Суштина је у томе да, док је светска економија још нестабилна, политика извлачења користи на рачун других од стране великих играча, не би смела бити толерисана.
Суштина је међутим, у томе, што се овај Американас не залаже за - другачију суштину!
Зашто суштина не би била у томе да, политика извлачења користи на рачун других од стране било кога, а посебно великих играча, не би смела бити толерисана - заувек?!
Препоруке:
0
0
2
понедељак, 26 октобар 2009 16:15
Lala
Jen je japanska valuta. Ime kineske valute je JUAN.
Препоруке:
0
0
3
понедељак, 26 октобар 2009 17:41
Aleksandar
Krugman koji je zasluzio Nobela za ekonomiju isto onoliko koliko Obama za mir, nastavlja svoje samozavaravajuce price. On misli da ljudi koji u raznim zemljama odlucuju o vaznim ekonomskim pitanjima stvarno citaju njegove nesuvisle kolumne u propagandistickom pamfletu New York Times i da donose odluke u skladu sa izlivima njegove duboke mudrosti. Eto, samozaludjeni Krugman misli da bolje zna od same Kine kako Kina treba da postupa sa sopstvenom valutom i konacno je odvoji od dolara, sto vec desetinu godina razni americki politicari pokusavaju da navuku Kinu da uradi. Kina je davno provalila marifetluke sa dolarom preko kojih SAD pljacka svet I nasla im je zackoljicu koja amerikance toliko boli da ne prestaju da izrazavaju koliko su iritirani. Pa sad i Krugman nevesto ulazi u istu pricu. U trenutku kada SVI (ukljucujuci EU zemlje, SAD i Japan) teze da umanje vrednost svojih valuta kako bi stimulisali druge zemelje da uvoze njihovu robu kako bi potkrepili svoje ekonomije, eto Kina koja isto to zeli mora da se oznaci kao NEVALJALA. A kad ovo ocito i samom Krugmanu ne prolazi hvata se za slamku SOLIDARNOSTI: kaze ta politika vezivanja juana za dolar najvise pogadja RADNIKE u siromasnim zemljama. Prosto da covek zaplace, jedan americki kapitalisticki propagandista se zabrinuo za radnike iz siromasnih drzava, a Kinu bas briga. Kome su namenjene ove providne floskule? Ocito se Krugman u napadu precenjivanja sopstvene licnosti obraca direktno Kini da je navuce da promeni politiku prema sopstvenoj valuti. Izliv ovakve delusion de grandur zahteva da se pozove hitna pomoc da se pomogne ovom coveku. Ali najludje od svega je da na kraju teksta ovaj amerikanac sebi dozvoljava da moralise kako nije u redu da u doba krize mocne ekonomije izvlace dobit na racun drugih. Ma nemoj, to mora da je u redu samo kada SAD to to neprestano cine.
Препоруке:
0
0
4
понедељак, 26 октобар 2009 18:23
komentar
Sasvim je normalno da kineske vlasti rade u interesu Kine,pa neće valjda da rade u interesu SAD-a.Ako Kinezi mogu da drže nisku vrednost svoje valute u odnosu na druge,i da pri tome ostvaruju visok rast proizvodnje i izvoza,onda je to dobro za Kinu a loše za Zapad.Neće valjda još uvek nerazvijena Kina da ojačava svoju valutu i na takav način da privremeno podiže standard svoga stanovništva,troši rezerve i stvara budžetske deficite.Mi smo ojačali našu valutu pa nam je industrijska proizvodnja skoro na najnižem nivou u zadnjih trideset godina.
Smešna priča ,pa neće valjda u Americi zauvek proizvodnja dolara biti najveća privredna grana.
Препоруке:
0
0
5
понедељак, 26 октобар 2009 18:45
Митар
Амери су били нашли алхемиско чудо да од папира праве злато. САД су 1945. промовисали долар за светску валуту и штампарија је радила, извлачили-пљачкали свет а сад су опљачкали свој народ и готово. То је трајало 50 година. Доста. Ништа није вечно па ни САД.
Сметају им кинези. Сметају јер се не дају пљачкати а не могу им војно ништа.
Да ову кризу ће преживети економски оне земље које одрже производњу. Кина јевтином робом одржава своју производњу а повећава и домаћу тражњу. Дакле успех им је уз зној и рад загарантован.
Амери су имали око 80 посто обрта новца у услугама нема производње, све је реклама и маркетинг. Готово са лагодним животом на кредиту.
Та америчка економска логика и наука која је добијала Нобела, видимо сада колико вреди. Ништа од Амерских резона у економији не вреди.
Граде социјализам. Дражава САД са нобеловцем
Му-Барак Обамом и саветницима који су довели до краха економије САД успешно настављају коришћење штампарије. Стабилизују и подржављују банке доштампаним новцем. Паметно нема шта.
Промашено, тај папир доларски све мање вреди.
Кина,Русија, Индија и Бразил полакоко приземљују економију САД. Ко високо лети........
За САД је сада скуп ракетни штит у Пољској и Чешкој. НАТО у минусу од 50 милијарди. Када сте до сада чули да је за САД нешто скупо, или да НАТО нема новаца, па о томе није било говора, штампарија је радила. То је све унапред потрошено у оних 14 хиљада милијарди долара спољног дуга САД.
На берзама у САД је био десетоструко већи губитак од спољног дуга. То је пљачка народа САД. Готово.
Сахрана САД економије и моћи је у току, пред нашим очима, полако али сигурно, ко види види ко не види видеће.
Исход је јасан.
Препоруке:
0
0
6
понедељак, 26 октобар 2009 18:50
НСПМ web
@ Lala
Jen je japanska valuta. Ime kineske valute je JUAN.
Хвала што сте пријавили грешку, исправљено у тексту!
Препоруке:
0
0
7
понедељак, 26 октобар 2009 20:10
Јован Дероко
Став Пола Кругмана је заправо општи став данашњих водећих америчких економских теоретичара. Кругман пишући за Њујорк тајмс само преноси то опште незадовољство у вези вођења кинеске спољнотрговинске политике тј у крајњој инстанци политике девизног курса. Држећи курс јуана на нивоу који јој уз растућу продуктивност у главним експорт гранама омогућава стицање стотина милијарди долара суфицита у размени са светом, Кина уистину прави диспропорцију тражње у свету и тиме многе индустрије у разним земљама оставља без посла.
Али суштина је што Кина највећи суфицит остварује управо са економијом САД! У питању су на стотине милијарди долара које кинеска привреда сваке године "исисава" из америчког економског система. Додуше, добар део тог новца, Кина враћа у тај исти систем кроз куповину хартија од вредности ФЕД-а, али само периодично тј. не сваку годину. Напр. постоји податак да управо кинески новац од њеног суфицита пласиран кроз ове вредносне папире финансира систем тј буџет америчке војске!
То је главни разлог што Кина одолева скривеним америчким захтевима да ревидира своју политику девизног курса и тиме "обесхрабри" нарастајући извоз а "охрабри" увоз.
Када Кругман пише да Кина "узима" послове индустријама многих земаља, он то мисли само на САД и то због горенаведених разлога јер кад би Кина стварно апресирала тј ревалвирала (јер се ради о ригидно фиксном курсу) своју валуту, опет би њена привреда "узимала" послове индустријама многих земаља због неких других разлога које се не тичу само курса валуте.
Зато Кругман говори на глас само оно што је општи став америчког естаблишмента али који не сме то преточити у било какве "ултимативне" захтеве према Кини јер би то имало велике последице по ионако ровит светски финансијски систем.
Истина многе ствари за аналитичаре би биле јасније и лакше за сагледати када би курс јуана био нормално одређен, односом понуде и потражње али ЦК КП Кине је изгледа одлучио да би то било доста рањиво за кинеску економију.
Препоруке:
0
0
8
понедељак, 26 октобар 2009 21:44
Младен
Ова му је легендарна и просто да се човек смеје:
У нормалним временима, ја бих први одбацивао тврдње да Кина краде послове другим људима, али тренутно је то просто истина.
Исто као и тврдња да су кретања девизних курсева (или како дотични каже "вредности валута") резултат понуде и тражње, а не шпекулативних активности где се зарађује на курсним разликама изазваних таквим активностима или у екстремним случајевима фронталних напада од стране шпекуланата и приватних банкара на валуте одабраних земаља чије ресурсе и економску слободу желе да присвоје, а које се за разлику од Кине нису добро заштитиле од таквих напада. Обично као резултат "незнања" домаћих власти.
Друго, госн. нобеловац не разликује унутрашњу и спољну вредност новца, при чему унутрашња подразумева куповну моћ новца на домаћем тржишту (које једна суверена земља мора штитити од прекомерног или ничим оправданог увоза), док се спољна огледа кроз девизни курс или нпр. цену злата које обичном човеку не значи ама баш ништа, а уз то је редовно предмет монопола и рестрикција. Отприлике као и кретање цене дијаманата.
Унутрашња као основ развоја једне земље и стога много битнија, зависи од:
1) количине новца и кредита у оптицају и начина на који се они емитују (реч је наравно о домаћој валути)
2) од обима домаће производње добара и услуга, јер су управо роба и услуге ти који дају вредност (куповну моћ) новцу.
Девизни курс или спољна вредност је битна само са аспекта међународних плаћања и отплате иностраних дугова. Као таква посебно долази до изражаја у условима свеопште задужености привреде и становиштва и то девизама креираним "из ваздуха" које се користе као модерни вид колонијализма. Када земља има монетарни суверенитет односно сама емитује свој новац (што је прилично ретка појава у модерној историји) и последично пуну упосленост привреде, радне снаге, интелектуалних капацитета и природних ресурса, девизни курс постаје периферно питање.
Препоруке:
0
0
9
уторак, 27 октобар 2009 06:15
Troglavski
To sto je Krugman dobio Nobelovu nagradu ne znaci da on nesto zna o ekonomiji.
Pogledajte sta o njemu misle: Peter Sciff,
Marc Faber, Nouriel Roubini
Misle da nikad nista ne uspijeva da predvidi, tj uvijek promasuje u prognozama!
Препоруке:
0
0
10
уторак, 27 октобар 2009 08:39
Miljko
Verujte, odavno se nisam iskrenije nasmejao. Oni koji godinama profitiraju na drugima, manipulišući ne samo dolarom nego svime i svačime (vojnom silom, naročito) govore kako takvo ponašanje nije u redu. Još malo, pa da se gospodin zaplače nad sudbinom potlačenih. O, Bože, kada će to zlo propasti!?
Препоруке:
0
0
11
уторак, 27 октобар 2009 17:28
Petrushin
The rumours of the dollar’s death are much exaggerated - Martin Wolf
/.../
In the 1960s, Robert Triffin, a Belgian-American economist, argued that a global monetary system based on the dollar had a flaw: the increased liquidity the world sought would require current account deficits in the US. But, sooner or later, the overhang of monetary liabilities would undermine confidence in the key currency. This view – known as the “Triffin dilemma” – proved prescient: the Bretton Woods system fell in 1971.
Strictly speaking, reserves could be created if the key-currency country merely borrowed short term and lent long term. But, in practice, the demand for reserves has generated current account deficits in the issuing country. In a floating exchange-rate regime reserve accumulations should also be unnecessary. But, after the financial crises of the 1990s, emerging countries decided they needed to pursue export-led growth and insure themselves against crises. As a direct result, three quarters of the world’s currency reserves have been accumulated just in this decade.
Yet this very search for stability risks creating long-run instability. Indeed, Chinese policymakers are worried about the risk to the value of their vast dollar holdings that, on Triffin’s logic, their own policy exacerbates. US policymakers may repeat the “strong dollar” mantra. But this is an aspiration without an instrument. Relevant policy is made by the Federal Reserve, which has no mandate to preserve the dollar’s external value. The only way China’s policymakers can preserve the domestic value of external holdings is to support the dollar without limit, which compromises China’s domestic monetary stability and will prove self-defeating in the end.
у економију се уопште не разумем али ми се логично чини да овај човек говори само из једног угла и то из угла америчког профита! напросто мислим да Кина све то добро ради како би дефинитивно срушила америчку ИМПЕРИЈУ!
Препоруке:
0
0
13
среда, 28 октобар 2009 19:45
Petrushin
у економију се уопште не разумем али ми се логично чини да овај човек говори само из једног угла и то из угла америчког профита! напросто мислим да Кина све то добро ради како би дефинитивно срушила америчку ИМПЕРИЈУ!
Recimo ovako:
Ja imam stampariju i monopol da stampam koliko hocu novca, ne obaziruci se na rast kolicine roba i usluga na marketu. Vremenom ta roba i usluge postaju bezvrednije tj. dolazi do inflacije!
Kina je ovdje sebe dovela u pat poziciju, jer htjela-ne-htjela mora da kupuje americke dolare, iako zna da ce dolar jednog dana neminovno da devalvira/padne mu vrijednost, samim tim ce pasti i vrijednost njenih "sovereign" fondova, koji su u dolarima (radi se o 50% kineskog GDP-a ili oko $2,000 milijardi). Izracunajte sami koliko je Kina izgubila, ako dolar padne 20%, kao sto se predvidja!
USA to zna i zato se bacila na stampanje novca (quantitative easing), sto ce dovesti do jos veceg pada dolara! Sve dok Kina bude kupovala dolare i USA bondove, stamparije ce da rade prekovremeno!
Cim Kina pocne da steze kaish, dolar ce da okrene u provaliju, a sa njim i kineske rezerve u dolarima!
Zato Kina na sve nacine pokusava da diversifikuje - koliko moze - svoje rezerve, a da istovremeno ne dovede do panike na Marketu i obezvrijedi dolar, a sa njim i svoje rezerve!
Ukratko: Kina trenutno finansira USA ekonomiju jeftinim kreditima, da ne bi doslo do totalnog kolapsa americke ekonomije i finansija!
Toliko je situacija ozbiljna da se poredi sa "transfuzijom" anemicnog bolesnika!
ono sto je najgore po Kinu da njena valuta ne moze da postane preko noci konvertibilna i da ce joj za tako nesto trebati bar desetak godina ako ne i duplo toliko!
Do tada je dolaru osigurana buducnost, ako USA u medjuvremenu ne odluci da joj je bolje/lakse da bankrotira!
Препоруке:
0
0
14
среда, 28 октобар 2009 19:52
Игор Јарамаз
Кругман је Кејнзијанац и замишља да се не само националном већ и међународном економијом да руководити.
Кинеско обарање јена производи две ствари:
- "храни" америчку привреду јефтиним добрима (што је добро за америчког потрошача)
- осиромашује кинеског радника јер је дневница коју он добија за свој посао реално нижа (што они надокнађују мас-производњом јефтиних потрошачких добара који су пуке мање квалитетне копије западних брендова)
Све док се не жале кинески радници и амерички потрошачи не пристану да плаћају више, Кругман млати празну сламу.
Живело слободно тржиште и капитализам, баук свих "планских економиста" од Њујорка до Шангхаја преко Кумровеца.
Препоруке:
0
0
15
петак, 30 октобар 2009 19:19
Petrushin
Why the renminbi has to rise to address imbalances By Martin Feldstein
/.../
Unfortunately, the Chinese government has not allowed the renminbi to appreciate. It has kept it pegged at a rate of 6.82 renminbi per dollar. With the dollar falling relative to other major currencies, the fixed exchange rate of the renminbi relative to the dollar has caused the Chinese currency to fall relative to the euro, yen and other currencies. The trade-weighted value of the renminbi has therefore been declining, making Chinese exports more attractive and foreign goods more expensive in China.
The result has been an increase in China’s exports from $276bn in the second quarter of the current year to $325bn in the third quarter. This helps lift GDP and jobs in China but prevents reducing global imbalances.
China’s policy of keeping the renminbi weak means that the US dollar must decline more rapidly against the euro, yen and other currencies to achieve the same overall trade-weighted fall of the dollar. China’s weak renminbi policy therefore not only prevents remedying China’s large current account surplus but also reduces Europe’s exports.
China’s policy of expanding domestic spending while depressing the renminbi will lead to its economy overheating, particularly its manufacturing sector. Allowing the renminbi to rise would shift demand in China from manufacturing to services and prevent inflation. A stronger renminbi would thus reduce China’s domestic imbalance and global imbalances.
The writer is professor of economics at Harvard University
.jpg)
Суштина је међутим, у томе, што се овај Американас не залаже за - другачију суштину!
Зашто суштина не би била у томе да, политика извлачења користи на рачун других од стране било кога, а посебно великих играча, не би смела бити толерисана - заувек?!
Smešna priča ,pa neće valjda u Americi zauvek proizvodnja dolara biti najveća privredna grana.
Сметају им кинези. Сметају јер се не дају пљачкати а не могу им војно ништа.
Да ову кризу ће преживети економски оне земље које одрже производњу. Кина јевтином робом одржава своју производњу а повећава и домаћу тражњу. Дакле успех им је уз зној и рад загарантован.
Амери су имали око 80 посто обрта новца у услугама нема производње, све је реклама и маркетинг. Готово са лагодним животом на кредиту.
Та америчка економска логика и наука која је добијала Нобела, видимо сада колико вреди. Ништа од Амерских резона у економији не вреди.
Граде социјализам. Дражава САД са нобеловцем
Му-Барак Обамом и саветницима који су довели до краха економије САД успешно настављају коришћење штампарије. Стабилизују и подржављују банке доштампаним новцем. Паметно нема шта.
Промашено, тај папир доларски све мање вреди.
Кина,Русија, Индија и Бразил полакоко приземљују економију САД. Ко високо лети........
За САД је сада скуп ракетни штит у Пољској и Чешкој. НАТО у минусу од 50 милијарди. Када сте до сада чули да је за САД нешто скупо, или да НАТО нема новаца, па о томе није било говора, штампарија је радила. То је све унапред потрошено у оних 14 хиљада милијарди долара спољног дуга САД.
На берзама у САД је био десетоструко већи губитак од спољног дуга. То је пљачка народа САД. Готово.
Сахрана САД економије и моћи је у току, пред нашим очима, полако али сигурно, ко види види ко не види видеће.
Исход је јасан.
Хвала што сте пријавили грешку, исправљено у тексту!
Али суштина је што Кина највећи суфицит остварује управо са економијом САД! У питању су на стотине милијарди долара које кинеска привреда сваке године "исисава" из америчког економског система. Додуше, добар део тог новца, Кина враћа у тај исти систем кроз куповину хартија од вредности ФЕД-а, али само периодично тј. не сваку годину. Напр. постоји податак да управо кинески новац од њеног суфицита пласиран кроз ове вредносне папире финансира систем тј буџет америчке војске!
То је главни разлог што Кина одолева скривеним америчким захтевима да ревидира своју политику девизног курса и тиме "обесхрабри" нарастајући извоз а "охрабри" увоз.
Када Кругман пише да Кина "узима" послове индустријама многих земаља, он то мисли само на САД и то због горенаведених разлога јер кад би Кина стварно апресирала тј ревалвирала (јер се ради о ригидно фиксном курсу) своју валуту, опет би њена привреда "узимала" послове индустријама многих земаља због неких других разлога које се не тичу само курса валуте.
Зато Кругман говори на глас само оно што је општи став америчког естаблишмента али који не сме то преточити у било какве "ултимативне" захтеве према Кини јер би то имало велике последице по ионако ровит светски финансијски систем.
Истина многе ствари за аналитичаре би биле јасније и лакше за сагледати када би курс јуана био нормално одређен, односом понуде и потражње али ЦК КП Кине је изгледа одлучио да би то било доста рањиво за кинеску економију.
Исто као и тврдња да су кретања девизних курсева (или како дотични каже "вредности валута") резултат понуде и тражње, а не шпекулативних активности где се зарађује на курсним разликама изазваних таквим активностима или у екстремним случајевима фронталних напада од стране шпекуланата и приватних банкара на валуте одабраних земаља чије ресурсе и економску слободу желе да присвоје, а које се за разлику од Кине нису добро заштитиле од таквих напада. Обично као резултат "незнања" домаћих власти.
Друго, госн. нобеловац не разликује унутрашњу и спољну вредност новца, при чему унутрашња подразумева куповну моћ новца на домаћем тржишту (које једна суверена земља мора штитити од прекомерног или ничим оправданог увоза), док се спољна огледа кроз девизни курс или нпр. цену злата које обичном човеку не значи ама баш ништа, а уз то је редовно предмет монопола и рестрикција. Отприлике као и кретање цене дијаманата.
Унутрашња као основ развоја једне земље и стога много битнија, зависи од:
1) количине новца и кредита у оптицају и начина на који се они емитују (реч је наравно о домаћој валути)
2) од обима домаће производње добара и услуга, јер су управо роба и услуге ти који дају вредност (куповну моћ) новцу.
Девизни курс или спољна вредност је битна само са аспекта међународних плаћања и отплате иностраних дугова. Као таква посебно долази до изражаја у условима свеопште задужености привреде и становиштва и то девизама креираним "из ваздуха" које се користе као модерни вид колонијализма. Када земља има монетарни суверенитет односно сама емитује свој новац (што је прилично ретка појава у модерној историји) и последично пуну упосленост привреде, радне снаге, интелектуалних капацитета и природних ресурса, девизни курс постаје периферно питање.
Pogledajte sta o njemu misle: Peter Sciff,
Marc Faber, Nouriel Roubini
Misle da nikad nista ne uspijeva da predvidi, tj uvijek promasuje u prognozama!
/.../
In the 1960s, Robert Triffin, a Belgian-American economist, argued that a global monetary system based on the dollar had a flaw: the increased liquidity the world sought would require current account deficits in the US. But, sooner or later, the overhang of monetary liabilities would undermine confidence in the key currency. This view – known as the “Triffin dilemma” – proved prescient: the Bretton Woods system fell in 1971.
Strictly speaking, reserves could be created if the key-currency country merely borrowed short term and lent long term. But, in practice, the demand for reserves has generated current account deficits in the issuing country. In a floating exchange-rate regime reserve accumulations should also be unnecessary. But, after the financial crises of the 1990s, emerging countries decided they needed to pursue export-led growth and insure themselves against crises. As a direct result, three quarters of the world’s currency reserves have been accumulated just in this decade.
Yet this very search for stability risks creating long-run instability. Indeed, Chinese policymakers are worried about the risk to the value of their vast dollar holdings that, on Triffin’s logic, their own policy exacerbates. US policymakers may repeat the “strong dollar” mantra. But this is an aspiration without an instrument. Relevant policy is made by the Federal Reserve, which has no mandate to preserve the dollar’s external value. The only way China’s policymakers can preserve the domestic value of external holdings is to support the dollar without limit, which compromises China’s domestic monetary stability and will prove self-defeating in the end.
http://www.ft.com/cms/s/0/9165b8b0-b82a-11de-8ca9-00144feab49a.html
Recimo ovako:
Ja imam stampariju i monopol da stampam koliko hocu novca, ne obaziruci se na rast kolicine roba i usluga na marketu. Vremenom ta roba i usluge postaju bezvrednije tj. dolazi do inflacije!
Kina je ovdje sebe dovela u pat poziciju, jer htjela-ne-htjela mora da kupuje americke dolare, iako zna da ce dolar jednog dana neminovno da devalvira/padne mu vrijednost, samim tim ce pasti i vrijednost njenih "sovereign" fondova, koji su u dolarima (radi se o 50% kineskog GDP-a ili oko $2,000 milijardi). Izracunajte sami koliko je Kina izgubila, ako dolar padne 20%, kao sto se predvidja!
USA to zna i zato se bacila na stampanje novca (quantitative easing), sto ce dovesti do jos veceg pada dolara! Sve dok Kina bude kupovala dolare i USA bondove, stamparije ce da rade prekovremeno!
Cim Kina pocne da steze kaish, dolar ce da okrene u provaliju, a sa njim i kineske rezerve u dolarima!
Zato Kina na sve nacine pokusava da diversifikuje - koliko moze - svoje rezerve, a da istovremeno ne dovede do panike na Marketu i obezvrijedi dolar, a sa njim i svoje rezerve!
Ukratko: Kina trenutno finansira USA ekonomiju jeftinim kreditima, da ne bi doslo do totalnog kolapsa americke ekonomije i finansija!
Toliko je situacija ozbiljna da se poredi sa "transfuzijom" anemicnog bolesnika!
ono sto je najgore po Kinu da njena valuta ne moze da postane preko noci konvertibilna i da ce joj za tako nesto trebati bar desetak godina ako ne i duplo toliko!
Do tada je dolaru osigurana buducnost, ako USA u medjuvremenu ne odluci da joj je bolje/lakse da bankrotira!
Кинеско обарање јена производи две ствари:
- "храни" америчку привреду јефтиним добрима (што је добро за америчког потрошача)
- осиромашује кинеског радника јер је дневница коју он добија за свој посао реално нижа (што они надокнађују мас-производњом јефтиних потрошачких добара који су пуке мање квалитетне копије западних брендова)
Све док се не жале кинески радници и амерички потрошачи не пристану да плаћају више, Кругман млати празну сламу.
Живело слободно тржиште и капитализам, баук свих "планских економиста" од Њујорка до Шангхаја преко Кумровеца.
/.../
Unfortunately, the Chinese government has not allowed the renminbi to appreciate. It has kept it pegged at a rate of 6.82 renminbi per dollar. With the dollar falling relative to other major currencies, the fixed exchange rate of the renminbi relative to the dollar has caused the Chinese currency to fall relative to the euro, yen and other currencies. The trade-weighted value of the renminbi has therefore been declining, making Chinese exports more attractive and foreign goods more expensive in China.
The result has been an increase in China’s exports from $276bn in the second quarter of the current year to $325bn in the third quarter. This helps lift GDP and jobs in China but prevents reducing global imbalances.
China’s policy of keeping the renminbi weak means that the US dollar must decline more rapidly against the euro, yen and other currencies to achieve the same overall trade-weighted fall of the dollar. China’s weak renminbi policy therefore not only prevents remedying China’s large current account surplus but also reduces Europe’s exports.
China’s policy of expanding domestic spending while depressing the renminbi will lead to its economy overheating, particularly its manufacturing sector. Allowing the renminbi to rise would shift demand in China from manufacturing to services and prevent inflation. A stronger renminbi would thus reduce China’s domestic imbalance and global imbalances.
The writer is professor of economics at Harvard University
http://www.ft.com/cms/s/0/fd4b4852-c4db-11de-8d54-00144feab49a.html