Uz dužno poštovanje prema pokojnom akademiku Markoviću, želela bih da uputim primedbu autoru ovog teksta. Naime, možda je ovaj tekst najbolji dokaz da živimo u izuzetnom političkom, ideološkom, moralnom i pojmovnom haosu. Patrijarsima je mesto u crkvi, a politička levica vazdan je bila u opoziciji svakoj crkvi. Nemojte pogrešno da me shvatite, nemam ja ništa protiv pravoslavne ili bilo koje crkve, samo želim da ukažem na konfuziju kojoj ovakvi tekstovi doprinose. Ako bi u odbranu autora neko rekao da je ovde u pitanju tek metafora, onda bih morala da dodam da izbor metafora i drugih stilskih figura uopšte nije tako nevin i naivan; u konkretnom slučaju on svedoči o neizlečivo patrijarhalnom pogledu na politiku - pogledu koji, opet, nema ama baš nikakve veze sa levicom.

Meni se nekako najviše sviđaju " Jesen pukovnika "
i " Patrijarhu nema ko da piše ".

Dali se pisci ode o g. drugu, profesoru Markoviću, sećaju njegove "visokoumne" izjave: "Jugoslavije
će biti, makar sa Beogradom i okolinom". Politikom jugoslovenstva, rastakana je nacionalna, kulturna, i svaka druga supstanca srpskog naroda, gde je drug profesor - slobodno se može reći - bio perjanica. Inspirator, ideolog i pisac Statuta Socijalističke partije Srbije, ne može se u tom pogledu posmatrati izvan njegovog dela primenjenog u praksi. "Delo konac krasi" (narodna) a o koncu (kraju) živi smo svedoci. Joviša Vidić od Rudina.

"Očigledno, ne vidi se da se Milošević suštinski ne razlikuje od Hrva­ta Franje Tuđmana, Bosanca Izetbegovića, Rusa Borisa Jeljcina. Konač­no, ni od šefa neke druge države. Kao i njegove kolege posle pada evrop­skih „socijalističkih" partijskih država, on je uredno izabran, kao i oni (i, pravo rekavši, kao svaki šef države), on je imao poverenje samo u svoju neposrednu okolinu, naime, u svoju porodicu (tako je bilo sa Miteranom, Niksonom, starim Maoom, tako je sa Klintonom, Širakom), kao oni, i on steže medije, i kao i oni, pošto se odrekao svakog unutrašnjeg političkog cilja, zahvaćen potresom prethodnog državnog sistema, poku­šava da se barem dobro predstavi iz ugla nacionalizma."

Alen Badju, O ratu protiv Srbije

Naš glavni junak zatekao se upravo na mestu tog samoizmicanja, na paradoksalnom mestu uvida da predstava koja se može imati o sebi nikada ne može da bude potpuna, i da je taj manjak uzrok nesvodljivog viška sebe u odnosu na sebe, i da je ta "unutrašnja" rascepljenost i nesaglasnost konstitutivna ne samo za svako jedinstvo i saglasnost sa sobom, nego i za svako razlikovanje "spoljašnjosti" i "unutrašnjosti", "drugosti" i "sopstvenosti", "razlike" i "identiteta". On je uhvaćen u paradoksalni proces labilne simetrije sopstva i drugosti, u tačku prevrata jednog u drugo, u prevratničku, odlučnu tačku tog uzajamnog strateškog kolebanja, u tačku odlučnog kolebanja.

Nakon citanja ovog nekrologa, namece se samo jedno pitanje: da li je za savremenu srpsku politicku misao veci udarac to sto je M. Markovic umro, ili to sto je M. Kozomara jos ziv i pise ovako kako pise. Jer M. Markovic je patrijarh srpske levice tacno onoliko koliko je patrijarh Pavle bio Lenjin SPC-a.

U povodu opravdanih pitanja od "Zašto" kojima poneke čudne duhove uzburkao čitalac @ Zasto? Ako bilo ko ima obraza da ružno, ironično ili podsmešljivo govori o časnom akademiku Mihajlou Markoviću, ne samo iz pieteta, nego čak zlobno i pakosno, negirajući mu njegovo lijevo ideološko i humano opredeljenje, koje licu Mihajla Markovića pristajalo sve do poslednjeg njegovog životnog daha - onda takvim čitalačkim komentatorima manje dolići da donose sud o Mihajlu Markoviću, a više da budu svrstani u onaj red plejade citirane od gospodina ili gospođe Zašto i dijele društvo sa Draškovićem, Đinđićem, a posebno sa Tadićem. Titu, koji je mnogo puta za života zasluživao mržnju, a kada ga voz u mrtvačkom kovčegu vračao na mjesto vjećnog počivlišta - zaslužio prolivenu suzu od stotina hiljada koji se od njega opraštali u špaliru s obe strane puta u vjećnost a oni sa suzama u očima u neizvjesnost. Jer ljudi osjećali da poslije pokojnika dolaze neka drugačija vremena, u kojima su svako drugo zlo mogli da zamisle, samo ne da će tamo nekakav jeftini i od prirode skromnog inteligentnog kvocijenta podareni Boris Tadić da bude građanima Srbije od njihovih neposrednih zapadnih i NATO ubica nametnut a od jedne mase i unutar nje čak i od Srba prihvaćen na koliko toliko slobodnim izborima!? Ja lično niti Srbijanac niti pristalica Miloševića. Pa ipak, kada me zadaci kojima posvećen za vrijeme našeg srpskog otadžbinskog rata zapadno od Drine, put neizostavno nosio ne samo preko, nego i u samom Beogradu, i tom prilikom bio čest gost u kući gospođe Flotau, jedne od ratnih korespodentkinja zapadnih uglednih i uticajnih nedeljnika, Der Špigela i tema bila Milošević i ko bi mogao da ga zamjeni, sama gospođa Flotau, uvažena novinarka i Srbima ne baš mnogo naklonjena, meni uzvraćala kontra pitanjem - ako onda? Već tada se Đinđić u zapadnim prestonicama nudio kao "čovjek Zapada". A Zapad je u istom Miloševiću već imao svog čovjeka u Beogradu. To se kod vas tamo rado zaboravlja.

Hoćete da kažete da su za sve krivi Izraelci i biciklisti?

patrijarh - prvi među jednakima: Dobrisom Ćosićem, Sonjom Liht, Milanom Nikolićem, Dragoslavom Mićunovićem i ostalim funkcionerima SKOJa i KaPeJot barem od 1968. i crvenog im univerziteta Karl Marks

mama mia dokle će više taj njihov patrijarhat?

Citram: „...Kritička kultura je uvek izum, uvek nešto izboreno u jedinstvenom susretu mišljenja i života, zadobijeno u sudaru reda i pustolovine. Za nju nije dovoljna obrazovanost i obaveštenost, vladanje intelektualnim tehnikama i poznavanje tajni mislilačkog zanata, kombinacija ambicije i kondicije. Potrebno je tu još založiti svoju kožu, svoje snove i htenja, svoju strast i odvažnost, svoju istrajnost. Potrebno je staviti na kocku celokupnu svoju egzistenciju. Istinske kritičke kulture nema bez ove krajnje odlučnosti koja stavlja na iskušenje samu našu ljudskost, koja nas stavlja na iskušenje naše slobode. U istinskoj kritičkoj kulturi se uvek na odlučan način susreću misao i htenje, um i sloboda. Životna i misaona sudbina Mihaila Markovića jedinstveno su svedočanstvo patosa susreta misli i htenja, jedinstven primer spremnosti da se odlučno izdrže i najveće napetosti uma i slobode“. Pohvala autoru ovog teksta za napisano i posebno za ovo što sam citirao. Slava i hvala Prof. Mihajlu Markoviću!

Naslovom vređa preminulog.

...glasi da obično redakcija lista ili novina koje objavljuju neki tekst je taj koja daje naslov - a ne sam autor kao što se ovde to prečesto sugeriše. Takođe, dobro bi bilo da više ljudi komentariše sam tekst a ne naslov ili lik velikog filozofa kojem je tekst posvećen.

Pa ti, Dodiče, ne shvataš svu spekulativnu složenost dijalektičkoga tkanja ovoga teksta što ga je pred nas Autor podastro! Bogougodna levica nikada nije bez patera svojega mogla glavu dignuti, niti bez matere svoje - patrije, o udesu bivstovanja svojega mudrovati.

Ne razumem! Da li hoćete da kažete da autor naslovom vređa preminulog Patrijarha ili preminulog Patrijarha?

Pošto se ovih dana govori o nekim skupštinskim deklaracijama, mislim da bi bilo dobro ako bi Skupština donela neki akt kojim bi precizno odredila ko se ima smatrati levicom. Ja mislim da nije u redu da samo Nj.S. bude levičar a da drugim članovim Svetog Arhijerejskog Sinoda bude oduzeto takvo pravo! Patrijarh je ipak samo prvi među jednakima!

ako je pok. markovic bio patrijarh ko onda cini sveti sinod levice u srbiji? i koja je uloga mladena kozomare? da li je kozomara onda takoreci amfiholije sroske levice? primus inter pares takoreci?

ili je ovo vise neki invertirani lamaizam gde te se vrhovnim poglavarom postaje trenutkom smrti a ne rodjenja.

Budućnost srpske levice je u mislima i delima Mihaila Markovića i njegovih sledbenika. Ako zaista želimo da budemo levičari, ne smemo da skrenemo sa ovoga puta! Neke retrogradne snage čak i na ovom mestu pokušavaju da relativizuju revolucinarnu teoriju i praksu koju je svoj konkretan izraz našla u SPS-u. SPS je barem u prvih deset godina svoga postojanja bio zaista levičarska i možda jedina istinski revolucionarna snaga na globalnom planu. Zbog toga su imperijalisti i petokolonaši godinama podrivali i na karju uspeli da nas sklone sa vlasti - ali naše vreme tek dolazi!

@ Svetislav Kostić

Očekivao sam od Svetislava da komentariše odnos Pokojnika prema inicijativi integracije Srbije i R Srpske.

Ako nisam izlapio, upravo je Akademik odbacio takvu mogućnost ingenioznim razlozima: R. Srpska koketira sa kapitalizmom i Dinastijom, dok je trajni izbor Srbije socijalizam!

A bio je srpski Suslov. Neka mu je Bogom prosto.

Stvarno ne mogu da razumem zbog čega se kod nas, pa čak i na ovom sajtu, redovno objavljuju tekstovi nekih zapadnih "levičara", "lakanovaca" i sličnih, a naši najveći umovi, poput M. Markovića i M. Kozomare, bivaju zapostavljeni. Želim da kažem da mi je bilo pravo zadovoljstvo da čitam ovaj tekst i da takvo zadovoljstvo nikada nisam osetio čitajući na primer Žižeka. Naprotiv!

Niste dobro razumeli: Lenjin je bio patrijarh ruske levice, a Nikolaj II - politički komesar sovjetske desnice!

Kriza filozofije ispostavlja se kao simptom najdublje političke krize, tj. krize same epohalne mogućnosti slobodnog samoodređivanja kao istinskog, smislenog i univerzalno vežćeg ljudskog bivstvovanja. Iz ništavnosti istorijskih životnih oblika i uništavajuće dinamike maskarade volje za moć ispreda se efemerna arabeska "smisla" i "istine" istorijske egzistencije čoveka.

Tekst treba čitati u ironijskom ključu. Dakle, prenaduvati, prehvaliti, preceniti, ništa metafizički ne dohvatiti, ne izložiti (ideološki se time ne eksponirati). Poštovanje prof. Kozomara. Ironija ovog teksta nas dovodi do samih temelja konstitucije levog i levičarskog. Na naše oči raspadaju se svetsko-istorijski alibiji i promašaj postaje ogoljen. A nijedan argument nije plasiran. (Argumenti i onako nikoga nisu ubedili - je`l to beše Nitše).Time je ovo tekst koji bjelodanim (ladanizam) čini stav, bolje reći filozofsku veru prof. Kozomare, a povodom "lika i dela" Mihajla Markovića.

Legenda o Mihailu Markoviću nije tako stara kako bi moglo da se obično misli. Markovićevi savremenici, i oni najveći i oni najbeznačajniji, nijesu u njemu vidjeli nikakav tajanstveni božji znak za čitavu naciju (ili, kako bi rekao Mladen Kozomara, ponavljajući Martina Hajdegera i druge, "svedočanstvo patosa susreta misli i htenja"). Oni su u njemu vidjeli ideologa i savjetnika srpske vlasti njihovog vremena, koja je vladala i morala da vlada u neobično teškim uslovima. Doduše, oni nijesu bili ni praksisovci ni humanisti i nijesu potpuno ni mogli shvatiti karakter njegovog savjetničkog angažmana.

Marković čita Vicoa na latinskom, onako, uz ručak, nemre glavu dignut s Giambattiste i principa Sciezna Nuove, a ostatak profesorskog kora sad ima prijevod, pa se i oni mogu informirati o tome kako stoji sa smislom povijesnog. Naravno, sam se Michael pretvarao kao da uopće ne razumije doseg te kaustične fus-note, i meni, koji sam cijelo večer zbijao opake šale na račun svega što jest i uopće može biti, ova je opaska došla kao ozeblom sunce: znao sam ja da je Marković od iste vrste brašna, da ni on neće izdržati svečanu usiljenost trenutka, ma radilo se i o njegovoj promociji! Uostalom, to uopće nije bilo teško za pretpostaviti: Marković je već toliko puta dokazao da nema duha bez duhovitosti, ni šale bez malicije, da sam mirne duše mogao i započeti i nastaviti sa svojim prigušenim psinama.
Oni sporiji među nama, koji nisu razumjeli Markovića, ni na koji način, posebno ne kao revolucionara, uvijek su se mogli utješiti činjenicom da im je preostao, kao posljednji sud, Marković-logičar: Marković nikada nikoga nije srušio na ispitu, i svi su dobili barem dva - Marković je smatrao da ne smije biti vinovnik ničije životne nesreće, i to je bio razlog te blagonaklonosti, maksima njegove profesorske volje.

Mihailo Marković, naš profesor, vinovnik naše studentske sreće.

Odlaze naši profesori i tko zna jesmo li od njih dovoljno naučili da i mi ikoga išta naučimo.

Milošević Srbima uglavnom odgovara. U vrijeme njegove vladavine Srbi su ukinuli radno vrijeme. Nitko ništa ne radi. Dopustio je procvat crnog tržišta i šverca. Svatko se može pojaviti na državnoj televiziji i vrijeđati Blaira, Clintona ili bilo kojeg ‘svjetskog uglednika’... Osim toga, dao nam je pravo da nosimo oružje i probleme rješavamo oružjem. Dao nam je i pravo da se vozimo u ukradenim autima... Milošević je Srbima život promijenio u velike praznike i omogućio nam da se svi osjećamo kao na maturantskom izletu - što znači da ništa od toga što učiniš ne može biti kažnjivo...