Svezi dasak istine. Hvala.Po onome sto sam dosad procitala i o jednom i o drugom sledi: jedan je bio socialista a drugi je "demokrata". To sve govori ,ako sam u pravu.

Читао сам текстове Чавошког с почетка и током 90-их.Осим што сам у тим текстовима препознао бритак ум праћен адекватном речју, често сам себе хватао у очекивањима да се предвиђања господина Чавошког неће остварити, а да ће људи које је "оцрњивао" (како сматра господин Калик) ипак наћи у себи оно право зрно памети и храбрости, оно једно зрно соли којим све треба да буде осољено, и да нам "буде све" (како написа Љубомир Симовић). На жалост, моје наде и очекивања нису имала стварносну подлогу, док је "пророчко" виђење Косте Чавошког постало наша збиља, управо због крајње погрешних потеза оних личности према којима је и била окренута његова критичка оштрица.

Ovakva tumacenja Kalikova,za koga za razliku od Cavoskog nikad nisam cuo, izazivaju jedan davno nam poznat osecaj bljutavosti.O cemu se radi.Uvazi one koje ces zatim da oblatis,da bi tekst dobio zeljenu"argumentovanu"formu,potkrepi ga cinjenicama opsteg karaktera i to prezentuj publici.Netko se moze na ovo i"upecati"gosn Mario ali ne zaoravite takvih,sto sami kazete vlastitih tumacenja imamo danas na pretek,pa iovo moje jejedno od takvih ali se nadam da ce imati veci odjek jer je iskreno.

Ako se s postovanjem moze gledati na humanisticki angazman "levicara" poput Markovica - umesto reci "levicar" pre bi stajala rec "humanista" - s pravom se mora kritikovati njihova procena konkretnih istorijskih zbivanja. Ne slazem se sa Markovicevom, utoliko i Kalikovom procenom - ako vec ne znamo sta je Tita odvelo sa "humanistickog" i drzavotvornog stanovista na "razbijacko", kod Milosevica se to moze znati! Na jednoj strani pritisak velikih sila - a na drugoj njegova nesposobnost da proceni sutuaciju i, jos vaznije, njegovo dopustanje da Srbija postane feudalna prcija njegove supruge Mirjane Markovic! Tito je na vrhuncu Jugoslavije odustao od jugoslovenske ideje, a Markovicka je u u casu evidentnog rapada te ideje uzela tu, a ne srpsku ideju kao osnovu "srpske" borbe! Bez provere na glasackim mestima - svoju suprugu je Milosevic naprosto "oktroisao" kao drugog suverena! I tu dolazimo do vaznog momenta, koji Markovic, a i Kalik kad ga navodi - razumeju krivo! Dakle, nije se Milosevic borio protiv Karadziceve "grandomanije" - kako bi i mogao kad je istovremeno utirao put grandomaniji jedne nemuste i poluobrazovane zene "sa cvetom u kosi"?! Ne, Mario, nije kod Karadzica bila rec o "grandomaniji" - nego je u jednom trenutku istorije, ubrzo nakon 1992, Srbima postalo jasno da ideju srpstva realnije i iskrenije zastupa Karadzic nego sto to cini tandem Milosevic-Mira Markovic! Da podsetim, ozbiljno se tad razmisljalo da bi s obzirom na situaciju novi srpski vodja trebalo da bude Karadzic, umesto tvrdokornog komuniste i neiskrenog "nacionaliste" Milosevica! Nista neobicno - ne samo u ranijoj istoriji Srba, nego i u najnovijoj istoriji Hrvata, Muslimana, Slovenaca, vodjstvo su preuzimali oni koji su donosili nove ideje i novu energiju. U Srbiji se to nije desilo, Slobodan i Mira su - uime vlastite grandomanije - "udarili" na sve "rivale", na Karadzica pre svih, ali pre toga i na Raskovica, i u Krajini instalirali krutog i nesposobnog Milana Babica! Eto, to je istorija!

Колико год да се ради о великом човеку, ја ћу проф.Марковића памтити као главног идеолога СПС-а несрећних деведесетих година, мада ми се чини да је у једном тренутку искоришћен од стране Милошевића као што су то били и Аврамовић и Д.Ћосић. Имам утисак да колико год да се није слагао са ставовима и политиком Броза и Милошевића ипак за њих налази одређена "оправдања" и исувише бира речи када их критикује, не узима у обзир баш све чињенице (нпр.улога милошевића у паду Крајине)итд. Показује извесне слабости према својим левичарима у довољној мери да га не сматрам објективним. Личност Ј.Броза је немогуће не посматрати са становишта српског националног интереса, а онда нисам сигуран колико би позитивних ствари ту могло да му се припише, с обзиром на погубност његове политике по српски народ. Од Брозових способности као политичара, Србија и није имала неке користи а претрпела је велике штете. Коментарисати Милошевића као озбиљног политичара који је имао идеју и одговорност према народу и држави, илузорно је. Њега ни једно ни друго није занимало! Читава његова политика била је у ствари - како сачувати власт без обзира на све! Део текста који говори о шверцу 90-тих много говори. Ако и може да се оправда богаћење појединаца (лично не мислим да може), не знам шта је Милошевића спречавало да спречи бесомучно богаћење његовог сина шверцера! Бар је то могао да реши, да је хтео!
Неслагање Марковића и Чавошког нимало не чуди када се види са којих позиција наступају један и други. Извињавам се ако сам мало скренуо са теме!

Иако ми је много ближи Марковић од Чавошког, морам да запитам на основу чега је Калик ово закључио? Сопственог искуства? Антрополошког оптимизма? Претпоставки или лепих жеља?
Невоља је (по људе) у томе што су (дијалектички) у праву обојица (Чавошки и Марковић). Једино овде није у праву Калик који је на Марковићевој страни, али покушава да пресуди ко је од њих двојице у праву.

@ Зоран Туцаковић

А када покушавате да у мојим реченицама нађете некакво оцрњивање Чавошког, онда очигледно не раликујете иронију, која је сасвим легитимно средство у једној полемици, од дифамације. Када кажем да Чавошки нешто "пророчки" увиђа, онда то није ништа више (ниже) од ироније, тј. рећи некоме у ироничном смислу да је "пророк" никако не може бити увреда, још мање оцрњивање. То је само подсмевање његовим ставовима које је изречено у сасвим дозвољеној форми, у чему нема ничег непримереног што вређа његову личност. Још смешније је када као оцрњивање покушавате да представите моје речи да је Чавошки нечега био "наводно потпуно свестан". Зашто би сумња у то да је Чавошки заиста био некада свестан онога чега је сада свестан, било његово оцрњивање?! Надам се да (још увек) имамо право да сумњамо у Чавошкијеве ставове а да то не буде одмах оцењено као његово оцрњивање...

Па ето ви сами на крају признајете да је Чавошки на неки начин пророк, јер кажете да су се његова предвиђања остварила. Ја само очекујем да ми докажете да је Чавошки рецимо 1992. или 1994. заиста био свестан онога што ће нам се десити 1999. или 2008. И да то што нам се у међувремену десило јесте искључиво последица "погрешних потеза оних личности" које је Чавошки критиковао. А чак и да тако јесте, то не значи да би алтернативно решење које је Чавошки предлагао (ако га је уопште тада предлагао), а то је неприхватање било каквих уступака, довело до другачијег исхода. Можда би било исто, можда горе. Ја лично мислим да би било горе, и зато је добро што Милошевић није случао Чавошког. Ако је овај то тада уопште предлагао...

@ "Antropologija" i istorija

За мене ће увек ове силе остати главни кривци за тешку ситуацију коју смо имали и још увек имамо. Не видим да се, с обзиром на све оно што о томе знам и ново сазнајем, тај закључак икако може променити.

Има наравно места за критику политике Мире Марковић и ње лично, али то нису она која ви спомињете. Не бих рекао да је Марковићева некако наметнула Милошевићеву југословенску уместо "идеје српства"; Милошевић заправо никада није следио "идеју српства" коју ви имате у виду, него пројугословенску идеју са нормалним нагласком на одбрани Срба и Србије, с обзиром на целу тадашњу историјску ситуацију. И то није било подлегање некаквим илузијама. Сама Србија је била и још увек је вишенационална држава и тврдо инсистирање искључиво на "идеји српства" у Караџићевој или Шешељевој верзији, у условима када у окружењу бесне ратови на националној основи, нужно би озбиљније нарушило њену међунационалну равнотежу. Зато је Милошевићево непрестано обраћање свим грађанима Србије, а не само Србима, које је у врло тешким временима пуним искушења да се падне у националне сукобе довело до тога да их је Србија избегла, по мени велика вредност и успех те политике.

Ако је реч о самим личностима, нисам сигуран да је Караџићево песништво (много) речитије од дневника Мире Марковић, или да је његово образовање (као психијатра) било веће и квалитетније од њеног образовања (као социолога). Тачно је да се у националистичким круговима размишљало да Милошевић буде замењен Караџићем, као свакако бољи представник "идеје српства", али ови кругови једноставно нису били довољно јаки да то у том тренутку изведу. Срећом. Јер, не видим да је "идеја српства" тада била боља алтернатива за проблеме пред којима смо се налазили. Чини ми се да би те "нове идеје" и "нова енергија" довели до још већих губитака који би се можда завршили потпуним поразом. Борба против ове грандоманије водила се стога у име народа, а не пуких интереса Милошевићеве или власти његове супруге.

Ипак, то што Ви не можете да се помирите са тим да постоје људи који, захваљујући бриљантном уму и прецизности приликом утврђивања и оцене чињеничног стања, могу да антиципирају будуће догађаје, односно да предвиде шта ће се догодити уколико се одређене претпоставке остваре, не треба да буде и мој проблем. На време је господин Чавошки указивао да уступцима краја нема, и да се заварава свако ко покушава да уступцима и попуштањем купи време за некакву "судбоносну" политику преокрета. За свакога ко је имао прилике да се упозна са утемељеном критиком "Милошевићеве" политике, али и "Коштуничине" политике (знаци навода су дати зато што је политика једног човека, по природи ствари, немогућа), јасно је шта значи када напишете да је господин Чавошки "наводно био потпуно свестан". Али, примера ради, господину Коштуници није сметало да, после више него "оштрих тонова" Чавошког на рачун "његове" политике, истог тог Чавошког позове на промоцију своје књиге, унапред прихватајући могуће "оштре тонове" у вези свога дела.

Зашто сумњате у избор пок. Михаила Марковића, када је реч о личностима које треба да говоре на промоцији његове књиге? Испада да сте били толико револтирани, те да сте САМО због присуства уваженог академика Марковића одустали од нечега што би бацило сенку на представљање његовог дела. Биће, ипак, да су Ваша очекивања хвалоспева изневерена, и да су Вас речи Чавошког уздрмале у неким Вашим увреженим схватањима. Таква врста освешћења и сазнања може да заболи, као што иначе слобода уме да заболи, док је добровољно "конформистичко" ропство прилично угодно (о чему је нарочито Берђајев писао).

Кад све ставимо на сто, Ви у суштини пребацујете Чавошком да "у уста и перо" М. Марковића ставља властите ставове, и у томе не видите никакво оцрњивање са своје стране. Сложио бих се, уколико бисте навели макар једно погрешно цитирање М. Марковића од стране К. Чавошког. Јасно је да ће Коста Чавошки, увек и свуда, навести и СВОЈЕ мишљење. Зашто би то некоме сметало?

@ Вид

Показује извесне слабости према својим левичарима у довољној мери да га не сматрам објективним

Тако ви о Марковићевим ставовима. А онда, за разлику од њега, у свом одговору нисте показали никакву слабост према "његовим" левичарима, него сте их пуни снаге до краја оцрнили. Што, наравно, даје далеко објективнију слику од професорове...

Narod koji gubi svoj nacionalni identitet a to se sada desava sa srbima gde jos"intelektualci" sa svojim"opseznim"razglabanjima opstruisu i ono malo duhovnog i hriscanskog u njemu,lici na haoticnu masu ljudi na nekoj medjunarodnoj stanici cekajuci voz ili vlak na putu za nebo ili zapad o cemu mozda sniva Kalik injemu slicni umovi.Summjam da ce Kalikove recenzije pristiglih komentara da promene sto sam gore naveo.

@ Драго Стен

Више пута сам се изјашњавао o црвеном терору над њима непријатељским снагама, који и ви овде спомињете. Написао сам о томе и посебан текст, "Комунизам и насиље", за Политику. Углавном, многи од тих "грађанских главешина и интелектуалаца" били су потписници "Прогласа српском народу" који је захтевао да се осуди отпор окупатору, чиме су постали саучесници у злочинима окупатора над родољубима који су се против њега борили. Многи су на друге начине служили окупатору или домаћим колаборационистима. Уз то, пре рата и током рата је страдало много комуниста по затворима или на друге начине, најчешће без суда. Које пресуде стоје иза убијених седам секретара СКОЈ-а, Ђуре Ђаковића, побијених у логорима Бањица, Сајмиште итд.? Дакле, водила се све време беспоштедна борба између револуције и реакције која је при крају рата и након њега променила однос снага у корист револуције. Комунисти су узвратили истом мером на насиље које је над њима почињено. У тренуцима када се класна борба заоштрава до краја и када се ствара нови друштвени поредак немогуће је играти по некаквим "објективним", "непристрасним" правилима која су углавном само мит, јер се иза тих правила налазе ови или они класни интереси. Уосталом, приликом сваке радикалне друштвене промене долазило је до насиља, насиље је бабица сваког новог друштва. Томас Мор је, гледајући пред собом првобитну фазу капитализма, рекао да су "овце појеле људе". Током капитализма Капитал је прождирао раднике на разне начине. Што би онда насиље било анатемисано само у случају социјалистичке револуције?

Када тако ствари поставимо, онда отпада дилема између насиља и ненасиља, остаје само питање о каквом је насиљу реч? Да ли је оно у служби већине или мањине, или можда чак свих људи? И ту се види битна разлика између црвеног и белог терора. Бели терор је насиље привилеговане мањине над огромном већином друштва коју чине потлачени. Црвени терор је насиље над овим насиљем и у интересу је већине, а на крају и свих људи.

Има много онога са чим бих се у Вашим реакцијама на ова писања, нас слободних стрелаца, сложио.
Једном ми је Жика Павловић редитељ и писац, док је био жив, рекао:"Комунизам - то је најбоље што је свет измислио.Штета што је неоствариво".И сам сам док сам био млад лудовао за светом који неће бити препун оволиких зала које сам око себе на све стране видео.Али сам брзо схватио да је тај сан облик манипулације и да је "неостварив".
Знате господине Калик,нисам Ранковићев случај поменуо зато да бих имао неки аргуменат ни противу Вас а најмање противу Михаила Марковића:у једом тексту, негде у овим коментарима, чак сам се залагао да ми, наше велике људе, мислећи и на њега, почнемао како ваља да величамо.Рекао сам да ми своје Ловћене не умемо да подигнемо и да имамо много личности које то заслужују.Ловћени би нас бранили, чинили самосвесним.Ловћени би нас упућивали на своја права у свету и уносили самопоштовање, свеједно да ли смо успешни или, као сада, свуда страдамо.
Но, апропо Ранковића.Хтео сам да кажем да је Тито увек био исто.Да се ту нијне радило о "противуречној личности", него о некоме ко се прилагођавао времену.Увек је он био иста личност.Ранковића је смазао за доручак кад му је то требало, пре тога Ђиласа кад је приметио да Црногорац помишља да уседне место њега на кормило.Све их је спремао за чистку кад прилике захтевају пражњење набоја.Није их он јурио зато што су грешни него зато што је хтео да буде сам и вечито на врху.Није он никад био друга личност него велики светски глумац који је читао људске слабости и према њима се подешавао.Велики је он исто онако како има генијалних лопова. Он је појео мој сан о свету без зала и без неправди.А ја сам тај сан испаштао деценијама и нисам могао да га заборавим,.Бол због тога промашаја је бол целог света, слутим, и уверења да "бољи свет " нећемо, док умиремо, никад успети да остваримо.Хвала вам што све ово читате и имате потребу да у овим разговорима, изван шаблона и оптерећења, учествујете.Други то не чине.

18 понедељак, 02 август 2010 19:29 Марио Калик
Десничарске идеологије су увек вребале прилику да потешкоће на путу развоја социјализма искористе за повратак на старо, за враћање тока историје уназад. Национализам је често само (погрешан) одговор на сасвим другу, економску, социјалну кризу. Има ли боље потврде за то од чињенице да националистички пориви у некадашњој Југославији јачају од друге половине 60-тих, дакле, након започињања привредне реформе која је довела до економских и социјалних проблема у друштву?

Прилично чудни закључци и ставови.
Да ли када кажете то за десничарске идеологије мислите и на владавину конзервативних и десничарских странака у капитализму? Уосталом, идеологија не ради и не може да ради ништа, само они који је злоупотребе. Ако мислите да може, улазимо у област забрана књига, ограничавања слободе говора и рада странака ...
Зашто је национализам "погрешан одговор" на било шта? Национализам се скоро свуда сматра нормалним и здравим осећајем припадности нацији и заједничком језику. Шовинизам је нешто друго, али Ви њега не спомињете.
А, можда "националистички пориви у некадашњој Југославији" нису јачали само због "економских ... проблема" него зато што су национални односи били лоше решени у њој (некажњавање одговорних за геноцид над Србима у Хрватској, непрестално оптуживање Срба за хегемонију, лоше спроведено разграничавање, уз прављење две аутономије у Србији, и ниједне у Хрватској ...), давање великих средстава и новца за помоћ Албанији ...? Шта кажете на то?
Ваљда економски и социјални проблеми наводе власт на привредну реформу, а не обрнуто, како ви пишете...
Ево једног питања: да ли сматрате национализмом када је један народ незадовољан зато што му однесете пругу и фабрику у суседну државу (Албанију) на поклон док он гладује, када му преименујете језик (српски у српско-хрватски), понижавате му цркву, ниподаштавате историју, постепено и систематски укидате писмо, побијете део грађанства ...?

@ Зоран Туцаковић

Да, заиста су страшни тај систем и његова "идеолошка жандармерија" у којој "жандари" због испаљених "метака" на крају завршавају на стубу срама у својој средини, па се због тога одају пићу и завршавају трагично. Страшна ли је патња оних који су страдали од оваквих "метака". Дакле, када Марковић пише о Ралићу, "потенцијално добром и креативном човеку", онда то звучи као трагедија, а када Чавошки пише о Ралићу као "прљавом перу идеолошке жандармерије", онда то мени звучи као карикатура. Заиста нисам имао посла са таквим "жандарима" који због напада на мене бивају у јавности разапети на стубу срама. Нисам толико заштићен као Чавошки и други дисиденти некада. А очекивао сам да ћете ми бар Ви понудити неке доказе о Ралићевој "прљавости", односно да нешто о томе знате, пошто сте рекли да Чавошки није на том месту користио дифамацију него народну изреку "рећи попу поп, а бобу боб". Међутим, Ви ме сада упућујете да сам тражим или да се обратим Чавошком, као да је уопште на мени да трагам за тим доказима, а не на вама (двојици) да их понудите. Бојим се стога да Ви заправо о томе ништа не знате, односно да Чавошком верујете на реч. Као што му изгледа верујете на реч и кад каже да је својевремено унапред био свестан свега онога што ће нам се догодити. Јер, ни ту ми нисте понудили конкретне доказе за ову тврдњу иако сам их тражио.

На крају још једном показујете да сте слабо шта разумели од онога што сам написао. Није проблем у ономе што је Чавошки цитирао, него у ономе што није цитирао, а чему ставља замерке. И што у целини Марковићеву књигу (зло)употребљава за промоцију властитих политичких ставова.

Читаво Ваше писање разумем као узрујану реакцију човека коме је неко довео у питање његову догматску веру, изразио сумњу у ауторитет коме беспоговорно верује.

@ Драго Стен

Поштовани Драго, наравно да читам ваше коментаре и да радо дискутујем са свима вама који сте спремни на пристојан разговор, и полемику наравно. За мене не постоји у том смислу хијерархија међу људима, да неки заслужују да им се одговори, а неки не, рецимо зато што први имају некакве формалне титуле или стручне квалификације, а други немају. Питања која овде разматрамо нису стручна него се тичу сваког човека, и зато су расправе често оштре. Свако може да учествује, да понуди своје мишљење и добије одговор, под условом наравно да то буде на неопходном нивоу поштовања саговорника. То је једина граница и хијерархија која овде постоји, бити на том нивоу или испод њега. Професор Марковић је такође био такав, са подједнаком пажњом је пратио и бележио шта говори један академик као и "обичан" човек. У праву сте, многи други то не чине.

Не бих рекао да је комунизам у принципу неостварив. Маркс је једном рекао да људи у историји постављају себи само оне задатке које могу да реше, тј.никада наша замисао нечега не иде толико далеко да јој недостаје свака могућност остварења. Многе људске идеје, које су некада биле само плод маште, или се о њима уопште није размишљало, временом су, пре или касније, постале стварност. Узмите само Леонардове скице хеликоптера, настале читавих 400 година пре него што су направљене прве летилице. Или идеју универзалних политичких права човека као грађанина, насталу у 17. веку. Тек у 20. веку, у многим развијеним земљама тек након Другог светског рата, једно од тих основних права као што је право гласа заиста је постало свима доступно. Као да је западној демократији требало 300 година да схвати да су и жене људи, тј. грађани.

Комунизам такође пројектује једну велику идеју, и посебно је радикалан. Његова идеја, наиме, иде даље од свих дотадашњих социјалних и политичких учења. Он поставља питање општељудске, а не само политичке еманципације (што су границе грађанског друштва), о томе Маркс говори у "Прилогу јеврејском питању".

@ Драго Стен

Ако неко има комунистичку веру, он је и даље следи, ма шта му учинили Тито или партија. Ту видим величину Александра Ранковића. Он није дозволио да његови идеали буду покопани зато што је доживео личну трагедију, био изневерен од људи који су њима вероватно мање били прожети. Зашто би уосталом он напуштао те идеале због оних који су их сами напустили?! Па не би био много бољи од њих. Ту видим и величину оних малобројних '68-ша који су и после пораза, до данас остали верни комунистичком идеалу. Ту видим и величину оних Голооточана који су доживели страшну тортуру од својих дојучерашњих другова, па ипак, и после тога нису престали бити комунисти. Изван нашег простора имамо велики пример Троцког, који и након прогона од Стаљина не одустаје од идеје светске револуције и ради на њеном остваривању. Знамо како је завршио. Сви су ови људи знали да разликују комунизам од оних који се на њега позивају, и да међу овима препознају "мангупе у нашим редовима".

Таквих мангупа је било и биће, у свакој идеологији. Не видим да се против њих треба и може борити тако што ћемо напустити саму идеологију. Тиме на неки начин признајемо њихову властиту лажну самосвест, да они заиста јесу то чиме се представљају. Па онда у нападу на њих нападамо "њихову" идеологију. Е ту видим духовну слабост оних критичара комунизма који су готово преко ноћи од комуниста постали антикомунисти, само зато што су изгубили у овој или оној фракцијској борби. Као да се код таквих радило више о интересима власти него о самим идеалима. Једном су доживели пораз у партијској борби, или биљи искључени, и одмах за собом руше све мостове, одбацују не само Тита, него и партију, комунизам, па чак и социјализам. Постају либерали или конзервативци и са позиција тих старих, предкомунистичких идеологија укључују се у политичку борбу на рушењу "комунизма". Такви нису ништа значајно урадили. Један недовољно добар поредак само су заменили доста лошијим. Међу њима видим и Чавошког...

Definitivno manje bitno, ali zar reci "...Чавошкијевим излагањем..."?! Ne samo da bode usi vec je i nepravilno. Tako ste lako mogli reci:"...izlaganje Cavoskog...". Da ne znamo da se radi o Kosti Cavoskom mislili bi smo da je u pitanju neki Kosta Cavoskijev.

Хвала,господине Калик.Морам Вам рећи, не мојте се љутити, да ми мало говорите као они који су ме примали после рата у СКОЈ, па ме један од школских другова, пратећи ме мимо обичаја, ноћу, убеђивао како постоји покрет који хоће ово и хоће оно.
Мене не треба убеђивати.Све
то о чему ви причате ја одавно знам.Моје име овде је псеудоним.И нисам баш непознат, свеједно што се овом облашћу нисам бавио сем у својим надама и сновима.
Не знам да ли смем да причам све што човек носи у себи.Искусио сам и на овом сајту да ме бришу а ја мислио хвала богу да има места на коме може човек као у исповедаоници пред самим собом да отвори душу.Чим се подсмехнем нечему или чим употребим неку слободнију реч или начиним опаску о некој теми која је очито ескиважа од онога главног, свеједно да ли се то само мени чини да је тако, бивам избрисан.Човек је слаб, порочан, сујетан, зао, пакостан и докле год је негде пред њим, као фатум извесност краја он ће усвајати велике идеје али ће их изневеравати, не зато што то хоће него зато што то несвестан свега , мора.Достојевки, (а ја сам и писао Достојевскијев као што Ви пишете Чавошкијев а неко вам то спочитава)је рекао једом размишљајући о комунизму који се у његово време тек као идеја био појавио да човек често није роб својих интереса и да материјани живот човека не одређује његово духовно биће, јер он зна да човек често ради насупрот својим интересима.Нећемо без његовог дела лако схватити шта то значи и колико је Достојевски у праву.Али то што су одбили да пусте , овде где се појављује једна група људи са својом психологијом пражњења, која почиње да остварује неку своју изоловану скупину и коментарише све и свашта и поштује узузе, и ограничења, већ је знак да човек , упркос духовним негвама(можда престрога реч)тражи неку могућност да се искаже, да с неким у својој самоћи подели своју муку , да нешто избаци као терет из себе, и пристаје да сам себе утера у неки тор да неко негде има право да ти прстом, као детет покаже "НО ;Но овде се не см.

@ Љубиша Јовановић

Јесте, владавина десничарских странака у капитализму. Лепо сте приметили шта се дешава кад идеологија (узмимо је у вашем тумачењу) почне да ради. Забрана књига, ограничавања слободе говора и рада странака...Управо то се спроводило над комунистима и синдикатима у предратном поретку, у време владавине десничарских странака и њихових идеологија, а током диктатуре краља Александра над свима (укинуте се све странке, док је у комунизму бар једна постојала). Тада Црква далеко да је била понижена, историја ниподаштавана, а грађанство побијено (ако изузмемо многе комунисте и раднике, али они ионако нису "грађанство", зар не?) Што се тиче језика, па у Краљевини је званичан језик био српски-хрватски-словеначки (ма шта то значило), а сви сем Словенаца су у службеним приликама користили српскохрватски језик. Дакле, ако имате на ово примедбе, обратите се прво на ту адресу...

Не кажем да је национализам као такав нешто лоше, за мене је он мање-више оно што сте сами рекли. Међутим, он је погрешан одговор на економску кризу јер се таква криза може решити само у домену економског, а не националног које спада у тзв. надградњу, посматрано из марксистичке перспективе у којој се ја иначе крећем. Конкретно, истицање националне припадности на првом месту у тренуцима економске кризе у некадашњој Југославији није био никакав адекватан одговор на ту кризу, већ је само служило да прикрије интересе добитника кризе, а то су били привилегованији слојеви политичких и привредних руководилаца на републичким и покрајинским нивоима. Радничка класа је, наиме, због облика привредне реформе, доспела у тежи положај, и код ње се повећавало незадовољство. Да то незадовољство не би добило облик организоване борбе радничке класе против политичке и привредне бирократије, ова се послужила подстицањем националних осећања код радничке класе која су доводила до њеног цепања по националним шавовима.

Ми живимо у свету без комунизма.Комунизам није само у земљама у којима је острвариван доносио добра.Он је још више то чинио у капиталистичким земљама.Маркс је по мени тада био читан у Америвци и на западу више него на истоку.Они су тачно израчунали границу стандарда радника потребну да се буде изнад земаља социјализма и тачно онакву која ће да их лиши побуна и опасности од револуције.То је, ако ја тачно видим, индиректан Марксов допринос свету.Борећи се противу комунизма западњаци су се борли прпотиву тих изнуђених олакшица које су морали да плаћају "радном нороду" да се не би полакомио за новим поретцима.
Сада тога више нема .И видите шта се збива.Свуда и код нас.
Идеал, наравно постоји.Онај ко има осећај за правичности никада тај осећај не губи.Видите Коста Чавошки, не желим да га вређам, по свој прилици никада није припадао том комунистичком свету или га је тај свет трагично разочарао.У његовим се реакцијама које често у многим стварима одобравам осећа нека острашћеност на граници фрустрираности.Можда је и он погубио наду да се овако радикални идеали могу остварити.А ови сукоби с њим и његовим евентуалним испадима на прпомоцијама, нису нешто што одређује ни његово, ни ваше ани професорово,Марковићево дело.Људи се разликују, имају друге неке аршине и ето чак и такве да морате толико да се правдате што сте на тој промицији били повређени до суза.Ја ту поовређеност разумем али допуштам да је другима веома важно да тај осећај објасне.А то није слабост, нити сентимент,то је осећај, слутим,конфликности из које човек у тренутку иако толико жели не уме да изађе.
Могао бих као онај ко има много година бескрајно на ове теме да Вам причам али да ли имате времен аи стрпљења да све то слушате.?

У очекивању одговора видим да сам погрешно формулисао прво питање које треба да гласи: "Да ли је социјалдемократско друштво социјалистичко (а не капиталистичко, како сам грешком написао) друштво? Ако није, да ли се оно може инструментализовати у сврхе социјалистичког циља?

@ Драго Стен

Жао ми је што сте доживели да вам бришу неке коментаре, али сигуран сам да овде, када се све сабере и одузме, ипак имате највише простора да се изразите, пре свега мислим на сајтове и медије који имају висок рејтинг на нашој јавној политичкој и друштвеној сцени. Ево, и мени нису објавили два коментара као одговор једном опоненту у овој расправи, али не замерам администратору. Верујем да ту нема лоше намере јер је то вероватно био начин да се оконча полемика која је заиста почела да буде напорна и мислим незанимљива другим читаоцима. С друге стране, захвалан сам администратору што има стрпљења и воље да објављује моје коментаре, знам да некада претерујем у жељи да свима исцрпно одговорим, али то је зато што не бих желео да никога ко постави неку мање-више коректну примедбу или питање ускратим одговора. Као што сам захвалан уреднику за објављивање мојих текстова иако они понекад одступају од идејне платформе НСПМ-а, а каткад улазе с њом и у директну полемику.

Можда ћете рећи да нема разлога да се захваљујем за ово, то се ваљда данас подразумева, када постоји "демократија". Али, из властитог искуства знам да то важи у веома суженом облику. Сами кажете да су данас ограничења већа него у Титово доба. Ово је некима сигурно неприхватљиво, али без обзира да ли је тако или није, далеко од тога да живимо у време истинског плурализма идеја које имају подједнако право да се изразе. На неким форумима/блоговима био сам банован због својих ставова (а нисам, разуме се, пропагирао националну, расну, верску или другу мржњу, само сам износио супротно гледање на одређену ствар), а у неким листовима су одбијали да објављују моје текстове, без икаквог образложења, или су их без мог знања осетно редиговали, чак и када сам са њима имао сарадњу. Када једном од њих са којим још увек сарађујем пошаљем текст, често сам у сумњи да ли ће га уопште објавити с обзиром на оштрије критичке формулације које су иначе мој стил, јер не могу и не знам другачије да пишем.

@ Драго Стен

Међутим, ја мислим да је овај одговор слаб. Јер, да би се проценило да ли је нека идеја као таква јака или слаба, она мора да има довољно простора да се искаже, а управо то овде недостаје. Зато мислим да пре важи да је слабост ове идеје последица њене практичне немоћи, недовољне друштвене снаге. Лепо сте рекли да ми живимо у свету без комунизма. У друштву владају силе којима је комунизам стран, неприхватљив, које су га на глобалном плану и код нас рушиле. У тој борби су у једном тренутку однели победу и сада сузбијају, преко своје доминације у институцијама, сваки покушај да комунизам на било који начин ојача, а камоли да постане озбиљна претња поретку. Отуда премоћ њихових идеја (идеологије), а немоћ комунистичке алтернативе. Маркс је лепо рекао да су владајуће идеје једног времена идеје владајуће класе. Углавном, једино место данас које на нашој сцени има утицаја, велику читалачку публику, озбиљност и квалитет, а на којем могу објавити своја размишљања без цензуре, јесте овај сајт. Зато и кажем да сам захвалан његовом уреднику и администратору што ми то омогућавају.

Лепо сте навели шта се дешава, и шта је било нужно да се деси, са падом комунизма. Да ли је чудно што у свету (нео)либерална десница јача након пораза леве алтернативе капитализму из 68., када је био последњи крупнији покушај да се изведе његова радикалнија промена? А после пада Берлинског зида уследила је агресивна инвазија западног капитализма на Исток. Нестанком моћног противника, овај систем је могао да се растерети дотадашњих уступака радничкој класи учињених у периоду када је претила револуција на Западу. То сте исправно приметили. Својевремемо су реформисали, дотерали систем да би деловао хуманије, како не би дошло до његовог потпуног слома под притиском незадовољних широких слојева. Данас видимо, након вишедеценијског (нео)либералног удара на "државу благостања", пораст сиромаштва, незапослености и свеукупне социјалне несигурности. Потребно је да комунизам поново запрети...

@ Вид

Наравно, време је показало да су у пракси одрживе "тековине" и "благодети" капиталистичког друштва као што су експлоатација, незапосленост, криминал, корупција, непрестани ратови, социјално отуђење, примитивни облици забаве и уживања итд. У социјализму, међутим, овога није било, или је било у занемарљивој мери. Стога, ако нам је мерило шта је "одрживо у пракси", онда је капитализам "бољи". Која је, међутим, цена те одрживости, колико још људских живота и патње треба уложити у одржање овог нехуманог система?

Гледано кроз историју у целини, злочини капитализма који обухватају страхоте индустријске револуције, милионе радника потонулих у беду и крајње нехумане услове рада, ропство, колонијализам, империјализам и све оно насиље које данас постоји у "развијеним" капиталистичким земљама, далеко премашују све оно негативно што се приписује комунизму. А све оно позитивно што постоји у капитализму у највећој мери је последица његовог реформисања под утицајем левих, социјалистичких или комунистичких идеја. Зато се о овима не може говорити као о пукој утопији. Племенитост није само у комунистичким идејама, она је постојала и у стварној животној пракси социјалистичких друштава. Никада у капитализму није нити може бити достигнут тај степен опште равноправности, солидарности, братства и другарства, егзистенцијалне сигурности за огромну већину људи итд. Да ли је овај систем пропао због начелне утопичности, неостваривости његових идеја? Није, показало се да су оне ипак оствариве. Он је пропао јер није могао да их све оствари у тако кратком времену колико је стигао да се одржи под ударцима капитализма који је, наравно, од почетка настојао да га сруши. Међутим, оно што је у њему остварено и даље је недостижно за капитализам. Носталгија за тим периодом најбољи је доказ. Бољи систем једноставно није измишљен и он и даље служи као стандард за оцену постојећег.

Autorova obrana Markovića od Čavoškog, mu služi kao propaganda komunističke ideologije i bespredmetno je na isto gubiti vreme.

@ Drago Sten
Za mene je neprihvatljiv tvoj benovelentni odnos prema komunističkoj ideologiji i praksi, a posebno na našim prostorima. Obojica se možemo svrstati u nekadašnju komunističku elitu, pa zato trebamo nastojati pošteno i objektivno sagledati i oceniti komunizam.
Pre svega ističem svoje vidjenje kapitalističke i komunističke ideologije, kao primenu kršćanskog učenja na društvene odnose.
Karikirano rečeno kapitalistička ideologija obećava slobodu i jednakost ljudi, dakle raj na zemlji za one koji ga zasluže. Drugim rečima svatko ima šansu za svoj "raj", ali ako istu ne iskoristi, sam je kriv za svoj "pakao".
Komunistička ideologija ide korak dalje i nudi sveopšti raj na zemlji i time postaje privlačnija za one koji su shvatili da je njihova rajska šansa nedohvatljiva.
Pripadnici obiju elita su zadovoljni stanjem i hvale sistem koji im je omogućio privilegije, te su spremni svim sredstvima ovaj braniti.
Medjutim ljudska sebičnost nezavisno da li je hvaljena (kapitalizam) ili osudjivana (komunizam) postepeno proizvodi sveopštu korumpiranost i uzrokuje neefikasnost i time urušavanje sistema.
Kritičari kapitalizma i komunizma istupaju iz svojih ideoloških pozicija, propagandno ističući pre svega negativu u praksi protivnika, a bagateliziraju vlastitu.
Zato se na tvorce ideologija može primeniti ona narodna izreka da je put u pakao posut dobrim namerama.
Najveći je problem da je komunizam potpuno propao i kapitalizam se nezaustavljivo urušava, a ideološki naslednik ne postoji, pa makar i u povoju.
Jedino što preostaje je postepeni prelazak na anarhiju.

@Никол Турајлић
Имам неколико пријатеља који себе дефинишу као анархисте па ето, допуштам себи да се умешам мада коментар није мени намењен. Анархисти се пре свега боре против схватања анархије као хаоса, нереда, конфузије, дезорганизације. За њих је анархија одсуство моћи и доминације па неки сматрају да би пожељније било користити термин акратија, од грчког kratos (моћ). Елем, то лепо звучи, али ме нико од њих није убедио да је, имајући у виду човекову природу, могуће друштво без моћи. То би подразумевало неке друге и друкчије људе, без амбиција, жеље за доказивањем, за првенством, за такмичарством - да узмем у обзир само особине које се сматрају као прихватљиве и које неминовно имају за последицу стварање моћних и мање моћних... Уосталом, колико видим и у тим анархо групама постоје важнији и мање важни, у основи моћнији и мање моћни. Све ми се чини да једини избор који нам преостаје је ипак између онога што зовемо капитализам и социјализам.Ја гласам за социјализам, можда хришћански.

Ипак, колико ја знам, комунисти су се после рата обрачунавали само са "великосрпском буржоазијом". Чак нису постојали ни термини великохрватска и великословеначка буржоазија.

Звучи застрашујуће али није искључено. Нека врста новог варварства.Нисам баш љубитељ Мире Марковић али она је говорила да ће свет или бити социјалистички или га неће бити.Вероватно је некога цитирала,није битно,у сваком случају тај неко је изгледа био у праву.

@ Посматрач са стране

Није тачно да су се комунисти после рата обрачунавали само са "великосрпском буржоазијом". Као што сам рекао, хрватска јавност пуна је истинитих или измишљених, тачних или преувеличаних, сведочанстава о страдању хрватских интелектуалаца, свештеника, привредника и других припадника буржоаске класе крајем и након рата. Претражите мало по Интернету, па ћете видети у којој мери се о томе прича. Даље, на смрт су осуђене оне главешине усташког покрета које је нова комунистичка власт успела да ухвати или да их добије од савезника, на жалост, многи су успели да побегну или их савезници нису хтели да предају. Савезна УДБА је након рата водила интензивну борбу против усташке емиграције; усташе су се далеко озбиљније од четника сукобљавале у иностранству са југословенским властима. Чак су у неколико наврата покушавали упад у Југославију у циљу извођења терористичких акција и евентуалног рушења поретка, али су били ухваћени и ликвидирани. У самој Југославији страдали су сви они који су покушали да оживе (велико)хрватски национализам и шовинизам који је угрожавао принципе братства и јединства између југословенских народа и подстицао разбијање Југославије. Познат вам је ваљда случај Андрије Хебранга који је у новој, националистичкој Хрватској уздигнут у мученика, страдалника за "хрватске интересе". Када је Матица Хрватска почела на плану језика да подстиче хрватски национализам, била је угашена, а многи хрватски дисиденти из тог доба завршили су у затвору (Веселица, Готовац, Туђман, Парага и други). Власт се обрачунала и са вођама и актерима МАСПОК-а који су такође тражили превелика права за Хрватску и тиме угрожавали стабилност Југославије.

О свему овоме се у Србији данас ћути, чиме се ствара потпуно искривљена слика по којој је након рата страдао само српски национализам, а хрватски је наводно био толерисан, па чак и подстицан. Али, мржња коју хрватски националисти и шовинисти показују према Титу, Југославији и комунизму довољан је доказ да није тако

@ Promatrač sa strane
Ti si potpuno u pravu sa tvrdnjom da je srpska buržoazija bila izložena većem komunističkom teroru, nego one iz bratskih republika.
Srpski i crnogorski komunisti su dosledno izvršavali zamisli velikog vodje, pa su čak u svom revolucionarnom žaru činili i više nego što se od njih tražilo.
Slovenski i hrvatski komunisti su bili mnogo manje ideološki ostrašćeni i izvršavali su samo ono što su morali, pa nisu toliko terorizirali svoju buržoaziju ili seljaštvo (sa seljačkim radnim zadrugama).
Predanost srpskih i crnogorskih kominista idealima najbolje pokazuje činjenica, da su oni bili gotovo jedini osudjenici na Golom otoku zbog Informbiroa, dok su se ostali znali ispravno "opredeliti".
Drugim rečima Srbi i Crnogorci su uvek znali, nezavisno od ideologije, raditi u korist svoje štete.
Autor u svojim tekstovima valja besmislice ili neistinite tvrdnje.
Tako njegovo pozivanje na hrvatske saitove kao dokaz o "genociodu" njihove buržoazije je u najmanju ruku smešno.
O autorovim ljudskim i intelektualnim vrednostima najviše govori i njegovo opravdavanje crvenog terora. Pored ostalog i zbog takovih "branioca" komunizam je nužno morao propasti.
Pohvale koje mu izriču pojedini komentatori najbolje govore o njihovom intelektualnom kapacitetu.