Pored prve dve Srbije, neko je nedavno definisao i trecu Srbiju, onu iz inostranstva.
Ta Srbija ima drugaciji vrednosni sistem, drugacije formalno obrazovanje, radne navike, gradjansko vaspitanje, demokratsko poimanje politike i drustva, savremeno razumevanje vrednosti civilnog drustva i njegovih raznolikosti.
Nije provincijalna, megalomanska i mitomanska,zarobljena u arhaicne tradicionalne i kulturne obrasce, zbog krize identite uplasena i agresivna pred novim i drugacijim.
Da li govorimo o istoj trecoj Srbiji?

Potpisujem."Verujuca" (u smislu teisticka)...pa jos ovako imperativno odredjena je nonsens sa "slobodnomisleca". Upravo zato sto se smatram slobodnomislecim pripadnikom ljudske rase i srpske nacije, smatram da sam mogu da odredim sta je dobro a sta zlo, pa i to da li cu upraznjavati veru pa cak i koju veru, i da li cu to ciniti kao iskreni i ubedjeni vernik ili kao postovalac tradicije svojih predaka."Gordost" nije neprijatelj...da nisam gord ne bih bio ni slobodnomisleci a svaka ideologija i Prve i Druge Srbije i svaka ideologija uopste najposle ova najnovija - neoliberalna ideologija njegovog velicanstva Novca, bi od mene napravila obicnog vojnika, poslusnika, pripadnika amorfne mase koju drugi mese.
Dakle, na istoj smo strani fronta, ali ono sto treba da bude vrednost te strane ili Trece Srbije, je heterogenost ideja, metoda, svakojakih opredelenja...sve sa jednim ciljem - da zadrzimo nasu posebnost ceneci tudju razlicitost. Istovremeno da na toj strani fronta doprinesemo svojom posebnoscu u globalnoj borbi protiv nakaradnih vrednosti ideologije ili religije novca. Ova borba nema izgleda na uspeh ako se poziva samo na veru i tradicionalne vrednosti. Svakako, verujuci ljudi kao i nesporne, dokazane tradicionalne vrednosti doprinece na svoj nacin otporu novog/starog jednoumlja i totalitarizma koji hara svet.

А да се овде не ради о опет борби за (пре)власт?Србија је ЈЕДНО.Све различитости су добродошле.Већина увек осети прави ток.Пре или касније.А дотле плаћа.

Čitajući idilično - pastoralne opise neke Treće Srbije iz koje bi bile uklonjene sve ideoloske podele, i na osnovu toga zakljucen neki vrlo čudan gradjanski mir, teško je ne pitati se sa koje je tačno kruške njihov autor pao.

Ali ima tu i lucidnih intervala - kao što je onaj o potrošenosti i prevazidjenosti koncepta "dve srbije" koji zaista dominantno i sasvim besmisleno predodredjuje domete naše javne debate.

Medjutim, nije problem u ideološkoj podeli kao takvoj, vec pre u njenom otudjenom karakteru autistične zabave dva bloka intelektualaca koji su izgubili svaki dodir sa stvarnošcu i njenim problemima, a koje bi inače u zdravom stanju trebali da resavaju.

Морам да признам да нисам прочитао текст до краја. Далеко испод нивоа ранијих текстова истог аутора. Утицај путовања или претњи забраном. Аутор покушава да појам две Србије, базиран пре свега на разликама у систему вредности, премести на поље државотворности да би се после и ту изгубио и све помешао. Теорија о три Србије како их Б.О. покушава представити не може ни формално да се оправда. Прва Србије, како он покушава да је представи, практично не постоји. Могло би се евентуално говорити о Трећој Југославији. Друга и Трећа јесу, и биће и даље, једна и једина Србија након распада Југославије. Даље, када у ово још покуша да убаци и вредносне оцене (тих по БО новоквалификованих Србија) он меша Србију (народ) и политичку гарнитуру на власти и у том тренутку његова Прва и Друга Србија су две различите гарнитуре на власти. По аналогији, његова Трећа србија би у ствари била нека следећа владајућа гарнитура. Србија је, ваљда, више од њених властодржаца.
Све у свему, конфузан текст који није завредео да се појави на НСПМ.

Аутор и текст доживљавају свој пад на крају, када не нуде концепт и начин остваривања вредности и циљева такве, овде назване Треће Србије. Јер систем у ком живимо-а то је парламентарна демократија у капиталистичком систему као главне полуге организовања нуди политичке партије, које су без сумње друштвене групе које могу остварити најобухватноије промене. Двери, па и аутор се често са дистанцом односе према политчким партијама, односом који могу назвати и својеврсни лажни елитизам, али нам не нуде начине на који се ефикасно и темељно систем може мењати. Уверен сам да је то једино могуће синергијом одређених странака са националним организацијама(ту су Двери преко потребне)и истакнутим националним делатницима.

Велика је победа такозване "Друге Србије" што су и они који се декларишу као њихови противници прихватили ову бесмислену терминологију.

Како је синтагма "Друга Србија" уопште настала? У одређеним круговима завладало је мишљење да је Србија један монолитни патријархални клеро-фашистички монструм којег треба утаманити за његово добро. Постоји, међутим групица просветљених појединаца који слушају "Пешчаник" и без изузетка се слажу са свим што се тамо каже. Једино они представљају трачак светла у свеопштем црнилу. Та групица је себе назвала "Друга Србија", насупрот националистима, демократама, анархистима, комунистима и свим осталим варијететима у којима се политичка мисао јавља, а које, јер се не слажу с њима, треба све стрпати у једну врећу. Наравно да им ни на памет не пада да признају да је самозвана Друга Србија само једна од бројних идеолошких опција на српској сцени, која нема а приори привилегован положај, иако има нешто јача леђа.

Међутим, и њихови неистомишљеници папагајски причају о "Другој Србији", многи се са поносом препознају као "први" Срби, а ево, неки нам сада уводе и трећу Србију. Понављам, велика идеолошка победа једне маргиналне групације.

то лаве

Tekst je tezak i sokirajuci jer pogadja u samu srz problema.Zbog sadasnje situacije stotine hiljada nas je otislo iz zemlje i ne namerava da se vrati u nju.Nikada nisam bio clan nijedne partije i shodno tome nisam ni imao sansu da uspem u Srbiji.Ona je danas rezervisana samo za partijske ljude bez obzira na znanje i kvalitet.Srz teksta je da se moramo probuditi iz kome u kojoj se nalazimo vec isuvise dugo i probati da se vratimo na pravi put.Nasi preci su bili u mnogo tezim situacijama pa su uspeli da iz njih izadju svojim herojstvom,pozrtvovanjem i rodoljubljem.Smeta mi taj naziv /patriotizam/ kada imamo najlepsu rec na svetu-rodoljublje.Niko na svetu nema lepsu rec-to odgovorno tvrdim.Cak je i veliki Gete rekao za srpski jezik citiram;ovo je jezik sa bozanskom moci'.Polovina glasa na izborima[clanovi partija rodjaci i ljudi koji su zahvaljujuci njima u nazovi biznisu,a druga polovina gleda u nebo i pita se da li je ovo moguce i sta smo to toliko zgresili.Ta druga polovina je nasa sansa-tu ubrajam i sebe i spreman sam da dam celoga sebe u svakom pogledu za dobrobit i spasenje nase nam jedine,najmilije i najdraze majcice Srbije.Kritikovati coveka posle ovakog teksta je izuzetno lako i maliciozno.On se osmelio da nam kaze kakvi smo i nadam se trenutno sta smo.Pojam prve,druge i trece Srbije koristi shvatajuci da smo toliko zaludjeni,dezorjentisani,prodani,izdani da smo obezgavljeni i da drugacije i ne bismo ni shvatili poruku.Pogledati kako izgleda groblje Srpskih heroja na ostrvu Krf i ne zaplakati znaci -ne daj Boze da smo te nase [Srbske heroje zaboravili].Ako smo zaboravili njih[zaboravili smo i same sebe].Mozda zvucim razocarano ali tako se iosecam.Nadu mi daju ljudi-nasi Srbi koji ce znati da prepoznaju taj prvi i pravi put koji je Bosko nazvao trecim znajuci koliko su ljudi u Srbiji obmanuti i dezorjentisani.I dopustite mi za kraj da citiram mnogo veceg od sebe;I danas kad dodje do poslednjeg boja,neozaren starog oreola sjajem,ja cu dati zivot otadzino moja,

У тексту аутор говори о Трећој Србији са становишта добронамерног дечака који машта о земљи из његових снова, отприлике као Петар Пан о Недођији. Таква држава је могућа, али само у машти и идеалистичким сновима дакле, ради се о утопији. Ја, иначе, верујем у Трећу Србију, мислим штавише, да она већ и увелико постоји међу нама, обичним и поштеним људима, али чека на нека нова, добронамерна, виспрена и организационо способна лица. Не морају бити политичари, бар у прво време, али сви знамо да се власт осваја преко политике. Прва и Друга Србија су увелико превазиђене и потрошене. Нису стигле ни близу својих прокламованих циљева, народна енергија се истрошила улудо и до обнове нације може доћи само нека нова и привлачна, убедљива идеја. А ње за сада нема.

Рекао бих да је аутор добро изанализирао обе Србије, мада код њега преовлађују скорашњи корени, из деведесетих, што је само делом тачно. Наћи ће их и код Рајса кога помиње, много више од оних идеала за које се залаже. Корени српских подела су стари и дубоки безмало откако је и Српства. Зато, углавном, једемо корење, гинемо улудо и биолошки нестајемо.

И једна напомена. Југославија није дело комуниста, они су је само срушили када им више није требала. Настала је у главама многих интелектуалаца на јужнословенским просторима, а остварили су је Срби на челу са Краљем Александром, после невиђене погибије. Деценијама смо је гледали као награду и највећу нашу победу, да би се она данас претворила у највећи промашени пројекат нашег народа, који можда нећемо ни преживети. Зато би било неправедно да се сав терет неуспеха пребаци на ове последње генерације, оне само кусају чорбу одавно закувану и забиберену.

Свеједно, и поред свих слабости, текст има своје вредности у демистификацији обе Србије и као неки почетни манифест о идеалима којима би требало тежити зарад опоравка нације.

Свака част, господине Обрадовићу! Одавно нисам прочитао овако добар чланак. Готово да има снагу политичког манифеста. А манифест је и потребан.
Потребно је идејно етаблирати основе оваквог покрета (на темељима могућег националног и друштвеног консензуса), а потом га и друштвено и политички институционализовати. Младе снаге ове земље имају потенцијала за то. Волунтаризам и стручност би направили одличан одабир активиста, лишен среброљубивих инфилтратора. Такав покрет би у почетку и Прва и Друга Србија својатала, а онда када би почеле да га нападају, онда би било време за модификацију политичког система. До тада треба освежити политичку културу. Новим идејама, новим политичким моралним узансама, новим програмима, лишених партитократског празнословља и, пре свега, новим људима.
Још једном, свака част! Читам га поново, а сећа ме на стихове Вељка Петровића, тако актуелне и сада, после једног века...

Велика дела ишту тврду шију.
Зачеп'те уста мудрих грошићара!
Дигните срца! згаз'те сумње змију,
И бор'те се за успех без шићара.
Верујте прво, и стисните пести,
Па онда трести, трести!