Ђилас, Бећковић, Ћосић!! Каква ударна тројка за уништавање Србије. Добро смо ми Срби и опстали кад су нам овакви ликови кројили судбину. Прво загрижени комунисти, онда нова класа, па самоуправни социјалисти, наводно дисиденти на плати по издавачким кућама, добитници свих књижевних награда, а и седмојулских, онда демократе, па српско-црногорски националисти, па мало Срби, мало Црногорјанци, па политичка елита и државници, про-европљани, филозофи, писци, интелектуалци... Дај шта било само да сам на врху! А за последица, па ту су Срби да плаћају наше мудровање и надгорњавање.

Хвала што сте пренели овај разговор и на НСПМ. Интересантан је. Сажет, али и у понечему поучан.
Разговарало се и о односу између М.Ђиласа, Д.Ћосића и М.Бећковића. Заиста различити људи, али увек у дијалогу, контакту, па и пријатељи. Никада нисам био симпатизер ни једног од њих. Постоји једна политичка нит, идеја, рекао бих предрасуда која их сву тројицу везује. То је вера у "демократију" коју Запад промовише. И у томе нису били усамљени. Таквих је (наивчина) било свуда колико хоћеш. За људе нижег духа сам одувек мислио да се не ради толико о љубави према демократији, колико о пустим жељама за потрошачким друштвом и успону на класној лествици. Ипак, и људи вишег духа и просвећености пали су на испиту мудрости. То је, ваљда, онај њихов детињи (инфантилни) део који је Алекса Ђилас поменуо.

С тога није чудно да се већина њих касније разочарала. Али су само неки признали своје заблуде. Један од таквих је и онај (преемотивни и инфантилни) Солжењицин.

Трагично.