Не знам тачно зашто, али имам јаку одбојност и према краљу и према овом тексту. Можда зато што не могу да заборавим последице краљевих "визија".
Препоруке:
0
0
3
недеља, 11 октобар 2009 10:47
LjiljanaNl
Gospodin autor nije citao Nusica?Cesto ga se secam ovih dana.Jos ako Aleksandru Tadic polaze vence....Smesno dodvoravanje delu Srbije koja ne cita i ne razmislja a o istoriji i da ne pricamo.
Препоруке:
0
0
4
недеља, 11 октобар 2009 12:30
Милорад
Наравно да је све тачно и хронолошки изнешено. Када су пред Краља витеза поставили хрватске заставе, он је рекао да их подигну, јер су то заставе наше браће-парафразира. Краља је очигледно неко или преварио или уценио Југославијом...
Препоруке:
0
0
5
недеља, 11 октобар 2009 17:31
Aleksandar B
Znaci kralj Aleksandar je bio Evropejac,i ocigledno po ovakvim istoricarima jedna od licnosti koja se moze nazvati Ocem(pretecom) Evropske unije.Da ga je Bog poziveo verovatno bi uspeo da integrise i Austriju i Nemacku.Jadni mi sa ovakvim istoricarima i danasnjim politicarima.Cinjenica je da su se sve unije u kojima je Srbija bila,kao Kraljevina SHS,kao Jugoslavija raspale u krvi i mukama.A te unije su bile integrisanije i od EU.Imale su svoju pesmu,kulturu,ideologiu,monetu,i sta sve drugo.
Trebalo bi nesto iz istorije i nauciti,a ne dozvoliti da nam se ponovi.Trebalo bi ne dozvoliti da nam se ovako falsifikuje istorija,i rodoljubive namere junackog krlja Aleksandra koristiti u interesu evropskih integracija.Neka je vecna slava srpskom kralju!Amin
Препоруке:
0
0
6
понедељак, 12 октобар 2009 12:18
Миломир Степић
1. Јужнословенска држава је немогућа као демократска
2. Јужнословенска држава је у геополитичком смислу "прекоредна", тј. њени конституенти нису се прво остварили у државотворној интеграцији својих национих територија и тек потом ушли у супранационалну заједницу формирану на рационалним и одрживим принципима
3. У делу наше науке (нарочито у делу историографије) и даље доминира национално-романтичарско схватање да је заједничка јужнословенска држава 1918. године формирана захваљујући аутономној вољи (или аутономној заблуди, аутономном расположењу)регента Александра, Пашића, већине интелектуалне елите (Цвијић, Белић...), па чак и народа. Напротив! Формирана је због интереса таласократских сила-победница у Првом светском рату (САД, В. Британија, Француска) и њихових геополитичких потреба да се превенирају будуће амбиције "Германизма" према југоистоку и "руске трансбалканске претње" (идеолошки упаковане у опасност од "црвене заразе") према југозападу. Заборавља се да је јужнословенска држава све време свога постојања била део трансевропске тампон-зоне од Балтика до Јадрана и Егеја. Највећи теоретичар и практичар тадашње геополитике Мекиндер учествовао је у њеном стварању и нацртао карту (1919.) са њеном јасном антигерманском и антируском геополитичком функцијом. Управо зато било је потребно да се она територијално пружа од Алпа до Солунског залеђа. Јединствена српска држава са западном границом на Уни (или Купи) не би била довољна за намењену мисију.
4. Последња пропуштена шанса била је 1928-1929. године када је можда била прилика да се држва из Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца трансформише у Краљевину Србије, Хрватске и Словеније, тј. у државу у којој би се њени коституенти разграничили унутрашњим границама и створили сопствене политичко-територијалне јединице.
Препоруке:
0
0
7
понедељак, 12 октобар 2009 12:43
Rikard Barić
1/2
Imati kralja je svakako prvorazredni politički domet svakog naroda i njegove očigledne vrline da složene silnice života svede na jednu simboličku ličnost. Međutim, karakter te vrline postaje upitan onda kad se monarh ruši, jer način na koji uništavamo govori o nama više nego način na koji nešto gradimo. To je centralna politička misao kršćanstva, nešto što ga je planetarno proslavilo kao najmoćnijeg receptora svih religioznih, populacijskih i ekonomskih pritisaka. Svi doseljavaju u kršćanstvo, mi najmanje selimo i najmanje smo sretni kad to radimo.
Narod nije bolji od monarha, nije niti moralniji, on samo ima veću biološku izdržljivost, via facti. Kurosawa u «Sedam samuraja» pokazuje fascinantne vrline samuraja koji ratuju zbog svog ratničkog koda za jedno selo (narod). Ispostavlja se da to selo počiva na laži, jer je u doba gladi skrivalo višak riže dovoljan da se svi prehrane, a bilo i uzrokom napada gladnih razbojnika. Na kraju ostaju samo grobovi samuraja, a selo je svoj privremeni problem riješilo dobijenim ratom i – nastavilo kao i prije. Do nekog novog vapaja za vojnom pomoći.
Razorni primitivizam titoizma je po učincima jednak i kod Srba i kod Hrvata, s time da je kod Srba iznos štete multipliciran gubitkom monarhije degradirane u kolateralni historijski detalj, dok je u Hrvatskoj taj kolateralni detalj kondenziran u Blajburgu.
Prije par godina je glavni hrvatski titoistički dnevnik komentirao godišnjicu ubojstva kralja Aleksandra sa izvanrednim smislom za redukcijom krivice. Pisao je da je ubijeni kralj izgledao stvarno jadno i da je imao težinu djeteta. Tako je postalo očito da je naš ustaški zločin sada odmjeren na Titovoj vagi prema kilaži i bio bi veći da je kralj imao 100 kila.
Препоруке:
0
0
8
понедељак, 12 октобар 2009 12:44
Rikard Baric
2/2
Moj vjenčani kum ima o kralju Aleksandru drugu priču. Otac mu je po kralju dobio ogromnu zemlju u Makedoniji, od nje je obitelj bogato živjela, ali kaže, već na idućim izborima glasali su protiv njega, za Radića.
Zanimljiviji je slučaj mog djeda po majci. Bio je šef pošte u dalmatinskom selu i podigao na nju hrvatsku zastavu kao Radićevac. I dođe mu državni inspektor iz Beograda i kaže: «Jerko, tvoji su te prijavili. Poslat ću te za kaznu par mjeseci u Zaostrog, a nakon tog ćeš dobit premještaj u Zagreb». Tako je i bilo. A bio je to u ono doba životni zgoditak! Od srpskog inspektora za dalmatinskog Radičevca. Uopće se nisu poznavali. Tako ostalo dobro po nebu, besmisleno osim po sebi.
Da bi danas Srbi i Rusi restaurirali i sinhronizirali političku vrijednost svojih ex-monarhija, ostaje im jedini stratum, sloj zemlje, u kojem su obe monarhije sahranjene, a to je pravoslavlje, koje iznutra i disciplinarno komunicira sa čitavim kršćanstvom. Ovdje se uopće ne radi o restauraciji teokracije ili monarhije, kao sitnicama političkog formalizma. Radi se o osnovnom moralnom pitanju koje čini jezgru modernog političkog sustava, jer ta oslobođena energija zapravo vraća osjetnu slobodu Srbima. Pa je time i naša hrvatska šteta smanjena, ako me čitalac uopće želi razumjeti ili želi ostati žrtvom lijevo-desne efektive građanskog sukoba kao izraza politički organizirane parazitologije naroda.
U ovom smislu Koštunica nudi kulturni prostor koji ima dvije nužne kvalitete: dokazano je suzdržljiv i u tom oprezu nije griješio, jer je otvorio cjelovitost političke domene koja treba biti pretresena i koje se ispravno pribojavao. Trebat će pomoć ljudi, a to je uvijek doba zrelosti politike.
Препоруке:
0
0
9
понедељак, 12 октобар 2009 19:22
s. petrović 1. deo
Ove teme su mi naročito bliske. Dakle, ovaj tekst jeste panegirik kralju Aleksandru Karađorđeviću i za istoričara prenaglašeno veličanje jedne važne, ali svakako ne neupitne i nedodirljive ličnosti, kakva, uostalom, ne bi smela biti nijedna istorijska ličnost. Svakako bih se složio sa tim da je Aleksandar Karađorđević bio, kao i svi monarsi, na neki način Evropejac. Reč je o jednoj velikoj evropskoj porodici monarha, i tada, pa i danas kosmopolitskog karaktera. Nalazeći se na čelu država sa različito definisanim interesima, oni su ipak ostajali deo jedne istorijske strukture - evropskog monarhizma i šire, evropske elite. Pred sam početak Prvog svetskog rata, kada već prete jedan drugom mobilizacijom i ratom, nemački i ruski car vode prepisku koja redovno počinje sa "Dragi moj Vili", "Dragi moj Niki". Aleksandar je bio i ruski đak, ali je imao i zapadnoevropsko iskustvo. Bio je Srbin i Jugosloven. Ostala je zabeležena lucidna primedba britanskog ambasadora u Beogradu, početkom 30ih da u celoj Jugoslaviji postoje samo dva Jugoslovena: kralj ASleksandar i britanski ambasador. Ovo je dobar uvod za drugi deo priče, a to je nastanak Jugoslavije. Dakle, neko će reći - srpska zabluda, neko - nametnuto rešenje, a uistinu ni jedno ni drugo. Jugoslavija je bila rezultat dobrog proračuna, racionalne procene interesa jugoslovenskih naroda, aktivne politike srpske vlade i jugoslovenskog odbora i, konačno, uviđanja od strane saveznika da je takva država i u njihovom interesu. Podsetiću samo na to da još u proleće 1918. nema nikakvih garancija da će Saveznici pristati na rušenje Austrougarske. Jugoslovensko rešenje nije bilo izvesno i Saveznici su na njega tek kasnije pristali. Nema govora o nekom nametnutom rešenju, već o rešenju koje se pokazalo kao racionalno u kontekstu velikog nezadovoljstva austrougarskih narodnosti, bujanja modernog nacionalnog osećanja, revolucije u Rusiji i potrebe za stabilnim evropskim poretkom. Evropski koncert sila prekomponovao se u toj 1918. godini.
Препоруке:
0
0
10
понедељак, 12 октобар 2009 19:39
s. petrović 2. deo
Ključni problem sa ovim tekstom su nekolike teze koje se veoma teško mogu braniti. Najpre, provejava ideja da je nacionalno pitanje u Jugoslaviji bilo rešeno na jedini mogući način - integralnim jugoslovenstvom. Centralizam i unitarizam su temelji sloma Jugoslavije tj. neuspeha da ona postane relevantan činilac. Cinični istoričar će reći da je u Kraljevini postojao samo jedan datum svetskoistorijskog značaja: 27. mart. To nije bez osnova. Iscrpljujući se na nacionalnom pitanju, ta država nije uspela da ostvari nikakvu integraciju, a diktatura ili, kako se to eufemistički kaže, lični režim Karađorđevića daleko od toga da je bio "jedino moguće rešenje". Kralj je pribegao upravo onom rešenju koje je za pitanje koje je nastojao da reši bilo pogubno. Nema ideologije koja je trijumfovala nad narodima! To su najbolje osetili komunisti. Iako se federalna ideja javljala i kod nekih građanskih političara i stranaka, dosledno su je usvojili jedino oni i na toj platformi obnovili Jugoslaviju u toku rata i revolucije. Osim kratkotrajnog lutanja u pogledu odnosa prema Jugoslaviji, kada su usvojili kominternovsku ideju o ništavnoj "versajskoj tvorevini", komunisti su je dosledno sagledavali kao zajednicu ravnopravnih naroda.
Ipak, moglo bi se reći da je Jugoslavija došla prerano, kada je već toliko zakasnila. U svakom slučaju, to je bila najkreativnija ideja koju je ovaj prostor "ponudio" korpusu evropskih političkih ideja. Moguća jedino kao državni, ali ne i nacionalno-etnički projekat, Jugoslavija se raspala onda kada je postalo jasno da je takvu niko ne želi. Tribalske svesti i hegemonističke pretenzije svih, a pre svega srpske strane, učinile su kraj i prvoj i, na bizaran način, i drugoj i "trećoj" Jugoslaviji. Srpske elite su na sve izazove imale samo jedan odgovor - centralizam. To je onaj odgovor koji danas ugrožava i samu Srbiju jer je sa pozicija centralizma iz Beograda moguće administrirati jedino Pašaluk. Centralistički grč će nas do njega i dovesti.
Препоруке:
0
0
11
уторак, 13 октобар 2009 12:56
брм
@ SPetroviћ
"Tribalske svesti i hegemonističke pretenzije svih, a pre svega srpske strane"
на кога се ово односи? на народ који је већ читав век баштинио програм "Срби СВИ и свуда" или на краља који је уместо тога наметнуо концепт "један народ СА ТРИ ПЛЕМЕНА"?
Препоруке:
0
0
12
уторак, 13 октобар 2009 13:29
Јовиша Ђидић
Да ли би ово требало да представља модел по коме се редизајнира историја за политичке, еунијатске потребе, из пера режимског историчара?
Препоруке:
0
0
13
уторак, 13 октобар 2009 14:05
Jole sa Ubala
Žalosne li redukcije u istorijskoj ocjeni kralja Aleksandra Karađorđevića?
Srpski vojnik i evropejac!
To se, koliko ja znam, zove oksimoron u klasifikaciji stislskih figura. Iliti npr. živi leš.
Mnogo složenija je bila uloga ovog kralja, inače na Cetinju rođenog, od one koju nam nudi g. Marković.
Razumijem i njega. On bi da spoji nespojivo i da se preporuči profitnom političkom usmjerenju.
Razumijem i Politiku, koja ovakve tekstove objavljuje.
Ali, uz najbolju volju, ovog puta ipak ne razumijem vas iz NSPM, koji ovako nešto prenosite.
Vaši su čitaoci mnogo obavješteniji da bi progutali ovako servirani dnevno-politički garnirung bez muke u stomaku i adekvatne reakcije.
Ovaj tekst kao da je pisan u Londonu, ili Brislu, a ne u Beogradu i s namjerom da se dopadne tamošnjim moćnicima, a ne da rasvijetli pravu ulogu A. Karađorđevića.
Gdje je njegov odnos prema boljševičkom SSSR-u?
Gdje je njegov sukob sa fašističkom Italijom Benita Musolinija?
Gdje su veze, posebno trgovinske, sa Berlinom Adolfa Hitlera?
Gdje je ogorčena borba Kralja protiv komunista i ustaša?
Piscu ovog članka je ostalo samo još da predloži da se Kralj sa Oplenca prenese u Brisl i da se namiri istorijska pravda.
To će, ipak, malo teže proći kod onih koji znaju da razlikuju objektivnu istoriju od udvoričke revizije, i to neuvjerljivim stilom napisane.
Smušene i konfuzne.
Jednom riječju - neubjedljivo.
Препоруке:
0
0
14
уторак, 13 октобар 2009 22:09
Павле, РС
Ово је чланак за једнократну полтичку употребу.
Нешто као још један стручак у оној кити цвијећа, коју је предсједник Тадић, недавно положио на Александров гроб, уз поданичко намигивање ЕУ.
Пошто и није писан с научним, већ с пропагандним претензијама, чланак заслужује чисту 10 из предмета "политичка коректност на српски начин".
Наравно, уз неопходна фризирања, лакирања, глачања и шминкања да би се под српском војничком капом и накнадном лоботомијом открила европска вијуга нашег несрећног Краља.
Само не знам да ли ће они у Вашингтону и Бриселу бити потпуно задовољни. Јер Александар је поријеклом ипак Србин. А то је већ довољно за озбиљна сумњичења, па макар га и европејцем ословљавали.
Овај мој коментар "Политика", наравно, није објавила, а ви из уредништва НСПМ процијените да ли је достојан објављивања.
Препоруке:
0
0
15
среда, 14 октобар 2009 14:11
Лазар
Одличан текст. Колико видим идеја је да се осветле неке идеје и визија коју је Краљ Ујединитељ имао и раскорак са спровођењем у дело. Стварање савеза и пријатеља је увек добро решење.
Сигурно је да постоје и чињенице које говоре и о лошим потезима Краља, али овај текст се бави нечим што је данас актуелно. Не видим зашто неки сматрају да је то фалсификовање историје. Није циљ текста да одговори на лик и дело Краља Александра већ на један аспект уједињења и остварења заједничких интереса
словенских народа на Балкану, нарочито српских. Што се данас не би неке идеје разрађивале и дугорочно размишљало, поготово ако Србија тежи правом демократском друштву са пријатељима око себе, остварујући сопствени интерес.
Препоруке:
0
0
16
среда, 14 октобар 2009 14:50
Ројалиста
Политизација историје одувек је била лукративно занимање. Тако је и са овим написом и његовим сочинитељем.
Препоруке:
0
0
17
понедељак, 19 октобар 2009 17:25
СПАСОЈЕ
Имајући у виду све ваше коментаре желио сам и ја да изнесем своје мишљење. Наиме врло је важно рећи да Краљ Александар није имао другог избора осим да створи Југославију јер на тај начин је удовољио интересима Француске са којом је морао бити у добрим односима а на начин што је државу устројио као унитарну успио је да под своје окриље уведе и тзв пречанске Србе. Краљ односно К.СХС није признала СССР све до касних 30-их година мада не стоји констатација у ранијем коментару да је имао трговинске везе са Рајхом. Те везе ће успоставити каснији предсједник владе др. Милан Стојадиновић (1935-1939). Однос са Мусолинијем је био покушај односно настојање да се Италији не дозволи окупација или било какав покушај протектората над Албанијом јер би се у том случају Краљевина СХС нашла тотално окружена непријатељским ревизионистичким силама. Свој коментар завршићу тако што ћу рећи да је Југославија тада била окружена БРИГАМА ( Бугарска, Румунија, Италија, Грчка, Албанија, Мађарска, Аустрија). Поздрав од Србина из Никшића.
.jpg)
Trebalo bi nesto iz istorije i nauciti,a ne dozvoliti da nam se ponovi.Trebalo bi ne dozvoliti da nam se ovako falsifikuje istorija,i rodoljubive namere junackog krlja Aleksandra koristiti u interesu evropskih integracija.Neka je vecna slava srpskom kralju!Amin
2. Јужнословенска држава је у геополитичком смислу "прекоредна", тј. њени конституенти нису се прво остварили у државотворној интеграцији својих национих територија и тек потом ушли у супранационалну заједницу формирану на рационалним и одрживим принципима
3. У делу наше науке (нарочито у делу историографије) и даље доминира национално-романтичарско схватање да је заједничка јужнословенска држава 1918. године формирана захваљујући аутономној вољи (или аутономној заблуди, аутономном расположењу)регента Александра, Пашића, већине интелектуалне елите (Цвијић, Белић...), па чак и народа. Напротив! Формирана је због интереса таласократских сила-победница у Првом светском рату (САД, В. Британија, Француска) и њихових геополитичких потреба да се превенирају будуће амбиције "Германизма" према југоистоку и "руске трансбалканске претње" (идеолошки упаковане у опасност од "црвене заразе") према југозападу. Заборавља се да је јужнословенска држава све време свога постојања била део трансевропске тампон-зоне од Балтика до Јадрана и Егеја. Највећи теоретичар и практичар тадашње геополитике Мекиндер учествовао је у њеном стварању и нацртао карту (1919.) са њеном јасном антигерманском и антируском геополитичком функцијом. Управо зато било је потребно да се она територијално пружа од Алпа до Солунског залеђа. Јединствена српска држава са западном границом на Уни (или Купи) не би била довољна за намењену мисију.
4. Последња пропуштена шанса била је 1928-1929. године када је можда била прилика да се држва из Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца трансформише у Краљевину Србије, Хрватске и Словеније, тј. у државу у којој би се њени коституенти разграничили унутрашњим границама и створили сопствене политичко-територијалне јединице.
Imati kralja je svakako prvorazredni politički domet svakog naroda i njegove očigledne vrline da složene silnice života svede na jednu simboličku ličnost. Međutim, karakter te vrline postaje upitan onda kad se monarh ruši, jer način na koji uništavamo govori o nama više nego način na koji nešto gradimo. To je centralna politička misao kršćanstva, nešto što ga je planetarno proslavilo kao najmoćnijeg receptora svih religioznih, populacijskih i ekonomskih pritisaka. Svi doseljavaju u kršćanstvo, mi najmanje selimo i najmanje smo sretni kad to radimo.
Narod nije bolji od monarha, nije niti moralniji, on samo ima veću biološku izdržljivost, via facti. Kurosawa u «Sedam samuraja» pokazuje fascinantne vrline samuraja koji ratuju zbog svog ratničkog koda za jedno selo (narod). Ispostavlja se da to selo počiva na laži, jer je u doba gladi skrivalo višak riže dovoljan da se svi prehrane, a bilo i uzrokom napada gladnih razbojnika. Na kraju ostaju samo grobovi samuraja, a selo je svoj privremeni problem riješilo dobijenim ratom i – nastavilo kao i prije. Do nekog novog vapaja za vojnom pomoći.
Razorni primitivizam titoizma je po učincima jednak i kod Srba i kod Hrvata, s time da je kod Srba iznos štete multipliciran gubitkom monarhije degradirane u kolateralni historijski detalj, dok je u Hrvatskoj taj kolateralni detalj kondenziran u Blajburgu.
Prije par godina je glavni hrvatski titoistički dnevnik komentirao godišnjicu ubojstva kralja Aleksandra sa izvanrednim smislom za redukcijom krivice. Pisao je da je ubijeni kralj izgledao stvarno jadno i da je imao težinu djeteta. Tako je postalo očito da je naš ustaški zločin sada odmjeren na Titovoj vagi prema kilaži i bio bi veći da je kralj imao 100 kila.
Moj vjenčani kum ima o kralju Aleksandru drugu priču. Otac mu je po kralju dobio ogromnu zemlju u Makedoniji, od nje je obitelj bogato živjela, ali kaže, već na idućim izborima glasali su protiv njega, za Radića.
Zanimljiviji je slučaj mog djeda po majci. Bio je šef pošte u dalmatinskom selu i podigao na nju hrvatsku zastavu kao Radićevac. I dođe mu državni inspektor iz Beograda i kaže: «Jerko, tvoji su te prijavili. Poslat ću te za kaznu par mjeseci u Zaostrog, a nakon tog ćeš dobit premještaj u Zagreb». Tako je i bilo. A bio je to u ono doba životni zgoditak! Od srpskog inspektora za dalmatinskog Radičevca. Uopće se nisu poznavali. Tako ostalo dobro po nebu, besmisleno osim po sebi.
Da bi danas Srbi i Rusi restaurirali i sinhronizirali političku vrijednost svojih ex-monarhija, ostaje im jedini stratum, sloj zemlje, u kojem su obe monarhije sahranjene, a to je pravoslavlje, koje iznutra i disciplinarno komunicira sa čitavim kršćanstvom. Ovdje se uopće ne radi o restauraciji teokracije ili monarhije, kao sitnicama političkog formalizma. Radi se o osnovnom moralnom pitanju koje čini jezgru modernog političkog sustava, jer ta oslobođena energija zapravo vraća osjetnu slobodu Srbima. Pa je time i naša hrvatska šteta smanjena, ako me čitalac uopće želi razumjeti ili želi ostati žrtvom lijevo-desne efektive građanskog sukoba kao izraza politički organizirane parazitologije naroda.
U ovom smislu Koštunica nudi kulturni prostor koji ima dvije nužne kvalitete: dokazano je suzdržljiv i u tom oprezu nije griješio, jer je otvorio cjelovitost političke domene koja treba biti pretresena i koje se ispravno pribojavao. Trebat će pomoć ljudi, a to je uvijek doba zrelosti politike.
Ipak, moglo bi se reći da je Jugoslavija došla prerano, kada je već toliko zakasnila. U svakom slučaju, to je bila najkreativnija ideja koju je ovaj prostor "ponudio" korpusu evropskih političkih ideja. Moguća jedino kao državni, ali ne i nacionalno-etnički projekat, Jugoslavija se raspala onda kada je postalo jasno da je takvu niko ne želi. Tribalske svesti i hegemonističke pretenzije svih, a pre svega srpske strane, učinile su kraj i prvoj i, na bizaran način, i drugoj i "trećoj" Jugoslaviji. Srpske elite su na sve izazove imale samo jedan odgovor - centralizam. To je onaj odgovor koji danas ugrožava i samu Srbiju jer je sa pozicija centralizma iz Beograda moguće administrirati jedino Pašaluk. Centralistički grč će nas do njega i dovesti.
"Tribalske svesti i hegemonističke pretenzije svih, a pre svega srpske strane"
на кога се ово односи? на народ који је већ читав век баштинио програм "Срби СВИ и свуда" или на краља који је уместо тога наметнуо концепт "један народ СА ТРИ ПЛЕМЕНА"?
Srpski vojnik i evropejac!
To se, koliko ja znam, zove oksimoron u klasifikaciji stislskih figura. Iliti npr. živi leš.
Mnogo složenija je bila uloga ovog kralja, inače na Cetinju rođenog, od one koju nam nudi g. Marković.
Razumijem i njega. On bi da spoji nespojivo i da se preporuči profitnom političkom usmjerenju.
Razumijem i Politiku, koja ovakve tekstove objavljuje.
Ali, uz najbolju volju, ovog puta ipak ne razumijem vas iz NSPM, koji ovako nešto prenosite.
Vaši su čitaoci mnogo obavješteniji da bi progutali ovako servirani dnevno-politički garnirung bez muke u stomaku i adekvatne reakcije.
Ovaj tekst kao da je pisan u Londonu, ili Brislu, a ne u Beogradu i s namjerom da se dopadne tamošnjim moćnicima, a ne da rasvijetli pravu ulogu A. Karađorđevića.
Gdje je njegov odnos prema boljševičkom SSSR-u?
Gdje je njegov sukob sa fašističkom Italijom Benita Musolinija?
Gdje su veze, posebno trgovinske, sa Berlinom Adolfa Hitlera?
Gdje je ogorčena borba Kralja protiv komunista i ustaša?
Piscu ovog članka je ostalo samo još da predloži da se Kralj sa Oplenca prenese u Brisl i da se namiri istorijska pravda.
To će, ipak, malo teže proći kod onih koji znaju da razlikuju objektivnu istoriju od udvoričke revizije, i to neuvjerljivim stilom napisane.
Smušene i konfuzne.
Jednom riječju - neubjedljivo.
Нешто као још један стручак у оној кити цвијећа, коју је предсједник Тадић, недавно положио на Александров гроб, уз поданичко намигивање ЕУ.
Пошто и није писан с научним, већ с пропагандним претензијама, чланак заслужује чисту 10 из предмета "политичка коректност на српски начин".
Наравно, уз неопходна фризирања, лакирања, глачања и шминкања да би се под српском војничком капом и накнадном лоботомијом открила европска вијуга нашег несрећног Краља.
Само не знам да ли ће они у Вашингтону и Бриселу бити потпуно задовољни. Јер Александар је поријеклом ипак Србин. А то је већ довољно за озбиљна сумњичења, па макар га и европејцем ословљавали.
Овај мој коментар "Политика", наравно, није објавила, а ви из уредништва НСПМ процијените да ли је достојан објављивања.
Сигурно је да постоје и чињенице које говоре и о лошим потезима Краља, али овај текст се бави нечим што је данас актуелно. Не видим зашто неки сматрају да је то фалсификовање историје. Није циљ текста да одговори на лик и дело Краља Александра већ на један аспект уједињења и остварења заједничких интереса
словенских народа на Балкану, нарочито српских. Што се данас не би неке идеје разрађивале и дугорочно размишљало, поготово ако Србија тежи правом демократском друштву са пријатељима око себе, остварујући сопствени интерес.