Ја сам, у Београду, од рођења живео у једној од поменутих улица. Моји родитељи су се доселили у Ресавску улицу, 1932 г. али када сам ја рођен, она се већ (у оквиру интегралног југословенства) називала Франкопанова улица (промена бр. 1). За време немачке окупације, Недићева влада је (с правом) сматрала да није у реду да, с обзиром на хрватске злочине, ова улица носи хрватско име, па је вратила лепо старо име Ресавска улица (промена бр. 2). После рата, комунистички властодршци, улагујући се својим московским газдама, дали су јој име улица генерала Жданова (промена бр. 3) – а улицу Краља Александра, на врху моје улице, назваше Булевар Црвене Армије. Међутим, пошто су се поџевељали са Стаљином и његовом камарилом, после 1948г., Тито и његова камарила одузеше ген. Жданову улицу и дадоше јој име улица 1. Маја (промена бр. 4). Тада је страдала и Црвена Армија, јер и њој одузеше име, па то постаде Булевар Револуције. Прође низ година , они се како-тако помирише и ген. Жданов настрада на Авали. Тако дође до следеће промене моје адресе – одузеше име Првом мају (а то је био њихов празник!) и врати се улица генерала Жданова (промена бр. 5) . Некако у то време сетише се и Црвене Армије, па њу сместише у Јужни Булевар (али то кажем онако, узгред). И тако, ја не мрднувши промених пет адреса. После сам се, на срећу, одселио. А промене су се наставиле. Дошло им је из ...... у главу, па су улици вратили лепо старо име Ресавска улица (промена бр. 6). А сада се, изгледа, спрема промена бр. 7?!!? Не дај Боже! Нека заслужним совјетским војсковођама дају улице у новим деловима града! А што се доследности тиче: била је некада једна играчкица: точкић на канапу – звала се “ јо-јо“ , па када повучеш горе-доле, она иде горе-доле, а могао си ако си вештији и да витлаш њоме – онда иде тамо-` вамо. Било би симболично, с обзиром на њихову доследност, да - ако заиста дође до „промене бр. 7“ имена моје бивше улице, онда и неком солидном београдском булевару дају име „Булевар Јо-Јо“.

Удвориштво у Србији је национална дисциплина број 1. Остало је то од турака и неће се скоро променити. Срби су по удвориштву сигурно европски прваци ако не и светски (поготово политичка елита).Као што је познато, политичка елита своју власт базира на својим следбеницима који се додворавају врху странака да је то жалосно.
Да не причамо о локалним чиновницима и чиновницима по министарствима који странце гледају као богове и за њих је жеља странаца божја заповест, реч свевишњег о чему се не расправља већ се посвећено извршава.
Странцима је ово удвориштво често смешно па се и рекреативно иживљавају (може им се). То удвориштво има и негативне последице за евроатланске интеграције јер показујемо да немамо свој став па је тешко наћи компетентног српског саговорника јер све што удворица обећа обично се, због његове некомпетентности, не реализује (тако мисле у ЕУ).
Није изузетак ни такозвана Друга Србија јер су они већ почели да уче руски језик (посебно њихова деца), да се упознају са руском културом, да граде пословне везе са руским фирмама, итд. Злу не требало.
Бићемо изненађени када (не ако јер је то скоро извесно) дође до геополитичких померања изазваних новим таласом кризе па утицај Русије додатно добије на значају. Друга Србија ће предњачити у русофилству а русофобију ће правдати тренутком, погрешном проценом, недовољним ангажовањем Русије, Коштуницом, превртљивим американцима, итд.
Прва Србија ће бити затечена па ће бити сјаши Курта (Друга Србија) да узјаше Мурта (поново Друга Србија) са неким козметичким кадровским померањима.
Наздравље на удвориштву браћо Срби.
Здрави и весели били. Ништа нас не може изненадити јер смо спремни да се савијамо према потреби.

Samo kad se setim kako je SPO počeo da menja imena ulica,sve im je smetalo.
Ono što je trgikomedija jeste da je na čelu SPO uvek bio Vuk Drašković, ćata Mike Špiljaka.

@ Jasna Simonovic понедељак, 12 октобар 2009 15:16: Не, у Београду сам само 5 пута мењао адресу не померајући се с места. Пре 6-те промене сам се (пре много...много година) иселио из земље и сада (опет после много... много година), као пензионер живим у једном селу у Холандији, на „Црквеном тргу“ (који се тако вековима зове)... од угла полази „улица градоначелника ЏЏЏЏ“ који је столовао од 1918-1955 године (дакле, и кроз време немачке окупације) и нико га после рата није сменио, ни стрељао га, ни судио му, као ни ватрогасцима, обичним полицајцима - а да не говоримо о новинарима, глумцима, књижевницима (сетите се само Светислава Стефановића, председника СКЗ, и осталих стрељаних истакнутих београдских грађана, а о хиљадама и хиљдама других да и не говоримо) .... Друга ппанета.....

Приказ судбине улице Баје Патка као да модел сличне, "ресавске" судбине многих наших улица у нашим градовима (кад кажем нашим, мислим на целу бившу Југославију). Пет промена имена улице за 70 година изгледа много, али адреса мојих родитеља је за 24 година мењана 4 пута. "Ресавска" судбина њихове (и некада моје)адесе изгледа овако: пре 24 године доселили смо се у новоизграђену зграду у Блоку 5 у Титограду (некада Подгорици, а од 1991. опет Подгорица) а тада су зграде означаване словима и бројевима - А, Б, Ц, Ц-2,... а убрзо је цело насеље чашћено именом Едварда Кардеља. Почетком деведесетих, поједини делови насеља су припали Данилу Кишу, Косовским јунацима... наша зграда се нашла на Тргу Краља Николе. После 10-ак година, реформисана продукљанска власт је закључила да је Краљ Никола превише србовао, па је његов трг дала режисеру Николи Ковачевићу. Није чудно да сада добијете писмо са адресом: "Трг краља Николе Ковачевића".

Miroslav Đukić,
Slatko me nasmejaste poslednjom rečenicom...Kao da od “resavske škole” još nismo omakli....
Hvala Bogu da se i Kovačević potrefi sa lepim imenom Kralja Nikole, pa barem ostadoste u imenu tu gde ste....(Meni nije čudno što je kralj Nikola “previše srbovao”...Ko ne bi da mu se ćerka uda za kralja? Svaki normalan roditelj, koliko god bio uspešan, više se raduje uspehu potomstva nego svom)...
Ne bi me čudilo ni da “Titova Podgorica” osvane jednog dana, Kovačevići lepo pišu...

Hvala Bogu da barem azbuka ne beži po spratovima, da č,dž,š, đ, itd., ne daj Bože, ne padnu u iskušenje da izvrše samoubistvo...
Sve najbolje...

Jasna, bas tako,...

Ulica sladoleda,
ulica dobrog vina,
ulica ljubavi,
ulica srece,
suncana,
majska, prolecna, osmeha, nade, mladih, raznog cveca i drveca, po izboru.

Postoje mnog razlicitih imena prilicno univerzalno prihvatiljivijih za sve generacije i istoriju uopste.

Svaka cast zasluznim licima da dobiju po neku ulicu, ali mislim je prolicno preterano sa tim odavno

Јасна, драго ми је да Вас је засмејао подгорички "ресавац", испричаћу и како је дошло до преименовања садашњег централног трга у Подгорици, Трга Републике (на коме је 8 година била моја канцеларија). Пре II светског рата, ту је било "Сточно пазариште", дакле место на ком је продавана ситна и крупна стока.Ја сам више пута чуо старе Подгоричане да тај сада централни градски трг зову једино и само старим називом: "Сточно пазариште". После рата, ни крив ни дужан, поменути простор је добио, сада преименован и уређена као трг - револуционар Иван Милутиновић. Уочи референдума и проглашавања независног Монтенегра, неко се досетио да је комунистички главешина Иван Милутиновић, нетипично, често јавно наглашавао да је Србин, па му је, тако неваљалом, трг без поговора - одузет. Под влашћу актуелног градоначелника Подгорице др. Мугоше на овом Тргу су порушене све куће које су и "савезничке бомбе 1944. године поштедиле (нажалост и кућа у ком ми је била канцеларија), срушена је и култна кафана "Радовче", посечено све зеленило, макнуте клупе,трафике и фонтана и све то поплочано неинвентивним и безличним полуобрађеним каменом. Новостворена камена пустара названа је - Трг Републике. Тако се, од Сточног пазаришта, применом Његошевих речи датих у "Горском вијенцу" као поруга турског зулумћара - "Пучина је једна стока грдна", стигло до - грдног трга грдног публикума (пучине).

У крају у којем тренутно живим, већина улица је погубила имена по "седам секретара СКОЈ"-а и сличним, већ су улице (недавно!) добиле имена према људима који су ту заиста живели, а били су корисни по заједницу, или барем поштовани домаћини.

Тако су своје улице добили (сви одавно упокојени) проте, лекари, трговци, занатлије, задужбинари.

Јесте да улице "звуче" сасвим обично, али је народу драго, јер смо преживели рат комуниста и демократа око имена, и поентирали у нашу корист.