tursku kao emotivnu kategoriju, kao zaštitnika i garanta bezbjednosti, kao dobrog starog prijetelja koji ima čarobni štapić za probleme Bošnjaka.
Srbi u BiH sa Turskom trebaju pronaći zajednički interes. Banjaluka u odnosima sa Turskom treba voditi politiku nezavisno od Sarajeva i to je ono što zamjerim ovom tekstu i Nenadu Kecmanoviću - osjetim kompleks Sarajeva...
Препоруке:
0
0
8
уторак, 28 септембар 2010 09:12
Драгослав Пакић
Да ли ће нове Историјске читанке, писане и штампане под будним оком ''препаметне'' Европе, младим Бошњацима саопштити праву и пуну истину о њиховом пореклу? Ако неће, нека Бошњаци и даље замајавају и себе и друге да су Турци. И нека су живи и здрави.
Препоруке:
0
0
9
уторак, 28 септембар 2010 10:00
вук
отпиши му како знаш владико
и чувај му образ ка он теби
Препоруке:
0
0
10
уторак, 28 септембар 2010 11:20
bivša Sarajka
@sharlo akrobata,: Kod profesora Kecmanovića osjećate kompleks Sarajeva? Nekadašnji grad, danas
mahala Sarajevo, sa svojom "sećijskom" politikom i
civilizacijskim vraćanjem nekoliko vijekova unazad,
izazivaju kompleks kod uvaženog prof.dr Kecmanovića? Vaš "osjećaj" ne može biti ni duhovit.
Drugo, kakav bi to mogao biti zajednički interes
Banjaluke i zemlje koja otvoreno pokazuje da je za
unitarnu BiH, dakle za ukidanje Republike Srpske ili bar njenih nadležnosti? Pa ljudi koji vode
Banjaluku, odnosno Republiku Srpsku, nisu mazohisti.
Препоруке:
0
0
11
уторак, 28 септембар 2010 12:12
Дарко Станојевић
Srbi imaju Rusiju, Hrvati imaju Vatikan a Bošnjaci eto nađoše Tursku za svog "starijeg brata".
Да вас мало допуним, г.Шарло:
Муслимани у БиХ би више волели Саудијску Арабију за "тату", Хрватима је од Ватикана далеко важнија Немачка, а Србија НЕМА Русију.
Поздрав!
Препоруке:
0
0
12
уторак, 28 септембар 2010 14:20
sharlo akrobata
@ bivša sarajka
Mi Srbi u BiH imamo snažno izražen kompleks Sarajeva, tačnije rečeno gubitka Sarajeva. To je bio naš najveći grad u BiH, centar naše kulture, privredne i finansijske moći. Sarajevo smo izgubili, izgubilo je i Sarajevo nas, ali eto mi taj gubitak još uvijek nismo prežalili... i ne treba ga prežaliti. Ali glupo je kada nešto radimo to radimo zbog Sarajeva i to da mu napakostimo.
U prvoj (i u onoj poslednjoj) rečenici teksta Nenada Kecmanovića vidim upravo tu verziju naše frustracije. Kecmanović kaže da se u Sarajevu ljute zbog nečeg što se održalo u Banskim Dvorima u Banjaluci. Šuplja je to priča i pusta želja nas Srba u BiH. Sarajevo danas ima neki svoj ritam koga skupovi u Banskim Dvorima slabo dotiču. Što prije to shvatimo, što prije se okrenemo sebi i nekom svom ritmu koji će teći i funkcionisati bez obaziranja na onaj sarajevski - to bolje za nas. Najslikovitiji primjer ove naše frustracije jeste onaj preskupi pokušaj organizovanja filmskog festivala u BL.
Sa Turskom se može mnogo toga napraviti u zajedničkom interesu. Turska je veliko tržište i zarad ekonomskog interesa je dobro zanemariti neke političke disfunkcionalnosti (to je i najbolji način njihovog prevazilaženje). Nije teško zamisliti privredne delagacije Turske kako u Srpskoj pronalaze ozbiljnijeg i boljeg partnera u BiH.
@ Darko Stanojević
Kada kažem da Srbi imaju Rusiju, mislio sam na Srbe u BiH. Putin je ovde bio (i još uvijek jeste) nacionalni heroj a njegove slike su se mogle vidjeti baš kao nekada slike Slobodana Miloševića ili Josipa Broza. U svakojakim analizama o budućnosti ovih prostora uticaj Rusije se uvijek posmatra kao ruka spasa i u nju se redovno zaklinjemo. Tačno je i to da su takva očekivanja preuveličana i da nemaju mnogo veze sa realnim odnosima stvari. Ali ta realnost ne utiče na raspoloženje naroda koje se redovno podgrijava i od strane vlasti. Tako je naš ministar industrije običan portparol ruskih investitora u našu naftnu industriju.
Препоруке:
0
0
13
уторак, 28 септембар 2010 14:29
sharlo akrobata
... nastavak.
Bošnjaci bi u Turskoj trebali dobiti svojevrsnog zaštitnika, Turska bi kod Bošnjaka trebala stvoriti osjećaj sigurnosti. Ta vrsta zaštite bi trebala relaksirati političku situaciju u BiH i omogućiti neke hrabrije poteze bošnjačke političke elite.
Dosadašnja bošnjačka politička situacija se najlakše opisuje riječima pat pozicije i defetizma. Turska bi to trebala promijeniti, bar na nekom simboličnom nivou i dati manevarski prostor bošnjakoj eliti u budućim pregovorima o ustavnim reformama. Lakše će biti pristati na ustupke kada se iza leđa ima moćna Turska. Primjećuješ previše ovih "trebanja" ali ja eto tako nekako vidim ovu neosmanlijsku inicijativu. Svima nama je ipak u prioritetu i interesu integracija u EU.
Препоруке:
0
0
14
уторак, 28 септембар 2010 17:27
bivša Sarajka
@sharlo acrobata,: U Sarajevu sam živjela više od tri decenije, bilo mi je, do pred kraj osamdesetih,
ugodno. Ali nikad Sarajevo nisam doživljavala centrom bilo čega, sem administrativnim centrom BiH. Za mene je centar bio i ostao Beograd. Jedan
moj poznanik u Sarajevu, na početku rata, kad sam
tražila mogućnost da izadjem iz tog grada, stalno je ponavljao: šta ćemo bez Sarajeva mi urbani Srbi?
Eto, nisam urbana. Ni za trenutak nisam pomislila
da je profesor Kecmanović pisao o Sarajevu i
Banjaluci kao gradovima, pisao je o Federaciji BiH,
bolje rečeno o željenoj unitarnoj BiH, i Republici
Srpskoj, o njihovom različitom vidjenju neoosmanizma u Bosni i Hercegovini. Baš nigdje ne
vidim kompleks Sarajeva, prvi put od Vas čujem za
tako nešto. No, imamo pravo na različita vidjenja.
A trgovina s Turskom traje, jednosmjerna. Njihove
robe su preplavile i Republiku Srpsku.
Препоруке:
0
0
15
уторак, 28 септембар 2010 20:11
P Milosevic1Vasington je Stambol nasih dana1
Jedna američka i sada federalna država i jedna jugoslovenska nekada federalna republika, sadašnji Arkanzas i bivša Bosna i Hercegovina, na čudjenje naivnih postale su svojevremeno bratske, sve na način kome smo se, većinom, u nekadašnjem našem socijalističkom političkom sistemu smeškali, onako kako se blagonakloni smeškaju besmislicama. Bratimljenje dve zemljopisno tako udaljene federalne jedinice dveju tada još uvek ne jako bliskih saveznih država, Sjedinjenih Američkih Država i Jugoslavije, kao da je promaklo mnogima, ako ne i gotovo svima. Desilo se, sećamo se, u avgustu 1991. godine. A overili su ga svojim potpisima onovremeni stvarno ili tek formalno prvi ljudi tih političkih zajednica: Guverner Arkanzasa i Predsednik Predsedništva Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine. Prvi je tri meseca kasnije, u novembru 1991. godine, postao Predsednik planetarne velesile. Drugi je, voljom prevashodno prvog, osam meseci kasnije postao Predsednik Predsedništva nezavisnog nedonoščeta od države. Prepoznati ih je lako: medju Srbima i u Jugoslaviji dobro se zna i još boqe oseća, na žalost, ko je i šta je planetarna velesila i ko je njen onomad Predsednik, kakvo je nezavisno nedonošče i ko je njegov, onomad, Predsedavajući Predsedni{tva.
U februaru 1992. godine, dva meseca pre nego je pomenuto bratimljenje pokazalo Srbima i svima svoje pravo značenje, pisac ovih redova bio je, kratko a pukim slučajem, gost u kabinetu valjda sekretara kabineta tada još uvek Predsednika Predsedništva Socijalističke Republike o kojoj je reč. Nalik na japansku bubu (čuvenu iz jednog, inače, sasvim simpatičnog crtanog filma), narečeni sekretar koristio je njegovom Predsedniku susedni ogromni kabinet u zgradi Predsedništva, slučajno sa pogledom na jedan lep i sasvim običan park koji je ratom, samo malo kasnije, dobio izvesnu potpuno neprikladnu, grobljansku namenu.
Препоруке:
0
0
16
уторак, 28 септембар 2010 20:13
P Milosevic Vasington je Stambol nasih dana2
U jednom trenutku, prekinuvši svoj tihi razgovor sa prvim a namernim posetiocem, sve uz njegov veliki sto u jednom udaljenom uglu kabineta, gospodin (nazovimo ga i tako!) sa debelim staklima svojih inače rožnatih naočala (zahvaljujući kojima je, izmedju ostalog, i nalikovao dalekoistočnom insektu) obratio se piscuu ovih redova pitanjem: Šta vi to radite, gospodine Miloševiću? A ja, pisac ovih redova, strašno prehladjen tog dana, samo sam pio ljubazno mi obezbedjeni kapučino i vrlo učestalo koristio svoju maramicu. Znajući gde sam, i ko je možda sve vreme na drugoj strani vrata koja su vodila u susedno svetilište buduće “nezavisnosti”, samo sam zbunjeno očekivao pojašnjenje čudnog pitanja. I došlo je, odmah, sa navodnom duhovitošću i navodno ljubazno: ma ne vi lično, nego vi Srbi u Skupštini koji hoćete da se odcepite od Bosne i Hercegovine. Dilpomirani sinolog (a taj je diplomom bio upravo to) poslužio se prezimenom pisca ovih redova kao znakom: srpskim znakom. I neka, ono jeste znak. Taj znak!
Srbi u Skupštini tada još uvek jugoslovenske Bosne i Hercegovine tog dana, upravo u vreme odvijanja ovog razgovora, odlučili su da se od svojih nevernih inovernih bivših drugova konačno odele i osnuju Skupštinu Srpske Republike Bosne i Hercegovine, kasniju Skupštinu Republike Srpske. Takav razvoj dogadjaja, sasvim uredno logičan, s obzirom na pizmu a ne tek histeriju koja je nakon slovenačke Ljubljane i hrvatskog dela Zagreba sada zavladala i muslimanskim i hrvatskim delom Sarajeva, sve vreme je slušajući prenos na uključenom radiju sa zanimanjem pratio čovek koji je postavio ono pitanje. Pisac ovih redova nije to mogao: on radio nije ni čuo.
Препоруке:
0
0
17
уторак, 28 септембар 2010 20:13
P Milosevic Vasington je Stambol nasih dana3
Ali nije bio iznenadjen takvim razvojem zbivanja pa je u istom svetlu usledio njegov, sve sa smeškom, odgovor pitaču: a zašto to, molim vas lepo, Srbi ne bi mogli da se otcepe od Bosne i Hercegovine, jednako kao i od Hrvatske, kada već muslimani i “Hrvati” misle da mogu da se otcepe od Jugoslavije?
Sve izgledajući po onom: oprosti mu Bože jer ne zna šta misli!, čovek likom kao iz onog crtanog filma ustao je noseći izvestan list papira od svog stola i slavodobitno prišao piscu ovih redova, udobno smeštenom u petnaestak koraka udaljenom kanabetu: e pa ne možete vi Srbi ono što možemo mi muslimani, i oni “Hrvati” (i oni Slovenci, valjda) jer mi imamo ovo!
To: ovo! bila je povelja o bratimljenju Arkanzasa i bivše, socijalističke čak, Bosne i Hercegovine, sa potpisom Guvernera te američke države Bila Klintona i arkanzaskim pečatom na levoj a navodno bosansko-hercegovačkim potpisom Alije Izetbegovića, i SR BiH pečatom na desnoj strani istog tog lista papira.
Arkanzas tada nije bio sva Amerika. Arkanzas nije to ni danas. ali njegov u to vreme Guverner Vilijem-Bil Klinton posle toga je u dva mandata bio prvo ime Amerike, a njegova prema Srbima i dalje bojovna supruga u tome je danas evo druga. Po svemu sudeći zahvaljujući i okolnostima koje su dovele do Klintonovog potpisa na povelji o kojoj je ovde reč, a koje bi mogle biti i notorno izborne (poznato je ko su najizdašnije platiše u američkoj “demokratskoj izbornoj proceduri”, već dugo, i poznato je kome te platiše najisplativije plaćaju: sve se zasniva na ponudi i potražnji, čak i kada u celom sledu postoji nešto sa još uvek socijalističkim naslovom).
Препоруке:
0
0
18
уторак, 28 септембар 2010 20:14
P Milosevic Vasington je Stambol nasih dana4
“Bin je pomogao Bilu, dao mu je pare da dobije izbore. I Bil sada pomaže nama, i pomagaće nam do kraja, ne vama Srbima, ne Jugoslaviji nego Bosni. Iza nas je Amerika, iza nas su Saudijci, naši Bil Klinton i Bin Laden! A koga vi Srbi imate, Rusi su na kolenima...”, likovao je taj čovek sa licem japanske bube i mahao listom papira izvesno onako kako je to činio njegov pretpostavljeni, u susednom kabinetu: onako čaplinovski.
Nogom savijenom ka donjem delu ledja, delu koji se uobičajeno i drugačije naziva, sećamo se, veliki komičar je u liku čuvenog štucovanog i zalizanog slikara šutirao poveći globus, nemo a kao sa muzičkom pratnjom. Nemačka i svet: nemački svet, a na sreću sveta, nije nastao. Zanemeo je nad užasom, onomad, svet u vremenu koje je tako slikovito predstavio veliki komičar. Najpre svet a tek znatno kasnije i oni koji su igrali u timu štucovanog i zalizanog vodje svih Nemaca.
Zanemeo je, tom prilikom, pisac ovih redova: ojadjen mogućnošću da ono bratimljenje ima ili će dobiti po njegovu zemlju, srpsku i jugoslovensku, koban značaj. Potpisnik sa leve strane, naime, već je nekoliko meseci bio u ulozi prvog čoveka najveće sile koju svet ima, sile koja bi mogla poželeti da ona ima svet (ili bi, u njeno ime, a za izvestan račun, posednik sveta mogao poželeti da bude: on ili neki drugi, ali opet Veliki On). Amerika i svet? Ili: američki svet? Da, uz tortu od dve desetine hiljada američkih dolara nedavno na svadbi izvesne američke “princeze”, koja će, kažu, uskoro i sama tatinim i maminim tragom: kuda drugo no u tako im bajnu politiku!
Препоруке:
0
0
19
уторак, 28 септембар 2010 20:15
P Milosevic Vasington je Stambol nasih dana5
Siguran, naivno siguran da prekookeanska sila neće ni u jednoj pa ni u ovakvoj prilici pokazati bilo kakvu destruktivnost prema bilo kome, pa ni prema Jugoslaviji i Srbima u njoj, da će ostati dosledno konstruktivna kao i uvek (uvek?) do sada, pisac ovih redova dočekao je šesti aprilski dan 1992. godine: obično konstruktivna (nestajalo je iz vida!) Amerika postajala je destruktivna (bolo je oči Srbima i Jugoslovenima). Na očigled svih i svuda, hotimice ili tek nehotice (to po delatne posledice svega što se od tada zbilo i i dalje zbiva nije ni od kakvog značaja) Amerika je potpisivala i pečatom overavala ono što je pre nje u svoje i u možda još nečije ime osmislila Nemačka.
I zašto je, ako je već nekako moralo, moralo da bude upravo tako kako je bilo? Dobronamerni se i sada pitaju isto jer: odgovor tokom svih ovih godina nisu uspeli da pronadju. A zlonamerni ga i ne traže: oni odgovor ionako znaju pošto su se za sve upravo oni i pitali!
Ili je i jednima i drugima pravi odgovor samo ona torta kao oličenje ciljeva vladajućih, a to ne u Stambolu na koji smo davno bili svikli, no u ovom novom, u Vašingtonu.
Препоруке:
0
0
20
уторак, 28 септембар 2010 21:38
sharlo akrobata
@ milošević
Jel ta "japanska buba", tamo negdje pred proljeće 1992. godine, zaista pominjao Bin Ladena kao finansijera ili je to ipak mala umjetnička sloboda autora?
Препоруке:
0
0
21
уторак, 28 септембар 2010 22:57
Дарко Станојевић
Г.Шарло, слажемо се.
Драгослав Пакић: да ли ће нове Историјске читанке, писане и штампане под будним оком ''препаметне'' Европе, младим Бошњацима саопштити праву и пуну истину о њиховом пореклу?
Г.Пакићу, не могу да се сетим иједне државе на свету у којој су многи "етнички" муслимани плавооки и плавокоси, као овде.
Поздрав!
Препоруке:
0
0
22
среда, 29 септембар 2010 07:30
Bivši Sarajlija
@Sharlo akrobata
Sharlo sigurno grešite u vezi teksta prof.Kecmanovica. Ocigledno ste imali sreću da ne živite preblizu nekadasjim neopredeljenim komšijama, pa muslimanima i na kraju Bošnjacima.I ja sam živeo u Sarajevu preko trideset godina, imao sam nesreću da ne izađem prvih dana nego mnogo kasnije, ja sam jedan od sretnika koji su preživeli Cerićevo, Silajdžićevo, Cacino iživljavanje koje se ne da opisati.Svedok sam nestanka celih porodica, preko noći, svedok sam srpskih mučenika koji bi osvanuli u koritu Miljacke i Dobrinje i tu ležali nedeljama.Ako se u Bosni desio genocid, a jeste, desio se u Sarajevu nad srpskim narodom.Nikada se neće saznati koliko hiljada mučenika je nestalo u Kazanima, na sarajevskom smetljištu, Viktor Bubnju itd. Budite sigurni da niko normalan ko je izišao iz tog kazamata, te fabrike smrti, ako je normalan, nikada se nije okrenuo nazad.Ima ona narodna što kaže, PUSTIO BI JA VRAGA, ALI ON NE PUŠTA MENE. Ja sam barem siguran da suživota sa onima koji svakih 30-50 godina ponavljaju srpske pokolje nema i ne može biti.Na austrijskoj tvrđavi na Vracima je bio spomenik iz onog rata sa više od deset hiljada srpskih imena, ciganskih i jevrejskih, koje dolaskom ustaša pobiše mladi muslimani. Otiđite na njihov sajt PUT VERNIKA, videćete da tu suživota nema.Počeo je rat za svestki kalifat, ko ne veruje imaće vremena da se uveri.
Препоруке:
0
0
23
среда, 29 септембар 2010 10:05
Predrag Milosevic
Dogadjaj ovde isprican u pet jucerasnjih nastavaka sasvim je istinit. Ime Bin Laden sledeci put sam cuo 11 septembra 2001, gledajuci snimke njujorskih oblakodera. Kakav obrt, ako je stvaran obrt.
Sinolog je Kemal Muftic, njegov namerni gost njegov rodjak Hasan Muftic, a nenamerni gost ja.
Препоруке:
0
0
24
среда, 29 септембар 2010 12:17
bivša Sarajka
@Predrag Milošević,: Bivši sugradjanine, vjerujem
Vam svako slovo. Vaš komentar u pet nastavaka i nije komentar nego samostalan, izvanredan tekst.
Hvala Vam što ste s nama podijelili svoja slučajna
saznanja. Davanje BiH-pasoša 1993. godine u Ambasadi BiH u Beču nije bila slučajnost, nego vid
zahvalnosti. Čitala sam više puta da je i Bin Laden
bio u toku rata (namjerni) gost Predsjedništva BiH,
odnosno lično Alije Izetbegovića. Vjerujem i u to.
"Ne vjeruju" samo oni koji su sve i izrežirali.
Novi "Stambol" i sateliti.
Препоруке:
0
0
25
среда, 29 септембар 2010 13:40
Predrag Milosevic
Hvala mnogo bivsoj sugradjanki. Ovaj komentar o Vasingtonu - Stambolu naseg doba je ustvari azuriran deo poglavlja "Amerika i svet: americki svet?" u mojoj knjizi "O stvarima srpskim", koju je 1998. u Banjaluci objavila KNINA.
Ovu istinitu pricu o Binu i Bilu, vrlo cinjenicnu i sasvim kratku, posle moje knjige a pre ovoga na NSPM objavio je jos samo NIN pre nekoliko godina, u rubrici sa pismima citalaca. Odjeka nije bilo. Ne zato sto nije trebalo da ga bude.
Препоруке:
0
0
26
среда, 29 септембар 2010 22:00
šta su nama turci?
u emisiji 23. 09. olivere k. očitovala se nedvosmislena opredeljenost bošnjaka (i sandžačkog poslanika omeragića) za naklonost turskoj kao ekonomskoj velesili koja može (ako već srbija ne,) da sandžak pretvori u ekonomsko čudo.
pri tome negiraju političku ekspanziju turske na balkanu, potkrepljujući činjenicom, da i u nemačkoj živi 5et miliona turaka, pa se zbog toga nemci ne sekiraju.
zbog konstelacije političkih uticaja nemačka (kao i ostatak zapadne evrope) nikad ni ne moraju da brinu, (kao srbi) o 5stogodišnem ropstvu. jer, tu je srbija (ako do "nečega" dođe).
konačno, ako je do ulaganja kapitala (zbog kapitala - profita u srbiju, treba shvatiti zašto to ne radi "eu-porodica", kao i shvatiti zašto to pokušava turska.
jedno je sigurno: ekspanzija turske na balkan bila je ( i biće)kobna za srbe.
Препоруке:
0
0
27
четвртак, 30 септембар 2010 07:22
sharlo akrobata
@ bivši sarajlija
Živio sam na srpskoj strani u toku rata. Tu sam i dan danas. Svjedok sam sličnih zločina u našoj režiji i svjedok sam stradanja bošnjačkog, hrvatskog i jevrejskog naroda... Rat je vrijeme u kome svakojaka fukara dobije svojih 5 minuta i iskoristi ih na način nekog monstruma.
Mogu se složiti sa tobom kada pričaš o megatrendovima sukoba civilizacija ali isto tako mislim da nam je najbolje rješenje za te probleme izbjegavanje lokalnog konflikta i sistematsko približavanje "hrišćanskom klubu naroda".
@ šta su nama turci?
Tvoja poslednja rečenica govori kako je turska ekspanzija na Balkan kobna za Srbe. Neodoljivo me podsjetila na priču o srbijanskoj skupštini i internetu kada je neki poslanik mrtav-ladan izjavio da ne zna baš tačno šta je to internet ali da je siguran kako je internet uperen protiv srpskih nacionalnih interesa.
Turska je u ekonomskoj i diplomatskoj ekspanziji (i ne samo ekonomskoj - evo posle južnoameričkih serija dolaze nam turske sapunice). Ta ekspanzija nas sigurno neće zaobići, pitanje je samo hoćemo li u tome pronaći i nekog ćara za sebe.
Препоруке:
0
0
28
субота, 02 октобар 2010 12:07
Šta su nama Turci?
Onaj prvi komentar pod ovim nazivom je tipično ksenofobičan. Sa odgovorom, odnosno dopunom u potpunosti se slažem. Od Turske koja je respektabilna država možemo da imamo koristi i mi u Srbiji. Ničeg lošeg nema u tome što Turska želi da pomogne Sandžak, jer je i on jedno devastirano srpsko područje, a ljudi su, inače, radni i preduzimljivi, samo što više nemaju prilike da to pokažu. O tome dosta znam,jer pišem iz Kraljeva, a Novi Pazar nam je relativno blizu. U Pazaru je skoro bio turski premijer sa suprugom, bez naročite pompe. Otvorio je Kulturni centar Kemal Ataturk. Ne vidim u tome ništa loše; zna se koliko je dragocen za svoj narod bio taj reformator i tvorac moderne Turske. Pa, zar Boris Tadić u svakom susretu sa turskim kolegama ne pokazuje čak i neukusnu (u protokolarnom smislu) familijarnost? Meni lično izgleda opravdano što jugoslovenski Bošnjaci Tursku doživljavaju kao maticu. Isto to, ali bez uzvraćene emocije, činimo danas i mi, ludi Srbi, kada se pomenu Rusija i Putin, a njih baš briga za nas.
.jpg)
Али питање шта да се ради и даље остаје. ?
Postojali su neka pravila o kojima je Ivo Andrić napisao svoju doktorsku disaertaciju, a to su pravila kojima se reguliše ponašanje i vladanje hrišćanskog srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini.
Jedno od tih pravila je da hrišćani ne smeju da uče i znaju arapski jezik. Arapski jezik je bio jezik nauke i kulture, ali i tajna pošto su se verske poruke prenosile na arapskom, dakle poruke samo za posvećene. To pravilo nikada nije u Bosni i Hercegovini obesnaženo od strane šerijatskog suda. Šerijatske sudije se imenuje u glavnom šerijatskom sudu u Ankari i u Kraljevini Jugoslaviji je postojao međudržavni sporazum po kome je ministarstvo vera davalo saglasnost za izbor šerijatskog kadije koji je biran u Turskoj, i nikada se nije desilo da nečiji izbor nije dobio saglasnost. Uglavnom islamska vlast se i dalje bira u turskoj tako da se te specijalne veze nikada nisu ni prekidale.
Za mnoge, po najnovijem, Bošnjake pravila koja su branila da "Vlasi" mogu i smeju da pevaju na javnom mestu, a i u kući pesme koje oni hoće, takođe su bila sankcionisana u sred socijalstičke Bosne i Hercegovine. Zatim cipele, nošenje cipela je takođre bilo potvrda "vlaške" nepokornosti i prećutni znak da taj koji nosi cipele, verujte da se i dan danas ljute kad se ne izujete, prkosi islamskoj vlasti, nošenje opasača, posedovanje oružja, pa sedenje "uniže". Za svaki od tih specijaliteta ima po šerijatu i dana važeči "hatišetrif", ali i poneka narodna izreka, kao na primer "Nije svačije kroz selo pevati", nekima je to zabranjeno, bila bi intersantno to analizirati, zašto Srbi ne smeju pevati, a Bošnjaci smeju.
Nepoštovanje tih pravila se poistovećuje sa nepoštovanjem starešinstva i primarnosti.
Koji je to retrogradni anticivilizacijski režim u BiH, i kakve će to tek nevolje izazvati pre svega njima, a bogami i nama i svima oko njih.
Треба истаћи да је то главни захтев који у свом политичком деловању истиче Зукорлић. Он каже “ да су Бошњаци једини народ у Европи који нема своју државу”, а затим: “да су Бошњаци конститутивни народ у Србији”. И треће: “као оптимално решење питања Санџака видим формирање прекограничне регије између Србије и Црне Горе попут Јужног Тирола, који омогућава слободан проток људи и робе, а не угрожава државни интегритет ни Италије ни Аустрије“.
По овом пројекту граница између Србије и Црне Горе треба да нестане, а и спајање територија у БиХ где живе Бошњаци обесмислиће и ту границу па ћемо добит нову државу на Балкану – Санџак. Она ће се касније природно повезати са БиХ, Косовом и Албанијом у једну јединствену државу. Некад су то звали „Зетра“...
Bošnjačka elita Bošnjacima nudi Tursku kao emotivnu kategoriju, kao zaštitnika i garanta bezbjednosti, kao dobrog starog prijetelja koji ima čarobni štapić za probleme Bošnjaka.
Srbi u BiH sa Turskom trebaju pronaći zajednički interes. Banjaluka u odnosima sa Turskom treba voditi politiku nezavisno od Sarajeva i to je ono što zamjerim ovom tekstu i Nenadu Kecmanoviću - osjetim kompleks Sarajeva...
и чувај му образ ка он теби
mahala Sarajevo, sa svojom "sećijskom" politikom i
civilizacijskim vraćanjem nekoliko vijekova unazad,
izazivaju kompleks kod uvaženog prof.dr Kecmanovića? Vaš "osjećaj" ne može biti ni duhovit.
Drugo, kakav bi to mogao biti zajednički interes
Banjaluke i zemlje koja otvoreno pokazuje da je za
unitarnu BiH, dakle za ukidanje Republike Srpske ili bar njenih nadležnosti? Pa ljudi koji vode
Banjaluku, odnosno Republiku Srpsku, nisu mazohisti.
Да вас мало допуним, г.Шарло:
Муслимани у БиХ би више волели Саудијску Арабију за "тату", Хрватима је од Ватикана далеко важнија Немачка, а Србија НЕМА Русију.
Поздрав!
Mi Srbi u BiH imamo snažno izražen kompleks Sarajeva, tačnije rečeno gubitka Sarajeva. To je bio naš najveći grad u BiH, centar naše kulture, privredne i finansijske moći. Sarajevo smo izgubili, izgubilo je i Sarajevo nas, ali eto mi taj gubitak još uvijek nismo prežalili... i ne treba ga prežaliti. Ali glupo je kada nešto radimo to radimo zbog Sarajeva i to da mu napakostimo.
U prvoj (i u onoj poslednjoj) rečenici teksta Nenada Kecmanovića vidim upravo tu verziju naše frustracije. Kecmanović kaže da se u Sarajevu ljute zbog nečeg što se održalo u Banskim Dvorima u Banjaluci. Šuplja je to priča i pusta želja nas Srba u BiH. Sarajevo danas ima neki svoj ritam koga skupovi u Banskim Dvorima slabo dotiču. Što prije to shvatimo, što prije se okrenemo sebi i nekom svom ritmu koji će teći i funkcionisati bez obaziranja na onaj sarajevski - to bolje za nas. Najslikovitiji primjer ove naše frustracije jeste onaj preskupi pokušaj organizovanja filmskog festivala u BL.
Sa Turskom se može mnogo toga napraviti u zajedničkom interesu. Turska je veliko tržište i zarad ekonomskog interesa je dobro zanemariti neke političke disfunkcionalnosti (to je i najbolji način njihovog prevazilaženje). Nije teško zamisliti privredne delagacije Turske kako u Srpskoj pronalaze ozbiljnijeg i boljeg partnera u BiH.
@ Darko Stanojević
Kada kažem da Srbi imaju Rusiju, mislio sam na Srbe u BiH. Putin je ovde bio (i još uvijek jeste) nacionalni heroj a njegove slike su se mogle vidjeti baš kao nekada slike Slobodana Miloševića ili Josipa Broza. U svakojakim analizama o budućnosti ovih prostora uticaj Rusije se uvijek posmatra kao ruka spasa i u nju se redovno zaklinjemo. Tačno je i to da su takva očekivanja preuveličana i da nemaju mnogo veze sa realnim odnosima stvari. Ali ta realnost ne utiče na raspoloženje naroda koje se redovno podgrijava i od strane vlasti. Tako je naš ministar industrije običan portparol ruskih investitora u našu naftnu industriju.
Bošnjaci bi u Turskoj trebali dobiti svojevrsnog zaštitnika, Turska bi kod Bošnjaka trebala stvoriti osjećaj sigurnosti. Ta vrsta zaštite bi trebala relaksirati političku situaciju u BiH i omogućiti neke hrabrije poteze bošnjačke političke elite.
Dosadašnja bošnjačka politička situacija se najlakše opisuje riječima pat pozicije i defetizma. Turska bi to trebala promijeniti, bar na nekom simboličnom nivou i dati manevarski prostor bošnjakoj eliti u budućim pregovorima o ustavnim reformama. Lakše će biti pristati na ustupke kada se iza leđa ima moćna Turska. Primjećuješ previše ovih "trebanja" ali ja eto tako nekako vidim ovu neosmanlijsku inicijativu. Svima nama je ipak u prioritetu i interesu integracija u EU.
ugodno. Ali nikad Sarajevo nisam doživljavala centrom bilo čega, sem administrativnim centrom BiH. Za mene je centar bio i ostao Beograd. Jedan
moj poznanik u Sarajevu, na početku rata, kad sam
tražila mogućnost da izadjem iz tog grada, stalno je ponavljao: šta ćemo bez Sarajeva mi urbani Srbi?
Eto, nisam urbana. Ni za trenutak nisam pomislila
da je profesor Kecmanović pisao o Sarajevu i
Banjaluci kao gradovima, pisao je o Federaciji BiH,
bolje rečeno o željenoj unitarnoj BiH, i Republici
Srpskoj, o njihovom različitom vidjenju neoosmanizma u Bosni i Hercegovini. Baš nigdje ne
vidim kompleks Sarajeva, prvi put od Vas čujem za
tako nešto. No, imamo pravo na različita vidjenja.
A trgovina s Turskom traje, jednosmjerna. Njihove
robe su preplavile i Republiku Srpsku.
U februaru 1992. godine, dva meseca pre nego je pomenuto bratimljenje pokazalo Srbima i svima svoje pravo značenje, pisac ovih redova bio je, kratko a pukim slučajem, gost u kabinetu valjda sekretara kabineta tada još uvek Predsednika Predsedništva Socijalističke Republike o kojoj je reč. Nalik na japansku bubu (čuvenu iz jednog, inače, sasvim simpatičnog crtanog filma), narečeni sekretar koristio je njegovom Predsedniku susedni ogromni kabinet u zgradi Predsedništva, slučajno sa pogledom na jedan lep i sasvim običan park koji je ratom, samo malo kasnije, dobio izvesnu potpuno neprikladnu, grobljansku namenu.
Srbi u Skupštini tada još uvek jugoslovenske Bosne i Hercegovine tog dana, upravo u vreme odvijanja ovog razgovora, odlučili su da se od svojih nevernih inovernih bivših drugova konačno odele i osnuju Skupštinu Srpske Republike Bosne i Hercegovine, kasniju Skupštinu Republike Srpske. Takav razvoj dogadjaja, sasvim uredno logičan, s obzirom na pizmu a ne tek histeriju koja je nakon slovenačke Ljubljane i hrvatskog dela Zagreba sada zavladala i muslimanskim i hrvatskim delom Sarajeva, sve vreme je slušajući prenos na uključenom radiju sa zanimanjem pratio čovek koji je postavio ono pitanje. Pisac ovih redova nije to mogao: on radio nije ni čuo.
Sve izgledajući po onom: oprosti mu Bože jer ne zna šta misli!, čovek likom kao iz onog crtanog filma ustao je noseći izvestan list papira od svog stola i slavodobitno prišao piscu ovih redova, udobno smeštenom u petnaestak koraka udaljenom kanabetu: e pa ne možete vi Srbi ono što možemo mi muslimani, i oni “Hrvati” (i oni Slovenci, valjda) jer mi imamo ovo!
To: ovo! bila je povelja o bratimljenju Arkanzasa i bivše, socijalističke čak, Bosne i Hercegovine, sa potpisom Guvernera te američke države Bila Klintona i arkanzaskim pečatom na levoj a navodno bosansko-hercegovačkim potpisom Alije Izetbegovića, i SR BiH pečatom na desnoj strani istog tog lista papira.
Arkanzas tada nije bio sva Amerika. Arkanzas nije to ni danas. ali njegov u to vreme Guverner Vilijem-Bil Klinton posle toga je u dva mandata bio prvo ime Amerike, a njegova prema Srbima i dalje bojovna supruga u tome je danas evo druga. Po svemu sudeći zahvaljujući i okolnostima koje su dovele do Klintonovog potpisa na povelji o kojoj je ovde reč, a koje bi mogle biti i notorno izborne (poznato je ko su najizdašnije platiše u američkoj “demokratskoj izbornoj proceduri”, već dugo, i poznato je kome te platiše najisplativije plaćaju: sve se zasniva na ponudi i potražnji, čak i kada u celom sledu postoji nešto sa još uvek socijalističkim naslovom).
Nogom savijenom ka donjem delu ledja, delu koji se uobičajeno i drugačije naziva, sećamo se, veliki komičar je u liku čuvenog štucovanog i zalizanog slikara šutirao poveći globus, nemo a kao sa muzičkom pratnjom. Nemačka i svet: nemački svet, a na sreću sveta, nije nastao. Zanemeo je nad užasom, onomad, svet u vremenu koje je tako slikovito predstavio veliki komičar. Najpre svet a tek znatno kasnije i oni koji su igrali u timu štucovanog i zalizanog vodje svih Nemaca.
Zanemeo je, tom prilikom, pisac ovih redova: ojadjen mogućnošću da ono bratimljenje ima ili će dobiti po njegovu zemlju, srpsku i jugoslovensku, koban značaj. Potpisnik sa leve strane, naime, već je nekoliko meseci bio u ulozi prvog čoveka najveće sile koju svet ima, sile koja bi mogla poželeti da ona ima svet (ili bi, u njeno ime, a za izvestan račun, posednik sveta mogao poželeti da bude: on ili neki drugi, ali opet Veliki On). Amerika i svet? Ili: američki svet? Da, uz tortu od dve desetine hiljada američkih dolara nedavno na svadbi izvesne američke “princeze”, koja će, kažu, uskoro i sama tatinim i maminim tragom: kuda drugo no u tako im bajnu politiku!
I zašto je, ako je već nekako moralo, moralo da bude upravo tako kako je bilo? Dobronamerni se i sada pitaju isto jer: odgovor tokom svih ovih godina nisu uspeli da pronadju. A zlonamerni ga i ne traže: oni odgovor ionako znaju pošto su se za sve upravo oni i pitali!
Ili je i jednima i drugima pravi odgovor samo ona torta kao oličenje ciljeva vladajućih, a to ne u Stambolu na koji smo davno bili svikli, no u ovom novom, u Vašingtonu.
Jel ta "japanska buba", tamo negdje pred proljeće 1992. godine, zaista pominjao Bin Ladena kao finansijera ili je to ipak mala umjetnička sloboda autora?
Г.Пакићу, не могу да се сетим иједне државе на свету у којој су многи "етнички" муслимани плавооки и плавокоси, као овде.
Поздрав!
Sharlo sigurno grešite u vezi teksta prof.Kecmanovica. Ocigledno ste imali sreću da ne živite preblizu nekadasjim neopredeljenim komšijama, pa muslimanima i na kraju Bošnjacima.I ja sam živeo u Sarajevu preko trideset godina, imao sam nesreću da ne izađem prvih dana nego mnogo kasnije, ja sam jedan od sretnika koji su preživeli Cerićevo, Silajdžićevo, Cacino iživljavanje koje se ne da opisati.Svedok sam nestanka celih porodica, preko noći, svedok sam srpskih mučenika koji bi osvanuli u koritu Miljacke i Dobrinje i tu ležali nedeljama.Ako se u Bosni desio genocid, a jeste, desio se u Sarajevu nad srpskim narodom.Nikada se neće saznati koliko hiljada mučenika je nestalo u Kazanima, na sarajevskom smetljištu, Viktor Bubnju itd. Budite sigurni da niko normalan ko je izišao iz tog kazamata, te fabrike smrti, ako je normalan, nikada se nije okrenuo nazad.Ima ona narodna što kaže, PUSTIO BI JA VRAGA, ALI ON NE PUŠTA MENE. Ja sam barem siguran da suživota sa onima koji svakih 30-50 godina ponavljaju srpske pokolje nema i ne može biti.Na austrijskoj tvrđavi na Vracima je bio spomenik iz onog rata sa više od deset hiljada srpskih imena, ciganskih i jevrejskih, koje dolaskom ustaša pobiše mladi muslimani. Otiđite na njihov sajt PUT VERNIKA, videćete da tu suživota nema.Počeo je rat za svestki kalifat, ko ne veruje imaće vremena da se uveri.
Sinolog je Kemal Muftic, njegov namerni gost njegov rodjak Hasan Muftic, a nenamerni gost ja.
Vam svako slovo. Vaš komentar u pet nastavaka i nije komentar nego samostalan, izvanredan tekst.
Hvala Vam što ste s nama podijelili svoja slučajna
saznanja. Davanje BiH-pasoša 1993. godine u Ambasadi BiH u Beču nije bila slučajnost, nego vid
zahvalnosti. Čitala sam više puta da je i Bin Laden
bio u toku rata (namjerni) gost Predsjedništva BiH,
odnosno lično Alije Izetbegovića. Vjerujem i u to.
"Ne vjeruju" samo oni koji su sve i izrežirali.
Novi "Stambol" i sateliti.
Ovu istinitu pricu o Binu i Bilu, vrlo cinjenicnu i sasvim kratku, posle moje knjige a pre ovoga na NSPM objavio je jos samo NIN pre nekoliko godina, u rubrici sa pismima citalaca. Odjeka nije bilo. Ne zato sto nije trebalo da ga bude.
pri tome negiraju političku ekspanziju turske na balkanu, potkrepljujući činjenicom, da i u nemačkoj živi 5et miliona turaka, pa se zbog toga nemci ne sekiraju.
zbog konstelacije političkih uticaja nemačka (kao i ostatak zapadne evrope) nikad ni ne moraju da brinu, (kao srbi) o 5stogodišnem ropstvu. jer, tu je srbija (ako do "nečega" dođe).
konačno, ako je do ulaganja kapitala (zbog kapitala - profita u srbiju, treba shvatiti zašto to ne radi "eu-porodica", kao i shvatiti zašto to pokušava turska.
jedno je sigurno: ekspanzija turske na balkan bila je ( i biće)kobna za srbe.
Živio sam na srpskoj strani u toku rata. Tu sam i dan danas. Svjedok sam sličnih zločina u našoj režiji i svjedok sam stradanja bošnjačkog, hrvatskog i jevrejskog naroda... Rat je vrijeme u kome svakojaka fukara dobije svojih 5 minuta i iskoristi ih na način nekog monstruma.
Mogu se složiti sa tobom kada pričaš o megatrendovima sukoba civilizacija ali isto tako mislim da nam je najbolje rješenje za te probleme izbjegavanje lokalnog konflikta i sistematsko približavanje "hrišćanskom klubu naroda".
@ šta su nama turci?
Tvoja poslednja rečenica govori kako je turska ekspanzija na Balkan kobna za Srbe. Neodoljivo me podsjetila na priču o srbijanskoj skupštini i internetu kada je neki poslanik mrtav-ladan izjavio da ne zna baš tačno šta je to internet ali da je siguran kako je internet uperen protiv srpskih nacionalnih interesa.
Turska je u ekonomskoj i diplomatskoj ekspanziji (i ne samo ekonomskoj - evo posle južnoameričkih serija dolaze nam turske sapunice). Ta ekspanzija nas sigurno neće zaobići, pitanje je samo hoćemo li u tome pronaći i nekog ćara za sebe.