Postovani gospodine Djordjevicu,
Moja malenkost se potuno slaze sa Vama. Zanemeo sam citajuci tekst. Vidim da u Srbiji jos uvek postoje slobodnomisleci i pametni ljudi sto mi je drago, ali je neverovatno kakav sljam je isplivao na povrsinu. Pamet je u ovo vreme veliki teret za coveka, jer sve vidi sve zna, a ne moze nista da ucini.

Moram da priznam da sam odusevljen analizom, britkoscu i tacnoscu.
Po mom skromnom misljenju ovo je najbolja analiza Srbije i njene politike propadanja koja je se pojavila NSPM.

Моја маленкос се је после неколико деценија
"разишла" са НИН-ом, оног момента, када се је у њему нашла тврдња о четворици европских социјалиста: Слободану Милошевићу, Бруну Крајским, Вили Бранту и Улафу Палмеу. Да, да, како да не, Милошевић у друштву са Вили брантом и осталим... Од тада више није важила крилатица: "Са НИН-ом се зна више. Ако НСПМ узнапредује на ниво недељника, без да јој се идеје разводње, онда НИН-у се може одржати помен. Јовиша Видић од Рудина.

Сећа ли се ико, када је НИН ослобођен први пу и ко га је ослободио,односно,био на челу колоне ослободилаца.Александар Тијанић, који данас ослобађа РТС, коме више верујемо него властитим очима. Отада, НИН не читам за паре,осим ако налетим на неки текст у неким другим новинама-јер НИН је нешто друго.

Nekada,kao dete,citala sam NIN (onaj veliki) zbog slobode da se u Titovo(vatikansko-kominternovsko doba)provuce neko srpsko :"sinovce"Brane Crncevica.
Reljicev NIN,vukao je na bosansku stranu ali je Reljic vrstan intelektualac,pa je vesto balansirao.
Ove biltene od "BLic"-a,"Danas"-a,"Politike",NIN-a,"Press"-a vise ne kupujem.
Gori su deset puta od "Politike"i "Novosti".
To je svetski trend-osiromasiti gradjane,ukinuti medije,smanjiti pobune(la Rouch) i broj stanovnika za trecinu....

“У земљи слепаца - једнооки је цар“. Ја сам имао несрећу да одрастам у таквој земљи (од 1945.г., кад сам се тек описменио), па до пунолетства, а нажалост и доста дуже. Становао сам уз саму стару зграду ТАНЈУГА, а тамо су у дворишту често у неким металним бурићима спаљивали старе примерке “строго поверљивих“ билтена намењених “Друговима“. Струја врелог ваздуха би понекад полусагореле листове носила навише, па сам их могао и “упецати“ са малог прозора мог клозета. Шта је све тамо писало... да не поверујеш, ако си био изложен једино читању ондашње мизерне “Политике“ (“Борба“ се у мојој кући није употребљвала ни за тоалет папир – мада је у њему тих послератних година владала велика несташица). “Другови“ су читали вести које никако нису биле намењене непоштеној интелигенцији и нама - њеном подмлатку.... а онда је негде (ако се не варам) средином 50тих васкрснуо и “Политикин Забавник“ (еј, са стриповима – па чак и о мени!), а и НИН (који се истина, позивао на своје предратно левичарство – али у оној информативној пустињи – дај шта даш, па чак и такву гадост као левичарство). И, заиста, НИН се гутао. Некако је успевао да ти створи илузију да читаш нешто што није било 100% цензурисано (мада, јесте – а и у редакцији су седели само проверени кадрови – али илузија је била оно важно). И, тако – читао сам га (као, уосталом и “Vjesnik u srijedu”, кога се више нико не сећа) и – допуњаван билтенима енглеске и америчке читаонице живео у илузији да сам боље обавештен од просека. Наставио сам да га читам чак и до сада – четрдесет година по одласку из земље, али све нередовније, али он је и даље мање-више остајао онај “једнооки цар“ – до недавно. Пратим његову мизерну интернет презентацију све нередовније –и оно једино око је сада ослепело. Дошло је време да се узвикне: “ НИН је мртав – живео ....(?) шта!“ Е, на оно “шта“ треба што пре наћи одговор, а овај чланак г. Ђорђевића можда може бити један корак у том правцу, под условом да није дошло до тоталне парализе.

Капе доле! Честитам.

Napisah vec jednom. NIN je postao lakrdijaski nedeljnik. Stvarno je neverovatno sta se desava. Nakon prodaje istog ovo je jedino mesto gde moze nesto ozbiljnije da se procita. Ne znam zasto novinari nisu imali hrabrosti da se suprotstave tom razbojnistvu, ali ne mogu ni da ih osudjujem. Da li bi se vecina nas pobunila da nam je egzistencija ugrozena? da ne pominjem nesto jos gore...U svakom slucaju, i da se napravi novi nedeljnik mnogo je izgubljeno jer je NIN ipak imao tradiciju!

Od pre nekoliko meseci NIN tj. sadašnji nin se reklamira u blicu pošto su iste gazde a to znači bez mojih 120 din od tada.

Hvala na postenom i iskrenom tekstu.
Nazalost u Srbiji nema vise nedeljnika koji covek moze sa iscekivanjem da procita.
Od novina, jedino me jos uvek NIN zaintrigira, ali ne zato sto je dobar, nego zato sto je jos uvek bolji od ostalog djubreta.
Pa i nije bas neki kompliment.
Stranice (s' kraja) sa PR-om su sve duze, polemika i pravo novinarstvo - sta to bese?!
A pravo novinarstvo je jedino koje jos nesto moze da pokrene.
Ili ne?

Imamo uzasnu smesu organizovanog kriminala, organizovane korupcije, u tom smislu organizovane ekonomije i svuda pipke "onih sto sve doznaju".
Istrazivacko novinarstvo ne postoji, osim ako nije naruceno. Za pare.
Svodi se na to da se prikazu jedni nitkovi da bi drugi ostali u senci.
Oni bolje "organizovani".

Sve se svelo na pare, koje su prane i prane i prane, ali su i dalje prljave.
Sve su, sa manjim ili vecim nitkovlukom, nekom otete. A onda nam se, o ovoj dogovor(e)noj "ekonomiji", kroz medije prodaje prica: sposoban, umesan, ekspert, bussinesmen itd.
Moderni Super Hik-ovi ne zale para za PR.
Da bi olos kupio svoju “cistotu”, mora nekom da uvali prljavstinu: i onda se postenima i cestitima uvaljuje gorak ukus krivice: “pa sto nisi i ti, mog'o si al' nisi jer si ...(dodaj sam)"

Ja razumem da je tesko biti moralan i posten novinar kad si gladan.
Da se pise istina kad se ljudi plase za porodicu i sebe.

Pitam se samo: da li jos ikoga ta istina interesuje?

Сваки добри коментари су поучни. Хвала, "што се неко сјети, шта и ја мислим".
НИН, ау... још ме рана боли.
Као титов пионир са села, угледао сам поштара како носи смотану артију у џепу која вири поред торбе.Ни питао нисам шта у артији има, ал сам три слова запамтио.
Седамдесет девете сам сишао у град, уштедио да купим, и куповао сам тачно четрдесет година, рачунајући и полувријеме 92-96 кад сам се "заклео па покајао, да куповати нећу". НиН (није грешка) више Новина није, и Нетреба ми, оваква какбва је, јер поштари ову артију нмају више коме да носе.