Учесник сам рата на просторима Косова и Метохије. Тамо сам провео 75 дана и за то време сам повредио кичму. Двадесет година пролазим кроз прави пакао. Купујем скупе лекове( операција не долази у обзир по мишљењу лекара). Повреда је ПРОМЕНИЛА мој живот, моје навике, жеље, потребе.Прикључио сам се колегама које су преко "канцеларије Алексић" у Нишу, тужиле државу због дискриминације око ратних дневница, и тамо сам дао неколико хиљада динара. Оно што је фасцинантно је чињеница да сам у јединици био са човеком из околине Прокупља и он је на име "ратних дневница" пре 20 година добио износ којим је купио 5.300 марака. Зашто ја и нисам добио ништа а провели смо сваки тренутак на Косову заједно?Да ли постоји земља на свету која је толико презрела један део свог народа. Штрајковаћу глађу испред Владе, до СМРТИ, ако треба. Тај износ је у неку руку и моја сатисфакција за мучење у које сам ни крив ни дужан извршавајући задатке упао.

ВЛАДА СРБИЈЕ мора да у току маја месеца изађе са прецизним предлозима за усвајање Закона. Закон не може да чека почетак 2020. већ трабе да буде усвојен као лекс специјалис јер се о том Закону говори 20 година то је недопустиво. Колики је број ветерана за то време умро никога не занима. Ако Влада овако настави "будућност Србије" су само гробови. Сви ветерани рата које је држава уредно позивима позвала у рат МОРАЈУ да добију део пензије, ратне дневнице и све оно што имају ветерани рата у Хрватској. Услов да се добије све ово је ВОЈНИ ПОЗИВ УПУЋЕН ОД СТРАНЕ ВОЈНОГ ОДСЕКА. Добровољци који су самоиницијативно ишли на ратишта су ипак, друга категорија. ВЕТЕРАНИ РАТА ТРЕБА добију то јер су ЗАСЛУЖИЛИ.

Када неко изгуби блиског члана породице само зато што је истог држава послала у рат и, када се он белестан врати са ратишта, та држава није нашла за сходно да тој породици која је патила понуди лек, ни неки динар, није помогла његовом детету да се запосли и тако помогне оцу тако шт0 ће му куповати лекове. Држава је пљунула на ветеране рата, САДА је КАсно ЗА МНОГЕ ВЕТЕРАНе. нИКО НЕ БИ СМЕО ДА ЗАБОРАВИ АГОНИЈУ БРОЈНИХ ПОРОДИЦА КОЈЕ НИСУ ДОБИЛЕ НИКАКВО РАЗУМЕВАЊЕ ДРЖАВЕ. шТЕТА. аЛИ, ОВО ЈЕ И ОПОМЕНА ЗА БУДУЋНОСТ.

Колеге ветерани рата за штрајк се треба припремити, а треба повести са собом у Београд и децу умрлих ветерана рата. Показати их људима и казати ЧИТАВОМ свету кроз какав су пакао прошла и како сада живе. А, ко је за то крив. Онај ко последњих година влада нашим животима, ко одлучује о свему у Србији, онај који се побринуо дипломатским каналима да "пресуда у Страсбуру падне", како се Србија не би замерила "пријатељима са запада" који га помажу у опстанку на власти.

Влада Србије треба да изађе што пре са конкретним предлозима како ће изгледати Закон о ветеранима и инвалидима рата. Најаве како ће он изгледати трају више од 20 година. Постоји ли земља у свету која овако ради? Само прецизни термини и ако се они не поштују штрајк до смрти, да Србија упамти то. Што се тиче ратних дневница оне морају да буду такве да не вређају оне који су их чекали 20 година.Познајем ветеране који су продавали очевину како би могли да купе скупе лекове из Немачке. Штрајкачки одбор ветерана не сме ни за јоту да попусти пред притисцима Владе, борци очекују КОНКРЕТНА РЕШЕЊА и то ОДМАХ:

Када смо већ код запослења једног члана породице ( ТАКО СЕ РАДИ У ХРВАТСКОЈ СА БРАНИТЕЉИМА ОТАЏБИНЕ), знам ветеране рата из Ниша и околине чија су деца просила по Нишу. (Једна приватна радио станица покушала је да анимира људе да помогну једном ветерану али је он нажалост преминуо). Нишлијама је познато да је син учесника рата на Косову радило као чистач улица иако има завршен Државни факултет. Треба да се запитамо да ли је нормално да се тим људима ама баш у ничему није помогло. Они нису отишли на ратиште добровољно и да су се тамо добровољно повредили и да ће са тим повредама и траумама које су их тамо задесиле живети до краја живота, да су "терет" укућанима пре свега због лекова које морају да набављају. У канцеларији Алексић у Нишу видео сам неке колеге ветеране рата које су довела њихова деца јер су толико болесни да сами нису у стању да дођу. Држава се спрдала са мукама ових људи, а увек је могло да се бар мало учини за њих. Ту срамота стоји на образу Србије!!!!!!!

Због повреде кичме и несносних болова, користим лек из Немачке који је јако скуп за наше прилике и мој буџет.Надао сам се "ратним дневницама" и некаквом могућношћу да имамо нека примања боја би нам пмогла да се довучемо до свог краја.у 45 години сам се повредио и живот ми је отишао тамо где нисам ни сањао да ми могао да оде. Извештавајте нас молим вас, шта има ново у вези са "ратним дневницама".