,,Куд ће нас, нево, црна? - питам ја јетрву.
- У јаму, у Равни долац, црна кукавице - вели ми она.
Како је она то изустила, ја више ништа не знам шта је са мном било. Казивало ми послије да сам пала онај моменат, да сам нама умрла, да ме онако мртву одвуко Броцо Пашалић и гурнуо у јаму, а за мном и несретнога Илу…
То ти је цијела истина, моја душо, зборим ти ко да ћу нама умријети. Ништа ја нијесам знала...
Кад сам се освистила, видим мрак и студено ми:
Црна ја, иђем кући ватру ложит и коњу положит - изутих и сагнух да се дигнем, али ме нешто притисло са свих страна и не да ми ни да дишем.
А, црна Милутиновка, каква кућа и какви јади, нијеси у кући но у јами - у Равном Доцу. Ево шести дан како си била мртва - збори ми из мрака однекуд Цвита Бошковић.
Каква јама, црна кукавице, а ди ми је Иле?
- вриснух ја и у мраку почех да разазнајем мртва тијела, притисла ме са свих страна.
- Мама! - писну мој Иле, лежи близу мене.
- А, црна срећо, јеси ли жив?
Препоруке:
0
0
2
недеља, 30 јул 2023 21:55
Јама 2
Јесам, мама, не боли ме ништа. Дај да те пољубим…
Мрднух се некако и извукох мало. Мили боже, јека и лелек на сваку страну. Поред мене лежи ми стрина, јечи, жива, а мали јој на прсима.
Примакох се некако до мога Ила, а њему кукавицу сва десна страна главе разбијена и десно му око испало, виси… Гледа ме оним здравим оком и пружа рукице, не може да се макне, сломљена му и десна нога.
Сагнух се. Он ме пољуби и наслони ми се на крило:
- Мама, оће ли доћи тата да нас извади? - пита изнемоглим гласом.
- Оће, сине, оће зборим ја и пролијевам сузе, мили боже, срце оће да ми пукне.
- Е, дај да те још једном пољубим - рече још тише, али не диже главу.
Ја се сагох нама да ми не види сузе. Кад се мало окуражих, подигох му мало главу да га пољубим, а он мртав!
Три сам га дана послије држала у крилу и љубила мртвога, нијесам вјеровала ни дала да ми га макну из руку…"
Део свједочанства Милице Ерцег Галке из публикације ,,Огњена Марија Ливањска" аутора Буде Симоновића
.jpg)
- У јаму, у Равни долац, црна кукавице - вели ми она.
Како је она то изустила, ја више ништа не знам шта је са мном било. Казивало ми послије да сам пала онај моменат, да сам нама умрла, да ме онако мртву одвуко Броцо Пашалић и гурнуо у јаму, а за мном и несретнога Илу…
То ти је цијела истина, моја душо, зборим ти ко да ћу нама умријети. Ништа ја нијесам знала...
Кад сам се освистила, видим мрак и студено ми:
Црна ја, иђем кући ватру ложит и коњу положит - изутих и сагнух да се дигнем, али ме нешто притисло са свих страна и не да ми ни да дишем.
А, црна Милутиновка, каква кућа и какви јади, нијеси у кући но у јами - у Равном Доцу. Ево шести дан како си била мртва - збори ми из мрака однекуд Цвита Бошковић.
Каква јама, црна кукавице, а ди ми је Иле?
- вриснух ја и у мраку почех да разазнајем мртва тијела, притисла ме са свих страна.
- Мама! - писну мој Иле, лежи близу мене.
- А, црна срећо, јеси ли жив?
Мрднух се некако и извукох мало. Мили боже, јека и лелек на сваку страну. Поред мене лежи ми стрина, јечи, жива, а мали јој на прсима.
Примакох се некако до мога Ила, а њему кукавицу сва десна страна главе разбијена и десно му око испало, виси… Гледа ме оним здравим оком и пружа рукице, не може да се макне, сломљена му и десна нога.
Сагнух се. Он ме пољуби и наслони ми се на крило:
- Мама, оће ли доћи тата да нас извади? - пита изнемоглим гласом.
- Оће, сине, оће зборим ја и пролијевам сузе, мили боже, срце оће да ми пукне.
- Е, дај да те још једном пољубим - рече још тише, али не диже главу.
Ја се сагох нама да ми не види сузе. Кад се мало окуражих, подигох му мало главу да га пољубим, а он мртав!
Три сам га дана послије држала у крилу и љубила мртвога, нијесам вјеровала ни дала да ми га макну из руку…"
Део свједочанства Милице Ерцег Галке из публикације ,,Огњена Марија Ливањска" аутора Буде Симоновића