E, Rastislave, i ti ga pretera. Opravdano je čoveku ne dozvoliti usvajanje zbog nekoliko kila viška. Pa nije baš da taj čovek ima 300 kila već 150, nije baš da taj čovek ne može da se kreće, već je jednostavno malo gojazniji. ko uostalom može da garantuje kakvi će biti roditelji i koliko će dugo živeti i oni koji se savršeno uklapaju u te profile. Neka pravila moraju da postoje ali se ovde stvarno preteruje. U toj Evropskoj uniji više nema zdravog razuma oni samo idu iz krajnosti u krajnost. Svakim novim njihovim Zakonom i propisom kojim hoće da pokažu kako su slobodno društvo sve više rade nasuprot tome.Evropska Unija je balon koji se naduvava kojekakvim pravilima i Zakonima da bi bio lepši i veći ali jednog dana će pući. Samo se nadam da kad taj dan dođe Srbija neće biti deo te mase koja se raspada.
Препоруке:
0
0
2
четвртак, 15 јануар 2009 15:11
mr. Milos Jovanovic
Prosto ne mogu da verujem citajuci tekst. O cemu vi gospodjo pricate. Homoseksualnost je bolest. To sto se smatra da ne treba leciti te ljude je samo retrogradna posledica takozvanog razvoja. Uskoro cemo se suociti sa cinjenicom da ni nekrofili nisu bolesni ljudi. Gde je kraj "naprednim" idejama na to pitanje ne vidim odgovor.
Kao i svaka bolset (psihicka doduse) ima svoje faze i promene. Sta vise, Zna se da homoseksualci pokusavaju nesvesno (kao uostalom i svi bolesni ljudi) da svoje stanje predstave normalnim. Sta vise trude se da okruzenje njihovo stanje i sklonost prihvati kao normalne. Dakle, bolest se trudi da se prosiri.
Cinjenica je da je broj homoseksualaca u ruralnim sredinama i do 100 puta manji nego u urbanim govori sama za sebe. Ova bolest (psihicka) se siri psihicki. Polako. I svedoci smo da pocinju da deluju na decu, kao najsigurnije regrute bolseti.
I da zakljucim, svako psihicko stanje koje nije odrzivo u prirodi i koje dovodi do nestanka jedinke, naziva se bolescu. Bilo da se to zove autizam, nekrofilija, homoseksualizam ili suicid. Razlike nema. Takve osobe su naizgled neskodljive na okolinu, ali svaka od ovih bolesti se trudi da sebe nametne kao normalno ponasanje.
Nisu gej parade prikaz jednakosti vec demonstracija razlicitosti sa ciljem da se ta razlicitost proglasi boljom i prihvatljivijom.
Препоруке:
0
0
3
четвртак, 15 јануар 2009 15:28
антихомофоб
познајем пуно хомосексуалаца али ниједног срећног...упознајте ме са једним таквим и ја ћу да променим мишљење...до тада тим људима треба помоћи, а не повлађивати им...тако им не помажете...а поготово не треба да их бијете
Препоруке:
0
0
4
четвртак, 15 јануар 2009 16:50
Растислав Динић
@Зајцев
Као прво, човек од 156 килограма тешко да је тек „мало гојазнији“ – то је тежина два просечна одрасла мушкарца. Као друго, као што већ рекох, господину Холу није трајно онемогућено да усвоји дете, него му је само постављен услов да смрша 7 килограма (и словима: седам килограма). И на тих 7 килограма Папанова и ви базирате своју тезу да се ЕУ претвара у тоталитарно друштво. Ко ту онда претерује?
Наравно, потпуно је тачно дa нема гаранција ко ће колико живети. Просечни интравенозни наркоман може поживети кудикамо дуже и од најздравијег трезвењака. Рецимо, овом другом може да се деси да му падне клавир на главу, или да га смаже ајкула, или га удари гром. Па према томе, да баталимо правила и да почнемо да делимо децу к'о бомбоме, па шта коме Бог да. А, шта кажете?
Срећа наша, па нам не прети опасност од европског тоталитаризма, јер је у Србији ионако свако слободан да ради шта год му падне на памет и нико се не замлаћује „којекавим правилима и законима“. Слатке ли слободе.
Препоруке:
0
0
5
четвртак, 15 јануар 2009 18:18
Prodavac magle
Nije mi stvarni jasno kako neko moze reci da je homoseksualnost (psihicka) bolest. U redu da se to nazove seksualnom devijacijom ili nekim prikladnijim nazivom ali bolest?! Koliko ja znam ne postoji ni jedan naucno potvrden (obratite paznju na naglasavanje ovga "naucno") primjer "izljecenja" homoseksualca. Licno sam protiv dozvoljavanja da homoseksualni parovi usvajaju djecu (ovdje gdje zivim je to dozvoljeno) i da mogu glasao bih protiv toga. Razlog je da nije dovoljno poznato kakve eventualne psihicke posljedice tako usvojeno dijete moze imati zbog toga (nedostatak jednog roditelja suprotnog pola, nedostatak uzora, negativne reakcije okoline itd.). Kada se nesto ne zna bolje je praktikovati princip opreznosti odnosno pretpostavke stetnosti dok se suprotno ne dokaze (slicno genetski modifikovanoj hrani = princip opreznosti dok se sa dovoljnom sigurnoscu ne dokaze da je eventualno neskodljiva).
Roditeljstvo ne treba smatrati za pravo (kao mnogi parovi bez djece smatraju) vec privilegijom koja se mora zasluziti. Sirocici moraju imati pravo na "normalno" odrastanje bez obzira na zelje onih koji bi ih usvojili jer djecija prava (treba da) idu prije roditeljskih zelja.
Препоруке:
0
0
6
четвртак, 15 јануар 2009 19:34
Небојша Малић
Не знам ни за г. Динића, или остале коментаторе овде, али мени је бар било савршено јасно да Јована Папан пише једним врло саркастичним тоном, и да је цели текст уперен против апсурдног пузећег тоталитаризма који се манифестује у наводној "бризи за децу" а у ствари служи идеји да држава (тј. власт) "зна најбоље". А такву смо идеологију живели више од пет деценија. Мало ли је?
Препоруке:
0
0
7
четвртак, 15 јануар 2009 19:35
za magistra Jovanovića
Magistre,
Ako Vi tako kažete - onda jeste bolest. Najbolje bi bilo da se svi vratimo na selo, da odbacimo dekadentne produkte moderne nauke. Šta nas briga za istraživanja svemira ili genoma, imamo mi našu srpsku mudrost!
Samo mi nije jasno, ako već tako prezirete modernu nauku, zbog čega navodite svoje NAUČNO zvanje - i to na latinskom?
Препоруке:
0
0
8
четвртак, 15 јануар 2009 21:51
MP
Priroda je rekla;Opstaće samo oni koji se razmnožavaju.Da li je samoubistvo bolest?
Препоруке:
0
0
9
четвртак, 15 јануар 2009 23:43
Растислав Динић
@Небојша Малић
Мени је савршено јасно да ЈП у свом тексту шири страх од, како га назвасте, „апсурдног пузајућег тоталитаризма“. Ја само тврдим да нам она за то није дала ниједан валидан разлог, јер Холов случај то свакако није. Дакле, није спорно шта ЈП у свом тексту тврди, него на основу чега то тврди.
Према томе, ако хоћете да оспорите моју критику, морате да покажете да су Јованине тврдње уистину валидно образложене, а не само да понављате своје „вјерују“ о апсурдном пузећем тоталитаризму (у даљем тексту, АПТ). Добро, схватили смо, ви верујете да се ЕУ претвара у тоталитарну творевину налик комунистичком режиму, онако како Фокс Молдер верује да америчка влада крије ванземаљце, и то је ваша ствар. Моје питање како за вас, тако и за Јовану, је само: на који начин Холов пример доказује вашу тврдњу?
Препоруке:
0
0
10
четвртак, 15 јануар 2009 23:45
Растислав Динић
@Небојша Малић
Да ли сматрате да држава 1) треба да поставља било какве здравствене и ине критеријуме (материјалне, на пример) које кандидати за усвајање деце морају да испуне, или 2) не треба да поставља никакве критеријуме за усвајање деце?
Ако сматрате (1), тј. да треба (а ја мислим да треба, и верујем да би се велика већина људи са тим сложила, мада може бити да грешим по оба питања), зашто онда мислите да претрана дебљина, баш као и наркоманија или хронични алкохолизам не би требало да буде један од критеријума за дисквалификацију? То јест, зашто сматрате да је одбити потенцијаног родитеља због нпр. наркоманије, у реду, и не представља АПТ, али одбити га због претеране дебљине није у реду и представља АПТ? (Питање није ни реторичко ни саркастично. Ја стварно не видим релевантну разлику, али ако је ви видите, волео бих да чујем у чему се она састоји)
Ако, с друге стране, сматрате (2), т.ј. да држава не треба да поставља било какве критријуме за усвајање деце, онда ваш проблем није само са дисквалификацијом претерано дебелих, него БИЛО КОГА, по БИЛО КОМ основу. Ако је тако, мораћете да нам покажете како је то боље давати децу на усвајање наркоманима, хроничним алкохоличарима, итд, него установити елементарне критеријуме које би потенцијални кандидати морали да испуне.
Препоруке:
0
0
11
петак, 16 јануар 2009 00:36
Тон_мајстор
Нисам знао да "читалачки коментари коментара колумниста" могу да се претворе у посебне, нове коментаре овде на сајту НСПМ (читалац-колумниста). Сјајно! Још један прилог слободи говора код нас, да не користим реч "демократија"... не волим је.
Мислим да је г. Динић преозбиљно или погрешно схватио текст и скочио на њега као опарен! На страну све тегобе хомосексуализма (педерастије) и адипозитаса (нездраве дебљине), али ми живимо овде у Србији и сва ова галама се потире тиме да овде нема (засада) тих проблема, те да је г. Динић посебно погођен текстом, што је очигледно!?
Ја сам признао да сам КРУПАН, а ви г. Динићу? Јел ту лежи изазов оволиког писанија на сајту? Не љутите се, молим вас.
Поздрав!
Препоруке:
0
0
12
петак, 16 јануар 2009 02:15
Растислав Динић
@Тон_мајстор
Посебно погођен јесам, али не лично, него принципијелно. Искрено, погођен сам сваким ширењем безразложног страха и демагошког плашења народа, посебно плашење ПРЕТЕРАНОМ владавином закона, у земљи у којој једва да постоји и ЕЛЕМЕНТАРНА владавина закона. Као што сте сасвим тачно приметили, проблеми о којима пише Папанова у Србији не постоје ни у рудименту - постоје управо супротни проблеми, недостатак закона и стандарда у свим областима.
Коначно, поред свих претеривања о којима сам већ писао, чини ми се да Јованин текст пати од једног начелног проблема - у његовој основи налази се претпоставка да је слобода појединца заправо слобода ОД закона, па онда што више закона - то мање слободе. По мом дубоком уверењу, међутим, слобода појединца је у правној држави могућа тек ПОД ВЛАДАВИНОМ закона. Дакле, што више законе добрих, јасних и детаљних закона - то више слободе.
И коначно, и сам сам изненађен претварањем мог коментара у текст. Да сам знао, ја бих га налицкао :)
Све најбоље!
Препоруке:
0
0
13
петак, 16 јануар 2009 12:34
Zajcev
Vi zbog tih istih 7 (sedam) kilograma tvrdite da je čoveku život mnogo više ugrožen nego nekome ko ima 149. Koje je to naučno istraživanje potvrdilo da su ljudi od 156 kg.zdravstveno mnogo ugroženiji od onih koji imaju 149 kilograma. Ne radi se ovde o nosivosti lifta pa da se granica postavlja u kilogramima. Valjda je važno i koliko je neko visok, star, pokretan, kakvo mu je zdravstveno stanje, itd. Da i ja iskoristim zatvorenike za objašnjenje: To što neko ubije dve osobe ne znači da će služiti više od nekoga ko je ubio samo jednu osobu. Bitno je i kad i kako i čime i zašto i koga... Kad su, kao u ova dva slučaja(usvajanje i ubijanje), životi u pitanju potrebno je mnogo faktora uzeti u obzir. Uostalom, to bi pravilo, da je dobro, primenili i na izbor za predsednika države, od njega ipak zavisi mnogo više života.
p.s. Ne baziram ja teoriju o evropskom totalitarizmu na tih 7 kg. već je pravilo o tih 7 kg. višak zbog kog oni postaju totalitaristi. Kad oni uklone taj višak kilograma pašće ispod mere koju kad pređu postaju, gore pomenuti.
Препоруке:
0
0
14
субота, 17 јануар 2009 17:14
Растислав Динић
@Зајцев
Ма хај'те молим вас, сад сте већ неозбиљни. У законском одређењу горњих и доњих граница немогуће је избећи иѕвесну арбиртрарност, али то није баш никакав аргумент против постојања ових граница. Рецимо, наш закон каже да неко стар 18 година и један дан има права да гласа на иѕборима, а онај стар 17 година и 364 дана, нема то право. И сада причати о томе како је овај други можда много зрелији од овог првог, просто промашује поенту. Нека граница, сви се слажу, мора постојати. Да ли је 18 идеална граница, дискутабилно је, у Америци, на пример, та је граница 21 (да ли онда те три године разлике чине Америку тоталитарном земљом?), али принципијелно то ништа на мења на ствари. Има и пуно других примера - сви се слажемо да је вожња у пијаном стању опасна по све учеснике у саобраћају и да мора постојати закон који је забрањује, али по питању дозвољене количине алкохола у крви, различита се законодавства итекако разликују. Код нас дозвољена граница је 0.05%, у Великој Британији - 0.08%. Да ли то онда онда значи да је Србија тоталитарнија од ВБ због разлике од 0.03%? Наравно да не. Граница мора да буде негде, принцип је у оба случаја исти, а о конкретној граници се може дискутовати.
Иста ствар је и са случајем господина Хола, право питање је да ли претерану дебљину треба узети као дисквалификативни фактор код потенцијалних усвојитеља, или не. Ја сматрам да треба, јер је у питању озбиљан здравствени проблем који је уз то, баш као и наркоманија или алкоколизам, самоскривљен, то јест, представља резултат субјектовог слободног избора, и овим се слободним избором лако да и исправити. А где год поставили конкретан cut-off point, неко ће се наћи 7 килограма изнад, односно 7 килограма испод њега. Тако вам је то.
Препоруке:
0
0
15
субота, 17 јануар 2009 17:19
Растислав Динић
@Зајцев
Уз то, као што рекох, овде је много битније да ли је будући усвојитељ спреман на ту минималну жртву (дијету, и то врло скромну) која ће му омогућити да скине тих 7 килограма за 6 месеци. Ако му је стварно стало до усвајања, сложићеш се, то стварно не би требало да му буде било какав проблем. Ако му јесте проблем, с друге стране, рекао бих да постоји реалан разлог да се сумња у његове родитељске способности.
Да закључим, чак и ако се не слажете са мерама британске социјалне службе у конкретном случају, у њему опет нема баш ничег скандалозног – ту нема никакве дискриминације, баш као што то је нема ни у ускраћивању возачке дозволе кратковидим људима (али, ускраћивање било права на усвајање било права на возачку дозволу на основу политичких ставова или верског убеђења, била би дискриминација; наравно, Јована, да ли из незнања или намерно – не знам, олако поистовећује ова два врла различита случаја) . Ниједан закон неће усрећити сваког, али то није никакав доказ против закона као таквог. Папанова и овај пут, као и толико пута раније, виче „тоталитаризам!“ али прст уперује у владавину закона. А њени јој фанови дају за право јер их владавина закона као таква плаши – где има закона, тамо не могу да раде шта им падне на памет. Нергументовано, нетачно и страшно штетно популистичко расуђивање које дува у једра свима онима којима није у интересу да Србија икада постане правна држава, у ЕУ или ван ње, сасвим свеједно (страх од „ЕУ тоталитаризма“ овде је само шифра за страх од владавине права). А таквих је нажалост много.
Препоруке:
0
0
16
понедељак, 19 јануар 2009 07:54
Zajcev
Rastislavu
Nema smisla da nastavljam ovu diskusiju... Porediš stvari koje se ne mogu porediti. A i nisi mi odgovorio na pitanje zašto to pravilo o kilaži ne važi i za izbor predsednika države. Ako već hoće da vlada državom treba da ovlada prvo svojom kilažom.
Препоруке:
0
0
17
понедељак, 19 јануар 2009 20:03
Растислав Динић
@Зајцев
Нисам одговорио само зато што питање нисам уѕео за озбиљно, али ако инсистираш, радо ћу одговорити. Упркос синтагми "отац нације", председник државе није стварно наш тата (изузев у аутаритарним системима), него вршилац једне од више изборих функција у систему са неколико независних органа власти. Његова евентуална смрт, ма како жалосна била, не чини нас сирочићима - ако су институције државе иоле функционалне, овај догађај не погађа ниједног грађанина лично, нити пак оставља било какве озбиљније последице на функционисање државе. Виталност неопходна за добро функционисање државе је виталност институција, не појединаца, на како год високом положају ови били. Ауторитет демократских институција је апстрактан, не личан.
С друге стране, ауторитет, и уопште функција родитеља је изузетно лична. Нико никада не може да замени ни тату, ни маму. Комплексан емотивни процес међусобног везивања између родитеља и деце (посебно усвојене) скоро да је немогуће репродуковати више пута ("само је једна мама", како каже познати виц), и тим је пре битна сигурност и трајност породице за коју су деца на овај начин везана. Емпиријски показатељи то потврђују - деца која се често селе из једне у другу усвојитељску породицу, не успеју да се вежу ни за једну од њих и неретко завршавају као трајно отуђене и асоцијалне (ако већ не и антисоцијалне) индивидуе.
А опет, да ли је уопште потребно напомињати, да за државе са здравим демократским инситуцијама не само да је могуће, него је и врло корисно да што чешће мењају елите на власти. Наравно, свака смрт је трагична, али ако инситуције функционишу добро, смрт премијера или предеседника државе није трагична за државу. (Чињеница да је последња таква смрт на српској политичкој сцени уистину и била трагична за целу државу, потиче како од тога што је Србија још увек земља са слабим инситутицијама, тако и од насилног и криминалног карактера те смрти који је ову слабост институција и државе као такве додатно истакла).
.jpg)
Kao i svaka bolset (psihicka doduse) ima svoje faze i promene. Sta vise, Zna se da homoseksualci pokusavaju nesvesno (kao uostalom i svi bolesni ljudi) da svoje stanje predstave normalnim. Sta vise trude se da okruzenje njihovo stanje i sklonost prihvati kao normalne. Dakle, bolest se trudi da se prosiri.
Cinjenica je da je broj homoseksualaca u ruralnim sredinama i do 100 puta manji nego u urbanim govori sama za sebe. Ova bolest (psihicka) se siri psihicki. Polako. I svedoci smo da pocinju da deluju na decu, kao najsigurnije regrute bolseti.
I da zakljucim, svako psihicko stanje koje nije odrzivo u prirodi i koje dovodi do nestanka jedinke, naziva se bolescu. Bilo da se to zove autizam, nekrofilija, homoseksualizam ili suicid. Razlike nema. Takve osobe su naizgled neskodljive na okolinu, ali svaka od ovih bolesti se trudi da sebe nametne kao normalno ponasanje.
Nisu gej parade prikaz jednakosti vec demonstracija razlicitosti sa ciljem da se ta razlicitost proglasi boljom i prihvatljivijom.
Као прво, човек од 156 килограма тешко да је тек „мало гојазнији“ – то је тежина два просечна одрасла мушкарца. Као друго, као што већ рекох, господину Холу није трајно онемогућено да усвоји дете, него му је само постављен услов да смрша 7 килограма (и словима: седам килограма). И на тих 7 килограма Папанова и ви базирате своју тезу да се ЕУ претвара у тоталитарно друштво. Ко ту онда претерује?
Наравно, потпуно је тачно дa нема гаранција ко ће колико живети. Просечни интравенозни наркоман може поживети кудикамо дуже и од најздравијег трезвењака. Рецимо, овом другом може да се деси да му падне клавир на главу, или да га смаже ајкула, или га удари гром. Па према томе, да баталимо правила и да почнемо да делимо децу к'о бомбоме, па шта коме Бог да. А, шта кажете?
Срећа наша, па нам не прети опасност од европског тоталитаризма, јер је у Србији ионако свако слободан да ради шта год му падне на памет и нико се не замлаћује „којекавим правилима и законима“. Слатке ли слободе.
Roditeljstvo ne treba smatrati za pravo (kao mnogi parovi bez djece smatraju) vec privilegijom koja se mora zasluziti. Sirocici moraju imati pravo na "normalno" odrastanje bez obzira na zelje onih koji bi ih usvojili jer djecija prava (treba da) idu prije roditeljskih zelja.
Ako Vi tako kažete - onda jeste bolest. Najbolje bi bilo da se svi vratimo na selo, da odbacimo dekadentne produkte moderne nauke. Šta nas briga za istraživanja svemira ili genoma, imamo mi našu srpsku mudrost!
Samo mi nije jasno, ako već tako prezirete modernu nauku, zbog čega navodite svoje NAUČNO zvanje - i to na latinskom?
Мени је савршено јасно да ЈП у свом тексту шири страх од, како га назвасте, „апсурдног пузајућег тоталитаризма“. Ја само тврдим да нам она за то није дала ниједан валидан разлог, јер Холов случај то свакако није. Дакле, није спорно шта ЈП у свом тексту тврди, него на основу чега то тврди.
Према томе, ако хоћете да оспорите моју критику, морате да покажете да су Јованине тврдње уистину валидно образложене, а не само да понављате своје „вјерују“ о апсурдном пузећем тоталитаризму (у даљем тексту, АПТ). Добро, схватили смо, ви верујете да се ЕУ претвара у тоталитарну творевину налик комунистичком режиму, онако како Фокс Молдер верује да америчка влада крије ванземаљце, и то је ваша ствар. Моје питање како за вас, тако и за Јовану, је само: на који начин Холов пример доказује вашу тврдњу?
Да ли сматрате да држава 1) треба да поставља било какве здравствене и ине критеријуме (материјалне, на пример) које кандидати за усвајање деце морају да испуне, или 2) не треба да поставља никакве критеријуме за усвајање деце?
Ако сматрате (1), тј. да треба (а ја мислим да треба, и верујем да би се велика већина људи са тим сложила, мада може бити да грешим по оба питања), зашто онда мислите да претрана дебљина, баш као и наркоманија или хронични алкохолизам не би требало да буде један од критеријума за дисквалификацију? То јест, зашто сматрате да је одбити потенцијаног родитеља због нпр. наркоманије, у реду, и не представља АПТ, али одбити га због претеране дебљине није у реду и представља АПТ? (Питање није ни реторичко ни саркастично. Ја стварно не видим релевантну разлику, али ако је ви видите, волео бих да чујем у чему се она састоји)
Ако, с друге стране, сматрате (2), т.ј. да држава не треба да поставља било какве критријуме за усвајање деце, онда ваш проблем није само са дисквалификацијом претерано дебелих, него БИЛО КОГА, по БИЛО КОМ основу. Ако је тако, мораћете да нам покажете како је то боље давати децу на усвајање наркоманима, хроничним алкохоличарима, итд, него установити елементарне критеријуме које би потенцијални кандидати морали да испуне.
Мислим да је г. Динић преозбиљно или погрешно схватио текст и скочио на њега као опарен! На страну све тегобе хомосексуализма (педерастије) и адипозитаса (нездраве дебљине), али ми живимо овде у Србији и сва ова галама се потире тиме да овде нема (засада) тих проблема, те да је г. Динић посебно погођен текстом, што је очигледно!?
Ја сам признао да сам КРУПАН, а ви г. Динићу? Јел ту лежи изазов оволиког писанија на сајту? Не љутите се, молим вас.
Поздрав!
Посебно погођен јесам, али не лично, него принципијелно. Искрено, погођен сам сваким ширењем безразложног страха и демагошког плашења народа, посебно плашење ПРЕТЕРАНОМ владавином закона, у земљи у којој једва да постоји и ЕЛЕМЕНТАРНА владавина закона. Као што сте сасвим тачно приметили, проблеми о којима пише Папанова у Србији не постоје ни у рудименту - постоје управо супротни проблеми, недостатак закона и стандарда у свим областима.
Коначно, поред свих претеривања о којима сам већ писао, чини ми се да Јованин текст пати од једног начелног проблема - у његовој основи налази се претпоставка да је слобода појединца заправо слобода ОД закона, па онда што више закона - то мање слободе. По мом дубоком уверењу, међутим, слобода појединца је у правној држави могућа тек ПОД ВЛАДАВИНОМ закона. Дакле, што више законе добрих, јасних и детаљних закона - то више слободе.
И коначно, и сам сам изненађен претварањем мог коментара у текст. Да сам знао, ја бих га налицкао :)
Све најбоље!
p.s. Ne baziram ja teoriju o evropskom totalitarizmu na tih 7 kg. već je pravilo o tih 7 kg. višak zbog kog oni postaju totalitaristi. Kad oni uklone taj višak kilograma pašće ispod mere koju kad pređu postaju, gore pomenuti.
Ма хај'те молим вас, сад сте већ неозбиљни. У законском одређењу горњих и доњих граница немогуће је избећи иѕвесну арбиртрарност, али то није баш никакав аргумент против постојања ових граница. Рецимо, наш закон каже да неко стар 18 година и један дан има права да гласа на иѕборима, а онај стар 17 година и 364 дана, нема то право. И сада причати о томе како је овај други можда много зрелији од овог првог, просто промашује поенту. Нека граница, сви се слажу, мора постојати. Да ли је 18 идеална граница, дискутабилно је, у Америци, на пример, та је граница 21 (да ли онда те три године разлике чине Америку тоталитарном земљом?), али принципијелно то ништа на мења на ствари. Има и пуно других примера - сви се слажемо да је вожња у пијаном стању опасна по све учеснике у саобраћају и да мора постојати закон који је забрањује, али по питању дозвољене количине алкохола у крви, различита се законодавства итекако разликују. Код нас дозвољена граница је 0.05%, у Великој Британији - 0.08%. Да ли то онда онда значи да је Србија тоталитарнија од ВБ због разлике од 0.03%? Наравно да не. Граница мора да буде негде, принцип је у оба случаја исти, а о конкретној граници се може дискутовати.
Иста ствар је и са случајем господина Хола, право питање је да ли претерану дебљину треба узети као дисквалификативни фактор код потенцијалних усвојитеља, или не. Ја сматрам да треба, јер је у питању озбиљан здравствени проблем који је уз то, баш као и наркоманија или алкоколизам, самоскривљен, то јест, представља резултат субјектовог слободног избора, и овим се слободним избором лако да и исправити. А где год поставили конкретан cut-off point, неко ће се наћи 7 килограма изнад, односно 7 килограма испод њега. Тако вам је то.
Уз то, као што рекох, овде је много битније да ли је будући усвојитељ спреман на ту минималну жртву (дијету, и то врло скромну) која ће му омогућити да скине тих 7 килограма за 6 месеци. Ако му је стварно стало до усвајања, сложићеш се, то стварно не би требало да му буде било какав проблем. Ако му јесте проблем, с друге стране, рекао бих да постоји реалан разлог да се сумња у његове родитељске способности.
Да закључим, чак и ако се не слажете са мерама британске социјалне службе у конкретном случају, у њему опет нема баш ничег скандалозног – ту нема никакве дискриминације, баш као што то је нема ни у ускраћивању возачке дозволе кратковидим људима (али, ускраћивање било права на усвајање било права на возачку дозволу на основу политичких ставова или верског убеђења, била би дискриминација; наравно, Јована, да ли из незнања или намерно – не знам, олако поистовећује ова два врла различита случаја) . Ниједан закон неће усрећити сваког, али то није никакав доказ против закона као таквог. Папанова и овај пут, као и толико пута раније, виче „тоталитаризам!“ али прст уперује у владавину закона. А њени јој фанови дају за право јер их владавина закона као таква плаши – где има закона, тамо не могу да раде шта им падне на памет. Нергументовано, нетачно и страшно штетно популистичко расуђивање које дува у једра свима онима којима није у интересу да Србија икада постане правна држава, у ЕУ или ван ње, сасвим свеједно (страх од „ЕУ тоталитаризма“ овде је само шифра за страх од владавине права). А таквих је нажалост много.
Nema smisla da nastavljam ovu diskusiju... Porediš stvari koje se ne mogu porediti. A i nisi mi odgovorio na pitanje zašto to pravilo o kilaži ne važi i za izbor predsednika države. Ako već hoće da vlada državom treba da ovlada prvo svojom kilažom.
Нисам одговорио само зато што питање нисам уѕео за озбиљно, али ако инсистираш, радо ћу одговорити. Упркос синтагми "отац нације", председник државе није стварно наш тата (изузев у аутаритарним системима), него вршилац једне од више изборих функција у систему са неколико независних органа власти. Његова евентуална смрт, ма како жалосна била, не чини нас сирочићима - ако су институције државе иоле функционалне, овај догађај не погађа ниједног грађанина лично, нити пак оставља било какве озбиљније последице на функционисање државе. Виталност неопходна за добро функционисање државе је виталност институција, не појединаца, на како год високом положају ови били. Ауторитет демократских институција је апстрактан, не личан.
С друге стране, ауторитет, и уопште функција родитеља је изузетно лична. Нико никада не може да замени ни тату, ни маму. Комплексан емотивни процес међусобног везивања између родитеља и деце (посебно усвојене) скоро да је немогуће репродуковати више пута ("само је једна мама", како каже познати виц), и тим је пре битна сигурност и трајност породице за коју су деца на овај начин везана. Емпиријски показатељи то потврђују - деца која се често селе из једне у другу усвојитељску породицу, не успеју да се вежу ни за једну од њих и неретко завршавају као трајно отуђене и асоцијалне (ако већ не и антисоцијалне) индивидуе.
А опет, да ли је уопште потребно напомињати, да за државе са здравим демократским инситуцијама не само да је могуће, него је и врло корисно да што чешће мењају елите на власти. Наравно, свака смрт је трагична, али ако инситуције функционишу добро, смрт премијера или предеседника државе није трагична за државу. (Чињеница да је последња таква смрт на српској политичкој сцени уистину и била трагична за целу државу, потиче како од тога што је Србија још увек земља са слабим инситутицијама, тако и од насилног и криминалног карактера те смрти који је ову слабост институција и државе као такве додатно истакла).