Ово заиста подстиче на размишљање. Дехуманизација непријатеља је стара колико и човечанство, али ми се чини да је дехуманизација кроз некрополитику ("они" су геноцидни, дакле против "њих" је све дозвољено) појава нешто новијег датума. Али, колико год да је некрополитика одвратна појава, она је чињеница и с њом треба рачунати. Зар није Блајбург (одвратно прозваног "крижним путом", као да су погубљени тамо били некакви невини, пресвети мученици) успешно искориштен за негацију Јасеновца? Зар производња Сребренице у "геноцид" а Рачка у "масакр цивила" није уродила плодом?

Можемо тиме да будемо престрављени или згрожени, али то је тако. То не значи да треба и сами тако да се понашамо; до те мере смо сатанизовани да се сваки покушај комеморације усташког терора проглашава некрополитиком. Опет замена теза, дакле, исто као што су Срби наводно били агресори и правили "велику Србију", док су сви други били невине жртве које су ето, сасвим случајно очистиле све Србе из својих новостворених "тисућљетних" држава током "обрамбено-ослободилачких" ратова.

@ Nebojša Malić,

Vi Nebojša mislite da će vas novinar uzeti ozbiljno kad diskutirate ozbiljnu temu. Ali vi mu istinski štetite, ne samo njemu.
Evo vam jedne priče o učincima nekroploitike u modernoj generaciji Srba i Hrvata oko Osijeka i Vukovara:
Bio sam upravitelj mladom oficiru po imenu Domagoj V. Bio je istinski dobar i dosta neurotičan kao mnogo ljudi preko kojih je prohujao dah nekropolitike i tragika 1991. Listajući dokumente kod pregleda jednog vetting inspektora, opazim da je Domagojev certifikat vakcinacije naslovljen na ime Nebojša V., očito izdat prije 1991. Pitam ga što ga je natjeralo kao čistog Srbina sa prvorazrednim pedigreom da ime promijeni u Domagoj i uđe u Zenge. I tako – imao je neku priču, ali nisam ga nikad shvatio. I danas smo prijatelji, premda se ne čujemo.

Moje je pitanje vama Nebojša: Kako da mi Hrvati uknjižimo smrt Srbina Nebojše, ako ne kao žrtve nekropolitike, koju tako zdušno podržavate, na štetu Srba i nas Hrvata?
Zar je tako teško shvatiti da totalitarizam ne izjednačava nacizam i komunizam, nego ih shvaća kao dva neovisna skupa, za koje ne postoje moralne prepreke da se sude istovremeno u dvije odvojene sudnice istog Suda.
Da vas pitam – nađete se u situaciji da idete na streljanje i ponude vam da vas ubiju ogrnutog zastavom koju želite? Koju biste odabrali da s njom pred smrt mašete kad otkrijete da je na vašoj strani samo zastava sa amblemom nekropolitike ili «kulture» smrti?
O tome je Čirjaković govorio. O tome da je ta strana nama zajednička dok se vi igrate politike u kumrovečkim vrtovima i još vijete tu vrstu zastava našeg zajedničkog poraza.

Ово је више од некро-публицистике, ово је ексхумација одавно дискредитованог случаја Рачак, и врло невешт покушај затрпавања растућег броја валидних аргумената који доводе у питање званичну верзију Сребренице. "Друга Србија" је много поштенија.

Ma bravo majstore! Tako se piše.
A političke pričaonice na TV-u trebalo bi obogatiti i nekim vidom autopsije, nečim sličnim onom što se svako veče, taman pred spavanje, može videti u tim američkim serijama.

„Али, у ратовима деведесетих једноставно није било "српске Сребренице" – "Сребренице" у којој су Срби биле жртве.“
Било је „српске Сребренице“, да! И Сребреница је управо освета за „српску Сребреницу“. А аутор то више него добро зна. Само, труди се да буде политички коректан. Као и Токача. Обојица, очекујући забрану било каквих питања и расправа о „сребреничком геноциду“. И није их стид, јер Србе, ионако сви мрзе и осуђују. А и лична егзистенција је у питању.