БРАВО,Никола.

Не бих нипошто овај споменик дочекао на нож, али га не бих ни уврстио међу боље. Говорим из преспективе простог човека. А споменик на Београдској тврђави је за обичне људе још ружнији (без обзира на стручну критику).

Уосталом, зашто све веће престонице имају реалистичне или романтичне представе, а не хипермодерне играрије?

И није баш тачно да не знамо како је Деспот Стефан изгледао, нити су ови други споменици пука романтичарска представа. Он се на исти начин слика на иконама и фрескама 600 година, и тај лик је осликан и у Манасији, задужбини коју је он обилазио у току градње и фрескописања, а вероватно је и позирао. Споменици у Крушевцу и Деспотовцу одговарају том историјски верном лику деспота. Они су величанствени и прелепи. Овај нови је непрепознатљив.

А мотиви хејтера су објашњени у тексту:
Ако споменик подиже неко кога не волимо у име вредности које не делимо, онда ће „прича“ везана за тај споменик постати негативна, потпуно невезано за његове естетске квалитете.

Фотографија споменика ми је једини извор информација о споменику. Да ли треба подизати споменике је исто као да питате да ли на саобраћајницама треба стављати знакове поред пута. Нормално да треба. Ти знакови поред пута су доказ о нашем постојању и у оквиру тога "говорници" нашем односу према стварности у којој живимо и порука генерацијама које долазе после нас. На жалост доживели смо да се ти знакови поред пута скрнаве па и у целости униште. То је страшна ствар односно однос према себи и другима. Ружно је ... . Можда имам онај класичан реалистички приступ споменицима а можда и немам . Не знам. У овом тренутку не могу да се одредим. Све у свему, мени се чини да нешто не штима са пропорцијама главе, рамена у односу на целу фигуру. Лик ми делује помало изгубљено, као да се пита "а где сам ја то дошао, шта ме снађе". Можда је овај утисак последица стања у којем се Србија тренутно налази. Ако је тако, онда је уметник направио ваистину добар знак поред пута за будуће генерације.

Jel ga umetnik namerno uradio ovakvog?
Ja sam laik za ovu vrstu umetnosti, pa se izvinjavam ako je pitanje neprimereno.

Koga briga sta razni tudjinci misle ?! Da su se Srbi obazirali na to sta Turci misle, jos bi cekali Karadjordja i Milosa .

Басарин споменик Деспоту Стефану је у најбољем случају - осредњи.
Јако стилизовани, готово апстрактни Митрићев споменик на Тврђави је бољи - има круну, косу као на фрески, цркву, књигу, и - оригиналност и убедљив уметнички израз. Треба га поставити на боље постоље и боље место и био би одличан.
Басарин Деспот Стефан не оличава управо оно какво је историјско памћење о њему - ратника, владара, интелектуалца, писца, визионара. Личи на туњавог римског пешадинца у провинцији у туђем оделу (с крстовима) који не зна шта ће са стварима - књигом - које је пронашао у походу. Мач му је неодговарајући - с прекратком дршком, толики мач се држи с две руке за које треба дужа дршка.
Басара има много успелије радове, а овом приликом му је, у веома поодмаклој доби, изведбом овог споменика изгледа узвраћена услуга за чланство у жирију за споменик Немањи.

Комунистички споменици су најпромашенији, не - естетски, већ одсуством сваке везе с оним чему су посвећени.
Као такви, могу да стоје било где и да буду посвећени било чему.
Та апстрактност им је, с друге стране, предност. Да су били реалистични, данас би били неподношљиви због своје лажности и предимензионираности.

По целој Србији су посејане њихове одурне бисте посвећене анонимним личностима, од којих су немали број били злочинци који су нанели штету Србима.

Прво треба уклонити споменике Титовом министру Кидричу и Патријарху Павлу:
Кидричу зато што је српска индустријска предузећа преселио у Словенију
Патријарху Павлу, зато што СВЕЦА приказује на недостојан начин
Док сусједне нације (у покушају) своје измишљене хероје приказују на КОЊИМА
Срби своје реалне великане и јунаке приказују као неке прашњаве пешадинце
Испаде да нису имали новца да набаве коње или нису знали ни да их јашу.

Деспот Стефан Лазаревић је владар са три срца. Три црвена срца. У једном је мач одбране. У другом зидања и задужбине. У трећем песма Љубави. Оно што повезује и у једно спаја ове три Деспотове пасије, све што је у животу радио, о чему сведочи "све његово", од архитектуре и фресака Манасије, његовог портрета у овом славном манастиру, па до самог Слова Љубве - јесте крајња истанчаност духа, отмена елеганција и лепота, дах, злато и светлост једне уметнички самообликоване племенитости.
Зато Басара промашује. "Причајући причу о Деспоту", он не прича и заправо не показује, не доводи до откритости или облика или зовите то како вам драго ову битну прожимајућу и уједињујући златну оплемејућу нит Деспотове велике душе. Његова душа изостаје. Оно "варварско" у Басарином потезу, карактеристично за цео његов опус, гута и собом поништава и прави и у предању, сећању, сачувани Деспотов лик. У томе је проблем. Басарин споменик не казује о Деспоту и о оном битном тог великог владара. Не раскрива га...

Деспот Стефан нам НИЈЕ ништа крив, наравно, и зато треба да има достојан и веродостојан споменик, обележје земље, града, улице и трга где стоји.
Басарин споменик то није.

Споменик Стефану Немањи то јесте.