"Nima Splita do Splita ...". ovo su mogli da kažu samo pravi Splićani. Zadnji pravi ili "fetivi" bile su generacije pre i nešto posle drugog sv. rata. Kasnije, šezdesetih godina Split kao i mnogi gradovi u Jugoslaviji imali velike mehaničke priraštaje stanovnika sa sela. Kako je to objašnjavao socilog religije dr. Esad Čimić iz Sarajeva, Split je sa tim mehaničkim priraštajem dobio proces "poseljačivanje grada". Kulturu koju su zatekli, "dođoši" su razbili. Prvi incident su napravili sredinom šezdesetih godina prošlog veka kada su razbili autobus koji je dovezao fudbalere iz Sarajeva u Split, ne sećam se detalja, ... . Pravih Splićana više i nema. (Zadnji put proputovao sam kroz Split 1989g.). Da su "dođoši" iz ustaških sela i da ta ustaška kultura dominira u Splitu, pokazuju i ovi incidenti. I trajaće to još dugo. Glavni problem je nezaposlenost. I ovo malo turizma koji imaju razvaliće do zemlje. Split, "grad od svita" više nikad to neće biti. Puljak kao mladić je pevao ustaške pesme ... .

Pozivam stanovnike Splita da nastave sa napadima sve dok idioti iz Srbije konačno ne shvate

I onda dođu u Srbiju sa hiljadu fotografija u telefonu kako su se sjajno proveli u ustašidiji.
Jel treba da ih žalim?

,,Penzioner Cviko" greši. I u Kraljevini i u Titovini Split je bio prestonica srbomržnje. Ove mazohiste ne žalim ni za jotu. predlažem da dobiju batine i kada se vrate u Srbiju.

Da skupimo malo para na NSPM pa da pošaljemo Raku u PM tj.u Split na odmor pa da nam onda prepriča svoj utisak o gostoprimstvu Splićana? Jedini uslov koji tražimo kao finansijeri njegovog nezaboravnog odmora je da se tamo predstavi lažno i kaže da je Srbin.

Moj tast, Srbin iz Crne Gore, železnički inspektor i ubeđeni Jugosloven je bio 1939 g. primoran da sa ženom (Slovenkom iz Trsta) i četvoro maloletne dece, spasavajući gole živote od Hrvata/ustaša, koji se nisu ni malo krili, niti plašili od policije i terorisali svakog ko se s njima nije slagao bukvalno beži iz Splita.... "Posrećilo" mu se da je dobio premeštaj u Suboticu, odakle je žena sa decom 1941 g. morala da beži u Beograd, spasavajući se od Mađara, dok se on - kao rezervni oficir, budala koja se odazvala mobilizaciji, nedeljama batrgao po Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori, jedva izbegao zarobljavanje i najzad se dokopao Beograda i porodice kojoj su doživotno ostale "lijepe" uspomene na Split i Splićane... Na žalost, do smrti u 95 g., nikada se nije odrekao (ostaući i ubeđeni Srbin), idiotske i pogubne iluzije jugoslovenstva.