Sukob radnika i neradnika deluje domišljato ali u praksi radnici i neradnici su razasuti u obe klasne grupe, u radničkoj klasi i klasi kapitalista (malih, srednjig, velikih).
Neradništvo se snažno zapatilo kod Srba da smo gotovo zaboravili da radimo, a vidi se u odnosu prema svakoj imovini - svojoj i tuđoj. Radnici koji rade za male plate prvom prilikom i u velikom broju bi uskočili u neradničku ulogu samo kada bi to mogli. Mi živimo u društvu koje ima skriveni ali čvrsti stav da pametni i "pametni" lako i bez mnogo rada dolaze do sredstava za život. Mada nam je socijalističko samopuravljanje išlo na ruku što se tiče razvijanja nerada, ono nije bilo presudno da Srbi tako rado okreću leđa radu. Za primer pogledajte Slovence i Hrvate i videćete drugačiju radnu etiku, a kao ugledni primer svaetujem svakom istraživaču da se provoza vozom od Beograda do Ljubljane, da uz promenu 3 posade i 3 lokomotive vidi suštinsku razliku u pristupu radnim obavezama.

Tema teksta mi je zanimljiva, s obzirom da sam zainteresovan za socijalno i nacionalno oslobođenje. Međutim, tekst mi je preopširan i isuviše se bavi Crkvom. Ne bih ovde ulazio u prirodu klasne svesti (zašto ona ne može imati primat nad nacionalnom ili nekom trećom) ili u to koliko je hrišćansko učenje socijalističko, a jeste u velikoj meri...
Ono što mi se najviše sviđa je jak primer ponižene čistaćice. I neki drugi primeri su možda i jači, ali ovaj tačno pokazuje neke stvari. Parabola o "beloj" i "crvenoj" mržnji je odlično izrečena.
A evo s čime se ne bih mogao složiti


Prvo, da se ne lažemo - najviše radnika su bili zauzeti urankom. Bolje se baviti time pa proučiti zašto je klasna (radnička) svest rudimentarna.
Drugo, ono o preimućstvu krsnih slava ne prihvatam tek tako na jednom primeru.
Evo mog sumarnog zaključka - treba se boriti zato da striktno bude ograničena radna nedelja. Gazde moraju plaćati prekovremeno, a onaj ko stalno radi duže od 40 sati nedeljno mora imati neproporcionalno veću platu. Kazne za ovo i ostala kršenja radničkih prava (i zakona koji ih brane) moraju biti drakonske.

Jos samo i da, u Srbiji danas postoje neka sredstva za proizvodnju cija bi eksproprijacija bila moguca, pa da se radnickoj klasi zaista isplati ustajati......Ovako, osim autorove intelektualne ljubavi prema marksistickoj teoriji, ja ovde sa njegove strane ne vidim bas nikakav napor da se prakticno poveze sa stvarnoscu.

Odlican tekst. Direktan, artikulisan, pregledan.

Doista, radnickka klasa danas je pacifikovana brojnim neoliberalnim mitovima.

Uz to, sa jedne strane,putem nevladinih organizacija, vrsi se podela na razlicite grupacije, od kojih svaka nastoji da zadovolji neki parcijalni cilj, a sa druge - plasira se prica o toleranciji, o resavanju sporova mirnim putem, dok se, istovremeno, osudjuju blokade trgova ili raskrsnica od strane nezadovoljnih radnika. Drugim recima, zamagluje se pogled na celinu, sprecava artikulacija nezadovoljstva, i onemogucuje bilo kakva sustinska promena sistema.

U takvoj situaciji, razumljivo, dok prete gubitak posla ili siromastvo, cak i obrazovani o samosvesni ljudi pristaju na kompromise.

Pa ipak, cini mi se da ce nezadovoljstvo ogromnog broja ljudi, kao u Grckoj, pre li kasnije rezultiurati i artiulacijom zajednickog interesa. Iskreno ubedjen u vitalnost ideje komunizma,kao i kolega Mario, cekam taj dan.

Tekst gospodina Kalika prepun je neistina i preterivanja. Prica o izvredjanoj i ponizenoj cistacici je potresna, ali ona otkriva i odsustvo morala i bedni kukavicluk pojedinih pripadnika radnicke klase.

Iz nostalgicnog prisecanje na zlatna socijalisticka vremena izostavljeno je prisecanje na muku i bedu stotine hiljada onih koji nisu imali priliku da budu deo sistema - stoprocentna zbrinutost vazila je samo za one unutra, a cenu zbrinutosti povlascene radnicke klase placale su tada stasavajuce generacije koje su se rasule po svetu. Da ne govorimo o tome kako je u isto vreme unisteno srpsko selo i o tragici srpskog seljaka. A treba se prisetiti i apsurdnih (ali svakodnevnih) primera terora tzv. radnicke klase i njene avangarde (saveza komunista), kada su, na primer, cistacice kao clanovi radnickog saveta odlucivale o kandidatima za radna mesta za koja su bile potrebne kvalifikacije.

"Ustajte prezreni na svetu" "vi suznji koje mori glad". O cemu to autor govori? Ovo je cista demagogija. Niko u Srbiji ne mora da gladuje ako je spreman da obradjuje parce zemlje, sto je gotovo svima dostupno. Insistiranje na ukidanju klasnih razlika nece realno poboljsati polozaj radnika, vec ce stvoriti jos veci haos, nepravdu i nasilje. Srbiji nije potrebna klasna borba, vec povratak na selo, povratak zemlji i tradiciji, nacionalno osvescenje, veci natalitet, ljubav prema slobodi, prema nezavisnosti od drzave, hrabrost.

@ Vukadin

Evo mog sumarnog zaključka - treba se boriti zato da striktno bude ograničena radna nedelja. Gazde moraju plaćati prekovremeno, a onaj ko stalno radi duže od 40 sati nedeljno mora imati neproporcionalno veću platu. Kazne za ovo i ostala kršenja radničkih prava (i zakona koji ih brane) moraju biti drakonske.

Potpuno se slažem! Za početak, bojkotujmo, ili bar izbegavajmo, kupvinu nedeljom i praznikom u prodavnicama za koje pouzdano znamo da zaposlenima ne plaćaju propisane (dvostruke) dnevnice za rad tim danima. Kome je to teško, neka se ne žali kad i njega snađe neki vid ponižavanja i eksploatacije, makar mu se činilo da je sad blizu samozadovoljnoj "beloj" klasi!

G. Kalik, ja sam u nedavnoj komentatorskoj polemici sa vama povodom Lazanjskovog teksta o Titu uglavnom rekao sve što sam hteo, pa ne bih da se ponavljam, ali hajde da dodam još nekoliko stvari.
Realizam vašeg pristupa problematici jeste za pohvalu. Za razliku od drugosrbijanske i pseudonacionalne inteligencije, koja se pomodno grozi ''nepismenog, krezavog, pohabanog, primitivnog'' naroda, kako vole da ga oholo etiketiraju, naroda koji se navodno ''ne kupa'' ( Petar Luković ), vi niste intelektualni snob i ne prezirete narod sa svim njegovim nesavršenostima i nevoljama. Vi se ne rugate njegovim izostavljenim ili suvišnim slogovima i umetcima ( tipa ''patriJota'' i sl.), ne ironišete pogrešnu upotrebu padeža da bi na tako jeftin način istakli svoju ''učenost'' ( onako kako to sa puno otrovnog cinizma čine recimo Petar Luković ili Teofil Pančić ). Iako ste deklarisani ateista, ipak odlazite na krsnu slavu kod sestre i zeta, uz puno razumevanja za njihov skroman život, kao prethodno za nevolje saputnika u autobusu ili poniženje čistačice. Iako ste, dakle, ateista, vi paradoksalno činite baš ono što bi trebalo da čini pravi hrišćanin ( ja u svojim intimnim razmišljanjima epohu komunizma često i doživljavam kao Božiju kaznu pravoslavnim narodima zbog nedelatne i farisejske vere koja u međuratnom periodu i jeste paktirala sa zapadnim eksploatatorsko-profiterskim sistemom vrednosti, kao što to u još gorem obliku čini i danas, što nam sugeriše i knjiga Vladike Nikolaja ''Srpskom narodu kroz tamnički prozor'').
U svi tim aspektima vaši stavovi su istiniti.
Međutim, dok u svemu navedenom zvučite prilično realistički i utemeljeno, vaša naknadna uopštavanja po pitanju Vere i Nacije zvuče suviše teorijski. I T.Pančić i P.Luković oberučke bi vas prihvatili u tim tvrdnjama, iako za razliku od njih vi osećate realnog čoveka, koga oni preziru maštajući o nekakvom idealnom Građaninu ( zapravo jednoj od grotesknijih modifikacija Ničeovog Natčoveka ).

@ Ružica Vujović

Po Vašoj logici bi ispalo i da trpeljivost srpskog seljaka ili bekstvo iz sistema navodno izmučenih, otkriva njihovo odsustvo morala i bedni kukavičluk. Jeste spremni da prihvatite takav zaključak?

Tragika seljaka je što je dobio zemlju, mehanizaciju, povećane prinose? I nisu ljudi tada odlazili u inostranstvo zato što su bili izmučeni i bedni, već zato što nije mogao da bude obezbeđen posao za sve njih. Samo sistem koji za ideal ima punu zaposlenost ima ovakvih problema, u kapitalizmu gde je nezaposlenost nužno sredstvo održavanja sistema koje se smatra tako "normalnim", takvih problema nema. I ne znam o kakvoj ceni koju su oni morali da plate pričate kada je većina njih prošla vrlo uspešno u emigraciji. Zašto? Zato što su u zemlji iz koje su došli dobili solidno obrazovanje ili kvalifikaciju. I za razliku od Vašeg pokušaja podmetanja, oni su se tom zemljom ponosili, uvek su isticali svoju Jugoslaviju, socijalizam i druga Tita. I u svoju otadžbinu rado svraćali. A šta može nezaposleni na Zapadu? Gde on može da ode, sa daleko skromnijim nivoom obrazovanja od nekadašnje naše radničke klase? U svojoj "razvijenoj" zemlji nema posla, a u one nerazvijene ne vredi da ide jer i tamo nema posla. Dalje, nisu čistačice odlučivale o postavljenima koja se tiču stručnih kvalifikacija, već o rukovodećim organima preduzeća. A za takva mesta mnogo je važniji moral pojedinca, nego njegova stručna kvalifikacija koju su svi kandidati razumljivo posedovali. I koji može da proceni jednako čistačica kao i doktor nauka.

Pitate me o čemu govorim kada kažem "Ustajte prezreni na svetu"? Samo o onome što sve više vidim oko sebe, a što i vi vidite, ali se pravite nevešti. A što se tiče povratka selu, čak i da je tako nešto moguće na početku 21. veka, neće biti da je svima dostupno parče zemlje. Od Crkve i starih vlasnika kojima se vraćaju silna imanja teško je doći do takvog parčeta.

Stoga, ako ovo što pričate nije demagogija, neistina ili preterivanje, onda ne znam šta jeste!

O, Mario, hvala Vam što ste mi otvorili oči! Tek sad shvatam ko su tajkuni koji su nastali u vreme Miloševića i kojima je Miloševićev režim, osim narodnih deviza iz Narodne banke, davao čak i ministarska mesta u svojim vladama! Milošević nije imao nikakve veze sa svojim tajkunima, on pojma nije imao da im je davao pare, veze nije imao sa njihovim bogaćenjem na račun naroda, sa otimanjem narodne (društvene) imovine, pljačkanjem najširih slojeva... Verovatno je NATO bombardovenje iz 1999. godine krivo za prethodne godine bede - 1992, 1993, 1994... Zahvaljujući ovom genijalnom objašnjenu koje ste mi ponudili, ja tek sada shvatam da je pravi vlasnik Markovog Bambilenda bio Vojislav Koštunica a da je verovatno Velja Ilić dao Mariji Milošević TV Košavu na upravljanje... Iza Dafine i Jezde stajali su verovatno siromašni studenti koje je zavrbovala Bela kuća... Sve bogatstvo koje su stekli Miloševićevi najbliži saradnici (i porodica) stečeno je na sasvim legalan način! Sada ste me ubedili da su Miloševićevi najbliži saradnici i Miloševićeva porodica sve te milione i milijarde stekli sasvim legalno, poštenim radom. Ja vama, Mario, sve mogu da poverujem, jer sam posle ovih vaših reči doživela pravu katarzu! Nadam se da će takvu katarzu doživeti i drugi komentatori!

U pravu je Kalik, mnogo je bolje bilo pod Slobom. Ja sam obrijao brkove kad je Sloba pao sa vlasti! Slobo, vrati se!

@ gorštak

A što se tiče pitanja nacije i vere kao takvih, u tekstu se nisam bavio tim problemom, već isključivo time koja je IDEOLOŠKA FUNKCIJA pozivanja na "Naciju" i "Veru", tj. na nacionalno i versko jedinstvo, kao primarno određenje neke društvene zajednice, u ovom slučaju srpskog naroda. Ja inače ne zastupam iskorenjivanje nacije i vere, već samo njihovo podređivanje klasnom identitetu. Sa tog stanovišta radnički internacionalizam nije "denacionalizacija", kako vi sugerišete, već samo prevazilaženje vlastite nacije na osnovi klasnog povezivanja sa radnicima drugih nacija. Jasno je da oni i dalje imaju određenu nacionalnost, samo što je ona podređena radničkom internacionalizmu. I mislim da to nije nikakva utopija, što sam i onda rekao, već vrlo realna stvar. U višenacionalnoj zajednici radnik u realnom društvenom životu ima mnogo više socijalnih kontakta sa radnikom druge nacionalnosti nego sa kapitalistom svoje nacionalnosti; iz ove perspektive, klasno nejedinstvo unutar jedne nacije je mnogo realnije i primarnije nego njeno nacionalno jedinstvo, koje dolazi naknadno, kako rekoh, najčešće u funkciji prikrivanja ove klasne podele. Stoga, ako se ovaj primarni klasni identitet želi prikriti "ukorenjivanjem" radnika u Naciju i Veru, što bi moglo da proiziđe iz navedenog citata Iljina, onda se može reći da takvo "ukorenjivanje" ne može iskoreniti socijalnu iskorenjenost radnika; ono je može samo maskirati i tako očuvati pod iluzornim velom nacionalnog i duhovnog "ognjišta".

Što se tiče same vere, za komuniste je ona privatna stvar. Crkva je u komunističkom poretku svakako odvojena od Države, i njena društvena uloga je naravno smanjena nego što je do sada bio slučaj, ali svakom pojedincu je prepušteno da veruje ili ne veruje. A to da je religija do sada bila uglavnom "opijum za narod" nije predrasuda, nego istorijska činjenica. Njena osnovna društvena funkcija bila je da pacifikuje potlačene mase skretanjem njihove pažnje sa nepravde "ovog" sveta na očekivanje pravde na "onom" svetu.

Malo podsećanje za druga Kalika. Ustav Republike Srbije iz 1990. godine ne spominje socijalizam i socijalističko samoupravno društvo ali predviđa i zajemčuje društvenu svojinu koja je svojstvena samo tom društvu. Međutim, 1991. se donosi Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine kojim društvena svojina dobija novo ime - DRUŠTVENI KAPITAL. Promena imena izvršena je na taj način što je Zakon upotrebio tehniku mimikrije: „društvena svojina – u daljem tekstu društveni kapital“. Zakonom se predviđa da se ova svojina može transformisati u akcijski kapital u smislu organizovanja u mešovito ili privatno deoničarsko društvo sa ograničenom odgovornošću. Dakle, putem izdavanja deonica i njihove prodaje, može se vršiti otuđenje odnosno transformacija i privatizacija društvene svojine, ili - rečima Zakona - društvenog kapitala. Istovremeno, nije više bilo moguće stvarati nova društvena preduzeća. Ako se društvena svojina može pretvarati u privatnu a nova društvena preduzeća se ne mogu više osnivati, bilo je jasno da je društvena svojina osuđena da nestane.
Tako je Socijalistička partija Srbije, odnosno,tako su članovi Socijalističke partije Srbije, tada jedine partije u zemlji, UKINULI SOCIJALIZAM. To su činjenice a sve ostalo je mlaćenje prazne slame.

Ali, ovaj ceo maj bi trebalo obeleziti, i mislim da je i obelezen, kapitalizam se trese, ne tresu ga samo strajkovi i vulkani, on dozivljava trzajeve, i ne zeli da se osvrne za sobom, ne zeli da pusti ni mrvicu svojim robovima da osete ni dahcic predaha, ili nostalgije za nekim boljim vremenom, jer ko zna sta sve moze biti sibica od koje ce buknuti. Konstantno iznurivanje je odlican metod kontrole. Ljudi nemaju vremena da misle, nemaju vremena da gundjaju, da se povezuju, da se bune. (Osim u onim preduzecima koja bas nemaju izgleda da opstanu, ili gde se nista ne radi, a i tamo pre vlada dezorjentacija, bar za sada se nije videlo nista bolje. I Prvi maj je obelezen vise nego skromno, s obzirom na stanje u svetu i situaciju u zemlji. Da li su za to krivi kapitalisti ne znam.

Drug Kalik je 0dgovorio skoro svim komentatorima osim @BRM koji je uputio vrlo argumentovanu kritiku.
Kritikovati kapitalizam a ne ziveti i raditi tamo bar par godina je kao da slepac opisuje spektar boja umetniku ...
pozdrav zemljaku iz Krajine (sudeci po prezimenu)

@ Marija

Drago mi je što povodom samog teksta opet niste imali šta da kažete, a vidim da niste odgovorili ni na pitanje o 5. oktobru i NATO-levici. Pošto kažu da je ćutanje znak odobravanja, mogu samo da zaključim da se sa mojim idejama iznetim u tekstu, kao i Vama upućenoj primedbi, slažete. Dakle, "Mariov tekst uopšte nije sporan i ja jesam učestvovala 5. oktobra, kao pripadnik/-ca NATO-levice, rame uz rame sa agenturom kapitalizma". Ali, nemojte da budete previše zabrinuti, ko priznaje, pola mu se prašta!

Zato, umesto odgovora na ono bolno pitanje "Dete, šta si radilo 5. oktobra?", bezuspešno pokušavajući da zametnete tragove kolaboracije sa zapadnim kapitalizmom i imperijalizmom, Vi naravno histerišete o Miloševiću. Stoga, samo još jednom, zarad šire javnosti, pošto su Vaše namere očigledne. Kritika Miloševića sa "radikalno levih" pozicija, kakve navodno promovišu neke minorne organizacije kojima i Vi po svoj prilici pripadate, previđa da je ostvarenje čistih komunističkih ideala u Jugoslaviji krajem 80-tih godina, iz više razloga, bilo ISTORIJSKI NEMOGUĆE. Istorijski se radilo samo o tome da se spase kakav god socijalizam, a ne da se sprovodi boljševička revolucija, meni inače draga. Pošto vidim da ste brzopotezno reagovali na moj tekst, zahvaljujem što predano pratite moj rad. Ako je već tako, šire objašnjenje ove teze, podsećam Vas, naći ćete upravo na ovom sajtu, u okviru jedne polemike od pre dve godine.

Ali, otkuda ovo nepoznavanje istorijskog konteksta kod "levih" kritizera Miloševića? Jedan mogući odgovor je teorijski i istorijski nezrela svest, tj. neobrazovanost, ima toga podosta među ovakvim organizacijama. No, ja lično pre tipujem na smišljenu propagandu koja, naravno, ima svoje izvore finansiranja. Jer, neobično je da ovakvim "radikalnim levičarima" toliko smeta Milošević, a ni najmanje liberalno-kapitalistička "Druga Srbija" s kojom su tesno povezani. Ono što ideologija "razjedini", čika Soroš ujedini. Njegove milijarde nisu sporne. Toliko o "levici"!

Prvo da kažem bar nešto lepo o tekstu druga Kalika: Čitko i logično napisano. Žal za mlados`? Dirljivo sentimentalno sećanje na FNRJ/SFRJ/KPJ/CKKPJ/SKJ/SSRNJ i tome slično, a i otrovan napad na sadašnje socijalne prilike u Srbiji. Pošto već mnogo decenija ne živim u njoj – a otišao sam baš zbog toga što mi se život pod FNRJ/SFRJ/KPJ/CKKPJ/SKJ/SSRNJ nimalo nije dopadao, ne mogu da sudim o svim socijalnim nepravdama koje autor tako plastično opisuje. Jer – u onom prethodnom rajskom periodu ja odoh pravo u kandže mrskih zapadnih eksploatatora radničke klase - tih krvopija kapitalista. Izgleda su mi isprali mozak, pa još iuvek (sada kao penzioner) “stenjem“ pod njihovim tlačenjem, a jedna od noćnih mora mi je kad sanjam da me vlasti – ti žbiri odvratnih kapitalističkih eksploatatora deportuju u FNRJ/SFRJ/KPJ/CKKPJ/SKJ/SSRNJ. Šalu na stranu – skoro ni sa čim se sa autorom ne slažem. Mali primer: „....Pretvaranje Prvog maja u radni dan kao i svaki drugi predstavlja simboličku smrt radničke klase. Kapital je prešao poslednju granicu; nakon što je stvarno potčinio radničku klasu, on sada atakuje na njene simbole...“ U Holandiji, naprimer, taj dan nikada nije bio neradni dan. Pokvareni kapitalistički monarhisti su smislili da 30. april proglase “Kraljičinim danom“: tada ima hleba, pića i igara – a sutra (1. Maja) svi na posao! Pa ipak, niko ne ponižava čistačice, a i nezaposleni imaju relativno pristojnu pomoć. Tako je, manje-više i u ostalim zapadnoevropskim zemljama u kojima posle Drugog svetskog rata vlast nisu prigrabili komunisti, i u kojima nije došlo do drastičnog i zločinačkog diskontinuiteta u prirodnom, mirnom razvoju privrednih i društvenih odnosa. Mene zato i ne čudi sve ono nad čim se autor (opravdano) zgražava – ali to shvatam kao neizbežnu i prirodnu posledicu onog čemu se on divi i o povratku čega tako slatko sanja. I, iako nisam čistokrvni Srbin, veoma mi smeta autorov odbojni stav prema naciji i veri (kojima on, najverovatnije i ne pripada).

@ BB jedan

Treba da stvari posmatrate u dužem i širem istorijskom kontekstu. Ne smete da previdite da su ekonomske reforme sistema, koje su išle u pravcu njegove dozirane liberalizacije, počele još 1965. godine, kada su, mnogo pre Ustava iz 1990., u vreme relativno stabilne vladavine socijalističke ideologije, predviđena osnivanja akcionarskih društava. To je bio odgovor na izvestan pad privrednog rasta u odnosu na prethodne godine, rukovodstvo je pomislilo da je taj pad problem, i da njegovo rešenje može da se traži u izvesnom jačanju elemenata privatne svojine i tržišta. Nisam ekonomista, i ne mogu s te tačke da ocenim opravdanost ovih mera, tj. da li su one bile nužne. Ali, evidentno je da je nakon par godina tih reformi došlo do velikog rasta nezaposlenosti, i zapravo tek u tom periodu počinje pojačana emigracija na ekonomski motivisanoj osnovi. Kao rezultat tih rastućih socijalnih tenzija, naravno uz dešavanja na globalnom nivou, pojavljuje se studentska pobuna 1968. koja traži povratak izvornim socijalističkim idealima. Međutim, taj pokret je završio kako je završio, i sistem je manje-više dalje nastavio u pravcu birokratizacije i ambivalentne liberalizacije. Ekonomska kriza nije više nikada do kraja otklonjena i 80-tih godina dostiže vrhunac.

Slično se dešavalo u SSSR-u i Istočnom bloku uopšte. Ne zaboravite da Miloševićevom Ustavu takođe prethodi Gorbačovljeva "perestrojka", koja opet ide u pravcu liberalizacije sistema. I ona nije rešila problem, već ga je samo pojačala.

I za sve to vreme je manje-više bio dominantan koncept društvene svojine. Naravno, ja i dalje mislim da je on u prednosti nad ostalim, ali očigledno da je dolazilo do ozbiljnih poteškoća u njegovoj realizaciji. Dakle, ne može se čitava ova priča svesti na formalno-pravna određenja i ignorisati realni ekonomski problemi, na izvestan način fetišizujući pojam društvene svojine. Sa tako visokog stanovišta socijalizam je možda realno bio ukinut ne tek 1990., već 1965.

@ BB jedan-2.deo

Ako se ovaj duži i širi društveni i istorijski kontekst ne uzme u obzir ili se, pak, ne razume, bojim se da zapadamo u mlaćenje pravne slame. Ustav i drugi pravni akti su mnogo pre izraz realnih društvenih odnosa i trendova, nego apstraktne norme koje se spolja, odozgo, nameću toj realnosti. Ako njihovim odredabama i paragrafima počne da nedostaje realna društvena osnova i moć, one se polako pretvaraju u prazno slovo na papiru. I na kraju imaju mnogo pre ulogu ideologije nego ideala.

U situaciji kada koncept društvene svojine već dugo trpi razgradnju, ne samo u Jugoslaviji, nego u svim socijalističkim zemljama, insistiranje na njegovom beskompromisnom sprovođenju, naročito u trenutku kada dolazi do tragičnog istorijskom sloma socijalističkog sistema, koje se kao takvo ne hvata u koštac sa složenim ekonomskim problemima reprodukcije socijalizma, mnogo više liči na izbegavanje ovih problema bučnim pozivanjem na ishlapele norme, nego na njihovo delatno rešavanje. Nije dovoljno sa bezbednih visina tih normi kritikovati "lažnu" stvarnost, već je daleko više potrebno objasniti zašto je došlo do ove "laži" i ponuditi opipljivu, realističnu, konkretnu praksu njenog uklanjanja. Nisam sreo do sada nijednu levu kritiku Miloševićeve politike koja to nudi, za koju se s pravom može reći da je predstavljala dovoljno snažnu i bolju alternativu. Zato su sve takve kritike mnogo pre kritizerstvo koje ostaje na nivou pukih fraza i deklamacija iz socijalističkih udžbenika i priručnika, i koje ostaju imune na nesumnjivo bolne i tragične promene društvene stvarnosti. A da bi se neka bolest (iz)lečila potreban je novi, obogaćeniji lek, a ne recept starog leka koji je izgubio dejstvo.

Izgleda da su najveci Srbi ,oni koji nisu Srbi i koji su "pobegli"samo neznam od cega. I ja zivim u Holandiji, gospodine Patak, ali ocigledno u nekoj drugoj.Nista pohvalno ne mogu za ovih 15 godina da kazem.Diskriminisana sam, ponizavana i vredjana a nisam cistacica. Mozda bas zbog toga. Imam vise znanja i pameti nego mnogi ovde sa vecim skolama. A to ne moze!!!
Na zalost nisam nikad bila hipokrit i ulizica.Ne mogu da kazem,kao "Hrvatica "Tatjana Simic(a vi znate ko je to?)da nikad nisam videla pun izlog bombona i cokolada u Jugoslaviji ,nego tek u Holandiji i da je sve ovde lepse ,bolje i kulturnije. Zaboravili ste da kazete da je u Nemackoj 1.Maj neradni dan. Kad vam je tako lepo ovde sto dolazite u Srbiju i na srpski sajt?Zao mi je da na ovaj nacim reagujem ali me vi stalno iritirate vasim "istinama".I jos nesto.Ranije su u inostranstvo odlazili ,uglavnom seljaci sa mnogo zemlje. Da bi navodno kupili masine za rad a posle zidali ogromne kuce i vozili mercedese ,da crkne komsija. Znam i mnoge koji su bedno ziveli ali zato u Srbiji kupovali kuce po velikim gradovima i iznajmljivali. Nikad im nije bilo dosta an zivot je samo jedan!

@ paja patak

Vidite, vi i ja živimo u različitim misaonim horizontima. Poslednja zagrada iz vašeg komentara sve govori. Za vas očigledno ako je neko komunista, ne može biti Srbin, pogotovo ne "dobar", a ako je Srbin, mora biti pravoslavac. Za mene Srbi mogu biti I komunisti I ateisti, a možda i pripadnici neke druge vere, ali I kapitalisti I povlašćeni sveštenici. Čiji je misaoni horizont širi, neka procene ostali čitaoci i komentatori.

Drago mi je da ste se kao Srbin pravoslavac odlično snašli u prijateljskoj nam Holandiji! Jedino što ne znam kako, sa svojim mentalnim okvirima, izlazite na kraj sa 41% Holanđana koji se izjašnjavaju kao ateisti. Ali, to mora da su neki loši Holanđani, ako su uopšte Holanđani. Idemo dalje. Prvo, slobodno ste otišli iz Jugoslavije; iz nekih drugih socijalističkih zemalja to niste mogli. Naravno, vi ovo ne beležite kao plus Jugoslaviji, jer vidite i računate samo njene minuse. Drugo, primljeni ste kao radna snaga očigledno jeftinija od mnogih Holanđana koji su, kako sami priznajete, nezaposleni. Što bi vas zapošljavali, a ne svoje sunarodnike? Još jednom se pokazuje da Kapital ne poznaje granice. Pretpostavljam da udeo ima i bolja kvalifikacija koju ste stekli u mrskoj vam Jugoslaviji. Koliko znam, u Holandiji ima i dosta obojenih imigranata koji takođe "otimaju" posao Holanđanima. Kako će se to rešiti, pokazaće budućnost. Videćemo dokle će trajati te "relativno pristojne" nadnice za nezaposlene, dokle će nezaposleni pristajati da žive od nečega što se zove "socijalna pomoć", a što radno sposobnom pojedincu neminovno stvara osećaj degradacije.

Zapravo, u celini je smešno kada poredite iskustvo skoro nedodirnute, bivše kolonijalne sile koja još uvek krcka rezerve iz jedne opljačkane Indonezije, i zemlje koja je pretrpela strahovite materijalne i ljudske gubitke u dva svetska rata, i koja logično nije mogla da ima takav stepen razvoja. A u ovoj drugoj komunizam nije bio ništa manje "prirodan", nego njegov dosadašnji izostanak na Zapadu.

U tekstu je izneseno nekoliko cinjenica, a iz njih se izvlaci neprimerena kolicina svakakvih zakljucaka, "silna" teoretisanja, a gomile drugih jos vaznijih cinjenica ( sta se tice drustvenih kretanja-promena ), nema ni u natuknicama.
Kako su u praksi prosla drustva koja su bila zasnovana na slicnim brbljarijama ???

Tamo gde je "komunisticki idiotluk" pomocu destrukcije dosao na vlast, jos ce se dugo velika vecina ljudi boriti sa bedom.

"Zapadnoevropska" socijaldemokratija je stvorila bolja drustva.

Zivimo u doba "nacionalnih drzava", tako da negirati ogromnu vaznost ( od svih drugih faktora NAJVAZNIJI za opstanak ) nacije, ne samo da nije razumno vec ...!
I ta negacija ( potcinjavanje "klasnom" ), se servira ovom narodu posle tragicnog ISKUSTVA sa "drugima" u dvadesetom veku!!!

U racionalno organizovanoj NACIONALNOJ drzavi navedeni problemi uoceni i opisani u clanku bi bili retki slucajevi, a i ti retki slucajevi bi se mogli resavati kroz institucije drustva.

Ovde jos nema uredjene drzave - jos smo u dobu pljacke.

Ovde je očigledno dopušteno vređanje komentatora i to na ličnoj, klasnoj, nacionalnoj i rodnoj osnovi. Komentator Kalik tako može bez cenzure da napiše kako ja "histerišem" i kako sam strani plaćenik i još pripadnik nekakve "NATO-levice". Ne znam kako je komentator Kalik došao do takvih zaključaka koji strašno podsećaju na izveštaje Miloševićevog DB-a. Moram da razočaram komentatora Kalika: u vreme vladavine S. Miloševića bila sam maloletna, nisam učestvovala u događanjima 5. oktobra 2000. i nisam član neke marginalne levičarske ili neke druge političke organizacije... Čini mi se da Kalik pokušava da nas ubedi kako su svi oni milioni ljudi koje je opljačkao Miloševićev režim - samo strani plaćenici!

Još jednom, moram da kažem da me veoma vređa činjenica da je Kaliku ovde dopušteno da se na ovako neprimeren način obraća komentatorima. Miloševićeve ubice i secikese pravosnažnu su osuđene pred domaćim sudovima i ovakav Kalikov ton ja doživljavam na prvom mestu kao ličnu uvredu, zatim kao vređanje miliona opljačkanih, osiromašenih i poniženih građana ove zemlje i, na kraju, kao skrnavljenje uspomene na žrtve Miloševićevih plaćenih ubica.

@Mario Kalik : Slažem se s Vama da i rimokatolik, protestant, musliman ili budista, kao i neborbeni ateista itekako mogu biti dobri Srbi. Isto tako, potpuno se slažem da živimo na različitim misaonim horizontima, a mislim da Vi nemate iskustvo življenja u nekoj uređenoj (severno)evropskoj kapitalističkoj, demokratskoj (sa svim manama) zemlji, pa zato niste u pravu poredeći Vaš prethodni život u socijalizmu sa Vašim sadašnjim, u srpskom divljem ranom kapitalzmu to iskustvo projektujete na sadašnji, moderni kapitalizam u Evropi. Ali – ne zaboravite, te srpske kapitalističke hijene, tajkuni i ajkule nisu pali s Marsa! To su deca (poletraci, pioniri, omladinci) odrasla u onom Vašem divnom vremenu, vaspitavana u porodici i školama na osnovu principa radničkog samoupravljanja, a verovatno su i dobrom broju njih roditelji bili komunisti i (prvo)borci. Rezultate vidimo. Kao radna snaga – došao sam pre 40 godina po pozivu, zbog visokih kvalifikacija i objavljenih stručnih radova u internacionalnim časopisima, a uvek sam bio odlično plaćen (više nego “domoroci“). Inače - povodom Vaše pretpostavke: „Pretpostavljam da udeo ima i bolja kvalifikacija koju ste stekli u mrskoj vam Jugoslaviji.“ – nije tako. To sam stekao na postdiplomskim studijama u SAD, kao Fulbrajtov stipendista – u Jugoslaviji se to nije moglo naučiti (troškove , pa ni putne, nije plaćala Jugoslavija). Po povratku u zemlju, shvatio sam posle otprilike dve godine da ne mogu prihvatiti da živim i radim u tom sistemu i da mi u njemu deca budu vaspitavana, pa sam prihvatio ponudu i odselio se. Nisam bio sasvim usamljen – jer, mada je tada uglavnom odlazila masa radnika i seljaka, bilo je i sličnih meni. A, što se “smešnog poređenja sa skoro nedodirnutim“ (o kolonijalizmu i njegovim plodovima nema prostora) zemljama tiče – nije zgoreg ne zaboraviti: tu nije bilo 27. Marta 1941. godine.

1.
Promena svojinskog statusa preduzeća imala je za neminovnu posledicu promenu statusa radnika – njegovog klasnog položaja. Od samoupravljača on je pretvoren u najamnika. Tu promenu je izvršila partija na vlasti čije teorijsko polazište je bila Marksova doktrina prema kojoj je „DRUŠTVENA SVOJINA ta koja isključuje povratak bilo kog sistema eksploatacije“ i omogućava izgradnju društva u kome bi postojao „primat opštih nad grupnim interesima, zajedničkih nad pojedinačnim, solidarnosti nad egoizmima“.
Da bi zamaglila činjenicu da privatizacijom poništava idejno-etičke i vrednosne osnove na kojima je sistem počivao (i na koje se ona još uvek pozivala), Socijalistička partija je lansirala dve ideje: ideju o mešovitom društvu i ideju o radničkom akcionarstvu.

3.
Što se tiče akcionarstva, akcionar nije ni vlasnik ni suvlasnik firme čije akcije poseduje, on se u toj firmi zapošljava na osnovu klasičnog ugovora o radu, tj., marksisitičkom terminologijom rečeno, stupa u KLASIČAN NAJAMNI ODNOS. Posedovanje akcija može – eventualno – uticati na njegov imovinski položaj, ali ne i klasni, pa je stoga radničko akcionarstvo u našim uslovima trebalo da posluži (i poslužilo je) za prikrivenije prevođenje radnika iz statusa samoupravljača u status najamnika.

Pa ovo je stvarno nevjerovatno .Ovako retrogradne
ideje , mogu da se poturaju još jedino u Beogradu.
Autor kroz cijeli tekst podmeće neodrživu paralelu:
početnu fazu u razvoju kapitalizma , koji danas u
Srbiji zaista jeste banditski ( kao u " Žerminalu "
Emila Zole ), i kasnu fazu komunizma, koji je u
našoj verziji titoizma relativno uspio samo zato ,
što je "zapad", nakon što se uvjerio u Titin raskid
sa Staljinom( a poslije njegove smrti održavao hladne
odnose sa SSSR-om ), u jugoslovensku privredu
"upumpao" 100 milijardi $ bezpovratnog kredita ,
" prljavog " kapitalističkog novca , a titoisti to
proglasili "privrednom reformom". A bez tog
"prljavog" novca , mi bismo bili na potpuno istom
stepenu razvoja , kao i Enver Hodžina Albanija .
Ne postoji ,i nikad ni u jednoj zemlji "radnika i
seljaka", nije postojala takva njihova zaštita , kao
u razvijenom kapitalizmu . Amerika svake godine
proizvodnju svojih seljaka pomogne sa 3-4 milijarde
dolara, jer se na poljoprivredu gleda , ne samo kao
na stratešku granu privrede, nego ima i velike
psihološke efekte ( Amerikanac ne vjeruje da je
njegova zemlja bogata , ako se ne vozi kraj polja
žita 10x20 km., privatnog, naravno ).
O industrijskim radnicima navešću primjere koji
potpuno ogoljuju ove komunističke nebuloze :
primjer 1.: Ako radnik u radnoj nedelji (40 sati)
radi do 44 sata ,prekovremeni rad plaćen mu je
na regularnoj osnovi .
Od 44-48 sati , plaćen je 150%
Preko 48 sati , svaki sat plaćen je 200%.
I to je zakon, kojeg se ne usuđuju da prekrše ni
najveći kapitalisti .
primjer 2.: 1 moj prijatelj radi u najvećoj fabrici
automobila na sjeverno-američkom kontinentu .
On je visokokvalivikovani radnik( sve kurseve koje,
je završio da bi to postao , platila je firma ), i
radi u neposrednoj proizvodnji . Njegova satnica u
prošloj 2009.god.bila je 65 $ ,ali su krajem god.
zaprijetili štrajkom( sve velike firme imaju svoj
Sindikat ili Uniju kako ga oni zovu), a na
pregovorima ,gazda se (inače u svi

nastavak ;
dakle u svijetu poznati kapitalista , obilno
preznojavao ,ali kalkulišući dobit-gubitak , na
kraju morao da pristane na 70$ na sat ( ipak je to
nešto drugačije od svinjskih polutki ).Tako da moj
prijatelj za 8 sati rada ,zaradi dvostruko više nego
njegov kolega u " Crvenoj Zastavi "za čitav mjesec .
A zakoni o zaštiti na radu , zaštiti u slučajevima
ostajanja bez posla , ili povrede na radu, ili tužbe
radnika " Worker's compensation board "-u, totalno
su na strani radnika .
Nezaposlenost u razvijenom kapitalizmu (zaposlenost
je stvarna a ne vještačka kao u komunizmu, gdje
su se na radnom mjestu nanezdrav način rješavali
socijalni slučajevi) kreće se između 5 i 8%,(čitam
da je na tim prostorima svuda oko 40%),za vrijeme
kojeg radnik prima oko 60% od svoje poslednje plate,
sa čime može da se sastavi kraj skrajem , ali je u
suštini , stimulans za traženje novog posla , jer je
nerad , generalno nepopularan .
Što se 1.maja tiče, on jeste počeo na " zapadu ",
ali je tokom vremena postao sasvim simboličan , i
većinom je radni dan .
A autorova paralela 1.maja i Đurđevdana , potpuno
je neprimjerena.
Naravno da je Đurđevdan veći i značajniji praznik.
Sveti Đorđe, pogubljen 303.god.od 1 od poslednjih
paganskih Careva, Dioklecijana, bio je veliki
borac za prava siromašnih i ugroženih (radnika ,u
današnjem smislu).
Tropar za spas duša :
" Kao osloboditelj robova i zaštitnik siromašnih,
lekar bolesnih, pobornik careve pobedonošče,
velikomučeniče Georgije,
moli Hrista Boga ,
da se spasu duše naše ".

P.S. Kapitalizmu je potrebno , čak i uz hitno
donošenje zakona o zaštiti radnika (ove naše Vlasti
donose Zakone, koji samo njih štite), najmanje 50 godina mirnog, evolucionog napretka, da bi u
potpunosti eliminisao svaku nepravdu prema radniku.
Ovi komunistički pokliči , ponovo pozivaju na
Revoluciju , i to opet u Beogradu

@ BB jedan

Bojim se da niste razumeli poentu mog odgovora. Naime, ja se s Vama, kao marksista, potpuno slažem u pogledu IDEJA društvene svojine i radničkog samoupravljanja. Kao što se slažem da su program i praksa SPS-a odstupali od ovih ideja. Jedino pitanje koje sam postavio, a na koje mi niste odgovorili, jeste da li je u tom trenutku bila ISTORIJSKI MOGUĆA neka autentična marksistička ekononomska politika na koju se Vi s pravom pozivati kao IDEJU, s obzirom na širi i duži istorijski kontekst koji sam izložio? Sam Marks je rekao da nije dovoljno da ideja teži stvarnosti, već mora i stvarnost da teži ideji. O ovom drugom, koje se pita za REALNE USLOVE MOGUĆNOSTI ostvarenja neke ideje, u ovom slučaju izvorno marksističke, u Srbiji i Jugoslaviji krajem 80-tih godina prošlog veka, ja se pitam, ne sporeći da društvena stvarnost nije bila u skladu sa marksističkom idejom.

Ili, drugačije rečeno, da li mislite da bi ta stvarnost bila drugačija da su u ustavu ostale odredbe o društvenoj svojini i radničkom samoupravljanju? Ja mislim da ne bi. Kao što sam rekao, formalno-pravna određenja se mnogo pre prilagođavaju društvenoj stvarnosti, nego što se ova prilagođava njima; društvena stvarnost ima svoju vlastitu snagu, uglavnom veću od snage ideja. Zato bih pre rekao da je promena statusa radnika, koja počinje mnogo pre Miloševića, imala za posledicu promenu svojinskog statusa preduzeća. Jer, postavlja se pitanje nije li u samoj STVARNOSTI već dugo na delu bilo odstupanje od onih izvornih ideja? Nisu li procesi eksploatacije i primata grupnih ili pojedinačnih interesa nad opštim i zajedničkim, pod velom društvene svojine i samoupravljanja, već dugo bili u toku? Na to je ukazala još 1968. studentska pobuna, a u pogledu ovog drugog se 80-tih sve više pričalo, i to na nivou političkog rukovodstva zemlje, ne više samo leve opozicije.

@ BB-kraj

Ne bih se složio s Vama da je SPS uveo kapitalizam u Srbiju. Uvedeni su i ojačani samo ELEMENTI kapitalizma koji su, uz to, i ranije postojali u izvesnom obliku. Kako rekoh, mislilo se da će se time rešiti ekonomski problemi zemlje. Da li je to mišljenje bilo opravdano, drugo je pitanje. Uglavnom, ne može se reći da je 90-tih godina na delu bila "čista privatnosvojinska privreda". Sami ste spominjali "mešovitu" privredu. Svega 25 posto preduzeća je bilo privatizovano, i na svaki pritisak koji je ušao u pravcu radikalnije privatizacije (npr. Šešeljev), vladajuća politika je reagovala amortizujući ga, pa i blokirajući. Liberalni kritičari iz redova tadašnje opozicije zamerali su da je privatizacija "zamrznuta", i tu ocenu, iz svoje perspektive, beleželi kao minus sistemu. Iz naše je to naravno plus.

Niko, međutim, ne može sporiti da se jedan deo ljudi tokom perioda izuzetno obogatio. Ali, najveći deo njih stekao je dobit špekulantskim putem koji prirodno jača u uslovima rata i sankcija. I u Rusiji se, nedugo nakon Oktobarske revolucije, u sličnim istorijskim uslovima, pojavila "crna berza" sa kojom je boljševička vlast prvo pokušala da se obračuna metodama ratnog komunizma, a kada nije u tome uspela, jer je došlo do još većeg pogoršanja ekonomske situacije, prešla je na tzv. NEP, odnosno dozvolila je uvođenje elemenata tržišta i privatne svojine. Da li se moglo očekivati da partija koja je daleka transformacija one komunističke, nakon 70 godina od Oktobarske revolucije, postupi boljševičkije od samih boljševika, da njeni rukovodioci budu veći lenjinisti od samog Lenjina? O toj istorijskoj realnosti sve vreme govorim.

O kapitalizmu se u pravom smislu može govoriti tek kada dominantna postane privatna svojina sa pratećom pravnom regulativom. To se u Srbiji dešava počevši od 5. oktobra, kada dolazi do ubrzane i prinudne privatizacije društvenih i državnih preduzeća. Zato odgovornost za kapitalizam i njegove destruktivne posledice nosi mnogo pre nova, nego stara vlast.

@ Simić Manojlo-2. deo

Kažete i da je u komunizmu zaposlenost bila "veštačka" i "nezdrava" (rešavali se "socijalni slučajevi"), a u kapitalizmu je "stvarna". Stvarno ne znam šta je bolje, da li da se "socijalni slučaj" zaposli i počne nešto da proizvodi, ili da bude ostavljen na ulici; podsećam da 50 miliona ljudi u Americi nema osnovno zdravstveno osiguranje, podaci koje Vi navodite za mene spadaju više u domen naučne fantastike, bar kad je o Americi reč. I mnogo pre se može reći da je nezaposlenost u Americi stvarna; većina ljudi nema siguran posao, stalno je u panici da li će sačuvati radno mesto, a zastrašivanje nezaposlenošću u njenim vidljivim oblicima bede i društvene patologije, najbolje je psihološko sredstvo za nametanje minimalnih nadnica i katastrofalnih uslova rada. Za 15 miliona nezaposlenih, a to nije neka fiksna populacija, kako rekoh, nego kroz nju prolaze duže ili kraće mnogo veći broj ljudi, verujem da taj raj o kome vi govorite jednostavno ne postoji. Osim možda u "američkom snu".

Upućujem čitaoce na samo dva linka koji otkrivaju stvaran svet gladnih, nezaposlenih i slabo plaćenih u Americi, a takvih je izveštaja na sve strane:

http://dailynewsmn.wordpress.com/2009/11/19/6-87/
http://quantumfuture.net/sr/korporativna.html

Verujem da je 1. maj u mnogim zapadnim zemljama radan dan. To samo govori o skromnom dometu koji je tamo postigla radnička klasa za ovih skoro dva veka, s obzirom na ono što je mogla i trebalo da učini. Na Zapadu je izostala socijalistička revolucija i zato se radnici još uvek natežu i cenjkaju sa starim gazdama oko svojih najamnina, vrteći se u krug, i tako će se beskrajno iscrpljivati sve dok se ne odluče na radikalnije mere i sebe same shvate i postave kao gazde. Kapitalizam na Zapadu već nekoliko stotina godina ima miran, evolutivan napredak, pa daleko od toga da je "eliminisana svaka nepravda prema radniku".

@ Svetislav Kostić

Pozdravljam Vas i zahvaljujem na dosadašnjim pozitivnim komentarima!

Lepo je što ste podsetili na familiju Kalik iz Krajine, ne bih da govorim o još nekim istorijskim činjenicama vezanim za ovo prezime, da ne ispadne kako time potenciram svoje poreklo, o čemu sam već rekao da nije moralno primereno lično govoriti ili "pravdati se", a kamoli za tako nešto pitati ili sumnjičiti, bez obzira o kakvom poreklu je reč.

Takođe je lepo što se podsetili na ovu Havelovu izjavu. Svi zagriženi antikomunisti trebalo bi pred njom da se zamisle, pogotovo jer dolazi od nekog ko se sa komunizmom ni najmanje ne može dovesti u vezu. U tom pravcu pridodajem jednu misao francuskog hrišćanskog mislioca Emanuela Munijea: "Teško je biti komunista, ali još teže biti antikomunista".

Stoga, antikomunisti, na vama je red da se branite!

Zaista nije u redu to što se ovde toliko glorifikuje Milošević a potpuno se zapostavlja uloga Mire Marković! Miri dugujemo barem onoliko koliko i Slobi! Zasluge JUL-a nisu (mnogo) manje od zasluga SPS-a. Zato, kad god pominjemo Slobu, setimo se i Mire!

Mislim da bi ovaj razgovor nadalje trebalo usmeriti ka pitanju o tome da li sadašnje istorijske prilike dopuštaju politički program koji će otvoreno pozivati na povratak principima marksizma-lenjinizma. Tu se, naime, najpre otvara pitanja „prosvećenja“. Gromoglasna podrska ideejama liberalne demokratije, njihovo glorifikovanje u medijima, ili i u sistemu obrazovanja, rezltiraju da će se čak i teško ugroženi radnici danas pre zalagati za neki kapitalizam zapadnog tipa (gde mogu „da zarade“), nego za socijalizam. Kao da je potpuno zaboravljena izvesna socijalna sigurnost koji je socijalistički sistem pružao.
Dakle, na koji način iznova artikulisati nezadovoljstvo, pre svega radnika, postojećim društvenim prilikama? Revolucionharno „prosvećenje“ ne treba da ima formu indoktrinacije, nego autentičnog konkretizovanja nezadovoljstva u revolucionarnu aktivnost. Medji su, medjutim, u rukama kapitalista, takodje i sistem obrazovanja, a delovanje putem interneta uvek podrazumeva opasnost od gubljenja u nepreglednom mnoštvu kolateralnih komentara, kao što je i ovde slučaj. Dakle, kako uopšte pristupiti borbi protiv „pomračenja uma“, kada danas svaka bluna može da parodira komunističke ideje, a novostasali srednjoškolci, često, više i ne znaju ko je bio Karl Marks.
U takcoj situaciji, postavlja se pitanje da li otvoreno delovanje, u smislu konstituisanja neke političke partije, treba da istupi sa radiklanim programom, ili treba poći od zahteva za manje ili vise korenitim reformama postojećeg kapitalističkog sistema. Ili ostaje nada da će nagomilano nezadovoljstvo jednom izazvati bujicu spontanog nezadovoljstva i izlazak na ulice, kao u Grčkoj.

@ Mario Kalik (21 maj 2010 19:34), poštovani gospodine Kalik! Paja patak je jedan naš omiljeni drugar, nezadovoljan kao i mnogi od nas koji "zaglavili" u nekoj od zapadnih zemalja i što nam se bliži ići bogu na istinu, ostaćemo pokopani u "društvu" sa ljudima s kojima nikad ništa zajedničko nismo imali. Tri - četiri godine unatrag, pisao je naš paja patak u Politici kategotične i optimističke komentare po pitanju odbrane Kosova i Metohije. A onda mu se za jedno čitavo vrijeme zagubio trag, da bi se ponovo i za prvo vrijeme povratio u Politiku i zaključio da to nije ona nekadašnja srpska nacionalna gazeta i obreo se u NSPM gdje sem "paja patak", ništa više ne podsjeća na onog starog nekadašnjeg odlučnog i uvjerljivog paju patka.

Tekstovi i ovog i onog paje patka svjedočili su o jednom obrazovanom, vjerovatno jednom visoko obrazovanom savremeniku. U međuvremenu nešto se u paji patku prelomilo. Nekada su već sami pajini komentari govorili o njegovom univerzitetskom obraziovanju. Danas osjeća potrebu da to podvlaći. Možda jer i meni upalo već od početka u oči da NSPM u većem postotku korisnika okuplja ljude sa nivoom.

A meni ga paja patak jednom prilikom osporio. ne ljutim se, ali uzdrmao povjerenje u njegovu moć zdravog rasuđivanja.

Ili je kod onog paje patka iz Politike i ovog u NSPM slučajno riječ samo o dvojici imenjaka?

@Vladimir Djurdjević

Možda gospodin Đurđević to ne čini svesno, ali svakako je veoma uvredljivo kada mnoštvo komentara kvalifikuje kao "kolateralne". Takođe, možda nije u pitanju loša namera, ali činjenica je da je ton g. Đurđevića nedopustivo bahat! One komentatore koji sa levih ili liberalnih pozicija kritikuju ideologiju nacionalnog socijalizma Slobodana Miloševića, gospodin Đurđević naziva neznalicama i apologetama zapadnog kapitalizma...

Moj utisak je sasvim suprotan: meni se čini da su komenatori leve orijentacije sasvim prirodno prepoznali svoje saveznike među komentatorima liberalne orijentacije. I tu nema ničeg neobičnog! Tako je bilo i u II svetskom ratu - i tada su se komunisti i liberali ujedinili u borbi protiv fašizma i nacional-socijalizma!

2.
To stanje pravne i faktičke neregulisanosti, tačnije hibridnosti, okončala je postpetooktobarska vlast donošenjem zakona o obaveznoj privatizaciji, a nešto kasnije i novog zakona o radu. Prvi zakon je definitivno raskinuo sa idejom mešovite privrede i mešovitog društva, i postavio temelje za čistu privatnosvojinsku privredu. Drugi zakon je raskinuo sa ostacima samoupravne filozofije u oblasti rada, i uveo klasičan najamni odnos. Dakle, formalno gledano, Vi ste u pravu. Suštinski, međutim, ovakvi zakoni su bili NEMINOVNO okončanje procesa koji su inicirali socijalisti.

Svima se izvinjavam za preveliki prostor koji sam zauzeo na ovom sajtu a Vas srdačno pozdravljam.

Nadam se da posle ovog vrlo neprijatnog, višednevnog, gotovo FORUMSKOG prepucavanja (što NSPM-moderacija nikako ne voli!) g.Kalik neće više imati ovako lagodnu priliku da "podmazuje" i proverava pred javnošću svoje ideje.

Bezveze.

@ NATO-levičari - 1.deo

Kako ćete sigurno prepoznati NATO-levičare? Tako što ćete primetiti da besomučno napadaju, s otvorenom mržnjom, svakoga ko se izjasni kao levičar patriota, ma koliko on ubedljivo dokazivao svoj levičarski stav i kritikovao kapitalizam, bolje rečeno, utoliko pre očekujte da će od njih biti napadnut. I da pri tom koriste prepoznatljiv propagandni obrazac NATO-vladinih organizacija i njihove televizije B-52: s njihove strane prvo kreće provokacija praćena govorom mržnje, koja nema nikakve veze sa samom temom, na koju vi naravno odlučno odgovarate, a onda bivate optuženi da upravo vi koristite "govor mržnje", na šta se nadovezuje još sijaset sinhronizovanih komentara koji se solidarišu sa provokatorom, proglašavajući ga "nemoćnom žrtvom". Srećom, naša javnost je toliko puta iskusila ovu podvalu da ona gotovo nikoga više ne može prevariti.

Sve to imamo ovde. Povodom teksta u kome se Milošević uopšte ne spominje javlja se jedna uigrana grupica komentatora koja galami o "krvoloku Miloševiću" i njegovim "zločinima". Očigledno da samom tekstu nemaju šta da prigovore. Međutim, njima smeta što autor inače javno brani Miloševićevu politiku koja je bila levičarska i patriotska. Jer, osnovni zadatak njihovih organizacija je da raskinu vezu između levice i patriotizma, da patriotizam izjednače sa šovinizmom, i da sebe predstave kao jedine prave kritičare srpskog nacionalizma, odnosno "šovinizma", s levih pozicija. Kada se pojavi neko ko je takođe levičar i ko takođe kritikuje ovaj nacionalizam, ali sebe smatra patriotom i u toj borbi se angažovao i dalje angažuje, podvlačeći bitnu razliku između patriotizma i nacionalizma, a naročito ne dopuštajući da patriotizam bude sveden na šovinizam, jasno je da u njihovim očima on predstavlja opasnog konkurenta koji na sve načine mora biti osujećen i dezavuisan.

@ NATO-levičari - 3.deo

Snažno dejstvo udružene propagande NATO-vlada i "naših" NATO-vladinih organizacija i stranaka mnogim ljudima je tokom 90-tih toliko suzila svest da su u svakoj nesreći i šteti koja se desila na ovim prostorima počeli da priviđaju "zločinačko delovanje Miloševića". Ipak, nakon bolnog iskustva u poslednjih deset godina, veći deo ovih ljudi se osvestio, shvatio, pa i prihvatio, onu Miloševićevu izjavu uoči 5. oktobra: "Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, već napadaju Miloševića zbog Srbije".

Ali, ne i NATO-levičari. Oni i dalje, kako vidimo, uporno napadaju i optužuju Miloševića za sve i svašta. Još uvek se dvoumim da li su se oni identifikovali sa pravim agresorom samo iz zablude ili tu ima i neke dublje pozadine, mada u poslednje vreme, prateći njihovo delovanje, sve više preteže ovo drugo. U svakom slučaju, njihovo delovanje se odlično uklapa u strateški cilj NATO-a i njegovih ovdašnjih filijala u obliku LDP-a i NATO-vladinih organizacija koje se sve skupa valjaju u milionima dolara dobijenih od kapitaliste Soroša. Jer, Srbija još uvek nije sasvim slomljena i dovoljno izdrobljena, pa treba besno suzbijati svaku naznaku patriotizma, pogotovo ako se deklariše kao levičarski.

Gde god se danas levičari patrioti usude da u javnosti promole glavu ovi NATO-levičari, dobro obavešteni o takvom "zločinačkom" delovanju, spremno reaguju. Vidimo ih 2007. kako pokušavaju da miniraju tribinu o levici na Filozofskom fakultetu, a glavna meta im je Mihailo Marković koga napadaju na najvulgarniji način. Vidimo ih 2008. kako prave incident na tribini o '68. u kojoj učestvuju, između ostalih, Mihailo Marković, Ljubiša Ristić i Mila Alečković. TV B-52 koja je, gle čuda, jedina bila prisutna od medija, brže-bolje šalje izveštaj u kome o samoj tribini naravno nema ni reči, nego je u prvom planu provokatorka koja sebe predstavlja kao "žrtvu" (taj manevar je već uveliko providan)...

@DŽon Šepard

Nisu to nikakve "Marijve ideje" gopodine "DŽon Šepard". Mario je samo hrabriji i elokventniji od većine nas, koji razmišljamo na sličan način. Pošto je istorija ljudskog roda istorija klasnog varničenja i napona, ne možete očekivati da tolika gomila potlačenih i uniženih nikad ne uzvrati udarac tlačitelju i eksploatatoru. I na vašu žalost, uvek će toga biti; Danas je to Mario, sutra će biti neko drugi, sve dok bude ekploatacije i tlačenja biće i otpora i ideje za slobodu. Vaša klasa (ili klasa kojoj verno služite) po rečima Noam Čomskog vodi "jednostrani rat" protiv radničke klase i kako Čomski kaže ta vaša klasa čini sve da tog rata eksploatisani nikad ne budu svesni. Zato vas i pogađa ovaj Mariev tekst - zato što mi postajemo svesni da se protiv nas vodi jednostrani rat. Verovatno se brinete za svoje privilegije koje vam omogućava sistem ekploatacije - što je normalno. Razumem i vaš strah - i on je normalan. Jer kako jedna Kineska poslovica kaže: "Kad miš postane sudija, vreme je da mačke napuste selo"

nastavak ;
gulio je , dakle krompir u stražnjoj sobi ,i svake
noći ostajao prekovremeno po 3-4 sata , a gazdu
nije smio ni da pita da mu plati .Kaže, nikad nisi
siguran da će da plati i one regularne sate , a
kamoli prekovremeni .To je na " zapadu "potpuno
nezamislivo.Zato Vi gosp. Kalik, u svom tekstu
opisujete najdrskije razbojništvo , a ne kapitalizam .Ove Vlasti u Srbiji ,uz potpunu
nesposobnost , neodgovornost i nerad , pokazuju da
im je namjera ,koju uspješno provode u praksu , da
zakonima zaštite samo sebe i svoje bliske saradnike.
Znate li, gosp. Kalik ,da je Kina , komunistička i
jednopartijska , u potpunosti odbacila marksizam
kao nauku , u pogledu tržišta ,proizvodnih odnosa,
efikasnosti proizvodnje ,cijene rada ,a usvojila
Adama Smita .Nedavno je šef kineske privredne
delegacije u posjeti Americi , Gao Xiqing ( ja
neznam kako se to na srpskom, fonetski izgovara )
koji u svom sektoru kineske Vlade pod kontrolom
drži 200 milijardi( od ukupno 2 triliona $ koje
Kina drži u obveznicama , stokovima i vrijednosnim
papirima , zapravo američki dug Kini- ovaj podatak
je iz 12.2008.god., vjerovatno je sada dug i veći)
oštro kritikovao najveće američke Kapitaliste ,
da se nedovoljno drže Adama Smita .I još im je rekao (praktično zaprijetio):" Be nice to the
Countries that lend you money ".
Vi takođe u svom odgovoru meni ,omalovažavate 100
milijardi $ bespovratnog kredita koje je Tito dobio
od "zapada", čime pokazujete da ne poznajete
novčane relacije .Sa tim novcem pravilno usmjerenim
i investiranim u nove fabrike sa novim tehnologijama ,sposobnim menadžmentom ,moglo je
da se zaposli 500.000 novih dobro obučenih radnika
raznih profila ,a održavanjem niskog kursa dinara
čime bi se postigla konkurentnost naši proizvoda
na evropskom tržištu , napravi pravi prodor .
Ništa od toga nije se dogodilo .Davali su se jeftini krediti za kola i vikendice ,kupovao se socijalni mir , i produbljivala ljubav naših naroda
i narodnosti prema socijalizmu i

@marksista

Ne znam o kom „gospodinu Đurđeviću“ mislite. Jer, ja nisam napisao ni reč o tome, o čemu želite da sa mnom polemišete. Nikoga nisam nazvao apologetom zapadnog kapitalizma, niti neznalicom, jer su takve kvalifikacije, čini mi se, neprimerene ovakvoj formi rasprave (kao što se nisam ni dotakao teme o Slobodanu Miloševiću, jer je to tema za posebnu, dugu raspravu). Dakle, sa Vama nemam o čemu da polemišem, jer ste me, možda „bez zle namere“, pomešali sa nekim drugim diskutantom.

Sluteći da ova raprava neminovno prestaje da bude u žiži interesovanja, potisnuta novijimn tekstovima, moram da nešto dodam argumentaciji Maria Kalika.

Kapitalisti, čije delovanje Kalik opisuje, imaju više obzira od nekih "gazda" i "buržujčića" u unutrašnjosti. Ima mesta u Srbiji gde je mesečna plata oko 100 evra, gde radnici privatnog supermarketa od svoje zarade plaćaju troškove nekupljene robe, kojoj je u medjuvremenu istekao rok trajanja, gde je zabranjen čak svaki vid sindikalnog organizovanja, gde radnici nemaju ni jedan slobodan dan tokom meseca, niti pravo na bolovanje. Ovi primeri, razume se, ne pokazuju samo žalosno stanje u našoj zemlji, već i pravi lik kapitalizma, koji, podsetimo, u planetarnim razmerama raskida sa idejom "države blagostanja".

Prenebregavati ovakve primere, ili ih objašnjavati, tek, potezima aktuelne vlade, znači biti uistinu bahat. Jer, odbrana kapitalizma, u suočavanju sa navedenim neposrednim oblicima njegovog ispoljavanja, pretpostavlja bespogovornu odanost ideološkom obrascu "desnice".

Odbrana zapadnog modela kapitalizma, koji je navodno emancipiovan od domaće varijante, podrazumeva zatvaranje očiju pred njegvim osnovnim mehanizmom, koji se u Srbiji samo jasnije uočava.
A "nacionalistička" odbrana Srbije od uticaja Zapada takodje zatvara oči, pred nesumnjivom klasnom podelom društva. O kakvoj "poštebnoj privatizaciji" može biti reči, i kako je moguće zasnovati solidarnost kapitalista i njihovih radnika, kada to nije u duhu samog kapitalističkog uređenja? Naposteku, kako se može, i u ime čega se sme pozivati na nacionalno jedinstvo, kada su, ekonomski, radnici i kapitalisti tako bolno razdvojeni? Sama eksplatacija poništava humanitet radnika, i zato umesto bratske ljubavi, na nju se može uzvratiti jedino dubokom klasnom mržnjom.

I zato je, čini mi se, primeren samo razgovor o strategiji klasne borbe. Plodotovrna rasprava, medjutim, uvek zastaje, kada se ispreče ideološki zidovi. Pokazje to i ovde upriličeni razgovor.

Ne znam čemu ova netrpeljivost prema Mariju Kaliku. Zar ne bi trebali da poštujemo sve razlike? Ako je Mario Kalik i socijalista i nacionalista u isto vreme onda je on pravi primer bogatstva razlika ka kom svi težimo u savremenom svetu. Na kraju, nije da je to neka pozicija za koju već nismo ranije čuli ili koju nismo imali na delu u savremenoj istoriji.

Ja mislim da nije u redu to što neki komentatori napadaju Maria Kalika zbog nekih zločina režima Slobodana Miloševića. Ne može Kalik da bude odgovoran za zločine bivšeg režima! Tačno je da je bilo zločina koje počinio Miloševićev režim ali nije u redu to što se sada sve pristalice S. Miloševića optužuju za te zločine. Bilo je i ljudi koji su iz čistih ubeđenja podržavali Miloševića a bilo je i onih drugih. Na primer, krajem devedesetih na Filozofoskom fakultetu u Beogradu, jedan student i član SPS-a slučajno je izgubio materijale sa partijskog sastanka; čistačica je pronašla ove dokumente i dostavila ih Nastavno-naučnom veću. Na opšte zgražavanje profesora Filozofoskog fakulteta, ispostavilo se da ovi dokumenti sadrže "bezbednosne procene" studenata i profesora, dosijee "nacionalno i ideološki kompromitivanih osoba" i tome slično... Da bi kolege zaštitila od progona, uprava fakulteta fotokopirala je ove dokumente i okačila ih po oglasnim tablama - tako su svi saznali ko je proganjan i ko su progonitelji. Dakle, činjenica je da je bilo progona na nacionalnoj, verskoj i političkoj osnovi, što ipak ne znači da su svi članovi SPS-a odgovorni za ovakve drastične slučajeve... I zbog toga molim komentatore da budu obazrivi kada kritikuju pristalice Slobodana Miloševića. Bez obzira na neke drastčne izuzetke, bilo je tu i ljudi koji su iz ubeđenja a ne iz neke koristi ušli u SPS i koji nikome nisu naneli zlo!

@Mario Kalik je nevin!

Imam utisak da komentator koji se potpisao kao "Mario Kalik je nevin!", polazi od shvatanja o identitetu ličnog i političkog, pa iz činjenice da je Kalik nevin na ličnom planu, zaključuje da on ne može da bude politički odgovoran za onu političku opciju koju zastupa. Ja mogu da poverujem da je Kalik uspeo da sačuva svoju moralnu čednost ali takođe verujem da to ne znači da u političkim stvarima on ne treba da bude odgovoran koliko i svaki drugi građanin koji uzima učešća u društveno-političkom životu! Ja se u nekim momentima slažem sa Kalikom a u nekim ne, ali mislim da on ima pravo da brani ovu svoju političku poziciju i da za tu poziciju treba da snosi odgovornst kao svaki drugi punoletni građanin. Nije u redu da građane delimo na nevine i na one druge i da ih na taj način politički infantilizujemo! Svi smo odgovorni, a neki su nevini dok neki drugi to nisu. To što neko ima iskustva u nekim stvarima, dok neko drugi samo sa distance posmatra i promišlja politički život, ne znači da i jedan i drugi nisu politički odgovorni!

@ BB jedan - 1.deo

Vaša zapažanja o problemu privatizacije u Srbiji meni su vrlo interesantna, uvek rado diskutujem s nekim ko dobronamerno uviđa potencijalna odstupanja društvene prakse koja se poziva na ideje levice od samih tih ideja. To nam nesumnjivo pomaže da samu tu praksu još više izoštrimo i unapredimo u pravcu levice. Zato, bar za mene, prostor koji ste zauzeli svojim komentarima uopšte nije prevelik i itekako je ispunio svoj cilj.

Drago mi je da smo se složili oko ovog pitanja s njegove formalne strane, tj. da smo zaključili da je u domenu zakonske regulative istinski temelj za kapitalističku privredu postavila ne stara, već nova, petooktobarska vlasti koju, pre svega s obzirom na taj momenat, često nazivam kontrarevolucionarnom. Za mene je kapitalizam u pravom smislu te reči samo onaj poredak kod koga je privatna svojina postavljena kao društveno dominantna i racionalno regulisana kroz važeće pravne norme i mehanizme. U tom smislu sledim, između ostalog, Veberovo tumačenje kapitalizma. Po njemu, u istoriji su uvek postojali grabežljivi, nelegalni oblici prisvajanja vrednosti ("pljačke"), ali tek u kapitalizmu to dobija potpuno "racionalan", jasno regulisan i legalan oblik. I zato se odlučujući početak, bolje rečeno, restauracija kapitalizma u Srbiji vezuje, po meni, za 5. oktobar, a ne za Miloševićev period, tokom kojeg je u određenom stepenu nesumnjivo postojala pljačka društvene imovine. No, kako ste sami rekli, to se obavljalo u uslovima iracionalne društvene stihije i konfuzije.

Međutim, rekao bih da ovo važi i u domenu društvene stvarnosti, a ne samo pravnih formi. Očigledno da se na tom planu i dalje razilazimo. Naime, ne verujem da su prokapitalistički zakoni koje je donela nova vlast NEMINOVAN izraz prethodnih procesa koji su inicirani od strane socijalista. Podaci koji se mogu naći na stranici srpske Vikipedije, pod odrednicom "Privatizacija", potvrđuju stav koji sam izneo u prethodnom komentaru.

@ Simić Manojlo

Očigledno da govorimo o sasvim različitim stvarima, i da je među nama dalja diskusija bespredmetna. Za vas je kapitalizam svet visoko plaćenih radnika, sa sigurnim radnim mestom, izuzetnim uslovima rada i svim ostalim blagodetima koje poseduje radnička klasa. Za mene je to, naprotiv, socijalizam. Povodom linkova koje sam poslao, a koji pokazuju sasvim drugačije lice američkog kapitalizma, izraženo u egzaktnim statističkim pokazateljima, niste ništa rekli. Tačnije, ni na jednu moju primedbu povodom Vašeg početnog komentara ili uopšte niste odgovorili ili je taj odgovor nedorečen. Umesto toga, pozivate se na neke svetle primere bezbrižnog života radnika iz ličnog iskustva i odatle izvodite zaključak da je tako svuda na Zapadu, u svakoj zemlji i za svakog radnika. Vrlo sumnjivo zaključivanje. Pa čak i da je tako, da su radnici svuda sasvim solidno plaćeni, to i dalje ne znači da nisu eksploatisani. Hoćete reći da je podela na one koji su malobrojni vlasnici ili top-menadžeri, i zarađuju milione dolara, i one milione radnika koji za njih i pod njima naporno rade, i zarađuju u najboljem slučaju koju desetinu hiljada dolara, izmišljena?! Sinoć sam u prolazu čuo na TV-u da jedan čuveni fudbalski trener zarađuje 10 miliona evra godišnje. E pa izem ti sistem u kome fudbaleri i njihovi treneri, ma koliko uspešni bili, zarađuju hiljadu puta više od onih koji stvaraju materijalne temelje svakog društva, mogućnost da sve drugo u njemu uopšte postoji, uključujući i stadion, loptu, sportsku opremu, reklamne panoe, komunikacionu tehniku itd.! Sa takvim sistemom ocenjivanja vrednosti nekog rada i raspodelom bogatstva nešto samo po sebi duboko nije u redu. Da ne govorim o tome da, s druge strane, ti uskraćeni milioni mnoge, bilo u tim zemljama, bilo drugde, onemogućavaju da imaju elementarnu zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, u krajnjem pristojan krov nad glavom.

E vidite, tako nečeg, ma šta vi mislili o tome, u socijalizmu nije bilo. A sve manje ga ima i u Kini na koju se pozivate.

Videlo se da je njima bilo stalo, pre svega, do identiteta disidenata, a ne do ideja. Nisu ni pokušali da razmišljaju o tome da, ako postoji makar mala šansa da se ostvari socijalistička ideja - da bi trebalo da su na toj strani, a ne da se, insistirajući na svom statusu protivnika režima, nađu na strani neprijatelja socijalizma...Izgledalo je da nas drži na okupu čvrsto idejno jedinstvo, ali se, nažalost, pokazalo da ono nije imalo jake temelje... Ljudski potencijali su neuporedivo veći nego što smo toga svesni. U nama je skrivena ogromna snaga. Čovek treba da ide svojim putem i ulaže maksimalno moguće napore sve do samog kraja, dok ga više sile u tom hodu definitivno ne spreče.

@Simić Manojlo

Verovatno bi se u Nemačkoj ili Francuskoj dogodilo to što opisujete. Međutim, ja sam te primere naveo da bih ukazao na suštinu kapitalističkih odnosa. I na Zapadu se napušta koncept „države blagostanja“, pa se tako ukidaju socijalne beneficije. Otvoreno se govori, na primer, da je Japanski model potpune socijalne zaštite – nefunkcionalan i da ga treba napustiti. U SAD, na primer, i posle Obamine reforme, sekundarna i tercijalna zdravstvena zaštita su i dalje nedostupne za ogroman broj ljudi, a prvenstveno su na udaru upravo radnici koji rade manje složene poslove. A tek nezaposleni!

Pa onda – bolovanja. Znate li da u većini američkih firmi i preduzeća zaposleni mogu samo pet dana godišnje da budu na bolovanju, a ukoliko se ozbiljno razbole, dok su u bolnici – nije im garantovano radno mesto. Ukoliko lečenje ne pokriva polisa osiguranja (a ona je skupa, kada je reč o tercijalnoj zdravstvenoj zaštiti, tako da je mnogi ne uplaćuju, niti im te tipove osiguranja pokriva ugovor sa firmom u kojoj rade), mnogi zapadaju u pravo „dužničko ropstvo“. Dakle, ostaju bez posla, ušteđevine, često i celokupne imovine, bolensi i nesposobni da se zbog bolesti ponovo zaposle. Pogledajte sajtove koje preporučuje Mario Kalik, ima tamo dosta primera.

Dakle, kapitalizam ide linijom odustajanja od opšte socijalne zaštite. Kode nas je, razume se, stvar još drastičnija, ali pokazuje pravi duh kapitalističkih odnosa.

za Vladimir Djurdjevic;

Ja sam ogorčeni protivnik "zapada" u cjelini ,a
Amerike posebno .Njihovo nastojanje da budu "svjetski
policajac" u spoljnoj politici (u njihovoj štampi se
uopšte ne diskutuje da li to treba da budu ili ne ,
nego samo o načinima dominacije),njihovo bahato ,
kaubojsko oslanjanje na silu u međunarodnim poslovima
smjenjivanje i postavljanje Vlada širom svijeta ,vođenje
izazivanje i podmetanje ratova , drsko ispiranje mozga
posredstvom " svojih "medija ,i još čitav niz
drugih negativnosti ,što ih čini samo malo
sofistikovanijom verzijom najgorih totalitarnih
sistema 20.vijeka , nacizma i fašizma .I komunizam
je bio totalitaran , sa suprotnim predznakom , što
ne umanjuje strašne posljedice koje je proizveo .
Lenjin je svoju borbu za radnička prava ( nakon što
je podmetnut od "zapada" ,što je u potpunosti dokazano i dobro dokumentovano )počeo u jeku 1.sv
rata , čvrsto riješen da se za njih bori do posljednjeg Rusa .Pa još onda ubije ruskog Cara
Nikolaja 2.Romanova ,kojiu je od njega bio daleko
veći humanista , i cijelu njegovu porodicu ,ne
poštedjevši ni djecu. Eto, to je taj komunistički
moral: ubij sve i vrati se sam .
Isto se dogodilo i kod nas za vrijeme Titine
komunističke revolucije , kada je srpski Narod
razapet na mengele između Pavelićevog fašizma i
Titinog komunizma .Posljedice vidimo .
Sve što je negativno na " zapadu " je jedno , a
predmet naše diskusije nešto sasvim drugo .
Kad ste Vi gosp.Đurđeviću poslednji put poslali
imejl Vašem predstavniku u Skupštini Srbije , ili
ili mu telefonirali ili mu pisali i obavijestili ga
vi njegovi glasači ,zahtijevate od njega da na
Skupštini kaže tačno ono što vi glasači od njega
zahtijevate .
Ako vi njega ne držite pod kontrolom , neće ni on
držati pod kontrolom onog vlasnika Supermarketa .
U ovoj eri brzih komunikacija postoji mogućnost
da glasači u potpunosti kontrolišu predstavnike
koje su oni izabrali da u Skupštini brane njihove
interese , sa tendencijom da ta kontrola preraste

Siromaštvo je vrlo rastegljiv pojam .Kod nas je to,
kad nemaš šta da jedeš , i košulju da promijeniš .
A kod njih je to lišavanje pogodnosti i visokog
standarda života na koje su navikli , dok su radili. Neće više voziti dva nova auta , nego jedno
staro ,neće na večere ići u restoran ,nego u
Mekdonalds ,neće- imati veliku, nego malu kuću ili
stan , neće više putovati ni u susjedni grad , a
kamoli po svijetu .Za njih ne važi stara istočnjačka
mudrost da nije bogat onaj ko puno ima , nego onaj
ko malo traži .Siromaštvo je za njih , stid i poraz.
Imate i drastičnije primjere nego što je francuski.
Svakoga dana neko u Japanu skoči sa 18. sprata ili
izvrđi harikiri .
Sve su to samo izuzeci koji potvrđuju pravilo .

" Ko o brijeg štono
zalud morski bije val
od mene tako tvoja
odbija se riječ "

Okovani Prometej

@Simić Manojlo


Niko bolje od profesora Majkla Parentija nije argumentovao takozvani "Global Rollback" - povratak u ranije, nepovoljnije stadijume kapitalizma, u takozvanim razvijenim kapitalističkim zemljama i dokazao da je kolaps socijalizma i komunističke misli na istoku upravo doveo do ovoga.

Parenti iscrpno dokazuje svoju tezu - da je relativno visok životni standard običnih ljudi na zapadu u rapidnom nestajanju jer više nema socijalizma na istoku, bolje alternative u koju bi Amerikanci upirali prstom.

Menije žao što ovaj tekst nije preveden na sprski, ali nadam se da će moderator odobriti ovaj link jer radi se o velikom piscu i izuzetnom tekstu.
http://www.thirdworldtraveler.com/Parenti/Global_Rollback_Parenti.html

Nakon što pročitate ovaj tekst, što vam neće biti problem jer, vidim, živite u Americi, nadam se da ćete moći da se oslobodite predrasuda do kojih ste došli čitajući samo jednu vrstu literature.

nastavak;

Kod nas , međutim - " mrtvo more ".
Ove partije koje sebe smatraju "levim", pa se zbog
toga, iz razloga potpuno čudnih, istovremeno smatraju i " naprednim "po kriterijima propalih
vremena ,samo su derivati neuspjelog komunističkog
koncepta .Pa , po inerciji , sebi dozvoljavaju da
oni određuju ko je " levo " a ko " desno " na skali
političkog spektra . Sa njima ,napredak nije moguć.
O predrasudama koje mi na kraju spočitavate , a koje sam stekao čitajući samo literaturu jedne vrste ,mogu da kažem da sam im zaista robovao ,prvih 50 god.svog života ,na način
manifestovan kod nekih komentatora na ovom sajtu .

Neće sloboda " umeti da peva ", sve dok je interpretira sužanjska komunistička misao .