Priznavanje Kosmeta za nezavisnu državu je za Mesića očigledno zadovoljstvo.
I za Kosovo, kao uostalom i za Hrvatsku i Srbiju, isto kao i za bilo koju drugu državu ili državu u pokušaju, sa ili bez međunarodnog priznanja važi isto pravilo. Opstaće ako su za opstanak sposobne, i ako njihovi narodi imaju samoodrživost.
Kad je Srbija u pitanju, do sada u istoriji je pokazala veliku sposobnost samoodržanja, ali i velike cene koje ja za to samoodržanje plaćala.
Kad su Hrvatska i Kosovo u pitanju, bez obzira što je Hrvatska i međunarodno priznata, a Kosmet nije oni svoju sposobnost za samoodržanje tek treba da pokažu i dokažu.
Imaju li oni kapacitete, imaju li oni resurse, ljudske, privredne, političke, imaju li oni iskustvo u tome da budu država, neke koji ih podržavaju sigurno imaju, ali da li je podrška Nemačke Hrvatskoj bezuslovna, ili Turske i Albanije kosmetskim Albancima.
Imaju li oni išta drugo osim te podrške i geostrateških okolnosti koje se prema zakonima geostrategije menjaju svakih deset godina, a potpuno preoblikuju svakih dvadeset.
To se odnosi i na Srbiju. Ima li Srbija kapacitet da geostrategijske promene iskoristi.
Svojevremeno je Ivo Andrić napisao: "Na Balkanu svakih pedeset godina dođe vreme kada mudri ćute, budale govore, a fukara se bogati". Na talasu jednog takvog vremena na površinu je izbačen i Stipe Mesić. Sećanja na ta vremena, konkretno i u Hrvatskoj, a ne samo u Srbiji su vezana za takve ličnosti. O njegovih osam godina vladavine Hrvatskom niko nikada doveka neće pominjati kao vreme sreće i napretka, kulturnih i civilizacijskih napredaka. To je vreme civilizacijskog nazatka, i svih Bože-me-sačuvaj pojava. Šta je on uradio pozitivno za svoj narod, to treba da brine i njega i Hrvate, a Srbi i Srbija će i sa njegovim i bez njegovih komentara ili pretrajti i doći sebi ili neće. Ne može on ni pomoći ni odnemoći. Ode Mesić u ropotarnicu istorije.