Након читања разних изјава аутономаша и сецесиониста ових дана у штампи и другим медијима, прилично сам забринут.Мислим да је дошло време за буђење српског национа и устајања против растакања српске националне свести, духовности и културе, или ће доћи до почетка краја једног бајковитог народа и државе.Најзад се требамо узети у памет и кренути у НАЦИОНАЛНУ БОРБУ за ослобођење Србије!

Господин Пајтић баш не одустаје. Из овог интервјуа види се сва фарсичност и перфидност медијске манипулације, врло углађеног речника и једноставних одговора којим се скрива права суштина. Читајући овај интервју неупућена особа може да стекне утисак да се ради од сасвим нормалној и идиличној ситуацији.
Не знам зашто нигде готово ни у једном интервјуу војвођанским званичницима и апаратчицима није постављено питање, а шта ако тај фамозни Статут не прође? Као да већ постоји резервни план Б да у том случају ако се Статут не реалиѕује у скупштини кренуће се на интернациолизовање, а таквих назнака смо већ чули од неких војвођанских политичара. Западним медијима, који су докторирали и прославили се изругивајући се српској несрећи ће ово бити својеврсан шлаг на торту.

Добро јутро Војводино, довиђења Србијо, то је оно што Пајтић жели, мислим да им то овога пута неће проћи.

„Великаши, проклете им душе, на комаде раздробише царство“.„Великаше“ и можемо разумети када дробе целину, да би у издвојеном делу те целине, свом феуду, имали већу личну моћ и власт. Али, Пајтић, Егереши и сл. не би могли данас распарчавати земљу без подршке дела обичног народа, који за то распарчавање нема рационалан интерес попут „великаша“. Могло би се рећи да је народ лако изманипулисати, али ми се чини да није реч само о томе и да само манипулација није довољна. Мој је утисак да део нашег народа показује склоност шизоидном понашању и лако упада у такво стање које личи на колективну шизофренију (расцеп душе, дисоцијација (несклад) између психичких функција). Ако посматрамо читав народ као један организам, онда Срби показују тенденције кроз историју ка расцепу између појединих делова. Тако је од једног народа настало већ неколико разних на Балкану (и утицајем супротстављених религија). Данас се слично догађа и у одређеном делу Срба који се, слично нпр. Црногорцима, претежно већ осећају Војвођанима, а код неких тај процес тек креће. Они имају унутрашњу потребу да се издвоје у посебан део у односу на целину српског националног бића. Тако наш национални организам није здрав (што би се карактерисало хармонијом међусобно различитих функција, тј. делова, који функционишу као складна целина). Иначе, ми то показујемо мноштвом примера (Карађорђевићевци и Обреновићевци, четници и партизани, припадници ове или оне странке, партизановци и звездаши итд.). У Футогу пре неколико месеци у сукобу навијача Војводине и Партизана је убијен младић. Ти се момци осећају већ довољно припадницима два различита дела, која су међусобно у непријатељству, које може да иде и до убиства. Да немамо склоност ка таквом нескладу различитих делова народа, које лако иде и до мржње и убистава, не би могао нико цепати територију и растакати национално биће. Када бисмо излечили наше људе од те психичке бољке, теже би било новим „великашима“ да цепају ово земље и народа што нам је још остало.