Прво, једна формална примедба аутору: Текст у оваквој форми није погодан за читање на сајту. То је типичан текст за штампану верзију (часопис). У сваком случају, чак и када је у електронској форми, неопходно је у почетку дати садржајан “abstract/short summary”, или назовите то како хоћете, тако да заинтересовани читаоц онда евентуално пређе на текст “in extenso”. Сада – суштински: аутор у уводу каже: “…Битно обележје, специфичност и одређујући услов приватизације у источноевропским земљама огледа се у томе што она није акт само националне државе, као што је то био случај са национализацијом приватног капитала која је извршена у овим земљама у годинама након Другог светског рата када су комунистичке партије освојиле државну власт…” Други део ове тврдње је нетачан! Национализацију приватног капитала у Источној Европи нису тада извршиле националне државе, него комунисти који су на нелегалан, насилички начин приграбили власт у тим државама , стигавши “на тенковима Црвене Армије“. Они су најчешће били искусни кадрови Коминтерне и нису имали ништа заједничко са националном државом. Тежња да се после пада комунизма њихови ексцеси и злочинства исправе реституцијом су потпуно исправне (у Србији то није учињено, и вероватно никада неће) – али тиме што ово кажем не желим да браним сулуде ексцесе неолибералног глобализма који су после тога настали. Ипак, не може се порећи да је послератни опоравак и развој у европским земљама које нису потпале под комунисте био успешан, и да је живот обичних људи у њима и данас бољи него у земљама Источне Европе у које је семе зла било донето из бољшевичке Москве. Ово што кажем није никако оправдавање неоколонијалистичких метода Запада у Источној Европи, него само констатација да је погубни комунистички систем створио ровито друштвено, морално, политичко и економско тло, подложно таквој вивисекцији друштва у тим несретним земљама. Запад (је) то вешто и безочно користи(о).

Није шија, него врат!
Суштина је да код приватизације у источно - европским земљама није било времена да се искристалишу тајкуни јачи од државе, спонзорисани од разних центара моћи, и сумњивог капитала. Било је крађе, било је и тамо свега.Суштина је да њихове привреде раде. Румуни су приватизовали фирме продајући их реномираним западним компанијама из исте бранше. Није могао посластичар из Сурдулице да купи железару. Погледајте сада најновији ``случај`` Галенике. Грчка фирма купује неку Шумадија фарм из Чачка. Да сам јуче умро не бих знао да у Чачку постоји фармацеутска индустрија. (Ваљда производе облоге од ракије, шта ли). И они се као такви јављају једини на тендеру. И то ни мање ни више него за једну Галенику. Плива из Загреба вреди око милијарду евра. Галеника можда упола или 70% мање, али да изврнеш Чачак наглавачке, те паре не могу да испадну. То што нису (још увек) прошли за мене значи само да се поред ЛДПа још неко меша.

Поредити стандард грађана у Западној Европи и у Србији и одатле изводити закључке о предностима капитализма и недостацима комунистичког система је потпуно депласирано. То је као кад бисте констатовали да је Рокфелер богатији од неког лекара или инжењера и онда извели закључак да је то зато што је он паметнији од њих. Разлике у степену развоја, па самим тим и у стандарду између нас и З. Европе су последица пре свега различитих националних историја а не система. У време када су те земље биле моћне империјалне силе које су из колонија црпле ресурсе и јефтину радну снагу за успон својих индустрија, Србија је земља обесправљених сељака који се боре за своју слободу. Кад су коначно 1878.стекли независност по цену невероватних жртава, земља је у јадном стању: читаву индустрију Србије сачињавају две пиваре, две стругаре, једна циглана, једна творница бомбона, 14 парних млинова и неколико радионица сапуна. Железница не постоји а путеви су једва проходни. Затим су уследили ослободличаки ратови 1912-1918. и опет разарања и страдања, па кратак период процвата до светске економске кризе 1929, затим убиство Александра и почетак унутрашњих немира, па опет светски рат и разарања и страдања. Период комунизма који је уследио био је национална катастрофа за Србе али релативно успешан економски систем. Била је то варијанта нордијске социјалдемократије, успостављена , нажалост, на страшним злочинима почињеним над припадницима грађанске класе. Проблем је што чак и они који нису били директно погођени послератним комунистичким терором, најчешће не могу да разлуче те две ствари: економски систем од политичког система и српског националног питања.
Што се тиче реституције, логично је било најпре извршити денационализацију, па тек онда спровести приватизацију НЕТО друштвене имовине. Међутим, такав подухват је захтевао време а „демократски“ и „успешан“ Запад је инсистирао на брзој приватизацији јер је то било хитно потребно његовим мултинационалкама.