недеља, 05. мај 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Коме је до морала у политици, нека иде у НСПМ

Михаило Марковић и Коста Чавошки – места разилажења

Kоментари (61) COMMENTS_ARE_CLOSED
1 недеља, 01 август 2010 15:58
LjiljanaNl.
Svezi dasak istine. Hvala.Po onome sto sam dosad procitala i o jednom i o drugom sledi: jedan je bio socialista a drugi je "demokrata". To sve govori ,ako sam u pravu.
Препоруке:
0
0
2 недеља, 01 август 2010 16:00
Зоран Туцаковић
Након читања подужег штива господина Калика, није ми јасно зашто није испоштовао свој првобитни порив, и прекинуо господина Чавошког на промоцији књиге "Јуриш на небо" преминулог академика Михаила Марковића? Такође, није ми јасно да ли за господина Калика промоција једне књиге нужно подразумева сипање хвалоспева и "извијање" ода о аутору и делу поводом којих се промоција уприличава, па макар се та промоција одржала и постхумно?

У чему је разлика између следећих "оцена":
- "Посебно је тужно кад потенцијално добар и креативан човек дозволи да га други употребе и да му готово потпуно униште живот" (мишљење М. Марковића о Првославу Ралићу) и
- "прљаво перо тадашње идеолошке жандармерије" (мишљење К. Чавошког о Ралићу)? На основу чега господин Калик извлачи закључак о "саосећању и сети" једног, и "мрзитељској интонацији" другог "оцењивача"? Неодређени израз посебно је тужно има сасвим други смисао од посебно ме растужује, односно тужан сам, и не чуди ме што се пок. академик Марковић одлучио за такав израз. Такође, када неко аргументује оцену основних особина и понашања неке личности, па се на основу тога извуче симболична представа помоћу "прљавог пера...", то не подразумева никакву мрзитељску интонацију, већ је пре реч о дословној примени оне народне "рећи попу поп, а бобу боб".

У делу посвећеном националној и социјалној политици Слободана Милошевића господин Калик себи дозвољава управо оно што спочитава Кости Чавошком. Наиме, ако је "метода оцрњивања" својствена само Чавошком, откуд онда да господин Калик посеже за следећим: "Наиме, све оно што Чавошки тако пророчки увиђа и објављује у погледу непријатељског деловања великих сила, сва она трагична будућност које је он наводно био потпуно свестан и због тога на време упозоравао да не треба чинити никакве уступке, Марковић сматра „мутацијама“ које су, сасвим супротно од Чавошкијевог мишљења, „потпуно ирационалне ...".
Препоруке:
0
0
3 недеља, 01 август 2010 16:02
Зоран Туцаковић
Читао сам текстове Чавошког с почетка и током 90-их.Осим што сам у тим текстовима препознао бритак ум праћен адекватном речју, често сам себе хватао у очекивањима да се предвиђања господина Чавошког неће остварити, а да ће људи које је "оцрњивао" (како сматра господин Калик) ипак наћи у себи оно право зрно памети и храбрости, оно једно зрно соли којим све треба да буде осољено, и да нам "буде све" (како написа Љубомир Симовић). На жалост, моје наде и очекивања нису имала стварносну подлогу, док је "пророчко" виђење Косте Чавошког постало наша збиља, управо због крајње погрешних потеза оних личности према којима је и била окренута његова критичка оштрица.
Препоруке:
0
0
4 недеља, 01 август 2010 16:16
сава т.
Кад бих требао да погађам о коме овај сажетак говори, а да се имена у њему не помињу (М.Марковић), рекао бих да је реч о Британском шпијуну са мањком логике.
Препоруке:
0
0
5 недеља, 01 август 2010 19:25
Pera
Ovakva tumacenja Kalikova,za koga za razliku od Cavoskog nikad nisam cuo, izazivaju jedan davno nam poznat osecaj bljutavosti.O cemu se radi.Uvazi one koje ces zatim da oblatis,da bi tekst dobio zeljenu"argumentovanu"formu,potkrepi ga cinjenicama opsteg karaktera i to prezentuj publici.Netko se moze na ovo i"upecati"gosn Mario ali ne zaoravite takvih,sto sami kazete vlastitih tumacenja imamo danas na pretek,pa iovo moje jejedno od takvih ali se nadam da ce imati veci odjek jer je iskreno.
Препоруке:
0
0
6 недеља, 01 август 2010 21:58
"Antropologija" i istorija (1)
Sa zanimanjem citam tekstove Marija Kalika, koga smatram umnim i talentovanim, pretpostavljam mladjim autorom. (Ako komentator potpisan imenom "Pera" dosad nije cuo za Kalika, zar misli da je to razlog za "osecaj bljutavosti" pri citanju postenog i visprenog Kalikovog teksta?!) Cavoskog pratim od ranih 80-ih, i postujem njegovu pamet i hrabrost. I - kako se postaviti u ovom "sporu"? Pre svega, postojala je u "levicarskoj" misli humana nota, kojoj je s ubedjenjem sluzio Markovic, a na tom tragu ostaje i Kalik! Markovic je to cinio jer je to bio deo njegove mladosti, ali i vazan deo zbivanja u velikom delu sveta nakon 2.svetskog rata (npr. i jedna Italija, Francuska imale su vrlo snaznu komunisticku partiju). Kalik to cini mozda i zbog toga sto nije na svojoj kozhi direktno osetio licemernost i svirepost te "levicarske" misli (a to je druga "nota", nesumnjivo vaznija od one humane), prvo u Brozovoj, potom i u Milosevicevoj verziji. Cavoski jeste - kad su on i Kostunica budili utrnule i pospane srpske (ali i druge) mozgove pocetkom 80-ih, sa stranica malobrojnih kritickih glasila (pre svega "Knjizevne novine"), svi su na njih nasrtali, a Milosevic se u pocetku svoje vladavine neprestano pozivao na Tita! Dakle, razumem poziciju obojice, mislim da je uvetovana oba puta razlicitim iskustvima u razlicitim istorijskim periodima. No, da pokusam rezimirati, u ovom prvom delu javljanja: Markovic je olicavao humanizam levice - i lepo je da ima naslednika u takvom, makar koliko idealistickom pristupu, utoliko iskreno cenim napore Marija Kalika, ne samo u ovom tekstu, nego i u celokupnom filozofskom i politickom angazmanu. Koliko je onda opravdan tvrdji, "robusniji" pristup Koste Cavoskog? Pre pokusaja da se odgovori na to pitanje, valja uvaziti Kalikov argument da nije u redu vlastito misljenje mesati sa tudjim, kao sto to, izgleda, povremeno cini Cavoski, u nestrpljivosti da potvrdi i iznese vlastito stanoviste i iskustvo, koje je bilo i gorko i - anticipatorsko!
Препоруке:
0
0
7 недеља, 01 август 2010 22:21
"Antropologija" i istorija (2)
Ako se s postovanjem moze gledati na humanisticki angazman "levicara" poput Markovica - umesto reci "levicar" pre bi stajala rec "humanista" - s pravom se mora kritikovati njihova procena konkretnih istorijskih zbivanja. Ne slazem se sa Markovicevom, utoliko i Kalikovom procenom - ako vec ne znamo sta je Tita odvelo sa "humanistickog" i drzavotvornog stanovista na "razbijacko", kod Milosevica se to moze znati! Na jednoj strani pritisak velikih sila - a na drugoj njegova nesposobnost da proceni sutuaciju i, jos vaznije, njegovo dopustanje da Srbija postane feudalna prcija njegove supruge Mirjane Markovic! Tito je na vrhuncu Jugoslavije odustao od jugoslovenske ideje, a Markovicka je u u casu evidentnog rapada te ideje uzela tu, a ne srpsku ideju kao osnovu "srpske" borbe! Bez provere na glasackim mestima - svoju suprugu je Milosevic naprosto "oktroisao" kao drugog suverena! I tu dolazimo do vaznog momenta, koji Markovic, a i Kalik kad ga navodi - razumeju krivo! Dakle, nije se Milosevic borio protiv Karadziceve "grandomanije" - kako bi i mogao kad je istovremeno utirao put grandomaniji jedne nemuste i poluobrazovane zene "sa cvetom u kosi"?! Ne, Mario, nije kod Karadzica bila rec o "grandomaniji" - nego je u jednom trenutku istorije, ubrzo nakon 1992, Srbima postalo jasno da ideju srpstva realnije i iskrenije zastupa Karadzic nego sto to cini tandem Milosevic-Mira Markovic! Da podsetim, ozbiljno se tad razmisljalo da bi s obzirom na situaciju novi srpski vodja trebalo da bude Karadzic, umesto tvrdokornog komuniste i neiskrenog "nacionaliste" Milosevica! Nista neobicno - ne samo u ranijoj istoriji Srba, nego i u najnovijoj istoriji Hrvata, Muslimana, Slovenaca, vodjstvo su preuzimali oni koji su donosili nove ideje i novu energiju. U Srbiji se to nije desilo, Slobodan i Mira su - uime vlastite grandomanije - "udarili" na sve "rivale", na Karadzica pre svih, ali pre toga i na Raskovica, i u Krajini instalirali krutog i nesposobnog Milana Babica! Eto, to je istorija!
Препоруке:
0
0
8 понедељак, 02 август 2010 00:39
Стеван
Г. Калик на романтичарски начин, (као да је Дизраели или Бизмарк) каже да је током говора заплакао. Нехришћански је то, плач је једна од многих таштина. Јов није плакао тако ни зато, а био је праведнији од г. Калика. Али свако има право да не буде хришћанин. Ако бира бидермајер уместо Беседе на гори, нико му не сме замерити.
Г. Калик је добар филозоф. Нико нема право да му предложи да мање чита и користи Канта, а више његовог савременика, суграђанина и пријатеља Хамана.
Г. Калик пише да ако је реч о погледима професора Марковића, можемо рећи да је, по њему, бар у Југославији у периоду 1953-1965. имало смисла живети. А 1965. године смо добили отказе, али и пасоше. Искористио сам ово друго. Г. Калик пише да професор Чавошки није верно ни у целини пренео одређена Професорова запажања, што његовом приказу на тим местима даје неадекватан, прилично субјективан изглед. Стога, зарад праве истине, можда треба поменути нека размишљања професора Марковићева у њиховом аутентичном облику. Покојни професор је у часопису Философија за 1971, број 1 на стр. 137-138, упозорио да „морамо да водимо борбу против идеологија које покушавају да испуне вакуум у нашем друштву. Елита нашег друштва не нуди никакве духовне социјалне вредности . Зато се ту убацује црква с једне стране, и национализам, с друге . Национализам је, у ствари, сурогат за сва друга социјална питања“. У својој борби против национализма покојни професор је пронашао и савезнике: он је у Праксису за ту исту 1971 ( а ми који смо старији добро памтимо претходну и ту годнну) у броју 6 на стр. 823 подржавао залагање хрватског руководства, Мика Трипала, Савке Дабчевић – Кучар и Пера Пиркера. Професор је тражио да се Југославија претвори у лабаву конфедерацију. Нека сви они почивају у миру, како би рекла наша браћа западног обреда. И нека Господ да здравља Мариу Калику и свим читаоцима ове угледне новине. Јер Његово је царство, и сила, и слава, довека.
Препоруке:
0
0
9 понедељак, 02 август 2010 10:15
Вид
Колико год да се ради о великом човеку, ја ћу проф.Марковића памтити као главног идеолога СПС-а несрећних деведесетих година, мада ми се чини да је у једном тренутку искоришћен од стране Милошевића као што су то били и Аврамовић и Д.Ћосић. Имам утисак да колико год да се није слагао са ставовима и политиком Броза и Милошевића ипак за њих налази одређена "оправдања" и исувише бира речи када их критикује, не узима у обзир баш све чињенице (нпр.улога милошевића у паду Крајине)итд. Показује извесне слабости према својим левичарима у довољној мери да га не сматрам објективним. Личност Ј.Броза је немогуће не посматрати са становишта српског националног интереса, а онда нисам сигуран колико би позитивних ствари ту могло да му се припише, с обзиром на погубност његове политике по српски народ. Од Брозових способности као политичара, Србија и није имала неке користи а претрпела је велике штете. Коментарисати Милошевића као озбиљног политичара који је имао идеју и одговорност према народу и држави, илузорно је. Њега ни једно ни друго није занимало! Читава његова политика била је у ствари - како сачувати власт без обзира на све! Део текста који говори о шверцу 90-тих много говори. Ако и може да се оправда богаћење појединаца (лично не мислим да може), не знам шта је Милошевића спречавало да спречи бесомучно богаћење његовог сина шверцера! Бар је то могао да реши, да је хтео!
Неслагање Марковића и Чавошког нимало не чуди када се види са којих позиција наступају један и други. Извињавам се ако сам мало скренуо са теме!
Препоруке:
0
0
10 понедељак, 02 август 2010 13:31
Драго Стен
Михајло Марковић и Коста Чавошки се разликују на много начина и из много разлога.Чавошки је дете изван револуције Марковић њено чедо .То наравно није пресудно али у овом случају је приметно.Друго Михајло Марковић је човек који не импрповизуеје.Он узима чињенице, неприкосновена бивања из чијих набрајања извчалачи одговарајуће закључке.Он не иде у сва времена у којима је Тито остваривао своју власт.Истина је да Тито своје саборце кад се с њима разилазио није као Стаљин убијао.Али то не значи да упоште није убијао. Кад је дошао на власт после рата он је многе грађанске главешине и интелектуалцце, без суда, у општој послератној пометњи ,немилосрдно и по Лењинвој рецептури истребљивљо као какву гамад.Марковић више пажње поклања ономе првом него овоме другом.Ко зна можда Коста Чавошки на томе гради своју слику Титовог режима .Наравно невоља је што он не каже да је то његова а не Марковићева слика,али и сам Калик наводи ограде или примедбе из којих се то могло да види.
Марковић није имао претензија да Тита и његов режим осветли до краја.Он је изнео свој начин суђења о Титу.Али, знате шта .Тито није Ранковића убио али му је вероватно брионским пленумом живот вероватно скратио.Муке које је Ранковић, верни слуга који је одбачен , пропатио баш зато што је био одан и служио до краја, веће су него да је стварно противу Тита нешто радио.Марковић те околности не анализира и можда греши.Можда је ово друго наместо убјања црње и горе.Ту Чавошки имплицитно и асоцијативно налази храну за свој суд.
Наводим ове примере да се види да један податак упоређен са другим не мора да даје суприотне , него можда баш истородне резултате.Нема овде простора за детаљну елаборацију али мислим да ни Калик ни ова двојица филозофа нису све о овим личностима како ваља расчистили.Према томе Калик замера Чавошком оно што ни сам није учинио.Треба заћи иза кулиса чињеница, протумачити њихову суштину па тек онда сматрати да се дошло до краја.А крај је чсто бескрајан
Препоруке:
0
0
11 понедељак, 02 август 2010 14:07
М.И.Т.
полази од метафизичког уверења да је људска природа по себи непроменљиво зла да би онда изнео крајње претерану тврдњу како савладавање зла никада и нигде није постало правило. Било би заиста страшно ако бисмо као људи били онакви каквим нас замишља Чавошки, и ако би нам такав био досадашњи и будући историјски живот.

На срећу, није тако


Иако ми је много ближи Марковић од Чавошког, морам да запитам на основу чега је Калик ово закључио? Сопственог искуства? Антрополошког оптимизма? Претпоставки или лепих жеља?
Невоља је (по људе) у томе што су (дијалектички) у праву обојица (Чавошки и Марковић). Једино овде није у праву Калик који је на Марковићевој страни, али покушава да пресуди ко је од њих двојице у праву.
Препоруке:
0
0
12 понедељак, 02 август 2010 14:29
Марио Калик
@ Зоран Туцаковић

Нисам хтео да прекинем Чавошког да не бих правио већи инцидент него што је већ био самим Чавошкијевим излагањем, пре свега из поштовања према професору Марковићу који је био присутан и као аутор говорио на крају. Нисте пажљиво прочитали мој текст, врло јасно сам на два места рекао да је професор тада одговорио Чавошком, значи није реч о постхумној трибини. Знајући професора, то сам и очекивао, па је и то један од разлога што сам се суздржао, нема потребе да ја интервенишем поред живог и духовно виталног Михаила Марковића. Сада када професора више нема, а неко и даље спомиње и користи његове ставове на неадекватан начин, морао сам да реагујем. И није реч о очекивању хвалоспева, и то сам у тексту рекао, професору уопште нису сметали критички тонови било њему упућени било о темама којима се бавио, него је реч о томе да они треба да имају одговарајућу форму с обзиром на контекст у коме се појављују. Чавошки је једноставно у том тренутку изгубио из вида разлику између политичке трибине на којој (темпераментно) излаже своје ставове и промоције књиге на којој учествује као излагач позван од стране аутора који му на тај начин исказује поштовање. На то Марковићево поштовање Чавошки није узвратио како треба.

Разлике између оцена Марковића и Чавошког о Ралићу су више него очигледне, и ако нисте у стању да то схватите и прихватите, заиста вам не могу помоћи. Марковић, на основу свега онога што је рекао о Ралићу, никада овог не би могао да назове "прљавим пером тадашње идеолошке жандармерије", такве увредљиве формулације иначе нису професоров стил. А док ме ви или Чавошки не уверите да је Ралић заиста "прљаво" писао о праксисовцима и редовно обављао "најпрљавије послове у такозваној идејној борби", и даље ћу мислити да је реч о најобичнијој Чавошкијевој дифамацији. При том, за доказ "прљавости" очекујем нешто више од чињенице да је Ралић са праксисовцима водио жучне полемике. Надам се да Ралић није "прљав" само зато што је критиковао праксисовце...
Препоруке:
0
0
13 понедељак, 02 август 2010 14:30
Марио Калик
@ Зоран Туцаковић

А када покушавате да у мојим реченицама нађете некакво оцрњивање Чавошког, онда очигледно не раликујете иронију, која је сасвим легитимно средство у једној полемици, од дифамације. Када кажем да Чавошки нешто "пророчки" увиђа, онда то није ништа више (ниже) од ироније, тј. рећи некоме у ироничном смислу да је "пророк" никако не може бити увреда, још мање оцрњивање. То је само подсмевање његовим ставовима које је изречено у сасвим дозвољеној форми, у чему нема ничег непримереног што вређа његову личност. Још смешније је када као оцрњивање покушавате да представите моје речи да је Чавошки нечега био "наводно потпуно свестан". Зашто би сумња у то да је Чавошки заиста био некада свестан онога чега је сада свестан, било његово оцрњивање?! Надам се да (још увек) имамо право да сумњамо у Чавошкијеве ставове а да то не буде одмах оцењено као његово оцрњивање...

Па ето ви сами на крају признајете да је Чавошки на неки начин пророк, јер кажете да су се његова предвиђања остварила. Ја само очекујем да ми докажете да је Чавошки рецимо 1992. или 1994. заиста био свестан онога што ће нам се десити 1999. или 2008. И да то што нам се у међувремену десило јесте искључиво последица "погрешних потеза оних личности" које је Чавошки критиковао. А чак и да тако јесте, то не значи да би алтернативно решење које је Чавошки предлагао (ако га је уопште тада предлагао), а то је неприхватање било каквих уступака, довело до другачијег исхода. Можда би било исто, можда горе. Ја лично мислим да би било горе, и зато је добро што Милошевић није случао Чавошког. Ако је овај то тада уопште предлагао...
Препоруке:
0
0
14 понедељак, 02 август 2010 17:13
Марио Калик
У случају Тита због година, а у случају Милошевића због слагања са његовом политиком, заиста нисам осетио, како кажете, "лицемерност и свирепост те 'левичарске' мисли", али сам зато итекако осетио лицемерност и свирепост десничарске мисли и праксе, од националистичке до либералне, "демократске". Што на јавној сцени, што директно на својој кожи. Нисам сигуран да су Чавошки, Коштуница и слични почетком 80-тих година били у горој позицији него што је данас неко ко се изјашњава као комуниста и патриота уједно, у средини у којој се ја крећем поготово. Због првог ме жестоко нападају и оспоравају националисти, а због другог "демократи" који држе премоћ у друштвеним институцијама. Некада су дисиденти, без обзира на идеолошке разлике, били међусобно врло јасно и чврсто повезани у својој борби против режима, имали су снажна упоришта у разним интелектуалним, културним круговима и институцијама над којима партија није имала контролу, и одатле водили своју антирежимску кампању. Слично је било са опозицијом 90-тих. Не видим данас ни приближно сличан простор за изражавање ставова сличних мојим, а још мање толике појединце који их заступају. Стога, ако гледамо коме је у неком од ових историјских тренутака било најтеже, мислим да је то несумњиво комунистима-патриотама данас. И значајним делом због таквог искуства са острашћеним критичарима и противницима Тита и Милошевића, све сам склонији да политике које су ова двојица водили сматрам вреднијим. Када видим колико се небулоза и очигледних фалсификата плете око њихових личности и дела, они ми делују утолико прихватљивији.

Жао ми је што вам се Мира Марковић, односно посредно Милошевић који ју је "октроисао", чине значајнијим узроцима наше историјске трагедије од притиска великих сила. Увек то сваљивање веће кривице на Милошевића-Марковићеву сматрам посредним умањивањем кривице и одговорности великих сила, извесном амнестијом њихових несумњивих злочина.
Препоруке:
0
0
15 понедељак, 02 август 2010 17:13
Марио Калик
@ "Antropologija" i istorija

За мене ће увек ове силе остати главни кривци за тешку ситуацију коју смо имали и још увек имамо. Не видим да се, с обзиром на све оно што о томе знам и ново сазнајем, тај закључак икако може променити.

Има наравно места за критику политике Мире Марковић и ње лично, али то нису она која ви спомињете. Не бих рекао да је Марковићева некако наметнула Милошевићеву југословенску уместо "идеје српства"; Милошевић заправо никада није следио "идеју српства" коју ви имате у виду, него пројугословенску идеју са нормалним нагласком на одбрани Срба и Србије, с обзиром на целу тадашњу историјску ситуацију. И то није било подлегање некаквим илузијама. Сама Србија је била и још увек је вишенационална држава и тврдо инсистирање искључиво на "идеји српства" у Караџићевој или Шешељевој верзији, у условима када у окружењу бесне ратови на националној основи, нужно би озбиљније нарушило њену међунационалну равнотежу. Зато је Милошевићево непрестано обраћање свим грађанима Србије, а не само Србима, које је у врло тешким временима пуним искушења да се падне у националне сукобе довело до тога да их је Србија избегла, по мени велика вредност и успех те политике.

Ако је реч о самим личностима, нисам сигуран да је Караџићево песништво (много) речитије од дневника Мире Марковић, или да је његово образовање (као психијатра) било веће и квалитетније од њеног образовања (као социолога). Тачно је да се у националистичким круговима размишљало да Милошевић буде замењен Караџићем, као свакако бољи представник "идеје српства", али ови кругови једноставно нису били довољно јаки да то у том тренутку изведу. Срећом. Јер, не видим да је "идеја српства" тада била боља алтернатива за проблеме пред којима смо се налазили. Чини ми се да би те "нове идеје" и "нова енергија" довели до још већих губитака који би се можда завршили потпуним поразом. Борба против ове грандоманије водила се стога у име народа, а не пуких интереса Милошевићеве или власти његове супруге.
Препоруке:
0
0
16 понедељак, 02 август 2010 18:00
Зоран Туцаковић
Господине Калик, Ви сте написали следеће:
Признајем да сам једва издржао да не прекинем Чавошког јер су садржај и начин његовог излагања били у дубоком нескладу са контекстом промоције једне књиге, када се очекују похвални, пригодни и, у најмању руку, одмерени тонови.

То, да се очекују похвални тонови, могуће је да је важило у времену у којем је све остало много важније од суштине. Ако неко и данас на томе истрајава, то говори о њему, а не о суштини. Слажем се са Вама - требало је да закључим на основу времена одржавања промоције (децембар прошле године) да је академик Михаило Марковић тада био жив. Значи ли то да бисте Ви свакако прекинули Чавошког, да је одржана "постхумна" промоција?

Можда Вама изгледа да се не слажем на са чим што сте написали. Није тако - део посвећен личности и делу Јосипа Броза Тита је за мене најупечатљивији, и пружа највише основа за Ваше тврдње које се тичу "разлике у полазу" М. Марковића и К. Чавошког.

Можда Вама, господине Калик, недостаје извесна сатирична "жица"? Рецимо, када бисте чули, или прочитали, афоризам пок. Владе Булатовића Виба: Тужно је кад мало чело смишља велико начело, да ли бисте тада закључили како је Виб био изузетно саосећајан према том "малом челу", или бисте ипак дошли до другачијег закључка о смислу написаног? То што Ви налазите "приземно етикетирање" (Ваш израз) у квалификацији "прљаво перо тадашње идеолошке жандармерије" говори да, за разлику од Чавошког, нисте имали много додира са идеолошком жандармеријом. На срећу, или несрећу - просудите сами. Да Вас је заиста интересовао "доказ прљавости" П. Ралића, вероватно бисте до сада учинили све да до чињеница дођете. Па макар се обратили и ономе кога сте "једва издржали" да не прекинете током промоције.

Драго ми је ако Вас засмејава понешто од онога што сам коментарисао. То показује да у Вама није сасвим пресахла хуморна "жица".
Препоруке:
0
0
17 понедељак, 02 август 2010 18:23
Зоран Туцаковић
Ипак, то што Ви не можете да се помирите са тим да постоје људи који, захваљујући бриљантном уму и прецизности приликом утврђивања и оцене чињеничног стања, могу да антиципирају будуће догађаје, односно да предвиде шта ће се догодити уколико се одређене претпоставке остваре, не треба да буде и мој проблем. На време је господин Чавошки указивао да уступцима краја нема, и да се заварава свако ко покушава да уступцима и попуштањем купи време за некакву "судбоносну" политику преокрета. За свакога ко је имао прилике да се упозна са утемељеном критиком "Милошевићеве" политике, али и "Коштуничине" политике (знаци навода су дати зато што је политика једног човека, по природи ствари, немогућа), јасно је шта значи када напишете да је господин Чавошки "наводно био потпуно свестан". Али, примера ради, господину Коштуници није сметало да, после више него "оштрих тонова" Чавошког на рачун "његове" политике, истог тог Чавошког позове на промоцију своје књиге, унапред прихватајући могуће "оштре тонове" у вези свога дела.

Зашто сумњате у избор пок. Михаила Марковића, када је реч о личностима које треба да говоре на промоцији његове књиге? Испада да сте били толико револтирани, те да сте САМО због присуства уваженог академика Марковића одустали од нечега што би бацило сенку на представљање његовог дела. Биће, ипак, да су Ваша очекивања хвалоспева изневерена, и да су Вас речи Чавошког уздрмале у неким Вашим увреженим схватањима. Таква врста освешћења и сазнања може да заболи, као што иначе слобода уме да заболи, док је добровољно "конформистичко" ропство прилично угодно (о чему је нарочито Берђајев писао).

Кад све ставимо на сто, Ви у суштини пребацујете Чавошком да "у уста и перо" М. Марковића ставља властите ставове, и у томе не видите никакво оцрњивање са своје стране. Сложио бих се, уколико бисте навели макар једно погрешно цитирање М. Марковића од стране К. Чавошког. Јасно је да ће Коста Чавошки, увек и свуда, навести и СВОЈЕ мишљење. Зашто би то некоме сметало?
Препоруке:
0
0
18 понедељак, 02 август 2010 18:29
Марио Калик
@ Стеван

Много грешите. Ја сам на реалистички, а не на романтичарски начин, рекао да сам заплакао, јер је то била сува чињеница. Не знам да ли је нехришћански заплакати за преминулим пријатељем, али знам да је људски. А можда је хришћански заплакати (и) за преминулим непријатељим, при чему тек тада о некаквој таштини не може бити говора, јер је на делу управо супротно. Не знам ни да ли је Бог који Јову чини свакаква зла и тражи као доказ његове вере то да овај чак ни не заплаче, уопште хришћански Бог. Али свако има право да буде хришћанин sui generis. Нико, међутим, нема право да преиспитује људскост плакања за преминулим и признање тог чина.

Лепо је што сте навели став професора Марковића о национализму из 1971. Десничарске идеологије су увек вребале прилику да потешкоће на путу развоја социјализма искористе за повратак на старо, за враћање тока историје уназад. Национализам је често само (погрешан) одговор на сасвим другу, економску, социјалну кризу. Има ли боље потврде за то од чињенице да националистички пориви у некадашњој Југославији јачају од друге половине 60-тих, дакле, након започињања привредне реформе која је довела до економских и социјалних проблема у друштву?

Али, зато сасвим нетачно наводите да је професор "подржавао залагање" хрватског националистичког руководства. У тексту на који се позивате њихова имена се уопште не спомињу, а професор у одређеном контексту говори о "лабавој федерацији", а не о "лабавој конфедерацији", као "реалној шанси" да се тадашњи управо "национални сукоби смире — уколико се не жели распад заједнице". Тешко да је ово желело руководство МАСПОК-а. О њима много пре говоре следеће професорове речи из истог текста: "Околност да се републике претварају у суверене националне државе, уз местимичну заглушну буку националних бубњева и манијакалне напоре за стварањем јединствених националних фронтова - доводи у питање не само опстанак југословенске заједнице већ и опстанак било какве марксистичке оријентације".
Препоруке:
0
0
19 понедељак, 02 август 2010 18:40
Марио Калик
@ Вид

Показује извесне слабости према својим левичарима у довољној мери да га не сматрам објективним

Тако ви о Марковићевим ставовима. А онда, за разлику од њега, у свом одговору нисте показали никакву слабост према "његовим" левичарима, него сте их пуни снаге до краја оцрнили. Што, наравно, даје далеко објективнију слику од професорове...
Препоруке:
0
0
20 понедељак, 02 август 2010 23:13
Вид
за М.Калика

Ја уопште и не кријем своје мишљење о левичарима типа Броз и Милошевић. Наравно да сам их , како рекосте, "оцрнио" али ја као човек и (зашто да не) Србин не видим како бих о њима размишљао другачије када и данас трпимо последице њихове катастрофалне политике, а крај се и не назире...
Препоруке:
0
0
21 понедељак, 02 август 2010 23:17
Pera
Narod koji gubi svoj nacionalni identitet a to se sada desava sa srbima gde jos"intelektualci" sa svojim"opseznim"razglabanjima opstruisu i ono malo duhovnog i hriscanskog u njemu,lici na haoticnu masu ljudi na nekoj medjunarodnoj stanici cekajuci voz ili vlak na putu za nebo ili zapad o cemu mozda sniva Kalik injemu slicni umovi.Summjam da ce Kalikove recenzije pristiglih komentara da promene sto sam gore naveo.
Препоруке:
0
0
22 уторак, 03 август 2010 08:10
samoupravljac
Sve je isto samo njega nema. Doci ce i Mira i sin. Ona i Micun sami imaju oko 160 godina, ali imaju viziju ..
Препоруке:
0
0
23 уторак, 03 август 2010 14:36
Maрио Калик
@ Драго Стен

Више пута сам се изјашњавао o црвеном терору над њима непријатељским снагама, који и ви овде спомињете. Написао сам о томе и посебан текст, "Комунизам и насиље", за Политику. Углавном, многи од тих "грађанских главешина и интелектуалаца" били су потписници "Прогласа српском народу" који је захтевао да се осуди отпор окупатору, чиме су постали саучесници у злочинима окупатора над родољубима који су се против њега борили. Многи су на друге начине служили окупатору или домаћим колаборационистима. Уз то, пре рата и током рата је страдало много комуниста по затворима или на друге начине, најчешће без суда. Које пресуде стоје иза убијених седам секретара СКОЈ-а, Ђуре Ђаковића, побијених у логорима Бањица, Сајмиште итд.? Дакле, водила се све време беспоштедна борба између револуције и реакције која је при крају рата и након њега променила однос снага у корист револуције. Комунисти су узвратили истом мером на насиље које је над њима почињено. У тренуцима када се класна борба заоштрава до краја и када се ствара нови друштвени поредак немогуће је играти по некаквим "објективним", "непристрасним" правилима која су углавном само мит, јер се иза тих правила налазе ови или они класни интереси. Уосталом, приликом сваке радикалне друштвене промене долазило је до насиља, насиље је бабица сваког новог друштва. Томас Мор је, гледајући пред собом првобитну фазу капитализма, рекао да су "овце појеле људе". Током капитализма Капитал је прождирао раднике на разне начине. Што би онда насиље било анатемисано само у случају социјалистичке револуције?

Када тако ствари поставимо, онда отпада дилема између насиља и ненасиља, остаје само питање о каквом је насиљу реч? Да ли је оно у служби већине или мањине, или можда чак свих људи? И ту се види битна разлика између црвеног и белог терора. Бели терор је насиље привилеговане мањине над огромном већином друштва коју чине потлачени. Црвени терор је насиље над овим насиљем и у интересу је већине, а на крају и свих људи.
Препоруке:
0
0
24 уторак, 03 август 2010 14:36
Марио Калик
Једино комунистичка доктрина и пракса од свих до сада постојећих смера стварању бескласног друштва у коме ће, како је Маркс рекао, "слобода појединца бити услов слободе свих". Једино она разоткрива и разграђује драстичне друштвене неједнакости и неправду које се у тзв. грађанском друштву крију иза флоскула о "правима" човека (грађанина), која су само мртво слово на правило ако тај човек није социјално слободан, ако нема радно место, адекватни доходак, кров над главом, могућност да се образује, да се лечи итд. Ако тога нема, илузорна је свака прича о класичним либерално-демократским слободама мишљења, говора, гласања итд. Човеку који нема оне претходне темељне слободе су ове друге само немогућа или мршава компензација. А у социјалистичким порецима су ове темељне слободе, за разлику од претходног, капиталистичког друштва, заиста биле у великој мери остварене. Зато је револуционарно насиље комуниста у основи прогресивно и еманципаторско, а насиље против комуниста ретроградно и репресивно. Старе владајуће класе морале су да страдају како би се ослободили потенцијали бескласног друштва.

Иначе, не бих рекао да је Чавошки сасвим изван револуционарног пројекта који је овде развијан након рата. У младости је он био члан партије, током 13 година, и имао је перспективну каријеру. Све до 1971. није био у сукобу са партијом. А онда је, након искључења, у целини одбацио не само Тита и партију, него читав социјалистички пројекат. Кад већ спомињете Ранковића, разлика између њих је овде видљива. Ранковић је несумњиво доживео велики ударац и пад, од другог човека у држави практично преко ноћи је постао пензионер. Не верујем да је у том тренутку његово разочарање било мање од оног које је Чавошки доживео у свом случају. Па ипак, за разлику од Чавошког, он до краја живота не да није јавно критиковао, него ни реч није рекао против партије, система и његове идеологије. Не кажем да је ово сасвим оправдано, али мислим да у таквом држању има несумњиве части и величине.
Препоруке:
0
0
25 уторак, 03 август 2010 19:04
Драго Стен,
Има много онога са чим бих се у Вашим реакцијама на ова писања, нас слободних стрелаца, сложио.
Једном ми је Жика Павловић редитељ и писац, док је био жив, рекао:"Комунизам - то је најбоље што је свет измислио.Штета што је неоствариво".И сам сам док сам био млад лудовао за светом који неће бити препун оволиких зала које сам око себе на све стране видео.Али сам брзо схватио да је тај сан облик манипулације и да је "неостварив".
Знате господине Калик,нисам Ранковићев случај поменуо зато да бих имао неки аргуменат ни противу Вас а најмање противу Михаила Марковића:у једом тексту, негде у овим коментарима, чак сам се залагао да ми, наше велике људе, мислећи и на њега, почнемао како ваља да величамо.Рекао сам да ми своје Ловћене не умемо да подигнемо и да имамо много личности које то заслужују.Ловћени би нас бранили, чинили самосвесним.Ловћени би нас упућивали на своја права у свету и уносили самопоштовање, свеједно да ли смо успешни или, као сада, свуда страдамо.
Но, апропо Ранковића.Хтео сам да кажем да је Тито увек био исто.Да се ту нијне радило о "противуречној личности", него о некоме ко се прилагођавао времену.Увек је он био иста личност.Ранковића је смазао за доручак кад му је то требало, пре тога Ђиласа кад је приметио да Црногорац помишља да уседне место њега на кормило.Све их је спремао за чистку кад прилике захтевају пражњење набоја.Није их он јурио зато што су грешни него зато што је хтео да буде сам и вечито на врху.Није он никад био друга личност него велики светски глумац који је читао људске слабости и према њима се подешавао.Велики је он исто онако како има генијалних лопова. Он је појео мој сан о свету без зала и без неправди.А ја сам тај сан испаштао деценијама и нисам могао да га заборавим,.Бол због тога промашаја је бол целог света, слутим, и уверења да "бољи свет " нећемо, док умиремо, никад успети да остваримо.Хвала вам што све ово читате и имате потребу да у овим разговорима, изван шаблона и оптерећења, учествујете.Други то не чине.
Препоруке:
0
0
26 уторак, 03 август 2010 19:17
Веља
Невероватна је потреба неких писаца коментара да се, пренебрегавајући савршено јасан смисао Каликовог текста, навијачки сврставају иза ставова Марковића, односно Чавошког. Њихови се ставови разликују, што је Калик документовао, сматрајући коректним да се то не прикрива, не улазећи притом у вредносно оцењивање ни једних, ни других.

Драга браћо, учите да слушате и читате другога, да га разумете, па тек онда судите! Без страсти и хладне главе. Ако је могуће.
Препоруке:
0
0
27 уторак, 03 август 2010 21:12
Љубиша Јовановић
18 понедељак, 02 август 2010 19:29 Марио Калик
Десничарске идеологије су увек вребале прилику да потешкоће на путу развоја социјализма искористе за повратак на старо, за враћање тока историје уназад. Национализам је често само (погрешан) одговор на сасвим другу, економску, социјалну кризу. Има ли боље потврде за то од чињенице да националистички пориви у некадашњој Југославији јачају од друге половине 60-тих, дакле, након започињања привредне реформе која је довела до економских и социјалних проблема у друштву?

Прилично чудни закључци и ставови.
Да ли када кажете то за десничарске идеологије мислите и на владавину конзервативних и десничарских странака у капитализму? Уосталом, идеологија не ради и не може да ради ништа, само они који је злоупотребе. Ако мислите да може, улазимо у област забрана књига, ограничавања слободе говора и рада странака ...
Зашто је национализам "погрешан одговор" на било шта? Национализам се скоро свуда сматра нормалним и здравим осећајем припадности нацији и заједничком језику. Шовинизам је нешто друго, али Ви њега не спомињете.
А, можда "националистички пориви у некадашњој Југославији" нису јачали само због "економских ... проблема" него зато што су национални односи били лоше решени у њој (некажњавање одговорних за геноцид над Србима у Хрватској, непрестално оптуживање Срба за хегемонију, лоше спроведено разграничавање, уз прављење две аутономије у Србији, и ниједне у Хрватској ...), давање великих средстава и новца за помоћ Албанији ...? Шта кажете на то?
Ваљда економски и социјални проблеми наводе власт на привредну реформу, а не обрнуто, како ви пишете...
Ево једног питања: да ли сматрате национализмом када је један народ незадовољан зато што му однесете пругу и фабрику у суседну државу (Албанију) на поклон док он гладује, када му преименујете језик (српски у српско-хрватски), понижавате му цркву, ниподаштавате историју, постепено и систематски укидате писмо, побијете део грађанства ...?
Препоруке:
0
0
28 уторак, 03 август 2010 23:33
Марио Калик
@ Зоран Туцаковић

Реч је о ПРОМОЦИЈИ, не о ТРИБИНИ, саме речи говоре, на првој се очекује промовисање аутора, истицање најбољих страна тог дела, уз наравно увек дозвољену али одмерену критику, пошто није реч о промоцији политичке странке или неког производа. Био сам на многим промоцијама и све су тако изгледале, у "овом" времену, не у "оном". А на трибини се очекују слободнија излагања, и уопште није чудно ако дође до страственијих тонова и полемике међу излагачима. Мени је зато наступ Чавошког био неумесан, противан контекст у коме се појављује.

И не разумем зашто вас толико интересује што га нисам прекинуо, да ли бих га прекинуо у некој другој ситуацији, итд., мислим какав је смисао ових питања? Али, ако вам нешто значи, одговор је да бих га вероватно прекинуо у Марковићевом одсуству. Тај одговор се и сам помало намеће, јер овај текст можете схватити као такву реакцију у писаном облику - рекао сам оно чега сам се тад суздржао у тренутку када Чавошки пише текст о Марковићу, након његове смрти, понављајући исте ставове које је изнео на промоцији, без икаквог узимања у обзир онога што му је Марковић тада одговорио. И што иначе пише у књизи коју наводно приказује (хоћете ли и ово да оцените као оцрњивање?)

Ничег сатиричног нема у Марковићевом подсећању на Ралића. Реч је о сасвим различитим смислу употребе израза "тужно" код њега и овде код Виба. Као што сам рекао (али ви изгледа или не чујете или не разумете), Марковић истиче трагедију једног човека, без икакве ироније. Виб овде на ироничан, па и саркастичан начин, говори о једном трагикомичном, гротескном типу личности. Марковићеве речи зато побуђују тугу, а Вибове смех.
Препоруке:
0
0
29 уторак, 03 август 2010 23:34
Марио Калик
@ Зоран Туцаковић

Да, заиста су страшни тај систем и његова "идеолошка жандармерија" у којој "жандари" због испаљених "метака" на крају завршавају на стубу срама у својој средини, па се због тога одају пићу и завршавају трагично. Страшна ли је патња оних који су страдали од оваквих "метака". Дакле, када Марковић пише о Ралићу, "потенцијално добром и креативном човеку", онда то звучи као трагедија, а када Чавошки пише о Ралићу као "прљавом перу идеолошке жандармерије", онда то мени звучи као карикатура. Заиста нисам имао посла са таквим "жандарима" који због напада на мене бивају у јавности разапети на стубу срама. Нисам толико заштићен као Чавошки и други дисиденти некада. А очекивао сам да ћете ми бар Ви понудити неке доказе о Ралићевој "прљавости", односно да нешто о томе знате, пошто сте рекли да Чавошки није на том месту користио дифамацију него народну изреку "рећи попу поп, а бобу боб". Међутим, Ви ме сада упућујете да сам тражим или да се обратим Чавошком, као да је уопште на мени да трагам за тим доказима, а не на вама (двојици) да их понудите. Бојим се стога да Ви заправо о томе ништа не знате, односно да Чавошком верујете на реч. Као што му изгледа верујете на реч и кад каже да је својевремено унапред био свестан свега онога што ће нам се догодити. Јер, ни ту ми нисте понудили конкретне доказе за ову тврдњу иако сам их тражио.

На крају још једном показујете да сте слабо шта разумели од онога што сам написао. Није проблем у ономе што је Чавошки цитирао, него у ономе што није цитирао, а чему ставља замерке. И што у целини Марковићеву књигу (зло)употребљава за промоцију властитих политичких ставова.

Читаво Ваше писање разумем као узрујану реакцију човека коме је неко довео у питање његову догматску веру, изразио сумњу у ауторитет коме беспоговорно верује.
Препоруке:
0
0
30 среда, 04 август 2010 08:19
Зоран Туцаковић
@Марио Калик,

За један непоштени одговор требало Вам је прилично времена.

Покушаћу да Вам објасним још једном. Речи: "Посебно је тужно кад потенцијално добар и креативан човек дозволи да га други употребе и да му готово потпуно униште живот"(посебно сте их истакли у тексту) не подразумевају сету и саосећање. Моралну оцену личности П. Ралића пок. академик Михаило Марковић ублажио је зато што се ради о његовом бившем студенту. Да је хтео да изрази "сету и саосећање", М. Марковић би употребио израз "тужан сам", или "растужује ме". Но, изгледа да сте нешто од наведеног прихватили, па у коментару користите израз "трагедија једног човека". Знате шта, могу ја, примера ради, да разумем личну трагедију Адолфа Хитлера, али то код мене не изазива саосећање, па ни сету.

Оно што ви радите, јесте следеће: На промоцији Вам засмета израз "прљаво перо тадашње идеолошке жандармерије", и други изрази које употребљава К. Чавошки - добијате порив да због таквих израза прекинете промоцију - не добијате никакав порив да на промоцији затражите објашњење за употребљени израз - изнервира Вас писани текст К. Чавошког у којем он, гле чуда, понавља своје ставове - изнервира Вас и нечији коментар тим поводом - на крају, од коментатора тражите доказе о "прљавости" Првослава Ралића. Доследно, нема шта!

Ви као да изражавате тугу што нисте толико заштићени "као Чавошки и други дисиденти некада"? Уз то, бркате идеолошке прогоне са осудом јавности. По Вама, треба сажаљевати прогонитеља који је у себи сачувао искрицу стида, и који се ода пићу када се та искрица распламти услед осуде јавности, а са друге стране треба жигосати прогоњеног који прогонитеља назива правим именом? Поштено, нема шта!

О догматској вери и ауторитету непогрешивих неком другом приликом. Надам се, ипак, да читаоци могу лако да закључе ко је од нас двојице следбеник догматских учења, и "прави верник" (како би се изразио Ерик Хофер, везано за масовне покрете и "светлу будућност").
Препоруке:
0
0
31 среда, 04 август 2010 09:49
Марио Калик
@ Драго Стен

Поштовани Драго, наравно да читам ваше коментаре и да радо дискутујем са свима вама који сте спремни на пристојан разговор, и полемику наравно. За мене не постоји у том смислу хијерархија међу људима, да неки заслужују да им се одговори, а неки не, рецимо зато што први имају некакве формалне титуле или стручне квалификације, а други немају. Питања која овде разматрамо нису стручна него се тичу сваког човека, и зато су расправе често оштре. Свако може да учествује, да понуди своје мишљење и добије одговор, под условом наравно да то буде на неопходном нивоу поштовања саговорника. То је једина граница и хијерархија која овде постоји, бити на том нивоу или испод њега. Професор Марковић је такође био такав, са подједнаком пажњом је пратио и бележио шта говори један академик као и "обичан" човек. У праву сте, многи други то не чине.

Не бих рекао да је комунизам у принципу неостварив. Маркс је једном рекао да људи у историји постављају себи само оне задатке које могу да реше, тј.никада наша замисао нечега не иде толико далеко да јој недостаје свака могућност остварења. Многе људске идеје, које су некада биле само плод маште, или се о њима уопште није размишљало, временом су, пре или касније, постале стварност. Узмите само Леонардове скице хеликоптера, настале читавих 400 година пре него што су направљене прве летилице. Или идеју универзалних политичких права човека као грађанина, насталу у 17. веку. Тек у 20. веку, у многим развијеним земљама тек након Другог светског рата, једно од тих основних права као што је право гласа заиста је постало свима доступно. Као да је западној демократији требало 300 година да схвати да су и жене људи, тј. грађани.

Комунизам такође пројектује једну велику идеју, и посебно је радикалан. Његова идеја, наиме, иде даље од свих дотадашњих социјалних и политичких учења. Он поставља питање општељудске, а не само политичке еманципације (што су границе грађанског друштва), о томе Маркс говори у "Прилогу јеврејском питању".
Препоруке:
0
0
32 среда, 04 август 2010 09:49
Марио Калик
@ Драго Стен

Он доводи у питање основу на којој су почивала сва друштва до тада у историји, а то је класна основа, нико њу није озбиљно проблематизовао, па чак ни дотакао. Због овог снажног импулса против читаве дотадашње (пред)историје као историје класног друштва, комунизам јесте утопија. Али, подсећам, по свом изворном значењу, утопија значи само место којег нема, а не којег не може да буде. Он јесте као утопија тешко остварив, али није неостварив. 13. јула 1789. и пад Бастиље је изгледао "неостварив" да би се десио већ следећег дана. У лето 1941., када је Немачка незадрживо газила по СССР-у и када је читава Европа била покорена, и пад Трећег рајха био је "неостварив" да би његов почетак краја кренуо тек неких пола године касније.

Зато су наши потенцијали, како рече професор, много већи него што смо тога свесни. Ако се трудимо што више, схватамо да све више можемо. Та вера у себе је оно што нас покреће. А без утопије, идеала, маште, један свет закржљава и одумире. Идеали су оно што нас одржава у духовном смислу, чини да духовно живимо. Без комунистичког идеала, остаћемо вечно у плићацима овог старог класног друштва, унутар његових дилема и лажних алтернатива, без помисли да из њега треба и можемо да изађемо. Ако је "демократији" требало 300 година да се оствари, зашто комунизму који сеже више и даље од ње није дато ни 30 година да се оствари? На прве потешкоће које нормално прате тако велик друштвени пројекат, одмах су кренуле негаторске реакције, мање-више типа "ма вратимо се ми на старо". Ево, вратили смо се. Некима је наравно боље, нисмо ни сумњали. Нисам сигуран да је боље радницима који из чисте немоћи данас секу прсте или забадају ексер у руке...

Жао ми је што сте се разочарали у комнизам. Али, није ми јасно како један човек, ма колико лош био, може да вам "поједе сан о свету без зала и без направди". Као да сте везивали тај сан искључиво за њега, као да комунизам није нешто више од једног човека или партије.
Препоруке:
0
0
33 среда, 04 август 2010 09:50
Марио Калик
@ Драго Стен

Ако неко има комунистичку веру, он је и даље следи, ма шта му учинили Тито или партија. Ту видим величину Александра Ранковића. Он није дозволио да његови идеали буду покопани зато што је доживео личну трагедију, био изневерен од људи који су њима вероватно мање били прожети. Зашто би уосталом он напуштао те идеале због оних који су их сами напустили?! Па не би био много бољи од њих. Ту видим и величину оних малобројних '68-ша који су и после пораза, до данас остали верни комунистичком идеалу. Ту видим и величину оних Голооточана који су доживели страшну тортуру од својих дојучерашњих другова, па ипак, и после тога нису престали бити комунисти. Изван нашег простора имамо велики пример Троцког, који и након прогона од Стаљина не одустаје од идеје светске револуције и ради на њеном остваривању. Знамо како је завршио. Сви су ови људи знали да разликују комунизам од оних који се на њега позивају, и да међу овима препознају "мангупе у нашим редовима".

Таквих мангупа је било и биће, у свакој идеологији. Не видим да се против њих треба и може борити тако што ћемо напустити саму идеологију. Тиме на неки начин признајемо њихову властиту лажну самосвест, да они заиста јесу то чиме се представљају. Па онда у нападу на њих нападамо "њихову" идеологију. Е ту видим духовну слабост оних критичара комунизма који су готово преко ноћи од комуниста постали антикомунисти, само зато што су изгубили у овој или оној фракцијској борби. Као да се код таквих радило више о интересима власти него о самим идеалима. Једном су доживели пораз у партијској борби, или биљи искључени, и одмах за собом руше све мостове, одбацују не само Тита, него и партију, комунизам, па чак и социјализам. Постају либерали или конзервативци и са позиција тих старих, предкомунистичких идеологија укључују се у политичку борбу на рушењу "комунизма". Такви нису ништа значајно урадили. Један недовољно добар поредак само су заменили доста лошијим. Међу њима видим и Чавошког...
Препоруке:
0
0
34 среда, 04 август 2010 11:40
Вид
Генерално, немам проблем са идеологијом К.Маркса. Чак шта више подржавам је у много чему, али је време показало ,бар за сада а верујем и убудуће, да је неодржива у пракси. Значи утопија! Г-дин Калик због племенитих циљева ове утопије и комуниста који су , као експоненти те идеје на овим просторима, кобајаги покушали да је спроведу у дело, налази оправдање за тзв. "црвени терор". То већ не могу да прихватим. Калик пренебрегава чињеницу да је "црвени терор" ,пре свега , био веома селективан у односу на националну припадност терорисаних, па се у Србији појавио у много тежем облику него рецимо у Словенији или Хрватској. Да се разумемо, не подржавам ни "бели терор" али поготово не овакав "црвени".
Што се тиче паралеле Ранковић-Чавошки, чини ми се да је покушано да се изврши мала дисквалификација К.Чавошког из мени мало необичних разлога. Наиме г-дин Калик на неки начин замера Чавошком што је после изласка из СКЈ одбацио и идеје и сам покрет за разлику од Ранковића који никада јавно није ништа ни рекао ни учинио,а да је против Тита, Партије итд. што је ,по њему,часно и за похвалу! Искрено, сматрам да је штета што Ранковић није искористио оно што зна у циљу упозорења на оно што се у то време спремало, али то на његову душу. Да је то урадио видело би се да Броз није био баш тако доброћудан према својим противницима, који су ето и поред супротстављања њему, преживели, а што је Брозу у тексту аутора узето на неки начин као плус. Не верујем да би Ранковић то преживео.
Не бих да будем погрешно схваћен, нисам нарочити присталица никога од поменутих, само покушавам да будем објективан.
Препоруке:
0
0
35 среда, 04 август 2010 12:36
am
Definitivno manje bitno, ali zar reci "...Чавошкијевим излагањем..."?! Ne samo da bode usi vec je i nepravilno. Tako ste lako mogli reci:"...izlaganje Cavoskog...". Da ne znamo da se radi o Kosti Cavoskom mislili bi smo da je u pitanju neki Kosta Cavoskijev.
Препоруке:
0
0
36 среда, 04 август 2010 17:39
СВАКИ рачунар има ћирилицу!
35 среда, 04 август 2010 13:36 am
... zar reci ..Чавошкијевим излагањем..."?! ...bode usi ...i nepravilno. Tako ste lako mogli reci:"...izlaganje Cavoskog..."... mislili bismo da je u pitanju neki Kosta Cavoskijev.
Није ни то исправно. Да је Чавошкијев, онда би тај облик гласио Чавошкијевљевог. Овако, Чавошкијево долази од Чавошкије.
Да не говорим о томе да Ви из неког разлога пишете Цавоског, Цавоском, Цавоскијев!?! Мени то још више боде очи.
Препоруке:
0
0
37 среда, 04 август 2010 17:39
Драго Стен 1
Хвала,господине Калик.Морам Вам рећи, не мојте се љутити, да ми мало говорите као они који су ме примали после рата у СКОЈ, па ме један од школских другова, пратећи ме мимо обичаја, ноћу, убеђивао како постоји покрет који хоће ово и хоће оно.
Мене не треба убеђивати.Све
то о чему ви причате ја одавно знам.Моје име овде је псеудоним.И нисам баш непознат, свеједно што се овом облашћу нисам бавио сем у својим надама и сновима.
Не знам да ли смем да причам све што човек носи у себи.Искусио сам и на овом сајту да ме бришу а ја мислио хвала богу да има места на коме може човек као у исповедаоници пред самим собом да отвори душу.Чим се подсмехнем нечему или чим употребим неку слободнију реч или начиним опаску о некој теми која је очито ескиважа од онога главног, свеједно да ли се то само мени чини да је тако, бивам избрисан.Човек је слаб, порочан, сујетан, зао, пакостан и докле год је негде пред њим, као фатум извесност краја он ће усвајати велике идеје али ће их изневеравати, не зато што то хоће него зато што то несвестан свега , мора.Достојевки, (а ја сам и писао Достојевскијев као што Ви пишете Чавошкијев а неко вам то спочитава)је рекао једом размишљајући о комунизму који се у његово време тек као идеја био појавио да човек често није роб својих интереса и да материјани живот човека не одређује његово духовно биће, јер он зна да човек често ради насупрот својим интересима.Нећемо без његовог дела лако схватити шта то значи и колико је Достојевски у праву.Али то што су одбили да пусте , овде где се појављује једна група људи са својом психологијом пражњења, која почиње да остварује неку своју изоловану скупину и коментарише све и свашта и поштује узузе, и ограничења, већ је знак да човек , упркос духовним негвама(можда престрога реч)тражи неку могућност да се искаже, да с неким у својој самоћи подели своју муку , да нешто избаци као терет из себе, и пристаје да сам себе утера у неки тор да неко негде има право да ти прстом, као детет покаже "НО ;Но овде се не см.
Препоруке:
0
0
38 среда, 04 август 2010 18:07
Драго стен 2
И ви знате да сте без права, без слободе и да немате могућности да мислите без ограничења и да морате да станете иза неког зида и неке цитаделе.Сада ми се чини да су та ограничења већа него за време Тита.Јесу.Тада си могао да се довијеш и копао да нађеш лукав начин да нешто што је забрањено саопштиш .И кад то и на овако скровитом месту, као што је овај сагјт доживиш, ти схватиш колики је страх утеран у нас.Ја жалим те људе што се толико страше.Забога зар ми овде чинимо злочине што исказујемо властита уверења.Некоме ко нешто хоће да сазна о човеку , чак и да су та уверења наопака,то би могло да користи.И нису то увек само непознати, нити анонимни људи.Има оних који свашта знају и у много се шта изврсно разумеју.И више се може сазнати на овом сајту него у многим новинама а ипак неко се толико уплашен и своје сенке страши и мора овај сајт да уштроји.
А видите -човек у Америци јуче убио седам осам својих колега и себе.Добио отказ и пукао му филм.Мислите да је то појединачан случај.Некоме пукла трака у глави.А ја и Ви знамо да је у том гесту цела Америкаа,сви ти откази који пљуште, сва та испљуснута домаћинста која су морала да напусте своје домове јер не могу више да их отплаћују, и мислите да тамо нико о томе не сме да зуцне.Забога зар се сада у овом новом миленијуму морамо да боримо за право да тако елементарне ствари и тако сурове зависности кажемо.Пазите, потискивање је опасно.Опсаније од говорења.Андрић је говорећи о Босни у доба Турака отприклике рекао." А све остало(реч је о Србима под Турцима) поискивано је у ону мрачну позадину свести где се чувају неуништива веровања и осећања маса, народа и вера за далека нека времена у којима се из тога после изводе буне, ратови и револуције".Он је био свесан шта свако борављење на туђем значи и до чега свезабране могу да доведу.А ми данас на овом сајту то не знамо.Велики је то страх ,господинеКалик.Знам и бојим се да на ово неко изнад нас као код Кафке неће да стави шапу. :Баш да видимо
Препоруке:
0
0
39 среда, 04 август 2010 18:08
Maрио Калик
@ Љубиша Јовановић

Јесте, владавина десничарских странака у капитализму. Лепо сте приметили шта се дешава кад идеологија (узмимо је у вашем тумачењу) почне да ради. Забрана књига, ограничавања слободе говора и рада странака...Управо то се спроводило над комунистима и синдикатима у предратном поретку, у време владавине десничарских странака и њихових идеологија, а током диктатуре краља Александра над свима (укинуте се све странке, док је у комунизму бар једна постојала). Тада Црква далеко да је била понижена, историја ниподаштавана, а грађанство побијено (ако изузмемо многе комунисте и раднике, али они ионако нису "грађанство", зар не?) Што се тиче језика, па у Краљевини је званичан језик био српски-хрватски-словеначки (ма шта то значило), а сви сем Словенаца су у службеним приликама користили српскохрватски језик. Дакле, ако имате на ово примедбе, обратите се прво на ту адресу...

Не кажем да је национализам као такав нешто лоше, за мене је он мање-више оно што сте сами рекли. Међутим, он је погрешан одговор на економску кризу јер се таква криза може решити само у домену економског, а не националног које спада у тзв. надградњу, посматрано из марксистичке перспективе у којој се ја иначе крећем. Конкретно, истицање националне припадности на првом месту у тренуцима економске кризе у некадашњој Југославији није био никакав адекватан одговор на ту кризу, већ је само служило да прикрије интересе добитника кризе, а то су били привилегованији слојеви политичких и привредних руководилаца на републичким и покрајинским нивоима. Радничка класа је, наиме, због облика привредне реформе, доспела у тежи положај, и код ње се повећавало незадовољство. Да то незадовољство не би добило облик организоване борбе радничке класе против политичке и привредне бирократије, ова се послужила подстицањем националних осећања код радничке класе која су доводила до њеног цепања по националним шавовима.
Препоруке:
0
0
40 среда, 04 август 2010 18:09
Марио Калик
@ Љубиша Јовановић

Није било потребно да то прерасте у шовинизам, довољно је било да се радници међусобно разједине тако што ће им припадност нацији бити важнија од припадности класи, што ће у том истицању националног идентитета превидети свој класни идентитет и интерес. Ту за мене национализам постаје споран, када почне да се (само)намеће као примарно одређење, важније од класне припадности. И тако су се радници и руководиоци исте нације међусобно зближили, а радници различитих нација међусобно удаљили. Јасно је да су овде на добитку били руководиоци, без обзира којој нацији припадали. У вишенационалним срединама (Хрватској, Косову итд.) дошло је до раста међунационалних тензија, па и шовинизма. Хрвати и Албанци радници нападали су Србе раднике подстицани одозго, од стране својих руководстава. Као реакција на то, долази до јачања српског национализма који је иначе био притајен у неким опозиционим круговима који су са неповерењем гледали у идеје социјализма и Југославије. И тако, све више почињу да расту међусобне оптужбе, и да се излаз тражи у раздвајању, напуштању Југославије јер нас онај други (народ) "тлачи". Федерална власт је успевала то да сузбије, али су тензије остале да тињају, и уз нову глобалну ситуацију са падом Берлинског зида, под пресудним ударцем споља, дошло је до разбијања Југославије.

У време економског и социјалног успона о коме говори професор, тј. до 1965. нико није постављао питање националних односа. Радници су били социјално задовољни, и у условима јачања југословенства, нису имали разлога да потенцирају своју посебну етничку припадност. Како је криза расла, то се питање све више наметало, и национални идентитет је избијао у први план. Дошло је до разних, потпуно неоснованих оптужби, са свих страна.

Ви овде помињете неке од таквих оптужби из регистра српских националиста. Нећу на њих посебно одговарати, довољно је рећи да спомињете некакву велику помоћ Албанији, што је небулозно, јер се зна да је Југославија са њом била у сукобу...
Препоруке:
0
0
41 среда, 04 август 2010 21:02
Драго Стен 3
Ми живимо у свету без комунизма.Комунизам није само у земљама у којима је острвариван доносио добра.Он је још више то чинио у капиталистичким земљама.Маркс је по мени тада био читан у Америвци и на западу више него на истоку.Они су тачно израчунали границу стандарда радника потребну да се буде изнад земаља социјализма и тачно онакву која ће да их лиши побуна и опасности од револуције.То је, ако ја тачно видим, индиректан Марксов допринос свету.Борећи се противу комунизма западњаци су се борли прпотиву тих изнуђених олакшица које су морали да плаћају "радном нороду" да се не би полакомио за новим поретцима.
Сада тога више нема .И видите шта се збива.Свуда и код нас.
Идеал, наравно постоји.Онај ко има осећај за правичности никада тај осећај не губи.Видите Коста Чавошки, не желим да га вређам, по свој прилици никада није припадао том комунистичком свету или га је тај свет трагично разочарао.У његовим се реакцијама које често у многим стварима одобравам осећа нека острашћеност на граници фрустрираности.Можда је и он погубио наду да се овако радикални идеали могу остварити.А ови сукоби с њим и његовим евентуалним испадима на прпомоцијама, нису нешто што одређује ни његово, ни ваше ани професорово,Марковићево дело.Људи се разликују, имају друге неке аршине и ето чак и такве да морате толико да се правдате што сте на тој промицији били повређени до суза.Ја ту поовређеност разумем али допуштам да је другима веома важно да тај осећај објасне.А то није слабост, нити сентимент,то је осећај, слутим,конфликности из које човек у тренутку иако толико жели не уме да изађе.
Могао бих као онај ко има много година бескрајно на ове теме да Вам причам али да ли имате времен аи стрпљења да све то слушате.?
Препоруке:
0
0
42 четвртак, 05 август 2010 15:15
ББ један
Био бих захвалан Марију Калику ако би прокоментарисао следећи извод из једног интервјуа Михајла Марковића: „Пред нама су у основи две опције. По једној постаћемо про-америчка полу-колонија, либерална, приватно-капиталистичка, мондијалистичка, у забораву своје историје и свог националног карактера. Друга алтернатива је проевропска и социјално-демократска. То би било мешовито друштво (с комбинацијом државне, друштвене и приватне својине), високог степена социјалне сигурности и друштвене подршке здравству, образовању, науци и култури.“ (Филозофија као начин живота, Теме, јули-септембар 2002).

Прва опција је савршено јасна и она се, на жалост, остварује. Друга опција (замишљена као начин да се избегне национална и социјална катастрофа у коју води прва опција), покреће бројна питања. Нека од њих су:

Да ли је социјалдемократско друштво капиталистичко друштво? Ако није, да ли се оно може инструментализовати у сврхе социјалистичког циља?

Шта се конкретно подразумева под „мешовитим друштвом“? Да ли се једно друштво може окарактерисати као мешовито само на основу формалних, спољних обележја (плурализам својине, облика макрорегулације...) или на основу глобалног односа снага у том друштву? У том случају како обезбедити доминацију рада над капиталом (или бар равнотежан однос снага)? У време када је академик Марковић давао цитирани интервју у свим земљама З. Европе већ се увелико тај однос снага, односно граница друштвеног компромиса, померала на штету радника. При том се показало да су саодлучивање, партиципација, радничко акционарство, протести синдиката – слаба брана за померање те границе.
Препоруке:
0
0
43 четвртак, 05 август 2010 20:20
ББ један
У очекивању одговора видим да сам погрешно формулисао прво питање које треба да гласи: "Да ли је социјалдемократско друштво социјалистичко (а не капиталистичко, како сам грешком написао) друштво? Ако није, да ли се оно може инструментализовати у сврхе социјалистичког циља?
Препоруке:
0
0
44 четвртак, 05 август 2010 23:10
Maрио Калик
Драго Стен, ББ један и Вид,

послаћу вам одговор у суботу пошто сам ових дана заузет другим пословима, мора нешто и физички да се ради да не бих заборавио на своју базу

Поздрав до тад
Препоруке:
0
0
45 субота, 07 август 2010 16:00
Марио Калик
@ Драго Стен

Жао ми је што сте доживели да вам бришу неке коментаре, али сигуран сам да овде, када се све сабере и одузме, ипак имате највише простора да се изразите, пре свега мислим на сајтове и медије који имају висок рејтинг на нашој јавној политичкој и друштвеној сцени. Ево, и мени нису објавили два коментара као одговор једном опоненту у овој расправи, али не замерам администратору. Верујем да ту нема лоше намере јер је то вероватно био начин да се оконча полемика која је заиста почела да буде напорна и мислим незанимљива другим читаоцима. С друге стране, захвалан сам администратору што има стрпљења и воље да објављује моје коментаре, знам да некада претерујем у жељи да свима исцрпно одговорим, али то је зато што не бих желео да никога ко постави неку мање-више коректну примедбу или питање ускратим одговора. Као што сам захвалан уреднику за објављивање мојих текстова иако они понекад одступају од идејне платформе НСПМ-а, а каткад улазе с њом и у директну полемику.

Можда ћете рећи да нема разлога да се захваљујем за ово, то се ваљда данас подразумева, када постоји "демократија". Али, из властитог искуства знам да то важи у веома суженом облику. Сами кажете да су данас ограничења већа него у Титово доба. Ово је некима сигурно неприхватљиво, али без обзира да ли је тако или није, далеко од тога да живимо у време истинског плурализма идеја које имају подједнако право да се изразе. На неким форумима/блоговима био сам банован због својих ставова (а нисам, разуме се, пропагирао националну, расну, верску или другу мржњу, само сам износио супротно гледање на одређену ствар), а у неким листовима су одбијали да објављују моје текстове, без икаквог образложења, или су их без мог знања осетно редиговали, чак и када сам са њима имао сарадњу. Када једном од њих са којим још увек сарађујем пошаљем текст, често сам у сумњи да ли ће га уопште објавити с обзиром на оштрије критичке формулације које су иначе мој стил, јер не могу и не знам другачије да пишем.
Препоруке:
0
0
46 субота, 07 август 2010 16:02
Марио Калик
@ Драго Стен

Из последњег текста за тај лист опет су избацили неке најкритичкије делове, а у коментарима на сајту нису хтели да објаве мој одговор једном читаоцу који ми је поставио примедбе, и прекинули су врло брзо читаву дискусију. Кад мени као аутору текста нису хтели да објаве коментаре, шта тек да очекују остали? Верујем да је било доста таквих коментара који нису одговарали идејној концепцији листа, и који су били необјављени. А при свему овоме је реч о нашим утицајним и угледним медијима који обликују јавно мнење. Зато мислим да је цензура итекако на делу, једино што има наизглед више супротстављених опција и групација, па кад ти не одговара једна, можеш да покушаш код друге. Јавни простор је подељен на две или три оријентације које заузимају његов највећи део.

Али, шта ако неко, као ја, не припада ни једном од ових моћних блокова који се сударају на јавној сцени, ни (нео)либералима, ни националистима, ни оном идеолошки конфузној и разводњеној групацији која се концентрише око ДС-а и владајуће коалиције, односно интелектуалаца који су му/јој наклоњени? Код првих ми смета квинслиншка, код других антикомунистичка, код трећих приземно прагматична политика. Мени, односно ставовима које заступам, онда преостаје да буду на маргини јавне сцене. Наравно, увек се може на Интернету направити неки сајт или блог, или у широј јавности покушати са дистрибуцијом новина. Али, и једно и друго има крајње скромне домете или наилази на потешкоће око финансирања, све у свему, сасвим је недовољно да се добије већи публицитет. А да би га задобио, мораш да пристанеш на аранжмане у којима је често услов и цена појављивања тупљење оштрице твојих ставова, тј. њихово ублажавање. Као радикалан левичар и патриота имаш изузетно слабе могућности исказивања.

Да ли је ова практична немоћ последица немоћи тих идеја као таквих, или је обрнуто? Јер, неко може да каже да нема никаквих разлога за жалбу; моје идеје нису довољно присутне и утицајне јер су једноставно саме по себи слабе.
Препоруке:
0
0
47 субота, 07 август 2010 16:03
Марио Калик
@ Драго Стен

Међутим, ја мислим да је овај одговор слаб. Јер, да би се проценило да ли је нека идеја као таква јака или слаба, она мора да има довољно простора да се искаже, а управо то овде недостаје. Зато мислим да пре важи да је слабост ове идеје последица њене практичне немоћи, недовољне друштвене снаге. Лепо сте рекли да ми живимо у свету без комунизма. У друштву владају силе којима је комунизам стран, неприхватљив, које су га на глобалном плану и код нас рушиле. У тој борби су у једном тренутку однели победу и сада сузбијају, преко своје доминације у институцијама, сваки покушај да комунизам на било који начин ојача, а камоли да постане озбиљна претња поретку. Отуда премоћ њихових идеја (идеологије), а немоћ комунистичке алтернативе. Маркс је лепо рекао да су владајуће идеје једног времена идеје владајуће класе. Углавном, једино место данас које на нашој сцени има утицаја, велику читалачку публику, озбиљност и квалитет, а на којем могу објавити своја размишљања без цензуре, јесте овај сајт. Зато и кажем да сам захвалан његовом уреднику и администратору што ми то омогућавају.

Лепо сте навели шта се дешава, и шта је било нужно да се деси, са падом комунизма. Да ли је чудно што у свету (нео)либерална десница јача након пораза леве алтернативе капитализму из 68., када је био последњи крупнији покушај да се изведе његова радикалнија промена? А после пада Берлинског зида уследила је агресивна инвазија западног капитализма на Исток. Нестанком моћног противника, овај систем је могао да се растерети дотадашњих уступака радничкој класи учињених у периоду када је претила револуција на Западу. То сте исправно приметили. Својевремемо су реформисали, дотерали систем да би деловао хуманије, како не би дошло до његовог потпуног слома под притиском незадовољних широких слојева. Данас видимо, након вишедеценијског (нео)либералног удара на "државу благостања", пораст сиромаштва, незапослености и свеукупне социјалне несигурности. Потребно је да комунизам поново запрети...
Препоруке:
0
0
48 субота, 07 август 2010 16:57
Марио Калик
@ ББ један

Социјалдемократски концепт везан је за капиталистичко друштво, његово реформисање у правцу јачања социјалних функција државе и економије како би се капиталистички систем одржао у својим основним поставкама, а то су приватна својина, тржиште, тзв. парламентарна демократија итд. Један део друштвених делатности изузима се из приватне регулације, тј. такмичења на тржишту, да би се избегли социјално деструктивни облици овог такмичења који провоцирају бунт и радикални друштвени преврат. Ово, по мени, дакле, није социјалистичко друштво већ донекле социјализовани капитализам. У великом делу привреде и даље постоји доминација приватне својине и тржишта, а држава која социјално интервенише није под контролом радничке класе, већ је и даље апарат старих елита које врше нешто повољнију расподелу у корист нижих слојева како би се, ограниченим побољшањем њиховог положаја, спречило масовније социјално незадовољство. Стога се ово може схватити као инструментализација у корист капиталистичког циља, одржања капиталистичког поретка. Један мањи део добити препушта се сиромашнијима како би већи део и даље остао у рукама богатих. И тако се одвија све док постоје јаки покрети, партије или синдикати који врше притисак одоздо. Када ти потенцијали ослабе, систем се враћа смањењу надница, расту незапослености и редукцији социјалних давања, све док експлоатисани и потчињени изнова не ојачају. Значи, постоји кружно смењивање погоршања и побољшања социјалног положаја широких слојева из кога се никако не излази напоље, ка једном друштву у коме ће ови слојеви моћи да рачунају на дугорочно повољан положај, јер имају одлучујући утицај на друштвене токове. Циљ је да се остане у капитализму, тј. да се не деси револуција.

Доминација рада над капиталом могућа је само ако постоји доминација радничке класе у друштвеном животу, а не приватних власника, политичких бирократа и интелигенције која легитимише њихове класне интересе. А то је могуће само са социјалистичком револуцијом.
Препоруке:
0
0
49 субота, 07 август 2010 21:35
Maрио Калик
@ Вид

Наравно, време је показало да су у пракси одрживе "тековине" и "благодети" капиталистичког друштва као што су експлоатација, незапосленост, криминал, корупција, непрестани ратови, социјално отуђење, примитивни облици забаве и уживања итд. У социјализму, међутим, овога није било, или је било у занемарљивој мери. Стога, ако нам је мерило шта је "одрживо у пракси", онда је капитализам "бољи". Која је, међутим, цена те одрживости, колико још људских живота и патње треба уложити у одржање овог нехуманог система?

Гледано кроз историју у целини, злочини капитализма који обухватају страхоте индустријске револуције, милионе радника потонулих у беду и крајње нехумане услове рада, ропство, колонијализам, империјализам и све оно насиље које данас постоји у "развијеним" капиталистичким земљама, далеко премашују све оно негативно што се приписује комунизму. А све оно позитивно што постоји у капитализму у највећој мери је последица његовог реформисања под утицајем левих, социјалистичких или комунистичких идеја. Зато се о овима не може говорити као о пукој утопији. Племенитост није само у комунистичким идејама, она је постојала и у стварној животној пракси социјалистичких друштава. Никада у капитализму није нити може бити достигнут тај степен опште равноправности, солидарности, братства и другарства, егзистенцијалне сигурности за огромну већину људи итд. Да ли је овај систем пропао због начелне утопичности, неостваривости његових идеја? Није, показало се да су оне ипак оствариве. Он је пропао јер није могао да их све оствари у тако кратком времену колико је стигао да се одржи под ударцима капитализма који је, наравно, од почетка настојао да га сруши. Међутим, оно што је у њему остварено и даље је недостижно за капитализам. Носталгија за тим периодом најбољи је доказ. Бољи систем једноставно није измишљен и он и даље служи као стандард за оцену постојећег.
Препоруке:
0
0
50 субота, 07 август 2010 22:22
ББ један@Марио Калик
Хвала што сте нашли времена да ми одговорите. У потпуности делим Ваше мишљење о социјалдемократији и баш зато не разумем да је академик Марковић, чији сам иначе поштовалац, могао да се залаже за социјалдемократску алтернативу и мешовито друштво. Не очекујем да ми одговорите јер не желим више да злоупотребљавам Вашу љубазност а осим тога, ја бих се осећао као да приватизујем сајт НСПМ-а. Ипак, чини ми се да однос многих марксиста (па и академика Марковића) према предузетим реформама 90-их година заслужује да се том питању посвети посебна пажња. Надам се да ћете наћи да је тема довољни интригантна и да ћете јој можда посветити неки од Ваших текстова у „Печату“ или на сајту НСПМ-а. У сваком случају, Ваше текстове увек читам са великим интересовањем. Срдачно Вас поздрављам.
Препоруке:
0
0
51 недеља, 08 август 2010 12:51
Nikola Turajlić
Autorova obrana Markovića od Čavoškog, mu služi kao propaganda komunističke ideologije i bespredmetno je na isto gubiti vreme.

@ Drago Sten
Za mene je neprihvatljiv tvoj benovelentni odnos prema komunističkoj ideologiji i praksi, a posebno na našim prostorima. Obojica se možemo svrstati u nekadašnju komunističku elitu, pa zato trebamo nastojati pošteno i objektivno sagledati i oceniti komunizam.
Pre svega ističem svoje vidjenje kapitalističke i komunističke ideologije, kao primenu kršćanskog učenja na društvene odnose.
Karikirano rečeno kapitalistička ideologija obećava slobodu i jednakost ljudi, dakle raj na zemlji za one koji ga zasluže. Drugim rečima svatko ima šansu za svoj "raj", ali ako istu ne iskoristi, sam je kriv za svoj "pakao".
Komunistička ideologija ide korak dalje i nudi sveopšti raj na zemlji i time postaje privlačnija za one koji su shvatili da je njihova rajska šansa nedohvatljiva.
Pripadnici obiju elita su zadovoljni stanjem i hvale sistem koji im je omogućio privilegije, te su spremni svim sredstvima ovaj braniti.
Medjutim ljudska sebičnost nezavisno da li je hvaljena (kapitalizam) ili osudjivana (komunizam) postepeno proizvodi sveopštu korumpiranost i uzrokuje neefikasnost i time urušavanje sistema.
Kritičari kapitalizma i komunizma istupaju iz svojih ideoloških pozicija, propagandno ističući pre svega negativu u praksi protivnika, a bagateliziraju vlastitu.
Zato se na tvorce ideologija može primeniti ona narodna izreka da je put u pakao posut dobrim namerama.
Najveći je problem da je komunizam potpuno propao i kapitalizam se nezaustavljivo urušava, a ideološki naslednik ne postoji, pa makar i u povoju.
Jedino što preostaje je postepeni prelazak na anarhiju.
Препоруке:
0
0
52 недеља, 08 август 2010 15:02
Maрио Калик
@ Вид

Нисам сигуран да је црвени терор "био веома селективан у односу на националну припадност терорисаних". Према истраживањима историчара (или оних који се тако представљају) који се овом темом баве у Хрватској, односно Србији, број убијених у Блајбургу, на Кочевом рогу, око Марибора итд. махом усташа, домобрана и белогардејаца, одговара броју убијених четника, недићеваца, љотићеваца(спомиње се цифра од 50 до 100 хињада људи). Можда су Немци, тј. фолксдојчери, настрадали највише од свих. Хрватски медији и публицистика препуни су (стварних или измишљених) доказа о злочинима комуниста, о томе се у Хрватској све време бруји од како је 90. победила националистичка, проусташка опција. Када слушам и читам шта и како о тим злочинима пишу хрватски и српски националисти, не видим међу њима никакву битну разлику...

Нисам сигуран ни да Ранковић не би преживео да је ушао са Титом у отворен сукоб. Милован Ђилас је од свих некадашњих комуниста био најупорнији критичар Титове, партијске и читаве комунистичке политике као такве, са много већим амбицијама од Ранковића, па је опет преживео.

Похвално је то што покушавате да будете објективни, али, све у свему, нешто вам не иде од руке...
Препоруке:
0
0
53 недеља, 08 август 2010 17:19
Србин, православац, социјалиста
@Никол Турајлић
Имам неколико пријатеља који себе дефинишу као анархисте па ето, допуштам себи да се умешам мада коментар није мени намењен. Анархисти се пре свега боре против схватања анархије као хаоса, нереда, конфузије, дезорганизације. За њих је анархија одсуство моћи и доминације па неки сматрају да би пожељније било користити термин акратија, од грчког kratos (моћ). Елем, то лепо звучи, али ме нико од њих није убедио да је, имајући у виду човекову природу, могуће друштво без моћи. То би подразумевало неке друге и друкчије људе, без амбиција, жеље за доказивањем, за првенством, за такмичарством - да узмем у обзир само особине које се сматрају као прихватљиве и које неминовно имају за последицу стварање моћних и мање моћних... Уосталом, колико видим и у тим анархо групама постоје важнији и мање важни, у основи моћнији и мање моћни. Све ми се чини да једини избор који нам преостаје је ипак између онога што зовемо капитализам и социјализам.Ја гласам за социјализам, можда хришћански.
Препоруке:
0
0
54 недеља, 08 август 2010 17:27
Nikola Turajlić
@ Drago Sten
Što se tiče tvoje ocene Tita, skoro bih se složio sa istom, s tim da bih dodao da isti bio jugoslavenski Staljin u soft pakovanju, beskrupulozni manipulator koji je koristio komunističku ideologiju i metodologiju za osvajanje, a potom održavanje na vlasti, o čemu očito imaš više informacija od mene.
Naime Tito je u svojem usponu ka vlasti koristio za likvidaciju partijskih konkurenata usluge ČEKA-e ili sam organizirao njihovu neutralizaciju (Gorkić, Hebrang i drugi), a trajno je pacificirao potencijalne protivnike na buržoaskoj strani (neprijateljski kolaboranti).
Goli otok je njegov gulag, u kojem je nepotrebno fizički uništavao poštene komuniste, koji nisu shvaćali da je on komunističko sveto trojstvo.
Kada je učvrstio svoju vlast, prestao je koristiti fizičku likvidaciju protivnika, jer za to nije imao potrebe, a isto bi narušavalo njegov imidž velikog državnika. Kako nije bio fanatik, to je shvatio da se protivnici mogu eliminirati i zatvaranjem ili njihovom marginalizacijom u društvu (kako to rade moderna demokratska društva).
Medjutim tvoja obrana srpskih velikana Rankovića (pretpostavljam i Popovića), koje je Tito odbacio kao stare cipele, a koji su uvredjeno, u sebi, protestvovali kao Kalimero zbog nepravde, je za mene neshvatljiva.
Ranković nije ništa bolji od Berije, jedino je bio manje "produktivan". Što je još gore, tvoji velikani nisu ništa učinili, do kraja života, da bi okajali svoje grehe odnosno iste priznali i tražili "oprost".
Poreklom sam iz seljačko radničke porodice i vrlo dobro sam upoznat sa gorkim hlebom koji je obezbedjivao komunizam ovim kategorijama (većinskog) stanovništva.
Komunistička ideologija ima samo delomičnu zaslugu za relativno visoki standard radnika u zapadnim kapitalističkim državama. Naime predneoliberalni ideolozi i kapitalisti su shvaćali da od svojih radnika trebaju stvoriti i solidne potrošače. Poznata je Fordova izreka da njegovi radnici moraju zaraditi toliko da mogu kupiti njegov auto.
Препоруке:
0
0
55 недеља, 08 август 2010 19:42
Посматрач са стране@Марио Калик
Ипак, колико ја знам, комунисти су се после рата обрачунавали само са "великосрпском буржоазијом". Чак нису постојали ни термини великохрватска и великословеначка буржоазија.
Препоруке:
0
0
56 недеља, 08 август 2010 23:24
Nikola Turajlić
@ Srbin, pravoslavac i socijalista
Pravo na mešanje je zagarantovano, pa se ne izvinjavaj.
Pogrešno si me razumio da ja predvidjam, po propasti kapitalizma, nastanak sistema koji se zasniva na anahističkom učenju.
Kako se bude urušavao kapitalizam, tako će se pojačavati kriminalizacija društva.
Ekonomska kriza je nesavladiva i izaziva stalni porast nezaposlenosti. Nezaposlenim mladim ljudima će jedina egzistencijalna šansa biti kriminalna aktivnost, te će se stvoriti masovne bande protiv kojih će država biti nemoćna, sa svojim sredstvima prisile, pa će doći do raspada institucija vlasti i anarhije (bezvladja). Uzorak početka ovog procesa je rat Mexika sa narko bandama.
Ogromna većina ljudi bi "glasala" za socijalno pravedni sistem, ma kako se ovaj krstio, ali je to nažalost samo ljudska pusta želja.
Препоруке:
0
0
57 понедељак, 09 август 2010 00:20
Никола Турајлић @Србин, православац, социјалиста
Звучи застрашујуће али није искључено. Нека врста новог варварства.Нисам баш љубитељ Мире Марковић али она је говорила да ће свет или бити социјалистички или га неће бити.Вероватно је некога цитирала,није битно,у сваком случају тај неко је изгледа био у праву.
Препоруке:
0
0
58 понедељак, 09 август 2010 00:23
Србин, православац, социјалиста@ Никола Турајлић
Никола, послао сам ти одговор а сад видим да сам преокренуо редослед. Али није важно, разумемо се.Поздрав.
Препоруке:
0
0
59 понедељак, 09 август 2010 21:10
Maрио Калик
@ Посматрач са стране

Није тачно да су се комунисти после рата обрачунавали само са "великосрпском буржоазијом". Као што сам рекао, хрватска јавност пуна је истинитих или измишљених, тачних или преувеличаних, сведочанстава о страдању хрватских интелектуалаца, свештеника, привредника и других припадника буржоаске класе крајем и након рата. Претражите мало по Интернету, па ћете видети у којој мери се о томе прича. Даље, на смрт су осуђене оне главешине усташког покрета које је нова комунистичка власт успела да ухвати или да их добије од савезника, на жалост, многи су успели да побегну или их савезници нису хтели да предају. Савезна УДБА је након рата водила интензивну борбу против усташке емиграције; усташе су се далеко озбиљније од четника сукобљавале у иностранству са југословенским властима. Чак су у неколико наврата покушавали упад у Југославију у циљу извођења терористичких акција и евентуалног рушења поретка, али су били ухваћени и ликвидирани. У самој Југославији страдали су сви они који су покушали да оживе (велико)хрватски национализам и шовинизам који је угрожавао принципе братства и јединства између југословенских народа и подстицао разбијање Југославије. Познат вам је ваљда случај Андрије Хебранга који је у новој, националистичкој Хрватској уздигнут у мученика, страдалника за "хрватске интересе". Када је Матица Хрватска почела на плану језика да подстиче хрватски национализам, била је угашена, а многи хрватски дисиденти из тог доба завршили су у затвору (Веселица, Готовац, Туђман, Парага и други). Власт се обрачунала и са вођама и актерима МАСПОК-а који су такође тражили превелика права за Хрватску и тиме угрожавали стабилност Југославије.

О свему овоме се у Србији данас ћути, чиме се ствара потпуно искривљена слика по којој је након рата страдао само српски национализам, а хрватски је наводно био толерисан, па чак и подстицан. Али, мржња коју хрватски националисти и шовинисти показују према Титу, Југославији и комунизму довољан је доказ да није тако
Препоруке:
0
0
60 понедељак, 09 август 2010 22:07
Maрио Калик
@ Посматрач са стране

А то што су у комунистичкој идеологији, у њеној оцени предратног режима, коришћени изрази попут "великосрпске буржоазије" и њеног "хегемонизма", није без основа. Српска буржоазија и монархија заиста су изразито доминирали у том режиму. Почевши од краљевске династије, преко председника министарског савета и појединих министара, до генерала краљевске војске. Од 12 председника министарског савета између два рата сви су, сем једног Словенца (Антон Корошец), били Срби (буржуји). Сви генерали војске, сем два Словенца, били су такође Срби. Сви министри иностраних послова, сем Анте Трумбића у првих пар година Краљевине, били су Срби. Сви министри унутрашњих послова, сем једног Словенца (опет Корошец), били су Срби. Слично је било са осталим министарствима.

Овако устројен режим забранио је КПЈ, прогањао и убијао комунисте и синдикалце. Током Другог светског рата остаци овог режима су наставили интензивну борбу против комуниста и партизана уопште. Зашто би онда било чудно што су комунисти у (велико)српској буржоазији имали најљућег противника?

Иако је у почетку Коминтерна стајала на позицији осуде "великосрпског хегемонизма" у којој се није довољно разликовала хегемонија једног народа од хегемоније његове владајуће класе, ова мањкавост је убрзо била исправљена, и говорило се само о хегемонији (велико)српске буржоаске класе. Тиме се кривица за антикомунистичку праксу режима и лоше стање у друштву приписивала не српском народу као таквом, што је бесмислено, већ владајућој класи овог народа која у Југославији тлачи или држи обесправљене не само друге југословенске народе и народности, него и припаднике свог народа из њој супротстављених класа радника и обичних сељака. Зато теза српских националиста о наводно дуготрајној и смишљеној антисрпској политици комуниста уопште не стоји. Та политика је била антибуржоаска, а не антисрпска. Она је ослободила масе српских радника и сељака, а до тада обесправљеним националностима дала права која им припадају.
Препоруке:
0
0
61 понедељак, 09 август 2010 23:04
Nikola Turajlić
@ Promatrač sa strane
Ti si potpuno u pravu sa tvrdnjom da je srpska buržoazija bila izložena većem komunističkom teroru, nego one iz bratskih republika.
Srpski i crnogorski komunisti su dosledno izvršavali zamisli velikog vodje, pa su čak u svom revolucionarnom žaru činili i više nego što se od njih tražilo.
Slovenski i hrvatski komunisti su bili mnogo manje ideološki ostrašćeni i izvršavali su samo ono što su morali, pa nisu toliko terorizirali svoju buržoaziju ili seljaštvo (sa seljačkim radnim zadrugama).
Predanost srpskih i crnogorskih kominista idealima najbolje pokazuje činjenica, da su oni bili gotovo jedini osudjenici na Golom otoku zbog Informbiroa, dok su se ostali znali ispravno "opredeliti".
Drugim rečima Srbi i Crnogorci su uvek znali, nezavisno od ideologije, raditi u korist svoje štete.
Autor u svojim tekstovima valja besmislice ili neistinite tvrdnje.
Tako njegovo pozivanje na hrvatske saitove kao dokaz o "genociodu" njihove buržoazije je u najmanju ruku smešno.
O autorovim ljudskim i intelektualnim vrednostima najviše govori i njegovo opravdavanje crvenog terora. Pored ostalog i zbog takovih "branioca" komunizam je nužno morao propasti.
Pohvale koje mu izriču pojedini komentatori najbolje govore o njihovom intelektualnom kapacitetu.
Препоруке:
0
0

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер