Браво на показаној мери, и хвала на овом изузетном тексту.

Наравно, увек се може наћи неко ко ће неке Ваше (историјске) тврдње да оповргне, али скоро нисам прочитао финију анализу на ову тему.

Поздрав!

изванредан текст..који лепо објашњава да данашњи аутономаши немају НИКАКВО историјско утемељење...аутономаши су персонално титови кадрови запослени у државним институцијама и привредним гигантима Нафтагасу и електровојводини...попут новобеоградских/врачарских/горњодорћолских из савезних и републичких институција, Генекса, ЈАТ-а и сл., данашење друге Србије..ван НС, Зрењанина и Панчева НЕ ПОСТОЈЕ јер тамо те фирме немају представништва...ради се о класичним паразитима тоталитарно бирократског режима... њихов једини интерес је да задрже привилегије...што се тиче расположења Војвођана, још се сећам МРЖЊЕ коју смо доживљавали као спортисти из НОВОСАДСКИХ клубова, на сваком гостовању по местима Војводине без обзира да ли су мађарска или српска... били смо симбол тог паразитизма

Данашње војвођанско аутономаштво нема извор у провинцијалним уставним решењима једног мастодонта средњовековног феудалног поретка који је током 19. века узео на себе изглед формалне, модерне уставности као маску, да би пред европом сакрио своје лиц диносауруса.
Анђелковић је правилно извео уставне основе аутономаштва из социјалистичког поретка СФРЈ. Међутим, она се код наших аутономаша надовезала на карикатуралне "вредности" политичког бидермајера хабсбуршке провинције, које је редом исмејао још Јован Стерија поповић: Малограђанштина (Покондирена тиква), ускогруда шпекулација (Кир Јања, и друго.

Одличан текст ; придружујем се похвалама - истина обично и изазива такву реакцију ; не можеш јој се супротставити, а одмах је препознаш.

На несрећу, мало људи ово може да препозна данас ; сустижу нове генерације, одрасле на Секс енд д сити идеологији по "центрима" и провинцији Покрајине, које ово уопште не занима. Не би они дали за целу ову причу ни празан омот од Милка чоколаде ; данас су они, листом, декларативно "Војвођани" (оних стотинак, бар, са којима, готово свакодневно, долазим у контакт) и што је, такође, илустративно, махом су симпатизери ДС и ЛДП, студенти БУ (ређе НУ), Срби и не-Срби, подједнако, масовно оштро атеистички (ређе агностички) опредељени и СВИ ДО ЈЕДНОГ (до једне, да будем прецизан, пошто се у већини ради о девојкама, али битно је рећи СВИ ДО ЈЕДНОГ) - са већ уговореним "самер тајм џобовима" у разноразним овим или оним центрима по Сједињеним Америчким Државама.

Стицај је околности да сусрећем много тих и таквих младих људи ; сматрам за битно да напоменем ово што видим и чујем везано за њих. Они ће (и раде то) гласно подржати сваку трансформацију Војводине и њено одвајање од Србије ; на овај или онај начин.

Обећање лаке и тренутне визе магли све друге видике и обесмишљава сваки позив на пуштање корена на својој земљи.

Војводина је комунистичка творевина, осакаћена већ у време проглашења у покрајину, отимањем Барање и припајањем Хрватској, вероватно с плитким наумом да се присуством Срба ублажи утицај усташког елемента. То је можда помогло да се прилике у Хрватској, па и Југославији стабилишу, али је учињено на штету Срба, већинског народа у победничком антифашистичком блоку. Тада је Косово и Метохија било област, а не покрајина, тако да ни те две административне јединице нису биле истог значаја, што се сада често заборавља. Ако је можда Војводина и могла да добије некакав посебан статус у Југославији, онда то сада сигурно није најбоље решење. Једноставно, то је превелика јединица за државу Србију. Банат, Бачка и Срем би биле примереније јединице, наравно уз регионално уређење остатка Србије по истом критеријуму. Питање окупиране Косовско - Метохијске области је посебно осетљиво и заслужује озбиљно решење. Наша власт за сада није учинила ништа на овом плану за разлику од бивших YU република. Када дође на ред разграничење с Хрватском, која потеже ово питање, онда Србија треба да отвори и питање Барање.