Upravo sam pročitao intervju Biljane Plavšić u "Politici". Kaže da nije znala šta se dešava na terenu. Nije znala da Srbi čine zločine. Da odmah dodam nisam ni ja znao, tako da je to moguće. Doduše ja nisam bio u Bosni u to vreme. Moguće da su se zločini dešavali, hajde da kažemo baš tako kako su ih opisivali mediji, ili kako je to predstavio Haški tribunal. Ali ja o tome ne mogu svedočiti, tada nisam bio tamo i nisam o tome ništa znao. I dan danas ja o tome mogu verovati ili neverovati. Samo kome da verujem? To isto, da nije znala, tvrdi i Biljana Plavšić u intervjuu. Ali je pročitala hiljadu stranica i poverovala da su se desili zločini. I to je prihvatljivo, nije znala pa poverovala. Samo je jedno pitanje kako može da svedoči o nečijoj odgovornosti i to pod zakletvom, na primer na suđenju Krajišniku, kad o rečenim zločinima u vreme kad su se dešavali nije znala ništa. Prvo o zločinima nije znala ništa, zatim se uverila da su "nesumljivo" postojali ti zločini, zatim je svedočila i teretila druge, čak i priznala svoju krivicu, sad ponovo tvrdi da nije znala o zločinima kad su se dešavali. Kako je svedočila kad nije znala? Da li je to svedočenje ili zaključci? Zaključci više govore o pameti, moralu, namerama onih koji ih donose, nego o onima na koje se odnose. I to naknadni zaključci. Treba li neko zbog njenih i bilo čijih zaključaka da robija 30 godina? To je pitanje za sve sudove i zvanične i sudove javnosti.