Није ми познато да ли и наше славенске муслиманке у Србији или у БиХ ходају около закрабуљене од главе до пете. А да тако и јесте, могу себе итекако представити, да београдски владајући супер неолибеларистички лицемјери не само да се неби усудили једну такву забрану заговарати, него би оне који то чине, прогласили фашистима.

У живом сјећању остао ми у Сарајеву као 16-годишњаку разговор групице наших сарајевских домаћина о забрани покривани ношења зара. Комунистичке власти оставиле су великодушно рок од једне године да би се тај закон спровео у дјело. Један од мушкараца упита другог, да ли је он своју жену "открио"? "Да"! одговори он, али по гузици. Сви праснуше у смјех.

Западна лицемјерна Европа себи је масовним приливом људства из ваневропских исламских земаља без велике потребе навалила једно нерјешиво историјско бреме. И то не због тобожње толеранције према другим религијама код којих се вјерска припадност испољава у јавности и на сваком чошку. Већ напросто да би се неколико распламсаних година привредног успона пребродило без довољног броја властитих људских ресурса, посегло се најпре према радницима из свог европског околишта гдје наднице биле ниже - Грчка, Италија, Шпањолска. Португалија а од почетка 60-их година и радници из Југославије у којој владао све слободнији режим одласка у иностранство. Тако дуго док се радило о Европљанима, једва да су домаћем становништву упадали у очи. Јер на крају крајева, припадали су једним те истим културним круговима. Укључујући и наше славенске муслимане и муслиманске, регрутоване ионако углавном из урбаних центара или из мањих градова, а ријетко и са села. Те ако, онда без шалвара и за наше муслиманке са села типичним шареним марамама везаним на глави по њиховимм обичајима. А физички се ионако не разликују од других Европљанки. Што у оним првим послератним деценијама олакшавало потпуну интеграцију у земљама домаћина, без да се одрицало властитих идентитета. Сада је на реду, враћање точкова уназад.