Hasta siempre!

А да ли млада Румунка у Београду има сличне погледе са младом Мађарицом из Вараждина? Или Горанком иѕ Ниша? Да ли млад Хрват из Београда има сличне погледе као млад Србин из Загреба? Зашто се подразумева да политичко деловање мора бити нужно национално (приде, да је антиглобализам једина реализација националног политичког деловања -- размислите мало о томе?) Зашто се не би лепо манули антиглобализма и сличних изама и окренули се стварању државе у којој има места за све и којој свако може да се оствари?

Da bi neka partija u Srbiji bila prava anti-globalistička partija, mora u svom programu da ima kao težište reformu monetarnog sistema koje je zapravo izvor snage globalizma. Ako je nešto “anti” onda mora da se zna koja je izvorna snaga i oruđe kojim se protivnik rukovodi. U ovom slučaju je novac bez pokrića koji se plasira u neko društvo i u kooperaciji sa “nosiocima vlasti“ vrši porobljavanje društva preko duga.

Sam fenomen globalizacije, gledajući spolja, nije nastao na pravoj i evolutivnoj potrebi pojedinih naroda da se združe radi lepšeg zajedničkog života. Ne, on je nastao na vekovnoj težnji finansijske elite i aristokratije da dominira celim svetom. Njihov mehanizam delovanja je u dubokoj pozadini, a aktuelne političke partije su tu da budu samo maska stvaranja privida da navodno postoje nekakva levica ili desnica – kad u stvarnosti postoji samo kontrola svakog pojedinca. Zvanične partije će se smenjivati, ali moć ostaje u rukama onih koji kontrolišu mašinu za štampanje novca.

Bez jasnog saznanja da ovako funkcioniše svet već vekovima, svaka navodno anti-global partija će biti samo u službi dezavuisanja. Sloboda dolazi od ekonomskih sloboda, a bez slobodnog novca kojeg narod kontroliše – nema ni slobodnog naroda. Čak šta više, stvaranjem veštačkih oskudica, kao sada, narod se davi u beznađu i depresiji do njegovog isčeznuća. Ako želite da razumete o čemu pišem, toplo preporučujem da pogledate dokumentarni film koji sam preveo Gospodari Novca na Youtube.

"Problem koji se gomila vekovima i oko kojeg će biti borbe pre ili kasnije, jeste narod protiv banaka" ~ Lord Acton, Engleski istoričar.

Похвале аутору за текст. Сувише је мало на нашој сцени овако трезвених гласова који позивају истински опозиционе снаге да се уједине у борби против заједничког, данас главног противника, овде означеног као глобализам. Антиглобалисти су болно разједињени и, уместо да се усредсреде на свог глобалистичког противника, они се исцрпљују у самоубилачким међусобним трвењима. Ако се овако настави, глобализам може и даље мирно и безбрижно да обавља свој посао...

Овај генерално позитиван утисак о тексту не значи, међутим, да нема места за извесне исправке и дотеривања. Не бих рекао да је идеолошка подела на левицу и десницу обесмишљена само зато што су се на власти ујединили псеудолеви социјалисти, такође псеудолеве демократе и пролиберални, десничарски Г17. Не, то само значи да је бесмислено о данашњим социјалистима или демократама говорити као о левичарима. Исто важи за (анти)глобализам. И ту је подела на левицу и десницу сасвим смислена и актуелна. Глобализам, као капиталистички и империјалистички, несумњиво је десничарски. А међу антиглобалистима има и левичара и десничара. Тачно је да је за десничарске антиглобалисте национално изнад глобалног. Али, за њих је национално и изнад класног. Код левичар је, напротив, класно изнад националног. Зато су први националисти, а други интернационалисти.

И овде долази до скоро непремостивих подела и разилажења. У искривљеној свести наше националистичке деснице глобализам је само дериват левичарског интернационализма, онога што они сматрају "комунизмом". Уз то, као објект мржње, иде и "југословенство". Због ове темељне заблуде, они одбијају сарадњу са комунистима, па и левичарима у целини, иако је овима глобализам такође главни противник. И зато наш десничар не може да види ову важну чињеницу коју сте споменули, да има нешто што зближава младог незапосленог човека из Београда и оног из Загреба. Он не види ту никакво "ми" чијим судбинама господари неко други, тј. трећи. То може да види само онај за кога је класно изнад националног.

Већ пар месеци сам ускраћен за лимун: по редовној цени, од 80-90 динара, прво је морао да се распрода САВ преостали ( сетите се донације кромпира из серије Бела лађа ). Стигао нови-цена 280 динара. Србија у 21.веку. Ја гласао ја бирао.Примера, само се осврните око себе. Нема ту поделе на глобалисте и антиглобалисте. Ствар је једноставнија: на алаве и себичне, умишњене у сопствену величину, отуђене од било којих закона. И док немачки министар размишља шта ће бити за 50 година и креира политику у том контекст, погодите о чему брине наш...

Основна подела и једина која интересује све странке је на оне које су на власти и оне које нису.Долазак на власт гарантује све(зна се шта под тим подразумевају грађани) ,па чак и неку условљену самосталност(од спољних фактора) у доношењу неких по грађане важних(например привредних) одлука.Оснивање странеке(која може бити утицајна) или покрета у Србији је унапред осуђено на неуспех,јер су ограничења(образованост становништва,медиска и материјалнастерилност)у садашњем тренутку просто непремостива.

@ Раде Тот
"А да ли млада Румунка у Београду има сличне погледе са младом Мађарицом из Вараждина? Или Горанком иѕ Ниша? Да ли млад Хрват из Београда има сличне погледе као млад Србин из Загреба? Зашто се подразумева да политичко деловање мора бити нужно национално.."

млада Румунка у Београду ИСТЕ ЈЕ НАЦИОНАЛНОСТИ КАОo kao i Горанка иѕ Ниша и млад Хрват из Београда..млад Србин из Загреба исте је националности као и млада Мађариа из Вараждина..а сви заједно, будући да говоре српским (хрватским) језиком (који је лингвистички један) припадници су истог народа око чијег општег имена се додуше споримо вековима (Срби, Хрвати, Илири, Словини, Рашани...)
тако би наиме било да смо нормално устројени... а не гетоизирани у етничке торове...етничка група је много нижи стадијум од народа..Срби су престали да будбу етничка група пре најмање 2000 година...
према томе сваки антиглобализам У СУШТИНИ ЈЕ НАЦИОНАЛИЗАМ (у најпозитивнијем - англосаксонско- француском значењу)И НАРОДНИ ПРЕПОРОД

назовимо ствари правим именом

Међу антиглобалистима има партија и покрета различите идеолошке оријентације али су једини искрени, или тачније речено конкретни антиглобалисти, национално утемељене странке и покрети. Оне једине имају јасан став о овом феномену док партије левице - неспособне да нађу одговор за проблем глобализације – остају на нивоу фраза.

Шта конкретно значи да је „за левичаре класно изнад нациналног“ у ситуацији кад Фијат измести погоне из Италије у Србију и кад италијански радник изгуби радно место које ће (због пет пута ниже наднице) добити српски радник? Како треба да реагује италијански синдикат? Како треба да реагују италијански радници? Шта у тој КОНКРЕТНОЈ ситуацији значи „левичарски интернационализам“? Како ће реаговати српски радници кад кроз пет година, када истекне период ослобађања од пореза, Фијат напусти Србију да би изместио погоне негде у Молдавију или Албанију? Да ли српски радници треба да буду „интернационалисти“ и да се радују што ће сада они изгубити посао који ће добити (по три пута нижој надници) радници у Молдавији или негде другде?

Ни њима, ни италијанским радницима, ни незапосленој омладини у Хрватској ништа не значе фразе о "левичарском интернационализму". То лепо звучи али то не решава радничке проблеме и зато је већина припадника радничке класе у свету данас присталица протекционизма и затварања у националне границе. То значи да су према М.Калику радници „десничарски антиглобалисти“. Рећи да младог Србина из Београда и његовог вршњака Хрвата из Загреба муче сличне муке је опште позната ствар. Уосталом, сличне муке мучи 23 милиона људи у Европи колико по званичним подацима ЕУ има незапослених у земљама Уније. Али питање је – које КОНКРЕТНО решење нуди левица? Одговор је – осим апстрактних фраза левица нема решење.

Тачно је да младог Србина из Београда и његовог вршњака из Загреба муче исте бриге – незапосленост, велике социјалне разлике, итд. Међутим, питање које глобализација намеће и на које ти млади људи треба да одговоре је следеће: шта треба да учини млади човек из Загреба ако „Плива“ измести своје погоне у Србију, дакле укине тамошња радна места а самим тим одузме шансу младом Загрепчанину да се икада запосли у „Пливи“? И шта треба да уради онај млади Београђанин који је добио посао у „Пливи“? Да одбије посао? Како они то могу „солидно да сарађују у будућности“? И како могу „солидно да сарађују у садашњости“?

Разуме се, питање се може поставити и у обрнутом смеру. Како да се понашају ова два млада човека ако „Галеника“ затвори погоне у Србији,измести их у Хрватску, дакле укине постојећа радна места и одузме сваку шансу оном младом Београђанину да се икада запосли у „Галеници“. Да ли онај млади Хрват треба да "сарађује" са младим Србином тако што ће одбити посао који је добио у „Галеници“?

Веома сам знатижељан да прочитам одговор „Oдбране и последњих дана“ и, разуме се, друга Калика.

Интеграција између великих и малих је обична бесмислица.Велике и мале рибе се не могу интегрисати. Она чувена изрека "велика риба гута малу рибу" је савршено тачна али уз једну битну напомену: и поред тога мале рибе и даље опстају у морима и океанима, зашто - па зато што у великом луку заобилазе велике рибе. Не пада им на памет да им улећу у чељуст замишљајући да је то интеграција.

@ НН

Мржњу не јер нису ови криви што су они остали без посла, већ капиталисти. Завист не јер ови други раде исти посао као и они за далеко мање наднице. Слично важи за оне који су добили посао. Они немају никаквог разлога да буду задовољни јер добијају далеко мање наднице него што заслужују. Тамо где је рад само драстична експлоатација, они нису добили прилику да раде, већ само да буду драстично експлоатисани. Где значи треба да се усмери ово обострано социјално незадовољство? Па никако не у правцу једних радника против других, већ и једних и других против капиталиста, у две колоне, а још боље заједно. Они бескомпромисно морају да траже од ових, боље рећи да се против њих изборе за оно што им легитимно припада. Морају да одлучно захтевају да раде и да буду плаћени у складу са радом. Ништа више, али ни ништа мање.

Ово, као што рекох, не може да види националиста, онај за кога је национално изнад класног. Ако је радник, такав је пре ближи капиталисти из своје нације него раднику из туђе. Стога ће његово незадовољство пре да усмери према страном раднику него према домаћем капиталисти. Док ова националистичка мржња, отворена или скривена, бива контролисана, капиталиста може задовољно да трља руке.

Ви као решење овог несумњиво озбиљног проблема предлажете протекционизам и затварање у националне границе. Левица у принципу нема ништа против тога, све док се та заштита разуме као заштита домаће економије од потчињавања страном или транснационалном капиталу. Али, код вас ове речи звуче као позив на елиминацију не колонизаторског капитала, већ страних радника и странаца уопште. Ово, међутим, за левицу нити је прихватљиво у начелу нити решава проблем. Јер, као што смо видели, капитал се окренуо страним радницима како би избегао претерану експлоатацију домаћих. Стога, ако га поново сабијете у националне границе, мораће опет да крене са овом појачаном експлоатацијом, на то га просто тера његова неизбежна логика стицања профита. Не видим да ово решава проблем...

2.
Ваша теза да се капитал окренуо страним радницима како би избегао претерану експлоатацију домаће радне снаге не одговара реалности. Он се окренуо странцима из истих разлога из којих данас већина држава, под утицајем капитала, напрасно води рачуна о правима жена, инвалида, Рома, разних мањина, инсистира на квотама приликом запошљавања, помера године одласка у пензију и снижава година за ступање у радни однос. Циљ је да се максимално повећа број радника који траже посао. Кад их се пријави 200 или 300 за једно радно место онда послодавац губи све обзире и може да поставља услове какве хоће.

Не стоји ни Ваш став да левичарски интернационализам има решење за ову ситуацију. Шта КОНКРЕТНО значи да радници треба да уђу у „заједнички фронт“ против капиталиста, да се боре „у две колоне“ „или још боље заједно“? Како то радници Фијата којима су угашена радна места због измештања погона у Србију, и радници Заставе у Крагујевцу који су захваљујући томе добили посао, треба да се боре у две колоне? Шта КОНКРЕТНО треба да буде њихов ЗАЈЕДНИЧКИ захтев? Да Фијат задржи погоне у Италији или да премести погоне у Србију? Или једно или друго. Једно искључује друго. У првом случају италијански радници ће бити избачени на улицу у другом случају српски радници ће остати на улици. Не постоји решење које је добро и за једне и за друге. То што су италијански радници бедно плаћени, што ће српски радници бити још бедније плаћени, што се Фијат измешта у Србију да би издржао конкуренцију азијских произвођача чији радници су најбедније плаћени – све то о чему Ви пишете је тачно и опште познато, али то не мења неумољиву чињеницу да Фијат може имати погоне само у једној земљи. У конкретном случају, или у Италији или у Србији, а то значи да ће или италијански или српски радници бити без средстава за голи живот. Никакве приче о слози, љубави, заједничкој судбини не могу да измене ту застрашујућу реалност. 1900

Autor je ovde naceo vrlo bitnu temu, a poslednja dva polemicara je usmerili ka nekim prakticnim izazovima. Stoga moj pokusaj malog dorinosa konstruktivnoj diskusiji, mahom iz ugla Amerike. Mislim da je istina negde izmedju. Ne nuzno i po sredini - skepticizam olicen u konkretnom primeru Fijata u Srbiji verovatno stoji. To je jednostavna igra sa nultom sumom i radnici brane neposredni interes, bez obzira na klasnu svest. Ali ima dosta sirih igara sa nenultom sumom, gde manjak te svesti ide naustrb organizovanog otpora zrtava globalizacije. Nacelno sovinisticka reakcija nemackog (i kontra grckog) radnistva u kontekstu proletosnje finansijske krize Grcka/EU ilustruje tu uskogrudost, iako su obe strane (bar do odredjene mere) zrtve mahinacija spomenutog globalnog kapitala (konkretno: Goldman-Sachs-ov tropotez friziranja grckih finansija, kladjenja protiv istih, te ispostavljanja racuna nemackim poreskim obveznicima). Slican je slucaj na jugozapadu SAD, u kontekstu poplave meksickih (i)legalnih gastarbajtera. Otpor prostog sveta mahom nije konzervativna zatucanost, pre prirodna odbrambena reakcija. Nazalost, horizont kod vecine su neposredne mere, i ne seze do srzi - NAFTA sporazuma koji je unistio meksickog malog seljaka za racun americke prehr. industrije, pa ga izvezao u SAD kao jeftinog nadnicara. (Za druge primere v. iscrpnu kritiku globalizma "One world, ready or not". W. Greider-a; mada pisano 1997, dalji period samo potvrdjuje ovo delo). Naravno, u Americi (koja je bolno nesvesna i koga se to ostatak sveta seca 1. maja) je razvoj nekog antiglobalislitkog fronta vrlo tezak, mada je u doba javnog otpora agresiji na SRJ 1999 bilo zacetaka tog saveznistva (izolacionisticke konzervative i antiratne levice - na marginama Kongresa olicenih u Paulu i Kucinicu). No, autorov izazov srpskoj politickoj sceni i dalje stoji, a stavovi polemicara se mozda priblizavaju znajuci da efektivni otpor globalizmu danas (Cavez, Morales) ume da spaja nacionalizam i soc. pravdu.

Поништавање традиционалних подела између политичких партија о коме говори Ј.Гајић је феномен о коме се већ две деценије пише у свету а назива се „крај политике“.

Због чињенице да је глобализација изместила економску моћ (и економска средства) из оквира националне државе, све политичке партије - без обзира на своје програме, називе, предизборна обећања - могу да воде, тачније да спроводе, САМО ону политику коју диктира капитал. Закони о раду, пореска политика, буџетска политика, спољна политика, су онакви какве одреди капитал. Без обзира која партија дошла на власт у Србији, она ће водити политику коју диктирају Удружење страних инвеститора, Клуб привредника, Унија послодаваца или како се већ зову те организације удруженог КАПИТАЛА. Ниједна партија не најављује повећање пореза на добит корпорација и ниједна се неће усудити да то учини када и ако дође на власт. А ниски порези на добит корпорација (читај на профит) значе празне буџете, а празни буџети значе одсуство средстава за пензије, школство, здравство, културу, социјалне програме, дечју заштиту... Ниједна партија не најављује промене Закона о раду, тј. увођење више државне интервенције у тој области и више обавезујућих правила за послодавце. Напротив, измене УГОВОРА О РАДУ које се најављују још више ће га приближити класичном облигационом односу, а то значи класичном УГОВОРУ О ДЕЛУ, а то значи договору који свако од нас склапа са молером, шнајдером... Ангажујем те кад хоћу, колико хоћу, плаћам те колико хоћу и немам никакве обавезе према теби – ни годишњи одмор, ни боловање, ни пензија.... А ако радно законодавство, пореска и буџетска политика не буду онакви какве захтева капитал, онда страни инвеститори неће доћи а домаћи инвеститори ће отићи, а партије могу да се „сликају“ са својим програмима. И то је поента глобализације – уцењивачка моћ глобализованог капитала јер се он отварањем граница „ослободио“ контроле националне државе и слободно уцењује широм планете.

@ НН

Ово што сте на почетку рекли управо потврђује оно о чему сам причао, да радницима недостаје класна свест. Радник који има класну свест, понављам још једном, не сумњичи и не оптужује другог радника да му је одузео посао нити, с друге стране, мисли да је он одузео посао неком другом раднику. Не, и једни и други су у тој ситуацији свесни да је КАПИТАЛ тај који одузима, односно даје посао. И свесни су који је интерес капитала у свему томе, а то је што већи профит. Када се то примени на причу коју сте изложили из личног искуства види се да сте донели потпуно погрешан закључак. Наиме, очигледно је да немате развијену класну свест, ни ваши пријатељи домаћини ни ви као дошљак. Никако није ОБЈЕКТИВНО да сте ВИ некоме одузели посао, то је само субјективно, у вашој искривљеној свести. Нити ви сви скупа знате шта је прави узрочник те ситуације, јер се види да одговорност за њу премештате са капитала на рад. И због свега овога је левица итекако актуелна, ма шта ви о томе мислили, јер готово све оно што сте рекли сведочи о неодложној потреби да се та искривљена свест исправи. У корист вас и осталих радника, а против капитала.

Да је левица, и то она радикална о којој све време говорим и на коју се позивам, преко потребна, сведочи и ваша капитулантска свест о свемоћи капитала, коју прати мисаона конфузија. Ви кажете да се ни радници ни држава НЕ МОГУ борити против (глобалног) капитала, да они НЕМАЈУ ИЗБОРА и да су радници ОСУЂЕНИ да прихвате услове које капитал диктира да би уопште радили, али и да се против овога МОЖЕ БОРИТИ протекционизмом, тј. затварањем капитала у националне оквире. Овакви ставови откривају да сте ви час дефетисти, час оптимисти, а свакако самопротивречни. Јер, ако је глобални капитал толико моћан, и ако је, како на крају кажете, највероватнији сценарио тај да ће се наставити тренд његове планетарне доминације, откуда онда ваша оптимистична вера у протекционизам?!

@ НН

Ипак, сви ови ваши промашаји не значи да неке ствари нисте погодили. Све могу да потпишем што сте написали у вези са анационалним, тј. транснационалним капиталом; да је он моћан чинилац, да ће се, уколико се не обузда, сасвим сигурно наставити његово јачање, да се радници увелико не деле по нацијама, већ по корпорацијама итд.

Али, све то говори у прилог решења које нуди интернационалистичка левица, а не националистичка десница. Јер, ако је капитал анационалан, онда његов највећи непријатељ није национална држава, већ интернационална радничка класа. Како рекох, у оквирима националне државе, он и даље може несметано да експлоатише. Зато протекционизам није сигурно решење за проблем капитализма, а још мање национализам. Национализам о коме ја говорим је, понављам, истицање националног на рачун класног, затварање у властиту националну припадност и тумачење друштвене стварности у категоријама нације и сукоба међу нацијама. То није национализам као заштита националне економије, политике, културе итд. од стране окупације и хегемоније; ово је за мене патриотизам, и зато сте ме (и) на овом месту погрешно разумели. Када радницима влада националистичка, а не класна свест, онда они не виде да имају заједничку класну судбину радећи за исте капиталистичке газде, без обзира на њихову или националну припадност газда. Не, они су дистанцирани, а на крају и конфронтирани са радницима других нација, а зближени капиталистима из своје нације, иако су ови први експлоатисани као и они, а ови други их експлоатишу, уопште не хајући за националну блискост.

И зато такав национализам итекако одговара капиталистима, јер омета и дроби јединство радничке класе. Тачно је да су они равнодушни према незадовољству или мржњи радника, али све док се та класна мржња не усмери према њима, тј. док се усмерава од једних радника према другим. Они чак ово прижељкују, па се може рећи и да нису према томе равнодушни, већ да овај процес разарања радничког јединства на разне начине подстичу.

P.S.Уколико се досетите какву АКЦИЈУ треба да предузму радници када се буду освестили, надам се да ћете то изложити на сајту НСПМ, у „Печату“ или већ негде.

Упркос наоко сучељеним ставовима, вероватно да се сви слажемо око бар неких поставки. Необуздани глобални капитал(изам) јесте опасна пошаст, која дугорочно прети да уништи и националну државу, и традиционалне вредности и елементарне људске слободе и благостање. (Прослављене романе који су поодавно описали ове грозоморне могућности вероватно сви знамо.) Дугорочно, да би се то осујетило, најбоље (и можда једино) је да се већина жртава тог процеса уједини, на основу јасне свести о проблему, у директну акцију. Међутим, то није ништа ново - још на много ранијим стадијумима капитализма је скована парола „Пролетери свих земаља, уједините се“. Резултати су махом познати, у најбољем случају половични, а уствари - разочаравајући. Одговор на питање „зашто“ је предуслов сваког озбиљнијег преокрета. Има ту сигурно и све перфидније пропаганде глобалног капитала, и недостатка свести код многих оштећених слојева и појединаца, и недостатка делотворног плана акције за оне који ту свест имају. У сваком случају, то је дубље питање. У мало конкретнијем контексту, оно вероватно подразумева анализу феномена еврокомунизма - некадашње перјанице западних аутохтоних радничких покрета, сада махом заборављене кованице. Одговор на то може дати назнаку како ревидирати споменути ток и спречити понављање истих грешака. Али као што се из садашњег искуства антиглоб. покрета види - од несумњивог сировог набоја шарених маса до озбиљнијег светског покрета на који сетно позива Чавез - дуг је пут.

У међувремену, упрошћавање големог проблема повећава шансе за успех. Васпостављање јаке националне државе би свакако послужило као брана даљој глобализацији капитала, а његово евентуално враћање у националне границе озбиљно му скресало многе полуге. Али за то је потребно оживети класичну националну свест - здраво родољубље (не и шовинизам). Нажалост - ништа ту неће бити лако, али има места и за леве и десне, ако су часни, бистре памети и широког назора.