Слажем се са претходним коментатором, али мислим да има много позванијих да реагују на овај вапај. Ту пре свега мислим на оне који су дозволили приватизацију медија, као да су у питању киосци. Ово је главна ствар коју замерам В. Коштуници и просто не верујем да је био толико кратковид да дозволи у време своје владе нешто што ће у крајњој линији и њега и његову странку ставити на маргине медијског спектра у Србији. Изгледа да је неко тамо мислио да ће постављање Тијанића у РТС заувек обезбедити медијско присуство.

Нажалост, од НИН-а смо се давно опростили, а ово пимо новинара новом газди је потпуно узалудно. Зна он одлично шта ради, зато их је и купио. Ткз. 2. србија никада није имала озбиљан недељник тог калибра (Време је калибар само у Хашком трибуналу).

НИН се срозао на најниже гране.Нажалост, истина! Од приватизације су добили само мастан папир и мноштво колор слика великог формата. НИН карактеришу карикатуре Југе Влаховића,а не никави фотоси,ала Свет! О текстовима невреди ни говорити. Са новим папиром стигао је и један Ковачевић и његов ауторски текст, још један у низу текстова :''ко је победио '45.'' место да стоји ''ко је изгубио и 41. и 44. и 91. и 99.'' или барем ''ко је ''повео српску омладину у кланицу 45.'' и наравно другосрбијански подвучено : '...поништена је једна од кључних цивилизацијских вредности - антифашизам''.Уводни коментар,професионалног новинара, који ничим не одудара од коментара које можете читати било где на интернету.
Чим сам чуо да се као потенцијални купци помињу,НИН,примера политичког магазина на СФРЈ-просторима,са којим можете а и не морате увек да се сложите,али којег морате да читате,: ''Новости''(са или без Мишковића,са или без Бека,са или без Хомбаха)и Блиц,доказан на фронту антисрбизма и србофобије,знао сам да приватизација неће донети ништа боље,напротив.Зато ја и данас чувам последњи, слободни,број НИН-а!

Овај очајнички потез новинара здушно подржавам иако се не надам његовом добром учинку. Но, морало се покушати. По свему судећи, НИН је жртвован за циљ потврђен Законом о информисању, а купац обештећен на неки непознат начин. Само тако се могу објаснити потези нових власника, никако ненамерним промашајима, слабом обавештеношћу и сл. Наравно, не знамо са сигурношћу ни да ли је Рингијер једини купац, ни ко и са коликим уделом стоји иза њега.
Заиста улазимо у фазу медијског мрака гушћег од оног из Милошевићеве ере. Његова опозиција имала је страну помоћ, па се могло прочитати и чути и нешто што овоме не иде у прилог. Сада нема ни тога. Ко би то очекивао? Да парафразирам Солжењицина: пуцали смо у комунизам, а погодили - Србију!
Новинари НИН-а, потписници писма нису наивни. Знају они да од писма неће бити ефекта. Радује ме баш то, што су га, са таквом свешћу, ипак написали. То је наговештај једног снажног отпора који би могао да уследи, а можда, и оснивању новог слободног недељника.

Писмо је природна реакција на новонасталу ситуацију у са НИН-ом. Но дуже време се осећала одређена,тек незнатно, можда, једностранија клима у духу часописа.Наравно да новинари треба да укажу на проблем и врате НИН, колоко-толоко, његовој широкоумној традицији, и за то имају моју подршку.Нараввно да постоје веће вредности од новца, он је ипак само једно неопходно средство.