Одлазећи даље, на Запад, завештали су својим друговима следеће: ако погину у другој земљи, нека их сахране у словенској Србији. Погинули су. И сахрањени су у Београду. Заједно са српским и руским ослободиоцима југословенске престонице...плачем,плачем, моје сузе падају по тастатури али нека, нека, вечна Вам слава браћо драга...

Господин амбасадор Русије у Србији није представио историјске чињенице (како тврди), већ свој идеолошки обојен став. Ако и постоје такви људи који неће да виде огром жртава народа СССР у рату са Немцима, њихови аргументи немају никакву тежину.
То не значи да ми, који поштујемо и памтимо допринос совјетских војника у сламању хитлеровске Немачке, треба да се отворимо на прилично невешту пропаганду амбасадора.
Изгледа да је и сам господин Конузин несигуран у то шта и како говори, исувише је места у тексту које се могу лако довести у питање. Да споменем цитат у којему се каже да црвеноармејци нису дошли да намећу совјетске законе и поредак (само су асистирали, је ли?). Или треперење приликом употребе израза српски и југословенски, као и присећање у последњем моменту да су се у јединицама Црвене армије борили и припадници неруских народа из СССР-а. А и оно са сарадњом са борцима отпора није лоше(Југословенском краљевском војском у отаџбини?).
Величина жртава руског и других народа СССР-а може тек онда да се оцени, када се осветли и од стране односа злочиначког Стаљиновог система према њима. Тада постаје сасвим јасно да клањајући се сенима милиона војника, блиских нам људи из братских народа, не можемо да допустимо да се политички комесари са Џугашвилијем прошверцају са њима.
У Београду треба да буде улица војника Црвене армије, захваљујемо господину амбасадору на деловању у том правцу. Једино молимо да обрати пажњу и да се не залеће превише. Било је много синова Русије, који су морали да беже из отаџбине након бољшевичке револуције, а који су заслужни за подизање културе у Краљевини СХС и Југославији, о њима би такође требало помислити. Историја Србије није почела 1941 године.
Надам се да ће доћи време када ће и у Русији, без страха од умањивања заслуга и значења у победи над Немачком, однос према комунистичком режиму бити сагледан са становишта праве Русије, не оне совјетске.
Мало је народа којима је Русија тако блиска као Србима, не треба то потцењивати.

Postovani gospodine Konuzin 3,5 godina protiv Hitle rovaca su ratovali pravoslavni Srbi dok su Hrvati i Muslimani imali svoje jedinice na ruskom frontu u sastavu Nemačke vojske.Postovani gospodine Hitlerovske snage nisu ubile na stotine hiljada Jugoslovena već Pravoslavnih Srba. 1944 Pravoslavni Srbi su sa najvećom ljubavlju dočekali svoju pravoslavnu braću Ruse.Pravoslavni Srbi se uzdaju u Hrista i Pravoslavnu Rusiju.Bratska ljubav Srba prema Rusima u koju ste se sigurno uverili ne počiva na komunizmu koji je stigao 1944.Već na Pravoslavlju. Da bi opstali kao narod ida bi Rusi imali mladjeg brata ne vezujte nasu ljubav sa ateizmom koji razara nase biće.

Превише је нетачности и произвољности у амбасадоровом напису. Ево само неколико нахважнијих:

“…Увек и свуда памти да ниси дошао у Југославију да би наметао своје законе и поредак…”. Неће баш тако бити. Без сојветске војне силе, Титове снаге не би могле да силом узурпирају власт у земљи (поготово не у Србији, где су имали најмање оних који су их симпатисали).

“…После рата многе улице југословенских градова носиле су имена војних команданата Црвене армије. Затим су улице преименоване…”. Не сме се заборавити да су улице које су добиле имена команданата Црвене Армије већ давно пре тога имале своја традиционална имена. Преименоване су преконоћ, насилно, декретом комунистичких властодржаца. Даћу само два (од многих) примера: 1.Улица Краља Александра је применована у „Булевар Црвене Армије“; 2. Ресавска улица у „улица генерала Жданова“. Најпикантније је да г. Амбасадор заборавља (или га о томе нико није обавестио) да су и Црвеној Армији и генералу Жданову југословенске комунистичке власти крајем четрдесетих/почетком педесетих година – после сукоба Тита са Стаљином исто тако преконоћ већ једном одузеле та имена и преименовале их у: 1. „Булевар Револуције“, и 2. „улица Првог Маја“. После тога је током времена и зависно од нових помирења/џапања уследило и даље мењање. Данас те (и друге) улице носе своја традиционална имена и нико, ко је при здравој памети их више неће мењати. Овим не желим да кажем да имена Црвене армије и њених команданата треба одбацити. Ко жели и за то добије подршку бирача – нека их даје улицама у Новом Београду и оним новим деловима града који су грађени под комунистима..

@ Алекса
Браво Алекса, како си само успео да проницљиво раскринкаш идеолошки став руског амбасадора. Замисли само, он тако острашћено идеолошки наступа, за разлику од свих разноразних иди-ми-дођи-ми великана западне провенијенције, од амбасадора, преко високих представника, до портпарола неких комисија, агенција и невладиних организација, који нас свакодневно бесомучно засипају сасвим другачијим стилом комуникације. Они сви листом наступају као хуманисти, са дубоким урођеним осећајем за правду и истину, зар не?

"Црвеноармејци нису дошли да намећу совјетске законе и поредак (само су малкице асистирали)..." А и нису морали превише да се труде, када се тадашња југословенска краљевска влада у избеглиштву, под утицајем западних савезника - тачније Британаца, одрекла Драже Михаиловића и његовог покрета у корист Титових партизана. Хвала западним демократијама, хвала горди Албионе и хвала вам потомци Карађорђеви.

И онда Алекса закључује у стилу: "ОК, немој да се залећете, даћемо вам ми неку уличицу Црвене армије у предграђу, али прво да се покајете за све жртве Октобарске револуције и Стаљинове жртве." Бедно, Алекса. Бедно.

Па нико није предлагао да се додели назив улице или булевара у Стаљинов булевар, улица Лаврентија Павловића Берије, трг НКВД, проспект Џугашвилијевих политкомесара и сл.

А то да ли понека улица заслужује да добије назив по припадницима белогардејске емиграције, што би то било спорно? Да ли је господин амбасадор протествовао што је Београд, као и сви други градови у Србији, просто преплављен називима булевара као што су Николаја Романова, генерала Врангела и сл?

Неки не дозвољавају назив Равногорска улица, неко не воли генерала Жданова или Толбухина, па ће стога улица да добије неутралан назив - улица Хавијера Солане.
Тако и треба.

Но, одакле преносите?

@ Алекса
Ми смо, као народ и држава, нашли да се бусамо у груди јуначке својим принципијелним критичким ставом према Руцима, а према осталима знамо само да подвијемо реп.
Можемо ми да идеализујемо српско-руске политичке односе кроз историју, али је ипак чињеница да се Србија након петооктобарске револуције сврстала у супротан табор у односу на Русију. Не желим при томе да "кривим" никога, једноставно то је чињеница. И одатле су проистекле разне ствари попут улоге Отпора у обојеним револуцијама у многим бившим чланицама Совјетског савеза, слање оружја Грузији у периоду непосредно пред напад на Јужну Осетију, али и апсолутно дистанцирање у Србији од свега што у себи садржи руско име. Почев од банака и учешћа руских фирми у процесу приватизације, под плаштом приче како смо ми фини и гадљиви на прљави КГБ капитал и сл. Али исто тако је годинама у медијима форсирана ружна слика о Русији, што је ескалирало у тренутку приватизације НИС.
И после тога нас чуди руски став поводом доделе одликовања Стипи Месићу или овај наступ амбасадора Конузина.
Проблем је што ми још нисмо раскрстили са својом прошлошћу, а не видимо јасно ни обрисе будућег развоја.
Стога и став Конузина треба погледати и са друге стране медаље.

@Пера Детлић
Нажалост нисмо довољно велики да свладамо наметану од запада границу и поделу на Запад и Исток.Наша равнотежа је одувек зависила од односа између великих и били смо пре свега предмет њихових утицаја, без обзира на то што у то уносимо често осећања, пре свега према Русији.
Изгледа као правило да комплекс ниже вредности европских народа расте од Лондона и Париза према истоку, а види се у манифестацији више вредности према најближем суседу на истоку и даље. Не кажем да се из других цивилизацијских центара не шири слична појава, али ова што иде од Запада је код нас сасвим опипљива.
Запад је намерио да окрене државу Србију против Русије и Руса. Не кошта их превише - нестабилност у Србији и паре за плаћенике на месту, који су често и русофоби (вирус комплекса ниже вредности је видљив код њих ко на длану). Проблем је једино што не може да то учини и са Србима као народом, али не верујем да су превише забринути због тога.
Србија је подељена као увек, верујем ипак и свеснија свог трагичног положаја. Кад нас већ терају да бирамо страну, можемо то чинити без да постанемо слепо оруђе у туђим рукама. То није ствар мишића већ духа.

@Милорад
Само претпостављам зашто Вас је жацнула мисао да историја Србије није почела 1941. године. Потпуно се слажем с Вашим дедом који каже да би (партизани) "још увек били по шумама и горама да нису Руси наишли са истока". Штавише мислим да би словенске земље још дуго стењале под Немцима (могуће и нестале) да није било Руса. Видим ипак проблем у томе да нису сви могли да изађу из шума Србије, али и Пољске и Украјине, након проласка совјетске војске.
Није ми познато колико је Донских козака било у саставу Црвене армије, али знам да су страшно страдали у годинама непосредно по октобру 1917., тако да нису могли да буду пријатељски расположени према совјетском режиму. Читао сам и како су Козаке који су бежали пред Црвеном армијом и докопали се Аустрије Британци вратили Стаљину. Има о томе и код Солжењицина. Сачувај Боже да стојим на њиховој страни у вези сарадње са Немцима, једино не бих никоме желео да дође у такву ситуацију.
Нисам против партизана, али јесам против тих који су их искористили да дођу на власт и пробали да затру прошлост српског народа.
Исто тако немам склоности да подучавам, вероватно сте ме заменили са неким.

Овде историја почиње са сваком новом влашћу. Ова је мислила да ће моћи без помоћи Русије, па се преварила. Срби и Руси припадају истој цивилизацији - православној. Тако ће и остати, без обзира на промену власти, идеологија и историјских епоха. Зато ништа неће сметати да се онај булевар опет зове Булевар Црвене армије. Он је сведочанство значајног тренутка у историји два народа.

Зар Словени нису били врло високо на Хитлеровој ранг листи. Одмах испод Јевреја.

@Пера Детлић и Милорад
У читању текста амбасадора, што се види у мојим коментарима, био сам сувише рационалан, занемарио сам значење емотивне компоненте поруке и њено деловање на људе којима је упућена. Извините и хвала на реакцији

Легитимитет Титу (и његовим следебеницима) који је српском народу отео и идеологоизовао партизански покрет, није дао Брка, већ Черчил и наши западни "пријатељи". Партизани су били српски родољуби који су бежали испод усташке каме, осветници којима су усташе (Хрвати и Муслимани) поубијали породице. То су били Срби до којих није могао допрети Дражин покрет који је био, нажалост, јако локалног карактера, наиван и неамбициозан.

Такав партизански покрет су Тито и његови отели из руку напаћеног српског живља садашње Босне и Херцеговина и Хрватске и предао у руке светској коминтерни.