"Нима Сплита до Сплита ...". ово су могли да кажу само прави Сплићани. Задњи прави или "фетиви" биле су генерације пре и нешто после другог св. рата. Касније, шездесетих година Сплит као и многи градови у Југославији имали велике механичке прираштаје становника са села. Како је то објашњавао социлог религије др. Есад Чимић из Сарајева, Сплит је са тим механичким прираштајем добио процес "посељачивање града". Културу коју су затекли, "дођоши" су разбили. Први инцидент су направили средином шездесетих година прошлог века када су разбили аутобус који је довезао фудбалере из Сарајева у Сплит, не сећам се детаља, ... . Правих Сплићана више и нема. (Задњи пут пропутовао сам кроз Сплит 1989г.). Да су "дођоши" из усташких села и да та усташка култура доминира у Сплиту, показују и ови инциденти. И трајаће то још дуго. Главни проблем је незапосленост. И ово мало туризма који имају развалиће до земље. Сплит, "град од свита" више никад то неће бити. Пуљак као младић је певао усташке песме ... .

Позивам становнике Сплита да наставе са нападима све док идиоти из Србије коначно не схвате

И онда дођу у Србију са хиљаду фотографија у телефону како су се сјајно провели у усташидији.
Јел треба да их жалим?

,,Пензионер Цвико" греши. И у Краљевини и у Титовини Сплит је био престоница србомржње. Ове мазохисте не жалим ни за јоту. предлажем да добију батине и када се врате у Србију.

Да скупимо мало пара на НСПМ па да пошаљемо Раку у ПМ тј.у Сплит на одмор па да нам онда преприча свој утисак о гостопримству Сплићана? Једини услов који тражимо као финансијери његовог незаборавног одмора је да се тамо представи лажно и каже да је Србин.

Мој таст, Србин из Црне Горе, железнички инспектор и убеђени Југословен је био 1939 г. приморан да са женом (Словенком из Трста) и четворо малолетне деце, спасавајући голе животе од Хрвата/усташа, који се нису ни мало крили, нити плашили од полиције и терорисали сваког ко се с њима није слагао буквално бежи из Сплита.... "Посрећило" му се да је добио премештај у Суботицу, одакле је жена са децом 1941 г. морала да бежи у Београд, спасавајући се од Мађара, док се он - као резервни официр, будала која се одазвала мобилизацији, недељама батргао по Босни, Херцеговини, Црној Гори, једва избегао заробљавање и најзад се докопао Београда и породице којој су доживотно остале "лијепе" успомене на Сплит и Сплићане... На жалост, до смрти у 95 г., никада се није одрекао (остаући и убеђени Србин), идиотске и погубне илузије југословенства.