Slazem se (i ne, nisam dezurni ljubitelj Dodika, premda je pomenuti za sada jedini srpski politicar u proteklih dosta godina, koji pokazuje znake jasnog koncepta), Nenade, sa tvojim stavom. Ali, hajde da pogledamo cinjenice. Gubitak teritorije svakako niko normalan ne zeli i ne smatra nacionalnim ciljem. Medjutim, na KiM imamo milion i kusur Alabanaca, neintegrisanih u Srbiju, bez ikakve zelje da se integrisu, i sa samo jednim nacionalnim ciljem - militantnim etnickim ujedinjavanjem i ispunjenjem maksimlistickih teritorijalnih apetita. Drugim recima, ideja krvi i tla u najmracnijem vidu. Sve je tu, od mitologizacije maglovite nacionalne pred-istorije (fantazija o Ilirima nije slucajna, ma koliko groteskno zvucala, nego je najbolji nacin da se jedan politicki mlad narod, poput albanskog, fanatizuje u najiracionalnijem mogucem obliku: seti se da je i Hitler zarobio um nemackog naroda pricama o germanskoj utopiji iz daleke proslosti, koje nikad nije bilo, ali je zgodno zvucala za masovnu hipnozu).

Dakle, albanski nacionalizam, ovakav kakav je, ugrozava (ionako krhki) raspored jugozapadnog Balkana, od Grcke preko BJRM do Crne Gore i Srbije. A on nece nestati, jer, naprosto, istorijski tocak kod Albnanaca ce morati da prodje svoj pun krug, kao sto je (kod srecnijih naroda) vec odavno uradio. Nisam za kapitulaciju pred primitivnim sovinizmom, i ne bih dao ni kamen naseg nasledja tamo, ali fakat je da nas tu ceka itekako tezak i neizvestan razvoj dogadjaja.

Osim toga, Dodik je u pravu kad kaze da Kosovo nije jedini srpski znak pitanja. Sa izuzetkom RS, izgubljeno je citavo zapadno Srpstvo, po mnogo cemu najvitalniji deo nekadasnjeg srpskog kulturnog prostora u SFRJ. I o tome niko ni rec. Sarajevo je imalo vise Srba nego Novi Sad. Mostar trecinu.A prema poslednjem popisu SFRJ, najsrpskiji delovi te zemlje nisu bili Beograd i kragujevac, nego opstine u jugozapadnoj Bos. Krajini, Sev. Dalmaciji i Lici. A to niko i ne pominje