Тешко да ће Србија икада више имати таквог војсковођу. Сада српску војску, прекројену и сведену на Западну меру, воде некакви кастрирани јауди. Нека је вечна слава и част Радомиру Путнику! Такви јунаци се више не рађају! Замислите само, да данас Србија ратује са САД (није никакво претеривање, јерје тада Аустроугарска била водећа војна светка сила, као данас САД), којима притекну у помоћ Велика Британија, Немачка и Француска и да их потуче до ногу. Свако нормалан би се слатко насејао. Е, па Србија је управо то урадила под храбрим вођством великог војводе Радомира Путника и мудрим вођством краља Петра!!!

Занимљива је прича о војводи Путнику, да је у време Аустроугарске објаве рата Србији јула 1914. године био на лечењу у Карловим Варима. По сазнању о томе он је напустио бању и уз велику опасност да буде задржан у непријатељској држави, враћа се у Србију и преузима дужност начелника Врховне команде Војске Србије. У првим легендарним биткама, Церској и Колубарској, велику помоћ је имао од команданата Армија, будућих војвода Степе Степановића и Живојина Мишића. У припреми за Колубарску битку, било је и разлике у ставовима између њега и Мишића. Када је Војвода Путник сазнао да је Мишић наредио тактичко повлачење војске ради одмора и припреме за нову битку, позвао га је телефоном и упитао: - Јесте ли здрави и при чистој свести?! Мишић му је одговорио: - Јесам, хвала Богу! После подужег објашњавања свог плана, Путник је прихватио Мишићев предлог. Тако су договорене припреме за славну Колубарску битку.