среда, 27. октобар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Коме је до морала у политици, нека иде у НСПМ

Пекићев национализам у тумачењу Алексе Ђиласа

Kоментари (14) COMMENTS_ARE_CLOSED
1 четвртак, 24 јун 2010 10:51
Драго Стен
"Комунизам је најлепши из даљине"Вели Пекић.Све је лепше из даљине и "кад о себи само наговештај да".Пекић је био велики писац и кад се с њим можемо да споримо.у "Годинама које су појели скакавци" он је бриљантно описао логику те комунистичке правде.Али је био преблизу. Није видео да та правда долази из једног ирационалног страха комуниста.Онај ко се служи светим циљевима, великим идејама о једнакостима и равноправностима а сам своје непоштовање тих сопствених начела крије ко змија ноге, ствара казамате у којима из страха да се не открије његова властита слабост,изолује и кажњава свакога ко другачије мисли.И уколико је страх већи утолико је суровост кажњавања непримеренија.Али Гванатанамо је начињен по истом или сличном моделу.Опет из страха.Разговори о демократији и комунизму не би били правични ако те сличности одбрамбених механизама власти, кад јој прети опасност не бисмо како треба уочили.Пекић је велики али су и он и Алекса Ђолас преблизу.Оптерећени личним, породичним близинама и страховима.Не знам да ли би било неделикатно да се све открива и потанко тумачи.?Они који знају судбине једнога и другога, знаће на шта се овде мисли.И велики су слаби а можда су често велики и зато што те слабости испољавају, што се не труде да их прикрију, него их свеједно да ли хотимице или нехотимице сликају.
Препоруке:
0
0
2 четвртак, 24 јун 2010 20:01
Марио Калик
Господин Вучинић каже да се Пекић залагао против сваке политичке и идеолошке искључивости, а затим цитира самог Пекића који каже да се „дубоко није слагао слагао са начелима и праксом“ комунистичке идеологије. Дубоко не слагати се с нечим очигледно значи то искључивати. У Ђиласовом одговору налазимо Пекићеву изјаву која још експлицитније потврђује ову његову антикомунистичку идеолошку искључивост: „Значи, с једне стране смо имали десни фанатизам, јер морам признати, ми смо били фанатици, не гори од комуниста. То је била беспоштедна битка.“

Вучинић даље каже да Пекић никако не може бити сматран осветничким антикомунистом, а затим опет цитира самог Пекића који, над рушевинама комунизма, не допушта да се комунисти олако извуку позивањем на своје племените идеале, називајући их „левим будалама“ и очигледно их сматрајући непоштенима, пошто они „поштени“ морају да се провуку мимо њих. Не допустити некоме да се олако извуче, називати га „будалом“ и квалификовати га као непоштеног, све то јасно открива осветољубиве жеље онога ко заступа овакве ставове.

Сама по себа није спорна Пекићева антикомунистичка идеолошка искључивост и осветољубивост. Она је спорна само за некога ко се сматра комунистом. Али, независно од идеолошког опредељења, спорно је када неко хоће да докаже једно, а затим за потврду тог става користи нешто што управо побија тај став. Овде је реч о елементарној самопротивречности, мимо сваке идеологије.

Видимо да је Пекић једном изјавио: „Ударао бих шамаре за најмању логичку грешку!“ Контрадикција је највећа логичка грешка. Питам се шта би Пекић урадио Вучинићу да је жив...
Препоруке:
0
0
3 петак, 25 јун 2010 02:12
Теофило Стивенсон
Дубоко не слагати се с нечим очигледно значи то искључивати.

Г. Калик, зар Ви стварно поредите комунистичку искључивост и методе неслагања са методама неслагања једног важног српског писца?! Зар стварно хоћете да нас убедите да није било црвеног терора? Да у исту раван стављамо искључивост против које се БП борио и вербалну искључивост? Много је, заиста много, чак и од апологете комунистичке идеологије и југословенства (нисам искључив већ сте се таквим декларисали, овде) да од нас тражи оно што Хичкок назива suspension of disbelief. Моја породица се сећа послератног периода и Голог отока, ја се добро сећам седамдесетих. То је искључивост којој се Пекић противио.
Препоруке:
0
0
4 петак, 25 јун 2010 13:01
Maрио Калик
@ Теофило Стивенсон

Понављате исту грешку као и Вучинић. Нема потребе да обојица будете већи пекићевци од Пекића, тј. да од Пекића правите нешто што он није био. А није био врста писца који се клони непосредног политичког ангажмана и са уметничке дистанце критикује друштвену стварност. Још мање неко ко ни у свом књиженом делу не рефлектује актуелна политичка дешавања, као нпр. Иво Андрић. Не, Пекић је до сржи био у политици, ватрен, непомирљив, идеолошки сасвим доследно антикомунистички опредељен, од младости до преране смрти. И такав фанатизам који сам Пекић спомиње говорећи о себи, мени импонује, ма колико се са његовим идеолошким опредељењима не слагао. Ви, напротив, желите да стерилишете овог политичког Пекића, претворите га у пуког интелектуалца, а његову критику комунизма у интелектуалистичку, чиме чините насиље над његовим ликом и делом. Верујем да би се Пекић од вас оградио да је жив.

Зато се не може Пекићева идеолошка искључивост спрам комунизма третирати као чисто вербална, то је напросто фалсификат. Из Ђиласевог текста видимо да је он врло рано конципирао свој конзервативни политички програм, и поставио питање освајања власти, тј. преласка са речи на дело. Ангажовао се после рата у илегалној антикомунистичкој организацији ("Југословенска демократска омладина"), која је за крајњи циљ по свој прилици имала обарање нове власти, и због тога провео пет година у затвору. А након повратка у земљу 1990. одмах се политички активирао и почео да држи говоре по месним и другим организацијама, а не само по књижевним клубовима и другим интелектуалним салонима. То је био стваран Пекић кога ви овде хоћете да препарирате, сводећи га на слободнолебдећег интелектуалца...
Препоруке:
0
0
5 петак, 25 јун 2010 13:02
Марио Калик
Што се тиче црвеног терора, наравно да га не поричем. Напротив, отворено о њему говорим; упућујем вас на текст "Комунизам и насиље" у "Политици". Али, то је био сасвим логичан и оправдан одговор на вишедеценијски бели терор према комунистима и радницима у предратном режиму, који је нарочито интензиван био у време владавине Демократске странке 1920-21. (када је и забрањена КПЈ) и владе Милана Стојадиновића 1935-39. Пекић је после рата учестовао у покушају обнове управо ове антикомунистичке Демократске странке, што се и десило 1989. Видимо и да се дивио Стојадиновићу (занимљив је податак да је био ожењен Стојадиновићевом сестричином). У његовој раној политичкој платформи стоји судска депортација за „политички непожељне“. Не сумњам да би комунисти били први међу непожељнима, као што су били пре рата и револуције.

Будимо стога бар мало принципијелни. Пекићеви политички претходници забранили су и затварали комунисте. Онда су комунисти забранили ове Пекићеве претходнике и затворили самог Пекића када је покушао да обнови антикомунистичку делатност. За самог Пекића овде не би било ништа спорно. Он сам је говорио о беспоштедној борби између десних фанатика којима је припадао и комуниста. Та борба се водила пре рата и наставила после рата. Они који су искључивали комунисте и били спремни да их поново искључе били су искључени од стране комуниста. Ову једноставну логику и правду ви не желите да прихватите јер наравно нарушава вашу фантазмагоричну конструкцију о мирној и невиној предратној грађанској власти и елити, с једне, и ратоборној и злочиначкој послератној комунистичкој власти и авангарди, с друге стране. Ово фризирање (предратне) историје неће вам проћи, бар када сам ја у питању.

Зато је Голи оток и све оно што се назива црвеним терором логичан и оправдан одговор на Лепоглаву, Сремску Митровицу, Бањицу, Сајмиште и многе друге казамате и стратишта на којима су комунисти оставили своје кости.
Препоруке:
0
0
6 петак, 25 јун 2010 13:25
dragy mg
"Не допустити некоме да се олако извуче, називати га „будалом“ и квалификовати га као непоштеног, све то јасно открива осветољубиве жеље онога ко заступа овакве ставове."
Господине или друже Калик, поред примједбе коју вам је упутио Теофило Стивенсон и која стоји, мени је запела за око наведена реченица. Да ли можемо причати о осветољубивости неког писца, а поготово писца те величине какав је био Борислав Пекић? Зар није један од њихових задатака да нас обичне смртнике упозоравају на малициозност друштва и појава у њему? И како онда можемо рећи да такав писац има осветољубиве жеље? По вашој логици је и судија који осуди бандита осветољубив, за милог Бога па није му дао да се олако извуче. Шта би било да Пекић није доживио од стране скакаваца то што је доживио, онда му не би била залијепљена етикета осветољубивости, а овако, он нема право да пише о ужасима комунизма јер је лично повезан са њима.
Препоруке:
0
0
7 петак, 25 јун 2010 14:09
Џон Шепард
"Друже" Калик, комунисти и не треба "да се извуку", никада. Зашто би се и "извукли"?

Поштујем ваш политички став, али га презирем и ниподаштавам кад год узмогнем.

Покојни Пекић је и дан-данас светионик нечега свежег и после толико година од последње књиге и сопствене смрти, а "Џилас Џуниор" је пука ненаоружана верзија свог оца и предака "из оданде".

Не поредите их никако, за име Бога милога! :(
Препоруке:
0
0
8 субота, 26 јун 2010 11:03
Maрио Калик
@ dragy mg

И ви правите исту грешку као ваши претходници, Вучинић и "Теофило". Претварате Пекића у писца ослобођеног сваке идеологије, па би његов критички глас уперен против комунизма требало да буде оличење објективности, израз слободног духа једног интелектуалца. А није такав био и показао сам зашто. Својим социјалним пореклом и делатношћу у младости због које је био затворен, пре него што се уопште почео бавити писањем, био је јасно на антикомунистичкој страни. Антикомунизам није ништа мање идеологија од комунизма. Касније је кроз књижевно дело настављао ту борбу против комунизма, додатно огорчен због затворске судбине, и отуда код њега осветољубиви тонови. Већ сама чињеница да комунисте назива "скакавцима", а и ви то усвајате, показује његову и вашу нетрпељивост према комунистима. Мржња према политичким противницима често у идеологији десничара добија облик расистичких дисквалификација, у којима се њима супротстављене групе третирају као подљудска бића, ова или она врста животиња. Тако смо код Ломпара и Антонића имали поређење "титоиста" са бубашвабама, а овде комуниста са скакавцима. Подсетићу да су нацисти називали Јевреје пацовима...

Дакле, узалудно покушавате да Пекића устоличите у писца чији би глас требало да буде глас некакве "обичним смртницима" (како кажете) објављене савести и мудрости. Зато је ваше поређење са судијом промашено. Пекић није био непристрасни судија, већ страствени тужилац, од почетка нетрпељив према новој власти и идеологији, киптећи од жеље да јој се реваншира. Свој несумњив књижевни таленат ставио је у службу класе из које је потекао и која је током и после рата, у време револуције, оправдано доживела пораз. На жалост, за разлику од многих интелектуалаца који су такође потицали из грађанске класе, Пекић није смогао снаге да се уздигне над своје класно порекло и стане на страну вековима потлачених и угњетених који су у тим револуционарним годинама узвраћали ударац. Жалосно је да је био толико слеп за истину и правду комунизма...
Препоруке:
0
0
9 субота, 26 јун 2010 11:32
Марио Калик
@ Џон Шепард

"Поштујем ваш политички став, али га презирем и ниподаштавам кад год узмогнем"

Још једна смехотресна контрадикција код Пекићевих следбеника. Ух, ала би вам учитељ налупао шамаре!

Не, ви нас не поштујете, то говори други део ваше изјаве. Нити то тражимо, далеко било; вреди уживати нечије поштовање само ако тај ужива наше поштовање. А ви у нашим очима не уживате то поштовање, дакле, ми отворено говоримо о вама оно што и ви мислите о нама, а не желите да отворено кажете. У томе је сва разлика између комунистичке искрености и антикомунистичког лицемерства.

Било би поштено да и ви и многи други признате да се у већини ваших коментара не ради ни о каквом аргументованом побијању комунизма, већ углавном о изливима слепе антикомунистичке мржње. Али, без обзира на то, верујем да ће трезвенији део јавности сасвим лако прозрети о чему је овде све време реч...
Препоруке:
0
0
10 субота, 26 јун 2010 21:41
Џон Шепард
Друже Калик,

то што вас презирем и ниподаштавам, не значи и да вас не поштујем као противника.

Поштовање се састоји у томе што вас схватам ВРЛО озбиљно. Ви сте опасност по друштво (комунисти) били и остали.

Даље, потшујем вас јер вас не вређам нити сам у приземним претњама, па макар виртуелним шамарима. Да вас не поштујем, провлачио бих у својим коментарима далеко озбиљније тонове, па док се модерација не сети или засити.

Ипак, презирем вас кроз цео живот а ниподаштавам где год стигнем, али не на НСПМ, јер је јавни медијум и нећу да будем прост, нити да будем цензурисан.

Све најгоре вам желим као комунисти, а најбоље као човеку. Ако је то спојива комбинација? :)

П.С. Пекић ми није идеолог, већ само још један од патриота и сјајних визионарских српских писаца. Био сам млад када је умро, али сам успео да га "стигнем", барем симболично.
Препоруке:
0
0
11 понедељак, 28 јун 2010 13:17
Теофило Стивенсон
Г. Калик, један од мојих универзитетских професора учествовао је, на ’Вашој’ страни у процесу Пекићу. Знам о случају нешто више него што мислите, а и о кајању оних који су у младости прогањали једног од великих српских писаца. Ваше конструкције о томе шта ја мислим су заиста забавне.

Немам фантазмагоричне предрасуде о мирној грађанској елити. Напротив, на путовањима и у разговорима сам од добровољаца (оних које Ваши зову Љотићевцима) слушао у тучама са Ђиласом и његовима пре рата. И то врло објективно. То су (добровољци), да се разумемо, бар делом свог идеолошког бића, Ваши, а не моји истомишљеници. Да, да, г. Калик. Југословени. И једни, и други.

Нема у Србији идеализоване, мирне, грађанске елите. Пре рата су постојали само изданци. После рата су их комунисти сатрли. Ово данас су деца Ваших хероја из Другог светског рата. И унуци. То што је Пекић хтео да им врати у свом идеалистичком заносу, не могу му замерити. Није у себи носио толико агресивне и негативне енергије као Тито, Ђилас, Крцун и Моша Пијаде. Није био медиокритет.

А поетика југословенског постмодернизма, који је опстао само у Србији, књижевног, филмског, језичког галиматијаса у коме је идеолошка припадност једини естетски критеријум и једина пречага на лествици напредовања ка стипендији у Секешфехервару? Резултат тог Југословенства, г. Калик је београдски таксиста који је цењени писац у издањима шифроване телевизије. Резултат је и тотални колапс српске културе и тријумф необразованог полусвета који у тзв. слободним медијима од Србије прави нову Југославију. Резултат је парада полутанске контракултуре у којој би људи какав је био Пекић, људи његове снаге и ерудиције били поетске, етичке громаде. За почетак бисте, ако пишете са дивљењем о Југословенству, могли да погледате шта ти Југословени данас раде (у) Србији, уместо што се бавите Стојадиновићевим сестричинама.
Препоруке:
0
0
12 понедељак, 28 јун 2010 18:47
Мелкијадес
А поетика југословенског постмодернизма, који је опстао само у Србији, књижевног, филмског, језичког галиматијаса у коме је идеолошка припадност једини естетски критеријум и једина пречага на лествици напредовања ка стипендији у Секешфехервару? Резултат тог Југословенства, г. Калик је београдски таксиста који је цењени писац у издањима шифроване телевизије. Резултат је и тотални колапс српске културе и тријумф необразованог полусвета који у тзв. слободним медијима од Србије прави нову Југославију.

Горњи цитат је изванредна аналитичка минијатура!
Неки пак, пишу коментаре дуже и од текстова које коментаришу, па опет - само повећавају шум!
Препоруке:
0
0
13 понедељак, 05 јул 2010 09:06
Марио Калик
Причом о предратним "тучама" комуниста са љотићевцима свесно или несвесно замагљујете суштину онога што говорим. Не ради се ни о каквим тучама са маргиналним антикомунистичким групицама, већ о организованом терору према комунистима и радницима током читавог периода Краљевине, осмишљеним и спровођеним с врха, из редова агресивне буржоазије и монархије, а уз прећутну или изричиту подршку Цркве. Зато, када кажете да су у Србији били само "изданци" мирне грађанске елите, потпуно сте у праву. Оно што је бујало јесте све само не мирна грађанска елита. На прву назнаку да би комунисти могли да постану јак политички чинилац, након изненађујуће доброг резултата на изборима за Уставотворну скупштину крајем 1920., уследила је одлучна и брутална реакција буржоаско-монархистичко-клерикалног режима - сузбијање комунистичких и синдикалних организација и листова, све до брзе забране КПЈ.

Дакле, толико о "демократији" и "парламентаризму", држимо се правила "демократске" игре све док чувају нашу власт, а ако је угрожена, без дилеме ћемо их суспендовати. Против комуниста је све дозвољено. И тако је било у свим другим случајевима у Европи и свету (Париска комуна, Спартаков устанак у Немачкој, Октобарска револуција, Шпански грађански рат, Чиле, Венецуела итд.), увек се водила жестока борба против комуниста, не бирајући средства зарад очувања интереса старих владајућих класа, њиховог тлачења и експлоатисања милиона људи који су и дан-данас потпуно видљиви на сваком кораку.

Е такву елиту су југословенски комунисти у једном тренутку сатрли, преокренули ток битке која се водила деценијама и водиће се и даље, све док постоји класно друштво и они који га свим средствима штите. Пекић је покушао да обнови постојање тог друштва, у врло реалној политичкој делатности, а не (само) у "идеалистичком заносу". И прошао је онако како су прошли многи комунисти пре рата када су покушали да остваре своју замисао хуманог друштва. Зашто би комунисти поступали другачије? Дакле, ради се просто о правди.
Препоруке:
0
0
14 понедељак, 05 јул 2010 09:07
Марио Калик
Не видим међу данашњом елитом децу Тита, Крцуна или Моше Пијадеа (кад их већ спомињете), а не верујем ни да је Алекса Ђилас сасвим у евроатлантистичком блоку. С друге стране, видео сам и видим многе партизанске хероје, или њихове потомке, како бране Југославију и Србију током последњих 20 година. Као што сам видео и видим многе антикомунисте, са коренима у пораженој (пред)ратној елити, како стају на страну нових светских господара, САД-ЕУ-НАТО.

Ту приземну тезу о данашњој "деци комунизма" сам иначе толико пута оспоравао, и не желим да се понављам. Али, ако већ говоримо ко су чија деца, онда се, по вашој "логици", исто тако може рећи да су припадници одбегле или квинслишке елите из периода Другог светског рата деца победника из Првог светског рата. Да ли сте онда спремни да корене кукавног или капитулантског деловања ове елите тражите међу херојима Првог светског рата? Ако нисте, то значи да веза између биолошког порекла и конкретног политичког деловања, коју ви и остали антикомунисти и антититоисти упорно папагајски понављате у случају "деце комунизма", једноставно не држи воду. Нечији биолошки потомци могу да сасвим изневере завет својих предака. Они могу бити њихова биолошка, али не и духовна деца; теза о "деци комунизма" превиђа ову битну разлику. Стога, можете до миле воље тражити међу данашњим квинслинзима децу некадашњих партизанских хероја и комунистичких руководилаца. Њих свакако има, то нико не спори. Али, пребацивати одговорност за њихово издајничко деловање на идеологију и праксу некадашњег система потпуно је спорно. Та идеологија и пракса је била антиимперијална, док данашњи квинслинзи служе империјалном агресору, исто као ваши миљеници и љубимци током Другог светског рата. Стога сте овима много ближи него што мислите. За нас истинске комунисте патриоте нема међу вама суштинске разлике.

Зато је и Југославија о којој говорим нешто сасвим другачије од онога о чему данас причају евроатлантисти. Она је споља независна, а не било чија колонија.
Препоруке:
0
0

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер