Kada je Hruščov bio u SAD šesdesetih godina, da mu se pohvale svojom vojnom - atomskom moći, saopšte mu ,,Mi možemo uništiti SSSR pet puta".
Hruščov se nasmeja i reče ,,Mi SAD jednom".
Sad vodi i gubi lokalne ratove Korejski, Vijetnamski, Somalski i aktuelne Avganistanski i Irački.
Počeli bi SAD i NATO svetski rat da nije atomskog oružja.
Ekonomka kriza je uništila liberalni koncept a šta će doći ??????
Preporuke:
0
0
2
sreda, 21 jul 2010 21:30
Ekrem
Problem "četvrtog svetskog rata" svodi se na rešavanje "problema" prenaseljenosti planete. "Elite" pri tome odlučuju koji deo svetske populacije treba da ide pod "nož". Niko ko ima iole zdravog razuma ne misli da će neko od tih "elita" urinirati u sopstvenom dvorištu. Zna se po kojim će šavovima doći do pucanja. Pucanja projektovanog od strane najvećih majstora kuhinje, naravno. Drugo je pitanje to što se po tim šavovima narod oprema nuklearnim bojevim glavama. Ipak su dinastije Ming i ine, kao i arapski kalifi prisutni svojim civilizacijama pod univerzumom mnogaja leta. A ni Krišna nije od juče.
Preporuke:
0
0
3
četvrtak, 22 jul 2010 06:31
Drago Sten
Kapitalizam je spasao Marks.On je otkrio opasnosti od nagomilanih zagrabljenih bogatsstava. Komunisti na vlasti koji su boga pokušavali da načine na zemlji sa prividom raja u nekoj neprestano odlaganoj budućnposti, uplašene kapitaliste naterali su da podižu standarde masa tačno do granice kad se ni protiv čega ne bune i uvek iznad komunisdtičkih standarada.Tog ravnanja više nema.I ne samo ravnanja nema tog straha, te opasnosti.Bog na zemlji je srušen. Idemo u manipulaciju koja se naziva demokratija.
Sa medijima koji hipostaziraju moć laži umesto istine.
Gospodo da li idemo u treći svetski rat?Jeste li sigurni?
Zakoni sukoba su tu jasni i nije teško predvideti vreme kad će se u katastrofi tražiti izlaz.Samo sredstva kojima se sada rat ima da vodi nije rat nego opsanost da nestane svet.Dolazi vreme potopa ako je potop ime za onu katasrofu koja je uništila dinosauruse i promenila tok istorije živog sveta na planeti.Svako misli da će opstati i posle nuklearnog "pametnog" međusobnog uništavanja. Opstati makar samo onaj u dubokim bunkerima, onaj koji izmisli špilju u kojoj je opstjao naš pra predak nekad.A šta ako su te nade besmislene, šta ako se na svetlo dana čovek posle toga nikada neće moći i nigde da pojavi.Da li smo u histeriji ratova u stanju da predvidimo dimenzije stradanja.Nismo mogli ni za vreme Hitlera, hoćemo li za vreme kosmičkog razaranja planete.Ili će se čovekova vladavina svetom ,tom katastrfom završiti.Posle velikih dinosauriusa došao je mali čovek.Posle njega ostaće samo mikrobi. Nema trećeg rata, ima prvog i poslednjeg samouništenja. I vreme nam je.Umorni smo od oblika svoga.
Preporuke:
0
0
4
četvrtak, 22 jul 2010 06:49
ZoranSan
Anerika mora da vodi ratove jer tako se razvija njena privreda i to je jedini način izlaska Amerike iz krize.Zato ona mora da izmišlja nove ratove kao što je bila Srbija ,Irak,Avganistan u planu je Iran.Što kriza u američkoj privredi bude veća to će joj ratovi biti potrebniji i širi,tu leži opasnost od stvarnih ratova.Pa Hitler je Nemačku izvukao iz depresije razvojem ratne privrede što je zatim tahtevalo njenu upotrebu odnosno izazivanjem ratova u pitanju je čista ekonomija i njena nužnost.
Preporuke:
0
0
5
četvrtak, 22 jul 2010 10:04
Mario Kalik
Lepo je što je novinar Reljić podsetio na Čerčilove simpatije prema Hitleru koje, međutim, nisu postojale samo pre ili neposredno nakon Hitlerovog dolaska na vlast, već i kasnije, praktično sve do napada Nemačke na Poljsku i britanskog objavljivanja rata Nemačkoj. Tako u jednom sećanju nemačkog filozofa Karla Jaspersa možemo pročitati: "Godine 1938. stajalo je u Times-u otvoreno pismo Čerčila Hitleru u kome su se nalazile rečenice kao ova: Ako bi Engleska srljala u nacionalnu nesreću koja bi bila uporediva sa nesrećom Nemačke 1918., onda bih molio boga da nam pošalje muža Vaše snage volje i duha". Militantni antikomunizam spojio je Čerčila i Hitlera. Zapadnim "demokratama", kao uostalom i nemačkom krupnom kapitalu, Hitler je sasvim odgovarao kao beskompromisni i nemilosrdni borac protiv "boljševizma", kao neko ko se efikasno obračunava sa naraslim i pretećim "baukom komunizma" koji je vladajuće klase zapadnog sveta duboko uznemirio. Nacizam je za njih bio manje zlo od komunizma, sve dok nisu bili primorani da protiv njega povedu borbu, izloženi njegovoj neposrednoj ratnoj agresiji. O tome svedoči i Klaus Man: "Hitler je bio protiv komunizma, a to je bilo dovoljno da ga učini omiljenim u otmenim evropskim krugovima. Ako je imao osvajačkih planova, oni su se odnosili samo na Istok, drugim rečima na Sovjetski Savez. To bolje! Otmenim krugovima to je i odgovaralo".
Reljić je stoga potpuno u pravu kada kaže da je čitav ovaj predratni period "prefarban u crno, onda sistematski pakovan u niz pojednostavljenih stereotipnih opisa i klasifikacija, pa gurnut u mračne lavirinte spremišta istorije". Jedan od najvećih stereotipa, nastao brisanjem istinske istorijske stvarnosti, jeste navodna trajna, autentična antifašistička (spoljna) politika zapadnih "demokratija" koja svoju "progresivnost" pokazuje i otporom prema "mračnom komunističkom totalitarizmu". Ovaj stereotip prikriva dugo paktiranje ove "demokratije" sa fašizmom i odlučujući značaj koji je upravo SSSR imao u borbi protiv fašizma.
Preporuke:
0
0
6
četvrtak, 22 jul 2010 10:06
Mario Kalik
Ovo podsećanje ne tiče se samo prošlosti, nego i sadašnjosti i budućnosti. Jer, tamo gde je stao Treći Rajh, nakon Drugog svetskog rata nastavile su SAD. One su vodile i još uvek vode nekoliko desetina ratova manjeg ili većeg obima u kojima su stradali milioni ljudi. Isti uzrok je u osnovi svih ovih ratova, bez obzira koje (kapitalističke) sile ga započinju: imperijalna ekspanzija zarad grabljenja tuđih materijalnih resursa koji će se staviti na raspolaganje krupnom kapitalu i njegovim interesima profita. A oni iz najnižih slojeva se koriste u ovim ratovima kao municija ne zato što su njihovi uslovi života značajno poboljšani, pa gaje iskrenu patriotsku veru u državu koja im obezbeđuje socijalno blagostanje, kako na početku otprilike sugeriše Reljić, već zato što im nedostaje vlastita klasna svest, što zbog vladajuće ideološke indoktrinacije što zbog državne represije prema bilo kojem radikalnijem radničkom ili komunističkom pokretu. Ako se išta može zameriti Marksu, onda je to da je potcenio snagu ovih zaštitnih mehanizama najrazvijenijih kapitalističkih zemalja.
Tačno je doduše da su u periodima državnog kapitalizma, nakon velikih ekonomskih kriza do kojih je dovodio liberalni model, preduzimane unutrašnje reforme sistema kako bi se očuvali, spasili njegovi temelji, a to je u kapitalizmu uvek primat privatnog vlasništva i tržišta. Socijalno nezadovoljnima su davane mrvice društvenog kolača kako bi njegov daleko veći deo i nož kojim se deli ostao u rukama manjine bogatih i moćnih. I te mere su trajale sve dok nezadovoljstvo nije sasvim utihnulo ili bilo suzbijeno, kada su liberalni jastrebovi mogli ponovo da krenu u neobuzdanu grabež.
Tako se unutar kapitalizma stalno smenjuju periodi državnog i liberalnog modela, kao i plime i oseke ratne pretnje po ostatak čovečanstva, ali sam kapitalizam i potencijalni militarizam koji je s njim u nužnoj vezi, nikad ne prolaze. Jedini način da se izađe iz ovog začaranog kruga siromaštva i ratova, jeste socijalizam, odnosno revolucija.
Preporuke:
0
0
7
četvrtak, 22 jul 2010 10:10
OKVIR
Sta Vi gospodine Reljicu podrazumevate pod terminom Cetvrti svetski rat? "Hladni rat" svakako nije bio RAT u sadrzajnom smislu tog termina. Taj termin za "hladni RAT" koriste zapadni " mislioci " a posebno " vojni stratezi " koji smatraju da su izvojevali i vojnu pobedu.
Ako bi bio bio u pitanju vojni sukob dve vojno najmocnije sile ( sAD i Rusije ), onda bi to stvarno bio " svetski " pa makar niko drugi u njemu ne bi ucestvovao ( teoretski ).
Primecujem da se cesto stavlja ( u raznim clancima na temu moguceg buduceg velikog rata ) u istu ravan sve ono sta se desavalo u istoriji na vojnom planu do sada, sa onim sta bi i kako bi bilo u slucaju termonuklearnog rata izmedju amerike i Rusije.
To su dva kvalitativno NEPOREDIVA dogadjaja. "Snaga" najjace u praksi ispitane ( 1961 godine bacena iz aviona TU-95 ) termonuklearne bombe ( kucati u pretrazivacu - Tsar ) je bila oko 50 megatona ( MT ). Kad se to poredi sa snagom ukupnog upotrebljenog arsenala u Drugom svetskom ratu - tek tada postaje jasno.
Preporuke:
0
0
8
četvrtak, 22 jul 2010 11:53
Dimitrije
Dobro je da se neko usudio da prekine zaveru cutanja i da otvori razgovor o onome sto nas ocekuje, pa makar ga odmah optuzili da je "vernik u teoriju zavere".
To sto nam se sada desava, i sto ce nam se desavati, svakako nije posledica spontanog razvoja dogadjaja vec je dobrom merom kreirano od strane centara moci.
Materija je dosta kompleksna, ne moze se o svemu pisati, ali nam je jedan njen deo (depopulacija) prilicno dobro preneo Vladimir Dimitrijevic u svom tekstu, koji je formalno posvecen analizi jednog filma (2012) - http://borbazaveru.info/content/view/1753/52/
Ono sto zabrinjava je to da u Srbiji niko ne pominje dogadjaj koji bi nam jasno dao odgovor na pitanje: da li je sve kreirano? Naravno, u pitanju je cuveno 9/11. Ako se dodje do zakljucka da taj dogadjaj nikako ne moze biti "teroristicki akt", onda se logicki izvodi zakljucak da se izvrsilac tog cina nalazi u USA establismentu, a to nam onda daje naznake sta su sve spremni da urade i dokle su spremni da idu da bi sproveli svoje sulude ideje. Racak, Markale i Srebrenica se ne desavaju samo nama vec i Amerikancima, Englezima, Spancima, Poljacima, i svim ostalima.
U svakom slucaju, pohvale za autora clanka.
Preporuke:
0
0
9
četvrtak, 22 jul 2010 13:21
gemba jnr.
Misljenja sam da je autor u svojoj analizi zapostavio jedan vazan faktor u celoj ovoj prici.
Dok us ratovi u pre-kapitalistickim danima bili lako “objasnjivi”, modernije ratove su kapitalisti raspirili ca ciljme pravljenja profita. Naime, poznato je da su elitne bankarske porodice finansirale obe strane u ratovima od prvog svetskog rata naovamo.
U pre–kapitalistickim danima ratovi su bili kao sah, svaka strana je pokusavala da pobedi. Pod kapitalismom ratovanje je vise kao kazino, gde se igraci bore sto duze mogu da bi dobili vise cipova, dok realni pobednik uvek ispada kazino – ili bankari koji su finansirali rat i koji odlucuju ko ce da bude imaginarni pobednik.
Ne samo da su ratovi najprofitabilniji of svih kapitalistickih ulaganja, vec sa odabiranjem pobednika i rukovodjenjem rekonstrukcije, elitne bankerske familije su u mogucnosit tokom vremena da podese geopoliticke konfiguracije tako da odgovaraju njihovim licnim interesima. Pogledajte samo primere ratova koje su oni inicirali, ukljucujuci i onaj koji smo mi okusili na nasoj kozi, pa ce vam sve biti jasno. Nacije i populacije su pijuni u njihovim igrama. Milioni umiru u ratovima, infrastrukture su totalno unistene, i dok svet tuguje bankari broje njihove pobede i smisljaju planove za rekonstrukcione investicije posle rata.
Iz njihove pozicije moci (kao finansijeri vlada), bankarske elite su tokom vremena usavrsile njihove metode kontrole. Ostajuci uvek zakulisani, oni vuku konce kontrolisuci medije, politicke partije, obavestajne agencije, berze i kancelarije vlada. I sto je najbitnije, njihova najveca poluga moci je kontrola opticaja novca. Kontrolisuci centralne banke, oni planiraju
ekonomske uspone i krahove ( kao ovaj koji je trenutno na sceni)i stampaju novac bez pokrica koji onda iznajmljuju vladama. Moc bankarskih elita u trenutnom svetu je je nazalost apsulutna i suptillna i kao takva se sme zanemariti u ovakvim analizama.
Preporuke:
0
0
10
četvrtak, 22 jul 2010 13:45
hazar
@gemba jn.
Upravo tako. Sve analize koje ne uključuju priču o "braći bankarima" su ili besmislene ili zlonamerne.
Preporuke:
0
0
11
četvrtak, 22 jul 2010 13:51
Uroš
Dobar urednik, dobar pisac, dobar čovek i dobar mislilac... Gospodin Reljič je još jedan primer kako to nekako obično sve ide u paketu. Baš kao i obrnuto.
Preporuke:
0
0
12
petak, 23 jul 2010 00:18
Nikola Turajlić
Autor postavlja hipotetičko pitanje da li globalna ekonomska kriza može izazvati svetski rat, izvodeći paralelu sa prethodnom krizom i II-im svjetskim ratom.
Odgovor je, po meni, jednoznačno odrečan.
U pretpostavljenom svetskom ratu subjekti bi mogli biti USA i njeni saveznici (poznati kao promoteri slobode i demokracije) i neka drugorazredna vojna sila (Rusija ili Kina), koje imaju respektabilno nuklearno naoružanje, koje bi ovo mogle u istom ratu upotrebiti, zbog njihove inferiornosti u sofisticiranom naoružanju.
Treba pre svega istaknuti da su se svi veliki ratovi vodili radi ostvarivanja nekakovog interesa, ideološkog, religiskog i pre svega ekonomskog.
Da li postoje i koji su to suprotstavljeni interesi, u modernom svetu, koji bi izazvali svetski rat.
Po pobedi kapitalističke ideologije nad komunističkom, u svetu ne postoji ozbiljna ideološka konfrontacija, pa ovaj razlog otpada.
Što se tiče religijskih uzroka, jedina opasnost bi mogla zapretiti od islamskih fundamentalista koji bi, bez straha od žrtava, bili u stanju suprotstaviti vojno superiornom protivniku, a ovo uz pretpostavku da preuzmu vlast u značajnim muslimanskim državama. Ovaj scenario ne čini se verovatnim, pogotovo ne u neposrednoj budućnosti.
Dakle ostaje nam najvažniji od svih razloga zbog kojeg je vodjena većina ratova, ekonomski interes.
Ne vidim nikakovi ekonomski interes za svetski rat, jer svetskim resursima praktično upravljaju, preko banaka i multinacionalnih kompanija, svetski finansijski moćnici. Tamo gdje nemaju kontrolu, to mogu ostvarivati i lokalnim ratovima koje izvode države, promoteri slobode i demokracije za njihov račun, a na svoj trošak (kao u Iraku) ili lokalni plaćenici.
Inostrani investitori štite svoje interese i države u kojima imaju značajne investicije, više od nuklearnih bombi. Tako USA ne poduzimaju kaznene mere protiv Kine što drži podcenjeni juan, a pogotovu ne budu sa istom ratovati.
Dakle nema značajnog interesa za koji treba ratovati.
Preporuke:
0
0
13
petak, 23 jul 2010 11:14
Branislav Popović
Ovo je pitanje koje ja sebi uporno postavljam još od izbijanja krize. Ustvari moje pitanje je kakve će promene u društvenoj strukturi na globalnom nivou ostaviti ova recesija. Ovo pitanje nije lako za odgovoriti i mislim da ovu krizu ne treba poistovećivati sa depresijom iz 1929. Više je razloga, jedan od njih je što je kriza 1929. bila globalno sveobuhvatna i nije bilo nikoga ko njome nije bio pogođen sem SSSR koji se nalazio u svojevrsnoj izolaciji. Danas ima solidan broj zemalja koje nisu ušle u recesiju. Kriza 1929. značila je glad, jer se već činjenica da imate 3 obroka dnevno smatrala nekom vrstom dostojnog života. Danas su standardi mnogo veći i oni koje je kriza pogodila, pre svega na Zapadu, umesto obroka moraće se odreći recimo letovanja ili će morati da kupe jeftiniji automobil. Nisam ubeđen da je to mehanizam koji će dovesti do homegenizacije masa i stvaranja novog vida autoritarne države tj. do povlačenja liberalnog kapitalizma sa istorijske pozornice. Ono što je možda moguće je promena u konstelaciji snaga. Kinu, Tursku, Indiju, Brazil recesija nije pogodila. Njih munjeviti rast je nastavljen možda za nijansu usporeno. U samoj Evropi recesija nije zahvatila Poljsku, čija je privreda iѕdržala prvi nalet krize. Generalno, nove članice EU će se brže oporavljati. Bojim se da ovo može da stvori jednu vrstu nelagode na Zapadu kad se suoče sa činjenicom da gube primat. Taj se primat naravno neće izgubiti preko noći jer kombinovane privrede SAD, EU, Kanade, Australije i Japana čine preko 60% svetskog BDP-a. BDP zemalja članica BRIK-a čine oko 16%. Cifre koje sam naveo su ugrubo. Ni politički sistem neće biti lako moguće narušiti, jer osnovu globalne mioći SAD čini ono što mi volimo da zovemo koalicioni potencijal. Ali, izvesno je da vreme radi u korist drugih a ne prvih. Drugi imaju znatno veće stope rasta i u ekonomiji i demografski. Izuzetak je jedino Rusija koju je recesija pogodila i koja demografski opada...
Preporuke:
0
0
14
petak, 23 jul 2010 11:28
Branislav Popović
...Jedina kompetitivna prednost na ruskoj strani su sirovine. Da je stvar mnogo komplikovanija ukazuje činjenica da je blok EU-SAD... homogeniji od BRIKA-a. Kada pogledamo BRIK videćemo da Indija i Kina i nisu baš ni politički ni ekonomski partneri, a Brazil sem aktuelnog pravca spoljne politike za tri druge članice ne vezuje ništa. Kompleksno je i pitanje kinesko-ruskih odnosa. Daleko od toga da je angloameričko-evropsko- japansko blok monolitan, ali sem manjih iskakanja po određenim međunarodnim pitanjima on se uglavnom drži zajedno dajući sebi za pravo da se naziva Međunarodnom zajednicom. Ono što bi moglo da naruši taj blok je eventualno rusko-nemačko savezništvo, po mom ličnom mišljenju najperspektivniji blok u istoriji, ali koji se nikada u istoriji zaista nije realizovao. Brzi rast Kine svakako će pre ili kasnije (čini mi se pre) dovesti do ekonomske konfrontacije sa zemljama Zapada, ali i neposrednog kineskog okruženja, koje verovatno nije oduševljeno jedne takve gigantske supersila, potencijalno neviđene u ljudskoj istoriji. Ono što Kinu drži još uvek više defanzivno nego ofanzivno jeste činjenica da Kina nije okružena baš prijeteljski nastrojenim zemljama i da Kina još uvek nije dovoljno moćna ni ekonosmki niti vojno da se nametne za hegemona u svom delu sveta, a kamoli za nekakvog svetskog lidera. Strah od gubitka tržišta Evrope i SAD, čini kinesku poziciju još komplikovanijom. Globalni primat SAD nastaviće se još za niz godina, ali je evidentno da je Vašington doživeo neki vid strateškog prednaprezanja vlastitih snaga. Gde je tačno tačka pucanja teško je odrediti. Američka ekonomija izgubila je kompetitivnu prednost i inovativnost koji su joj tokom druge polovine 20. veka davali status koji je imala. Rast životnog standarda u zemljama iz kojih SAD crpe ljudski inetelektualni potencijal, npr. Indija dovešće do opadanja američkog primata u informacionim tehnologijama....
Preporuke:
0
0
15
petak, 23 jul 2010 11:46
Branislav Popović
Klica propasti sadašnjeg poretka krije se u stvari u gudurama Avganistana, na obalama Tigra i Eufrata i na visoravnima Irana. Konflikti u daleko zaostalijim, tehnički inferiornijim državama i potencijalni nuklearni uspon Irana upućuju zapadnom svetu izazove na koje kako stvari sada stoje on nije u stanju da odgovori. Konflikti se produžavaju bez ikakvog vidljivog odlučujućeg rešenja što stvara i troškove, ali što je značajnije potrese na domaćem planu. Kako defanziva ne dolazi u obzir, uzimajući u obzir logiku ko se brani taj se povlači, da bi se prešlo u efikasniji protivnapad potrebna je konsolidacija. Ona će naravno ići na uštrb demokratije, jer je javno mnjenje, tj. običan građanin koji od sredine 60-tih godina 20. veka sve više pokazuje otpor autoritetu države, glavni protivnik prekomorskih avantura kojima ne vidi nikakvu svrhu. Jedini način da se ovo postigne je pronalaženje dovoljno zastrašujućeg protivnika koji bi uticao na to da mase traže jaču državu. U ovom momentu Al Kaida to svakako nije, a protivnik od formata se još uvek ne nazire na horizontu. Ispada da je krah SSSR-a bio gubitak i za kapitalizam jer ne postoji dovoljno jak i drčan protivnik za sparing, pa postoji opasnost da sistem atrofira. Kina uspešno izbegava bilo koji vid konfrontacije, ponajmanje ideološki. Rusija je nedovoljna, a islamski svet preslab. Iran je jednostavno isuviše mali. Pjonjang ima dejstvo samo u malom delu sveta. Tako da se sad ide ne održavanje više malih neprijatelja i tenzija koji nemaju veze jedan s drugim, npr. Iran, S. Koreja, Balkan, Bliski Istok, Kuba, Hugo Čavez... Krah demokratije biće i krah sistema jer autoritarni ili slični režimi ne mogu da koegzistiraju. To je kraj Evrope i atlantskog savezništva.
Sve ovo što navodim svedoči koliko je situacija mnogo komplikovanija nego uoči 1939. Šta će se u budućnosti desiti teško je reći, kao i kad. Izvesno je da se iza brda nešto valja. Tim je opasnije što ne znamo šta.
Preporuke:
0
0
16
petak, 23 jul 2010 15:35
Misa
@ Banislav
Samo nekoliko dopuna. BDP zemalja OECD (30 najbogatijih zemalja Evropa, Amerika, Japan, Ausrealija) je prosle godine je pao na manje od 50% svetskog BDP, po proceni svetske banke vec 2012 ce pasti na manje od 45%.
Moc drzava je 29 bila mnogo veca, bez problema su pustale firme i banke da bankrotiraju. Samo u SAD 30te je bankrotiralo preko 3000 banaka. Danas je premoc kapitala nad drzavama neuporediva. Danas su velike firme i banke "Prevelike da bi propale" i bez problema su zavukle ruku u budzet da pokriju gubitke.
Ceo svet se 29te svodio na zapadnu evropu i SAD, niko nije prenosio proizvodnju van tih zemalja, danas je situacija upravo suprotna, kapital ide gde moze postici najvece profite. Drzave mogu samo da gledaju kako im kapital prenosi radna mesta u siromasne drzave. Postoje razne procene kakve ce posledice biti, ali je meni najrealnija da ce doci do ujednacavanja plata za isti rad u celom svetu. I to ne da ce u siromasnim zemljama mnogo rasti nego ce na zapadu znacajno padati.
Tacno je da je II svetski rat posledica krize, takodje je i najvazniji faktor izlaska iz krize. Danas mi je prosto neshvatljivo da bi kapitalisti sa zapada dozvolili nekom da im bombarduje fabrike po Kini ili na bili koji nacin ometa posao. Uskoro se necemo deliti na nacije i drzave nego na bogate i siromasne.
Preporuke:
0
0
17
petak, 23 jul 2010 18:47
Nikola Turajlić
U dobrom broju komentara na NSPM pojavljuju se komentatori koji zastupaju mišljenje da je sve loše što se dogadja i bude dogadjalo u svetu, posledica zavere svetskih finansijskih moćnika, tj. da ovi proizvode, po utvrdjenom programu i planu svetske krize i ratove, kako bi prigrabili što više svetskih resursa.
Prokapitalistički teoretičari zavere, na temelju nespornih aktivnosti finansijskih moćnika u oba svetska rata (finansiranje ratnih napora svih zaraćenih strana) i u izazivanju dosadašnjih finansijskih i ekonomskih kriza, izvode "nepobitan" zaključak da su isti izazvali sadašnju globalnu finansijsku i ekonomsku krizu, te da će po porebi izazvati i novi svetski rat. Bez ovih bi kapitalizam, kao najbolji ekonomski sistem, pretvorio svet u raj na zemlji.
Na drugoj strani su prokomunistički teoretičari svetske finansijske zavere, usmerene pre svega protiv radnika, seljaka i poštene inteligencije,sa ciljem da iste drži u pokornosti i provodi sveopšti grabež resursa koje su ovo stvorili.
Moj stav o svetskim finansijskim moćnicima je diferenciran u odnosu na teoretičare finansijske zavere, u toliko da su ovi postigavši svoj cilj kontrole svetskih resursa, po realizaciji programa globalizacije, izgubili kontrolu nad dogadjanjima u svetskim finansijama i ekonomiji. Drugim rečima ovi nisu izazvali finansijsku i ekonomsku krizu, jer ove urušavaju temelje njihove kontrole sveta, a i dovode u opasnost njihovu poziciju suštinskih svetskih vladalaca.
Inače imam neodoljivi dojam da se neumitno približuje i kraj njihove vladavine, kao što se topi moć demokratske Imperije.
Vodjama naših suprotstavljenih sekta preporučujem da koordiniraju svoje napade na "bilderberge" tj. da ih napadnu istovremeno u dve kolone.
Preporuke:
0
0
18
subota, 24 jul 2010 16:56
Sokenekos
Dobar tekst. Biće skoro propast sveta, neka bude, nije šteta.
Hvala Dimitriju od sveg srca za link o 2012. Ipak, ima nade za nas.
Preporuke:
0
0
19
nedelja, 25 jul 2010 18:07
Dimitrije
@Branislave,
Dosta toga sto ste napisali ne odgovara cinjenicama. Idemo redom:
Kriza iz 1929. godine je bila znatno lokalnijeg karaktera nego sto ce biti ova kriza, i to iz vise razloga:
1) U vreme krize iz 1929. USA je bila veliki svetski proizvodjac i veliki poverilac, a sada je zavisnik od uvoza i najveci svetski duznik. Iz tog razloga, u velikoj depresiji je Americi bio interes da sacuva vrednost valute po svaku cenu, dok joj danas ne preostaje nista drugo do da dugove vraca iz nove emisije novca ili da bankrotira.
2) U vreme prosle depresije postojao je i zlatni standard, dakle, postojala je neke mera vrednosti, zdrava valuta, a danas je svet suocen sa time da kapital nema gde da pobegne.
3) U vreme velike depresije baloni su naduvani samo u nekim sektorima (pre svega finansijskom) a danas je sve zivo prenaduvano.
4) Velika depresija je svoje dno dotakla tek 1934 (konacan oporavak je usledio tek nakon drugog svetskog rata), a ova depresija je tek na pocetku, tako da je prerano izvlaciti zakljucke primera “letovanja i automobila”. Jedino do cega sada ne bi trebalo doci je – glad (zbog naprednije tehnologije), mada ni ona nije iskljucena.
5) U velikoj depresiji je konstatovan visak svetskih proizvodnih kapaciteta od oko 30%, a u ovoj depresiji ce nestati barem 40% kapaciteta.
6) U vreme velike depresije nisu postojali finansijski derivati, a sada je upravo u njima “isparilo” na stotine hiljada milijardi dolara. Barata se sa podatkom od preko milion milijardi ali niko sa sigurnoscu ne moze reci kolika je prava cifra (nakon eventualno izvrsene multikompenzacije – neto gubitak).
7) U velikoj depresiji USA nezaposlenost je bila veca od 25%, a danas se ona vec krece od priblizno 20% iako je kriza tek u pocetnoj fazi. Zvanicno podaci nisu merodavni jer se primenjuje drugacija metodologija. Kada kriza udari na zaposlene u javnom sektoru – sva je prilika da ce nezaposlenost preci 30%, a pesimisti idu i do cifre od 40%.
Preporuke:
0
0
20
nedelja, 25 jul 2010 18:09
Dimitrije
8) U vreme v. depresije nije postojala energetska kriza a danas je, po mnogima, energetska kriza postala glavna prepreka bilo kakvog oporavka.
9) U vreme v. depresije prakticno nije ni postojala socijalna drzava, a danas ogroman procenat stanovnistva zavisi od socijalnih davanja. Cak i sada, na samom pocetku krize, u Americi oko 40 miliona ljudi dobija kupone za hranu.
10) U vreme v. depresije znatno veci deo stanovnistva je imao imovinu u svom vlasnistvu, a sada samo nekoliko procenata stanovnistva ima svoju kuci ili stan, a sve ostalo je optereceno kreditima. Procene kazu da vec sada preko 30% stanovnistva nije u mogucnosti da redovno servisira dug, a u sledecoj fazi krize taj procenat ce dodatno porasti.
11) Bankarski pljackaski mehanizam je sada na vrhuncu, i ne moze se porediti sa onim iz ’29.
12) Potpuno promasen razvoj u Americi, gde realni sektor u americnom GDP-u ucestvuije sa manje od 15%. Prepostavlja se da ce preko 50% poslovnog prostora (retail market) postati suvisno.
I tako dalje, od promenjenog nacina zivota i od zavisnosti od neracionalnog transporta, pa sve do zavisnosti od jeftinog benzina ( u USA je cak i sada benzin za 60%-70% jeftiniji nego kod nas, itd.
Tacno je da danas neke zemlje nisu usle u recesiju, ali je problem u tome sto te zemlje ne mogu biti motor razvoja na svetskom nivou. Kina je sada mogla doziveti krah jer su njena trzista prakticno bankrotirala (USA i EU), ali je Kina munjevito reagovala i pristupila ubrzanom prestruktuiranju svoje privrede. Vec na pocetku krize Kina je napustila skoro celokupan segment proizvodnje igracaka, i taj segment prespustila zemljama u okruzenju. Kina podize svoju traznju ali ne na nerazuman nacin (kao mi) ubacivanjem novca direktno u potrosnju, vec tako sto ulaze u citavu seriju ogromnih infrastrukturnih projekata. Kina bi svakako mogla vise da uvozi (oni znaju da je uravnotezena razmena jedina prava razmena) ali je problem u tome sto Kinezi danas proizvode sve, od igle do lokomotive.
Preporuke:
0
0
21
nedelja, 25 jul 2010 18:10
Dimitrije
...Oni jednostavno, osim neke visoke tehnologije, prakticno nemaju sta da uvezu. Njima je potrebna samo energija, i zato je veza Kina-Rusija sasvim logicna veza. Rusija ima energente, ali ne samo energente vec i najvece rezerve pitke vide, ogroman poljoprivredni potencijal, relativno veliko trziste, i sto je mozda najvaznije – oruzje. Dzaba svo bogatstvo sveta ako nemate oruzje koje bi vas zastitilo od svetskih pljackasa.
Netacno je da je Kina okruzena neprijateljskim zemljama. Ima tu nekoliko manjih zemalja sa kojima ona ima objektivne probleme, ali sa vecinom drzava Kina ima izuzetno dobre odnose, a Kina se na sve nacine trudi da ti odnosi budu jos bolji jer Kina zna da ce Kini biti dobro samo ako ceo region bude prosperitetan.
Nakon proslogodisnjih izbora u Japanu, Kina i Japan imaju izuzetno dobre odnose, a ima nekoliko godina otkako najveci trgovinski partner Japana nije vise Amerika, vec Kina.
Klica propasti Amerike nije u Avganistanu ili obalama Tigra i Eufrata, jer su tamo dobili sta su hteli (drogu i naftu), vec je klica propasti u prevelikoj nerezonskoj potrosnji. Ne moze 300 miliona stanovnika (manje od 5% od svetskog stanovnistva) da trosi cetvrtinu svetskog dohotka. U tome je problem, da bi oni ziveli onako kako su ziveli do sada, potrebno je da barem pola sveta radi za hjih.
U tom kontekstu bih pomenuo i “depopulaciju”. Lako bi Amerika izazvala svetski rat i pobila polovinu covecanstva, ali je problem u tome sto se time nista ne dobija, jer problem nije u svetskoj sirotinji vec u Americi i EU koje trose daleko vise nego sto stvaraju. Dakle, sami su sebi najveci problem, i ako zele bilo kakvu depopulaciju – onda treba sami sebe da depopulizuju.
Preporuke:
0
0
22
utorak, 03 avgust 2010 07:01
Branislav
Jedan od faktora koji je produbio krizu 1929. jeste povratak protekcionizmu, koji se ovaj put nije desio.
Podatak da je u SAD sada vec 20% nezaposlenih je vise nego nebulozan.
U ovoj krizi izostala je galopirajuca inflacija.
Podaci pokazuju npr. da se vec ove godine belezi oporavak auto-industrije.
Kini nije u interesu da SAD i EU bankrotiraju jer su to njena glavna trzista.
Ima toga jos...ali samo za primer.
Hruščov se nasmeja i reče ,,Mi SAD jednom".
Sad vodi i gubi lokalne ratove Korejski, Vijetnamski, Somalski i aktuelne Avganistanski i Irački.
Počeli bi SAD i NATO svetski rat da nije atomskog oružja.
Ekonomka kriza je uništila liberalni koncept a šta će doći ??????
Sa medijima koji hipostaziraju moć laži umesto istine.
Gospodo da li idemo u treći svetski rat?Jeste li sigurni?
Zakoni sukoba su tu jasni i nije teško predvideti vreme kad će se u katastrofi tražiti izlaz.Samo sredstva kojima se sada rat ima da vodi nije rat nego opsanost da nestane svet.Dolazi vreme potopa ako je potop ime za onu katasrofu koja je uništila dinosauruse i promenila tok istorije živog sveta na planeti.Svako misli da će opstati i posle nuklearnog "pametnog" međusobnog uništavanja. Opstati makar samo onaj u dubokim bunkerima, onaj koji izmisli špilju u kojoj je opstjao naš pra predak nekad.A šta ako su te nade besmislene, šta ako se na svetlo dana čovek posle toga nikada neće moći i nigde da pojavi.Da li smo u histeriji ratova u stanju da predvidimo dimenzije stradanja.Nismo mogli ni za vreme Hitlera, hoćemo li za vreme kosmičkog razaranja planete.Ili će se čovekova vladavina svetom ,tom katastrfom završiti.Posle velikih dinosauriusa došao je mali čovek.Posle njega ostaće samo mikrobi. Nema trećeg rata, ima prvog i poslednjeg samouništenja. I vreme nam je.Umorni smo od oblika svoga.
Reljić je stoga potpuno u pravu kada kaže da je čitav ovaj predratni period "prefarban u crno, onda sistematski pakovan u niz pojednostavljenih stereotipnih opisa i klasifikacija, pa gurnut u mračne lavirinte spremišta istorije". Jedan od najvećih stereotipa, nastao brisanjem istinske istorijske stvarnosti, jeste navodna trajna, autentična antifašistička (spoljna) politika zapadnih "demokratija" koja svoju "progresivnost" pokazuje i otporom prema "mračnom komunističkom totalitarizmu". Ovaj stereotip prikriva dugo paktiranje ove "demokratije" sa fašizmom i odlučujući značaj koji je upravo SSSR imao u borbi protiv fašizma.
Tačno je doduše da su u periodima državnog kapitalizma, nakon velikih ekonomskih kriza do kojih je dovodio liberalni model, preduzimane unutrašnje reforme sistema kako bi se očuvali, spasili njegovi temelji, a to je u kapitalizmu uvek primat privatnog vlasništva i tržišta. Socijalno nezadovoljnima su davane mrvice društvenog kolača kako bi njegov daleko veći deo i nož kojim se deli ostao u rukama manjine bogatih i moćnih. I te mere su trajale sve dok nezadovoljstvo nije sasvim utihnulo ili bilo suzbijeno, kada su liberalni jastrebovi mogli ponovo da krenu u neobuzdanu grabež.
Tako se unutar kapitalizma stalno smenjuju periodi državnog i liberalnog modela, kao i plime i oseke ratne pretnje po ostatak čovečanstva, ali sam kapitalizam i potencijalni militarizam koji je s njim u nužnoj vezi, nikad ne prolaze. Jedini način da se izađe iz ovog začaranog kruga siromaštva i ratova, jeste socijalizam, odnosno revolucija.
Ako bi bio bio u pitanju vojni sukob dve vojno najmocnije sile ( sAD i Rusije ), onda bi to stvarno bio " svetski " pa makar niko drugi u njemu ne bi ucestvovao ( teoretski ).
Primecujem da se cesto stavlja ( u raznim clancima na temu moguceg buduceg velikog rata ) u istu ravan sve ono sta se desavalo u istoriji na vojnom planu do sada, sa onim sta bi i kako bi bilo u slucaju termonuklearnog rata izmedju amerike i Rusije.
To su dva kvalitativno NEPOREDIVA dogadjaja. "Snaga" najjace u praksi ispitane ( 1961 godine bacena iz aviona TU-95 ) termonuklearne bombe ( kucati u pretrazivacu - Tsar ) je bila oko 50 megatona ( MT ). Kad se to poredi sa snagom ukupnog upotrebljenog arsenala u Drugom svetskom ratu - tek tada postaje jasno.
To sto nam se sada desava, i sto ce nam se desavati, svakako nije posledica spontanog razvoja dogadjaja vec je dobrom merom kreirano od strane centara moci.
Materija je dosta kompleksna, ne moze se o svemu pisati, ali nam je jedan njen deo (depopulacija) prilicno dobro preneo Vladimir Dimitrijevic u svom tekstu, koji je formalno posvecen analizi jednog filma (2012) - http://borbazaveru.info/content/view/1753/52/
Ono sto zabrinjava je to da u Srbiji niko ne pominje dogadjaj koji bi nam jasno dao odgovor na pitanje: da li je sve kreirano? Naravno, u pitanju je cuveno 9/11. Ako se dodje do zakljucka da taj dogadjaj nikako ne moze biti "teroristicki akt", onda se logicki izvodi zakljucak da se izvrsilac tog cina nalazi u USA establismentu, a to nam onda daje naznake sta su sve spremni da urade i dokle su spremni da idu da bi sproveli svoje sulude ideje. Racak, Markale i Srebrenica se ne desavaju samo nama vec i Amerikancima, Englezima, Spancima, Poljacima, i svim ostalima.
U svakom slucaju, pohvale za autora clanka.
Dok us ratovi u pre-kapitalistickim danima bili lako “objasnjivi”, modernije ratove su kapitalisti raspirili ca ciljme pravljenja profita. Naime, poznato je da su elitne bankarske porodice finansirale obe strane u ratovima od prvog svetskog rata naovamo.
U pre–kapitalistickim danima ratovi su bili kao sah, svaka strana je pokusavala da pobedi. Pod kapitalismom ratovanje je vise kao kazino, gde se igraci bore sto duze mogu da bi dobili vise cipova, dok realni pobednik uvek ispada kazino – ili bankari koji su finansirali rat i koji odlucuju ko ce da bude imaginarni pobednik.
Ne samo da su ratovi najprofitabilniji of svih kapitalistickih ulaganja, vec sa odabiranjem pobednika i rukovodjenjem rekonstrukcije, elitne bankerske familije su u mogucnosit tokom vremena da podese geopoliticke konfiguracije tako da odgovaraju njihovim licnim interesima. Pogledajte samo primere ratova koje su oni inicirali, ukljucujuci i onaj koji smo mi okusili na nasoj kozi, pa ce vam sve biti jasno. Nacije i populacije su pijuni u njihovim igrama. Milioni umiru u ratovima, infrastrukture su totalno unistene, i dok svet tuguje bankari broje njihove pobede i smisljaju planove za rekonstrukcione investicije posle rata.
Iz njihove pozicije moci (kao finansijeri vlada), bankarske elite su tokom vremena usavrsile njihove metode kontrole. Ostajuci uvek zakulisani, oni vuku konce kontrolisuci medije, politicke partije, obavestajne agencije, berze i kancelarije vlada. I sto je najbitnije, njihova najveca poluga moci je kontrola opticaja novca. Kontrolisuci centralne banke, oni planiraju
ekonomske uspone i krahove ( kao ovaj koji je trenutno na sceni)i stampaju novac bez pokrica koji onda iznajmljuju vladama. Moc bankarskih elita u trenutnom svetu je je nazalost apsulutna i suptillna i kao takva se sme zanemariti u ovakvim analizama.
Upravo tako. Sve analize koje ne uključuju priču o "braći bankarima" su ili besmislene ili zlonamerne.
Odgovor je, po meni, jednoznačno odrečan.
U pretpostavljenom svetskom ratu subjekti bi mogli biti USA i njeni saveznici (poznati kao promoteri slobode i demokracije) i neka drugorazredna vojna sila (Rusija ili Kina), koje imaju respektabilno nuklearno naoružanje, koje bi ovo mogle u istom ratu upotrebiti, zbog njihove inferiornosti u sofisticiranom naoružanju.
Treba pre svega istaknuti da su se svi veliki ratovi vodili radi ostvarivanja nekakovog interesa, ideološkog, religiskog i pre svega ekonomskog.
Da li postoje i koji su to suprotstavljeni interesi, u modernom svetu, koji bi izazvali svetski rat.
Po pobedi kapitalističke ideologije nad komunističkom, u svetu ne postoji ozbiljna ideološka konfrontacija, pa ovaj razlog otpada.
Što se tiče religijskih uzroka, jedina opasnost bi mogla zapretiti od islamskih fundamentalista koji bi, bez straha od žrtava, bili u stanju suprotstaviti vojno superiornom protivniku, a ovo uz pretpostavku da preuzmu vlast u značajnim muslimanskim državama. Ovaj scenario ne čini se verovatnim, pogotovo ne u neposrednoj budućnosti.
Dakle ostaje nam najvažniji od svih razloga zbog kojeg je vodjena većina ratova, ekonomski interes.
Ne vidim nikakovi ekonomski interes za svetski rat, jer svetskim resursima praktično upravljaju, preko banaka i multinacionalnih kompanija, svetski finansijski moćnici. Tamo gdje nemaju kontrolu, to mogu ostvarivati i lokalnim ratovima koje izvode države, promoteri slobode i demokracije za njihov račun, a na svoj trošak (kao u Iraku) ili lokalni plaćenici.
Inostrani investitori štite svoje interese i države u kojima imaju značajne investicije, više od nuklearnih bombi. Tako USA ne poduzimaju kaznene mere protiv Kine što drži podcenjeni juan, a pogotovu ne budu sa istom ratovati.
Dakle nema značajnog interesa za koji treba ratovati.
Sve ovo što navodim svedoči koliko je situacija mnogo komplikovanija nego uoči 1939. Šta će se u budućnosti desiti teško je reći, kao i kad. Izvesno je da se iza brda nešto valja. Tim je opasnije što ne znamo šta.
Samo nekoliko dopuna. BDP zemalja OECD (30 najbogatijih zemalja Evropa, Amerika, Japan, Ausrealija) je prosle godine je pao na manje od 50% svetskog BDP, po proceni svetske banke vec 2012 ce pasti na manje od 45%.
Moc drzava je 29 bila mnogo veca, bez problema su pustale firme i banke da bankrotiraju. Samo u SAD 30te je bankrotiralo preko 3000 banaka. Danas je premoc kapitala nad drzavama neuporediva. Danas su velike firme i banke "Prevelike da bi propale" i bez problema su zavukle ruku u budzet da pokriju gubitke.
Ceo svet se 29te svodio na zapadnu evropu i SAD, niko nije prenosio proizvodnju van tih zemalja, danas je situacija upravo suprotna, kapital ide gde moze postici najvece profite. Drzave mogu samo da gledaju kako im kapital prenosi radna mesta u siromasne drzave. Postoje razne procene kakve ce posledice biti, ali je meni najrealnija da ce doci do ujednacavanja plata za isti rad u celom svetu. I to ne da ce u siromasnim zemljama mnogo rasti nego ce na zapadu znacajno padati.
Tacno je da je II svetski rat posledica krize, takodje je i najvazniji faktor izlaska iz krize. Danas mi je prosto neshvatljivo da bi kapitalisti sa zapada dozvolili nekom da im bombarduje fabrike po Kini ili na bili koji nacin ometa posao. Uskoro se necemo deliti na nacije i drzave nego na bogate i siromasne.
Prokapitalistički teoretičari zavere, na temelju nespornih aktivnosti finansijskih moćnika u oba svetska rata (finansiranje ratnih napora svih zaraćenih strana) i u izazivanju dosadašnjih finansijskih i ekonomskih kriza, izvode "nepobitan" zaključak da su isti izazvali sadašnju globalnu finansijsku i ekonomsku krizu, te da će po porebi izazvati i novi svetski rat. Bez ovih bi kapitalizam, kao najbolji ekonomski sistem, pretvorio svet u raj na zemlji.
Na drugoj strani su prokomunistički teoretičari svetske finansijske zavere, usmerene pre svega protiv radnika, seljaka i poštene inteligencije,sa ciljem da iste drži u pokornosti i provodi sveopšti grabež resursa koje su ovo stvorili.
Moj stav o svetskim finansijskim moćnicima je diferenciran u odnosu na teoretičare finansijske zavere, u toliko da su ovi postigavši svoj cilj kontrole svetskih resursa, po realizaciji programa globalizacije, izgubili kontrolu nad dogadjanjima u svetskim finansijama i ekonomiji. Drugim rečima ovi nisu izazvali finansijsku i ekonomsku krizu, jer ove urušavaju temelje njihove kontrole sveta, a i dovode u opasnost njihovu poziciju suštinskih svetskih vladalaca.
Inače imam neodoljivi dojam da se neumitno približuje i kraj njihove vladavine, kao što se topi moć demokratske Imperije.
Vodjama naših suprotstavljenih sekta preporučujem da koordiniraju svoje napade na "bilderberge" tj. da ih napadnu istovremeno u dve kolone.
Hvala Dimitriju od sveg srca za link o 2012. Ipak, ima nade za nas.
Dosta toga sto ste napisali ne odgovara cinjenicama. Idemo redom:
Kriza iz 1929. godine je bila znatno lokalnijeg karaktera nego sto ce biti ova kriza, i to iz vise razloga:
1) U vreme krize iz 1929. USA je bila veliki svetski proizvodjac i veliki poverilac, a sada je zavisnik od uvoza i najveci svetski duznik. Iz tog razloga, u velikoj depresiji je Americi bio interes da sacuva vrednost valute po svaku cenu, dok joj danas ne preostaje nista drugo do da dugove vraca iz nove emisije novca ili da bankrotira.
2) U vreme prosle depresije postojao je i zlatni standard, dakle, postojala je neke mera vrednosti, zdrava valuta, a danas je svet suocen sa time da kapital nema gde da pobegne.
3) U vreme velike depresije baloni su naduvani samo u nekim sektorima (pre svega finansijskom) a danas je sve zivo prenaduvano.
4) Velika depresija je svoje dno dotakla tek 1934 (konacan oporavak je usledio tek nakon drugog svetskog rata), a ova depresija je tek na pocetku, tako da je prerano izvlaciti zakljucke primera “letovanja i automobila”. Jedino do cega sada ne bi trebalo doci je – glad (zbog naprednije tehnologije), mada ni ona nije iskljucena.
5) U velikoj depresiji je konstatovan visak svetskih proizvodnih kapaciteta od oko 30%, a u ovoj depresiji ce nestati barem 40% kapaciteta.
6) U vreme velike depresije nisu postojali finansijski derivati, a sada je upravo u njima “isparilo” na stotine hiljada milijardi dolara. Barata se sa podatkom od preko milion milijardi ali niko sa sigurnoscu ne moze reci kolika je prava cifra (nakon eventualno izvrsene multikompenzacije – neto gubitak).
7) U velikoj depresiji USA nezaposlenost je bila veca od 25%, a danas se ona vec krece od priblizno 20% iako je kriza tek u pocetnoj fazi. Zvanicno podaci nisu merodavni jer se primenjuje drugacija metodologija. Kada kriza udari na zaposlene u javnom sektoru – sva je prilika da ce nezaposlenost preci 30%, a pesimisti idu i do cifre od 40%.
9) U vreme v. depresije prakticno nije ni postojala socijalna drzava, a danas ogroman procenat stanovnistva zavisi od socijalnih davanja. Cak i sada, na samom pocetku krize, u Americi oko 40 miliona ljudi dobija kupone za hranu.
10) U vreme v. depresije znatno veci deo stanovnistva je imao imovinu u svom vlasnistvu, a sada samo nekoliko procenata stanovnistva ima svoju kuci ili stan, a sve ostalo je optereceno kreditima. Procene kazu da vec sada preko 30% stanovnistva nije u mogucnosti da redovno servisira dug, a u sledecoj fazi krize taj procenat ce dodatno porasti.
11) Bankarski pljackaski mehanizam je sada na vrhuncu, i ne moze se porediti sa onim iz ’29.
12) Potpuno promasen razvoj u Americi, gde realni sektor u americnom GDP-u ucestvuije sa manje od 15%. Prepostavlja se da ce preko 50% poslovnog prostora (retail market) postati suvisno.
I tako dalje, od promenjenog nacina zivota i od zavisnosti od neracionalnog transporta, pa sve do zavisnosti od jeftinog benzina ( u USA je cak i sada benzin za 60%-70% jeftiniji nego kod nas, itd.
Tacno je da danas neke zemlje nisu usle u recesiju, ali je problem u tome sto te zemlje ne mogu biti motor razvoja na svetskom nivou. Kina je sada mogla doziveti krah jer su njena trzista prakticno bankrotirala (USA i EU), ali je Kina munjevito reagovala i pristupila ubrzanom prestruktuiranju svoje privrede. Vec na pocetku krize Kina je napustila skoro celokupan segment proizvodnje igracaka, i taj segment prespustila zemljama u okruzenju. Kina podize svoju traznju ali ne na nerazuman nacin (kao mi) ubacivanjem novca direktno u potrosnju, vec tako sto ulaze u citavu seriju ogromnih infrastrukturnih projekata. Kina bi svakako mogla vise da uvozi (oni znaju da je uravnotezena razmena jedina prava razmena) ali je problem u tome sto Kinezi danas proizvode sve, od igle do lokomotive.
Netacno je da je Kina okruzena neprijateljskim zemljama. Ima tu nekoliko manjih zemalja sa kojima ona ima objektivne probleme, ali sa vecinom drzava Kina ima izuzetno dobre odnose, a Kina se na sve nacine trudi da ti odnosi budu jos bolji jer Kina zna da ce Kini biti dobro samo ako ceo region bude prosperitetan.
Nakon proslogodisnjih izbora u Japanu, Kina i Japan imaju izuzetno dobre odnose, a ima nekoliko godina otkako najveci trgovinski partner Japana nije vise Amerika, vec Kina.
Klica propasti Amerike nije u Avganistanu ili obalama Tigra i Eufrata, jer su tamo dobili sta su hteli (drogu i naftu), vec je klica propasti u prevelikoj nerezonskoj potrosnji. Ne moze 300 miliona stanovnika (manje od 5% od svetskog stanovnistva) da trosi cetvrtinu svetskog dohotka. U tome je problem, da bi oni ziveli onako kako su ziveli do sada, potrebno je da barem pola sveta radi za hjih.
U tom kontekstu bih pomenuo i “depopulaciju”. Lako bi Amerika izazvala svetski rat i pobila polovinu covecanstva, ali je problem u tome sto se time nista ne dobija, jer problem nije u svetskoj sirotinji vec u Americi i EU koje trose daleko vise nego sto stvaraju. Dakle, sami su sebi najveci problem, i ako zele bilo kakvu depopulaciju – onda treba sami sebe da depopulizuju.
Podatak da je u SAD sada vec 20% nezaposlenih je vise nego nebulozan.
U ovoj krizi izostala je galopirajuca inflacija.
Podaci pokazuju npr. da se vec ove godine belezi oporavak auto-industrije.
Kini nije u interesu da SAD i EU bankrotiraju jer su to njena glavna trzista.
Ima toga jos...ali samo za primer.